November 23, 2024

The Day I Tried to Live [Block Out, 2002]

 

Predivno je jutro.

Voda prenosi još uvek lenje i jedva čujne šumove Beograda. Beograda koji se još ubeđuje da je vreme da ustane i krene na posao po ovako lepom danu. Danu za kojim će liti sive suze kad krenu prve hladnoće. Pospan sam i najradije bih zagrlio ogromnu plišanu igračku koju sam u bunilu konstruisao umesto stuba koji stoji desno od mene, i tako srećan zaspao.

Odvezujemo se. Isplovljavamo. Nema nas više.

Prve kiše koje najavljuju kraj leta podigle su vodu u toku prošlih nekoliko dana. Stojim na krmi i potpuno razoružan gledam pravilan trag od pene i mehurića koji ostavljamo za sobom. Talasi koje pravimo nežno miluju inače potpuno mirnu i nestvarno zelenu vodu rukavca. Kod špica gledam galeba koji se obrušava i iz reke vadi doručak. Dok se udaljava, vidim kako mu iz kljuna viri srebrni praćakajući rep ribice. Blaženo se osećam. Toplo mi je. Kao da mi sve što vidim pedantnom naracijom objašnjava glas Dejana Đurovića. Pred očima mi prolaze raznorazni prizori iz detinjstva, baka i deda, igračke, kroketi od pirinča, škola… Kao da lebdim i kao da bih mogao zauvek da ostanem tu i lebdim. Voleo bih da zaspim ovako. Kako li su samo lep život imali oni koji su se ovako osetili na sekund pre smrti?

 

Izlazimo iz rukavca. Velika reka. Zelenu boju vode zamenila je plava. Jesen se infiltrira: u šumi na daljoj obali tu i tamo razaznajem drveće koje je već požutelo. Na vodi je nešto gušći saobraćaj. Sami smo na brodu, on i ja. Do malopre ga je jedino zanimao sonar zbog dubine u rukavcu. Sad se već oslobodio, peva neke gluposti i pokušava da uradi jedno pet stvari u isto vreme. „O’š da voziš malo?“ Sedam za kormilo i pitam se da li delujem kao da znam šta radim i da li on uopšte obraća pažnju na to. Uzima dvogled i gleda. Gunđa, jebe majku što je neko već usidren na mestu na koje se nameračio. Onda viče na mene jer smo počeli opasno da se ljuljamo, a ja nisam na vreme primetio talase koji su nam naišli s leve strane, verovatno od onog teretnjaka s kojim smo se mimoišli malopre.

 

Dalje. Nizvodno. Još dalje od grada. Pristajemo uz adu, na mestu ušuškanom između dve grupe potopljenog rastinja. Kormilom držim pravac dok nam on fiksira pramac i vezuje brod za tri tačke na kopnu. Blenem u obalu; isprepletano korenje, žuto-zelene krošnje, sunce koje ih mazi, šuma koja nagovara pogled da prestane da traži. Tom Sojer se sakrio na ovakvom mestu. „Gasi motor.“ Tišina. Ptičice. Vetar kroz krošnje. Pa opet tišina. Voda teče. Kućica. Mesto gde bih se sakrio od sveta i gde bih se zarekao da se nikada neću vratiti, nikada, nikada, nikada.

 

Ovakvo jutro ne bi bilo toliko lepo da nisam naučio kako izgledaju ona druga. Sumorna, tupa, beznadežna, beskonačno tužna.

 

Devedeset kilometara i malo više od pet godina uzvodno stojim ja, potpuno prazan. Bez neke preterane želje za životom, ali već ionako poprilično umrtvljen i pasivan. Ponovo stojim sam. I ponovo ne svojom voljom. Ma, knjigu bih celu mogao da napišem o tome kako se osećam i kako sam se osećao. Hm, možda to i nije loša ideja. Nebitno.

Kada se to desilo, prvo sam bio besan. Jedno 15 minuta i koji dan, gore-dole.

Onda je doprlo do mene. Iva…

Onda sam se neviđeno rastužio. Na povratku kući sam video napušteno štene i poželeo da pričam s njim. Da ga uzmem, odnesem kući i ne dozvolim da se ikad oseti ovako. Naravno da je to patetično, u tome i jeste poenta.

Onda se samo izgubio signal. Ostala je samo statika. Znam za čoveka, zakačio neku gadnu tropsku bolest u Indoneziji. Stanje mu se rapidno pogoršalo, bio na samrti, roditelji doleteli iz Francuske, javili im otpilike da je to poslednja prilika da ga vide… Oni došli, silne suze otekle, stvari se odjednom preokrenu i on doživi ono što su doktori opisali kao potpuno čudesan oporavak. I vrati se kući. Sledeće zime pogine u lavini u francuskim Alpima. Od nekih stari nema bekstva. Ne vredi, šta god radio, neke stvari izgleda jednostavno moraju da se dese. Šta ću ja s njima? To još nisam uspeo da shvatim.

Kad smo prvi put raskinuli, nekih godinu dana ranije, bio sam prilično siguran da treba da se ubijem. Neko vreme sam igrao tapke sa samoubistvom i nekim čudom odneo sve sličice sa sobom. I sve se popravilo, posle dosta muke. Ovog puta ništa ne znam. Nemam odgovor, ne znam ni koje je pitanje.

 

Ništa mi se ne radi.

Nedelje su već prošle, leto je počelo, a moj šalter je još uvek zatvoren.

Strah. Ništa ne parališe kao strah. Mračni tunel, hodnik u mraku, noć bez mesečine u polju. Kako ću? Kako ću ja sâm? Kako ću ja sâm dok se sva vrata polako zatvaraju? Znam ovaj osećaj, znam taj očaj, tačno ga znam, od pre samo godinu dana. Sve se promeni samo da bi se sve vratilo na isto mesto. Na neki perverzan način, baš taj očaj me sprečava da odlutam. Očaj me drži fokusiranim. Šteta samo što me drži fokusiranim na očaj.

Svaki moj dan je protivprirodan. Ne postojim, a tu sam. Nemam snage ni za tren, a idem negde, hodam, nešto kao radim, tu i tamo i izgovorim, a ne znam ni gde, ni dokle, ni šta, ni što.

Dva moja drugara jednog leta, pre mnogo godina, u potpunoj nemogućnosti da ublaže vrućinu na beogradskih vlažnih plus 40, u potkrovlju jednog od njih dvojice, odlučili su da lupe kontru. Obukli su perjane jakne i upalili kalorifer. I izdržali herojski neko vreme, dok ih nije otkrila mama. Mislim da je tu rešenje. Šta će mi kočnice ovog puta? Ničim se neću zaustavljati, čak ću i za to navijati: pustiću da padnem, da se urušim. Neću se smejati ili smešiti ne bih li išta ikom dokazao. Dovešću se do kraja, makar mi to bilo poslednje. Do apsolutne nule. Do nestajanja.

Zato se taj festival savršeno uklapa u kalup. Festival mizerije. Devet dana gotovo ničega. Pretenciozno najavljena zabava za sirotinju. Exit 2002.

Ima nekih stvari koje kad ne valjaju prvo moraju još da se pogoršaju pre nego što se poprave. Problem ovde izložen je takve prirode da je krajnje nezgodno reći šta je zapravo pogoršanje, a šta napredak. Bilo bi sigurno mnogo onih koji bi, kad bi čuli da smo (pošto smo raskinuli i jedan kraći period ostali bez kontakta) Iva i ja ostali prijatelji, smatrali da je to baš lepo. Ja, s druge strane, verovatno ne bih bio među njima. Jer duboko dole znam da sam se ponovo „sprijateljio“ s njom zato što sam stravično uplašen i uveren da ne mogu bez nje. I ono, daj šta daš. Makar da je blizu, da je tu negde, pa ću i ja možda smeti da se odvažim i probam da prohodam. Čudno mi je sad koliko mi je lako da budem iskren. I još čudnije to što shvatam da sva iskrenost ništa ne menja. Priznajem da se plašim, ali to ne znači da prestajem da se plašim. Naravno, daleko bilo da se i njoj o tome poverim. Narkoman koji želi da postane bivši narkoman o tome ne razgovara sa svojom omiljenom supstancom. Niti sa svojom navikom, niti sa svojim strahom. Ali pobrka osećanja i u novonađenom zanosu nade zagrli upravo svoju naviku i strah. Bože, kako je to sve jadno. A za drugo ne znam. Nadam se da ona ništa od toga još ne primećuje.

Gledao sam pre neki dan sa Žodrom i Nikolom program tog Exita. Nema bogznašta. Od stranaca Asian Dub Foundation, od domaćih Eyesburn i Block Out. Za devet dana festivala. Jebote. Nema veze. Ja sam odlučio: idem. A kao da imam pametnija posla? Sem toga, Block Out… Daj. Sipaj.

Ako kažem da mi je Block Out omiljeni domaći bend, to bi sakrilo fokus sa činjenice da domaću muziku uglavnom ne slušam. Rambo, Eyesburn i oni praktično su sve što volim odavde. Ali sam tokom vremena naučio da baš volim Block Out. Počelo je kad sam čuo SDSS. To je jedna od onih retko genijalnih pesama koja te prvo raspameti, pa se uhodaš s njom i znaš koliko obožavaš da je čuješ i koliko se obraduješ kad na nju dođe red na svirci, pa se onda ko zna koliko vremena kasnije, u nekom trenutku kad staneš malo pozadi i pogledaš je sa strane, ponovo zaljubiš u nju od novog otkrovenja o tome koliko je genijalna. Sveukupno, nema još pet godina od kako slušam Block Out. Počelo je od te jedne pesme, pa se dosta stidljivo širilo u početku. Kao i Life of Agony, i Block Out me je u početku plašio koliko i privlačio. Uopšte mi nije bilo svejedno kad sam prvi put čuo Tri korne penal, na primer. Imaju tu neku surovost, tu neku dominantnu želju da ne ulepšaju ono o čemu pričaju. Pa teško tebi ako se u tome i prepoznaš. U početku. Posle blago tebi ako se u nečemu prepoznaš. Nebrojeno puta sam prošao kroz takav emotivni rolerkoster slušajući neku njihovu pesmu. I nebrojeno puta pomislio kako bi bilo divno biti blizak s tim ljudima koji su tako iskrenu i tako u suštini toplu muziku stvorili. Da, toplu. I frižider hladi ono što je unutra, ali motorom okolini odaje toplotu. Nikola Vranjković, koji piše sve njihove pesme, ne radi to kao glas neke generacije, vođa nekoga ili nečega, motivator i kapiten. Ali to što on napiše a Mita posle otpeva, samo te prigrli, obmota ćebetom i ugreje. Mnogo je lakše kad shvatiš da nisi sam. Kad neko koga nikad nisi upoznao izađe iskren pred tebe i nepretenciozno ti opiše kako se jednom osećao. A ti kažeš: „Jebote, ne mogu da verujem. Ovo je kao onda kad mi se ono dogodilo i kad sam bio sav onakav.“ Možda oni mogu da učine da se problemi jednostavno istope. Možda ih i tope, samo je proces strašno dug. I zato, ako ijednu stvar znam, znam da vredi potegnuti put za Novi Sad i taj Exit. Zbog Block Outa.

 

Pogled na stvari odgovara karakteru stvari koje vidimo. S desne strane je neprekidna, ultradosledna, nepobediva, jednonamenska, večna bela linija. I ja je gledam potpuno tupo. Glava mi je iskošena, usta blago otvorena, vozim se na zadnjem sedištu i gledam liniju koja označava ivicu puta. Ima tu svakakve simbolike, ali odbijam da mislim o tome. Samo tupo gledam. S leve strane sedi Iva.

Ivu ni ne moram da gledam. Znam šta želim da vidim. Ali niti je to više ta Iva, niti se osećam iole utešen kad je gledam. Ne gledam je kao želju. Kad si u nekog zaljubljen, lepo ti je i kad se nadaš nečemu, koliko god ti male šanse bile. Ja ne želim, ja samo patim. Jer znam da nema ’leba od toga. Slepa ulica. Nema dalje. Patnja potiče od želje, a ja nekako patim nasuvo, u leru. Nema logičnog objašnjena za ovo što radim, ali po svoj prilici neću uskoro prestati.

Da, Iva… Otkako sam se isključio, ostavio sam neki filter u glavi, gde pristajem i potpisujem sve, kad god se u rečenici pojavi Iva. Sve može. …And I’m not wearing any panties. Pa kad su Žodra i ona pričali o našem planu za Exit, i kad je ona prihvatila nešto što je verovatno više bio kurtoazni poziv, ja sam verovatno samo bez gledanja potpisao negde da se slažem i nastavio da gledam neku belu liniju sa strane. I eto, ide i Iva s nama u Novi Sad. Jupi. Idemo na tri dana. Odlično. Imamo smeštaj na Petrovaradinu. Ludilo. Imamo sobu. Do jaja. Imamo dvokrevetnu sobu. Rokaj. Prvobitni plan je bio da idemo samo nas trojica, pa ćemo se već nekako spakovati. Ožeži. Ma spakovaćemo se sve četvoro. Prangijaj.

Ivu Exit i ne zanima previše, ide s nama jer joj je to prilika da obiđe rodbinu u Novom Sadu i da odgleda jedan koncert. U Novom Sadu grozna vrućina. Pokušavamo da na osnovu nekih krajnje šturih opisa i sećanja nađemo kraj u kojoj Ivi stanuje familija, ali ruku na srce niko u kolima nema pojma kuda. Stajemo pored neke prilično simpatične devojke, Nikola je sa suvozačkog mesta jedva čujno pita kako da stignemo do Limanske pijace. Ne vredi, intervenisaću. Otvaram zadnji prozor, izbacujem glavu napolje, gledam je bez trunke strpljenja i napadno razgovetno i glasno postavljam pitanje:

L I M A N S K A   P I J A C A ?

Žodra i Nikola se okreću ka meni i gledaju u „koji ti je“ fazonu. Devojka prekida s objašnjavanjem koje samo ja nisam čuo, pogleda me i nasmeši mi se s vidnim sažaljenjem, valjda uverena da sam retardiran, pa se opet okrene ka njima dvojici napred i iz početka objasni kako da stignemo gde želimo. Hvala. Stvarno sam retard. Dok se udaljavamo od nje, ostali u kolima počinju da umiru od smeha. Mislim da sam poprilično naškodio svojim šansama kod nje, ako je ikad ponovo sretnem. Tja.

Ostavili smo Ivu kod rodbine, napustili okolinu Limanske pijace, prešli Dunav i pronašli naš dogovoreni smeštaj. Mmm, lepo je, sparno i lepljivo. Naša soba zapravo nije soba, nego šupa koja je ubacivanjem kreveta na brzinu adaptirana za turizam. Mmm, imamo i lavabo. Mmm, krevet je na sprat. Au, kako će ovo biti bajno.

Predveče smo se našli i ušli na tvrđavu. Nisam nikad bio, pa mi je valjda zato zanimljivo. Dobijamo usput razne flajere i gluposti. Pokušavam da razaznam ko kad svira, ali se podaci razlikuju od jednog do drugog parčeta papira. Oko mene gomila ljudi, svi su kao veseli, a sve nekako usiljeno. Ne, ne projektujem sebe, stvarno je tako. Pada dogovor: rastajemo se. Fala bogu. Žodra i Iva će na neku predstavu ili tako nešto, Nikola je otišao da se nađe sa svojom ekipom, a ja nastojeći da izgledam kao da znam gde ću i šta ću, odlazim da gledam neki koncert. Slučajno se potrefilo da otprilike u to vreme na takozvanom Rok stejdžu svira Let 3, a sećam se da je Vlada o njima pričao da su potpuno nenormalni.

A tamo… Mislim da mi je vilica još uvek na podu, tamo. Za početak, mnogo dobro sviraju. Ali to nije ni pola priče. Prvo su imali neke preparirane ovce na bini, ne znam o čemu se tu radilo, došao sam na pola pesme, ali su nešto insinuirali o seksualnom opštenju s njima. Onda su neko vreme proveli u mornarskim majicama i plavim zalizanim perikama, usput objašnjavajući kako je to kod njih u Rijeci veoma moderno. Pa su onda pauzu između neke dve pesme proveli stavljajući ruže u svoje anuse. Naravno, osnovna mera predostrožnosti koju su naveli bila je odstranjivanje trnja pre samog čina. Nešto kasnije su za potrebe neke pesme ostali potpuno goli, ako se izuzmu brnjice koje su stavili na genitalije. A sve vreme neviđeno dobro sviraju. Nisam dočekao kraj, morao sam da se nađem s ono troje, ali sam tamo otišao neviđeno ozaren. Probao sam da im objasnim čemu sam prisustvovao, ali moje ushićenje nije bilo dočekano upitnim ili uzvičnim, nego samo prostim potvrdnim rečenicama. Nešto nije u redu s ovim svetom, pomislih.

Malo smo tumarali okolo, sećam se samo nekog raspalog matorog crnca sa sedim dredovima, koji je nešto palamudio na Rege stejdžu. Taman posla da mi je bio zanimljiv, nego mi je samo palo na pamet da je osnovni kriterijum za njegovo dovođenje na festival verovatno bilo to što je crnac i ima dredove. Na kraju smo završili na glavnom stejdžu, gde se Iva zaputila da gleda koncert jedne regionalne muzičke zvezde. Tamo smo se našli s njenim društvom. M-hm, i meni je drago da vas vidim koliko i vama mene, ali mislim da bi bilo najbolje da ekipno odjebete. Osećam da ste slavili celu noć kad ste čuli da je raskinula. Pederi.

Moj odnos prema izvođaču kog je Iva došla da gleda menjao se iz „to je onaj iz onog benda“ preko „šta se, bre, sad svi lože na onog iz onog benda“ u „ovaj prodaje maglu za skupe pare, to je očigledno; nije očigledno? Niko se ne slaže? Pardon?“. Ubrzo se pojavio na bini i svi oko mene su počeli da vrište. Gospode Bože.

Pesme su sve nešto ni o čemu, lažno mistične, ne baš onako lažno mistične kao oni jedni što ih isto ne volim, ali meni u svakom slučaju sranje. Ali svi oko mene su spremni da polože život za njega, koliko shvatam. Između neke dve pesme trabunja o nekoj kuvarici iz Karlovca ili koje već pičke materine, koja ih je sinoć počastila pravim specijalitetima, and something something. Ma da li misliš da mene bole kurac za to? Mahinalno bacim pogled da vidim gde je Iva, kad shvatim da je otišla da potraži nekoga, u najboljem slučaju drugara. Ne vidim ni Žodru ni Nikolu u masi. Počinje nova pesma, očigledno neviđeni hit. Svi skaču kao nezdravi. Gledam levo i desno, shvatam da sam okružen ljudima koje ili ne znam ili žalim što znam, da slušam muziku koju ne mogu da podnesem, da devojka s kojom sam tu došao više nije moja devojka, da čak više nije ni tu, i da ga jebeš – nemam predstavu kako sam uopšte izrezonovao da treba tu da budem. I kao odgovor na sve počinjem da bacam ruke i noge okolo i đuskam kao bolid. Nastavio sam da se mučim sve do kraja koncerta. Ne znam zašto nisam otišao.

Posle smo se opet rastali, Žodra i Nikola su otišli na neke didžejeve (čuvene zbog toga što su crnci i imaju hispano imena), a ja sam krenuo napolje. Negde, bilo gde, u grad, otkud znam. Iva je izjavila da će i ona sa mnom. To verovatno znači da i spolja delujem ovako kako se osećam. Pih. Jesam rekao kako neću da imam ikakve kočnice i kako hoću da pustim da se sav raspadnem, ali nisam shvatio da rezultat takvog ponašanja može da bude tuđe sažaljenje. Sve lepše od lepšeg. Prešli smo most i na nekoj trafici kupili špil karata. Seli smo u Dunavski park i igrali karte. Ničega se ne sećam, nikakvog bitnog razgovora, samo smo čekali da vreme prođe. Da nekom padne na pamet da me ekranizuje, dobio bi užasno dosadan film.

Žodra me je po dogovoru zvao kad su se spremali da izađu s tvrđave. Ključ je kod mene. Vidimo se u šupi.

Problem je nastao kad se bez reči nametnulo pitanje rasporeda za spavanje. Imamo dva kreveta, plus jednu vreću i podmetač za spavanje na podu. Dva muškarca fizički ne mogu da stanu u krevet. Ko će s Ivom? Sve četvoro smo znali da ću to biti ja, i svi na svoj način pretpostavljali koliko će to biti nelagodno. Dok je ona bila u kupatilu, odnosno odvojenoj prostorijici u kojoj su bili metalni lavabo i WC šolja, Nikola mi se diskretno obratio:

Je l’ ti nije bedak?
Ma, nije… Otkud znam.

Jedva da sam spavao te noći. Istini za volju, ne mogu da znam da li je to bilo zbog deljenja kreveta s Novom Ivom, ili od nesnosne vrućine i vlage.

 

Voda polako teče. Sve ima pravilnu boju, kao kad dete crta bojicama. Sunce je žuto, nebo je svetloplavo, prekoputa je zelena obala, reka je plava. Šest štapova je na krmi, svi držači su zauzeti. Sve sam naučio: sleva nadesno zabačeni su redom rovac, durdubak, keder, glista, kukuruz i još jedan rovac. Motrim pažljivo na sve štapove, kao neki dobar pas. Povremeno se neki vrh blago zaljulja, spustim glavu i namrštim se, tek da bih otkrio da je to samo od blagog vetra ili omanjeg talasa. Kad to ne radim, samo se divim miru i tišini. I reci koja teče.

Zoleks, jel’ se nešto događa?

Izlazi iz kabine s akustičnom gitarom u ruci. Seda na kraj klupe i sa cigaretom u ustima počinje da svira, lagano i nekako… Prepoznatljivo. Da zažmurim i čujem takav zvuk i stil na drugom mestu, znao bih da je on. Ni ne razmišljam o tome što čujem. Jeste, baš to što sad svira mogla bi da bude neka nova pesma, ali to čak ni meni sad nije važno. Najvažniji trenuci naših života imaju tu ružnu naviku da prođu pored nas sasvim neopaženo, kao neznanci u masi koje mimoiđemo na prometnom pešačkom prelazu. Posle se samo osvrćemo za njima. Ali ponekad, samo ponekad, postanemo ih svesni na vreme. Ovo je jedan takav dan. Dišem ovo što mi se događa. Postajem svestan da živim svoje snove. I to ne samo u ovom trenutku, na ovom mestu na reci. Bilo je potrebno mnogo vremena i patnje, ali stigao sam do one strane sna. Do sanjanog. Do života kakav sam želeo. Zato ću ovaj dan uvek pamtiti.

U trenutku prekida sviranje, činilo mi se samo da bi otresao pepeo. Lice mu se naglo promenilo. Desnom rukom oprezno hvata gitaru za početak vrata i bez gledanja je pruža ka meni. Uzimam je i polako odlažem, bez reči. U stripu bi iznad mene bio oblak bez teksta, samo sa znakom pitanja. Ustaje, pravi jedan ili dva trapava brza cupkajuća koraka do najdaljeg štapa i naglo ga poteže. Brzo namotava najlon sa cigaretom u ustima i leđima okrenut.

Ima nešto?

Odmahuje glavom. Blinker povlači najlon, težina olova blago povija vrh štapa.

– Mogô sam da uzmem smuđa, pička mi, bre, materina!
– Pa doći će opet…
– Zato što sam pička! Jesi video kako ga je cimao? A ja ne kontriram nego čekam!
– Pa dobro…
– Jebem ti…

 

Gledam ga velikim očima, i najradije bih ga zagrlio, jako. Potpuno mi je irelevantno da li ćemo išta uhvatiti. On je debeo, ali sve samo ne veliki plišani meda. On je napisao neke od najlepših stihova koje sam ikad čuo i muziku koja mi je vrlo verovatno život spasila, ali je spolja sve samo ne čovek koji je tako nešto mogao da osmisli i pokloni. Spolja. Pitam se kakav je s najbližima, kad se skroz otvori. Ne mogu ni da ga zamislim bez tog detinjastog oklopa, prevelike nervoze i napadnog neumeća komuniciranja, na koje sam već navikao. Čega li se on plaši pa je takav? Možeš da glumiš narogušenost i možeš da fingiraš nestrpljenje, ali ne možeš da šmiraš kad napišeš nešto kao Nagrada za strah, ili Čuvar. I šta sad, da mu kažem kako sam srećan, kako je ceo ovaj dan kao u snu, i šta već? Ne vredi, ne mogu ni da probam da mu objasnim šta mi znači što sam ovde. Šta mi znači otkriće da sam se ponovo zaljubio u život. Ima taj detinjasti oklop oko sebe i samo bi zakolutao očima da sam mu išta od ovoga rekao.

 

Jedva da sam spavao sinoć. Silazio sam niz strmu padinu pod gustom šumom, i mučio se jer je bilo toliko strmo da sam morao da se pridržavam za stabla da se ne bih survao. Na stablima nije bilo nijednog jedinog lista. Sva su bila kvrgava sa sivom korom. Nedaleko u pravoj liniji nazirala se jednako strma i jednako kvrgavo siva šumovita padina, koja je vodila negde gore. Nisam mogao da vidim gde i dokle, od krvgavog sivog bezlisnog drveća svuda oko sebe. Spuštao sam se u rupu i pazio kako gazim, birajući svaki korak. I negde pred zoru shvatio da sanjam.

Ustao sam, zatvorio vrata za sobom i seo na zatvorenu klozetsku šolju. Da je malodušnost sirovina, ja bih bio bogati industrijalac. Sam bih mogao da podignem fabriku, proizvodim i pakujem svoju bedu. Mizerija d.o.o. Imam sve što mi treba. Imam ogroman nedostatak želje. Ili želju za željom, bilo kakvom. A za to vreme… Neko mi stoji na grudima i ne mogu da dišem. Neko mi stoji na grudima i samo me glumeći začuđenost odozdo gleda, kao da pita: „Pa šta ti je? Nešto te steže?“

Ništa nije kako treba! Odakle vam ideja da ovako treba da bude? Ovo je odvratno! Neću ovo! Drveće treba da ima lišće i ne treba da bude sivo! Ja… Ja! Nešto! Bilo šta, samo ne ovo.

Odabrao sam da osećam. Takav sam. Jebi ga. Lako sam to zaboravio. Patnja me je podsetila. Život dolazi iz srca i želje. Kakva želja, takav i život. Željama pokušavam da napravim raj od svog sveta. Ali od nekih želja samo duge noći i teške zore. Možda je ovaj svet samo pakao nekog drugog sveta.

Moje mane nisu sporne. Ali jebem mu mater! Mislim… Niko nije nedužan. Imam i ja šta da prigovorim drugima. Ma svima. Od mrava do Boga. Ali ih nikad nisam ostavio ovako na čiviluku. Ovaj i ovakav dolazak na Exit je bila glupa ideja. Ali eto, makar sam to shvatio.

Kad su svi ustali, otišli smo u Novi Sad na nešto između doručka i ručka. Čisto nebo, bez ijednog oblaka, sunce ubija. Jedem, pričam, slušam, hodam, sedim, gledam, a sve vreme kao da sam u nekom ogromnom mehuru. Moje veliko ništa. I bolje da je tako. Ovo nije dan za otvaranje. Ovo je sve samo ne dan za otvaranje. Našao sam užitak u vremenu koje prolazi. Ionako mi ne treba, nek prođe. Sve sam svesniji sebe, i to je ono što boli. Posle povrede dolazi šok, a sad je red na bol. I odvratno peče. Svaki pogled koji osetim na sebi kao da samo posipa so. Počinjem već da verujem da su ljudi oko mene tu iz čisto fenomenoloških pobuda: vidi ovu nakazu! Sebi sam grozan, mogu da zamislim kakav sam spolja. Ha. I gađenje nad sobom je forma egocentrizma. Ne možeš da pobediš. Ali ako sam već toliko sjeban, ili me popravite, ili me pustite da odjebem. Samo… Ma ne znam ni ja šta hoću više. Ovo mesto je smrt. Znam šta znam, ti popuni po crticama. Ko da će neko da čita.

Na povratku, dok smo se približavali onom ćumezu, s tvrđave su dolazili zvuci koji su mi se činili poznatim. Kad sam shvatio da je to Block Out, na sekund sam se osetio kao da me je spičio grom. Pomislio sam kako sam krenuo u ovo sranje da bih ih gledao, i šta sad, uspeo sam da ih promašim? Sva sreća pa me je ta senzacija prošla relativno brzo, kad sam shvatio da su to samo zvuci tonske probe. Pa ipak, unervozio sam se dovoljno da se nisam smirio sve dok malo kasnije nismo stigli na tvrđavu. Otkud znam kad će stvarno početi? Bolje da sam tu. I kako bi lepo bilo da vreme samo prođe.

Umesto toga, gledam oko sebe. Pogled kao da sam od sebe neverovatno polako švenkuje s neke uzvišice, a sve što vidim, svi ljudi, sva svetla po binama, svi pokreti, sve kao da se događa nekoliko puta brže. Pogledam gore i visoko, na još uvek plavom nebu vidim avion. Ostavlja pravilan beli trag za sobom. Vozi ljude negde daleko. Ljude koji nemaju ni uticaja ni veze s ovim što se dole događa. I kako im samo zavidim. Ako išta želim, to je da odem u kurac odavde. Ptice i avioni se na evolutivnoj lestvici nalaze između anđela i insekata. U ovom svetu i anđeli umiru od raka, dok ljudi žive svoje ružne snove.

Posle svega, zadovoljan sam nečim. Makar sam uspeo da se osetim usrano. Makar se ne lažem. It’s better to feel like shit than to be full of shit.

Ja
Verujem
U muk istine.

Ovo mesto je smrt.

Ovo je dno jaruge iz sna. Ovo je samotna prostorija belih zidova koju osvetljavaju dve tužne sveće. Ovo je tamo gde se upokojenim željama, nadanjima i očekivanjima pišu epitafi. Želje su nešto što toliko dugo nosiš u srcu, da to postane deo tebe. Jedno drugom postanete verni pratioci. Ostaviti želju za sobom… Kako možeš da se skupiš i odvedeš psa koji je s tobom proveo ceo život i bio ti najbliži prijatelj, na uspavljivanje? Na kraju to i uradiš, ali poželiš da su i tebi ubrizgali to sranje. Da bi ostavio nešto iza sebe, to mora da umre. To je i problem sa željama. Njihova smrt je samo u tvojim rukama. I ti si taj koji, umesto da sebi prekrati muke i uguši to što tinja, ostavlja neku potpuno unakaženu nadu u životu. Ona više nije to. Ona je samo lažna nada. Ali si bez nje tako prazan i ništavan, da bi držeći tu slamčicu otišao i u vrtlog. Iva, svi snovi, sva borba i sva nadanja da je to što dajem dovoljno… Sve to treba da ode. Da pustim niz reku. Da isključim aparate. Više od svega se plašim da to nisam u stanju da uradim. Problem je u meni. Gde god otišao, nosiću ga sa sobom. Pa možda zapravo mene ne treba da bude. I dan je skoro gotov, nije ni to slučajno. Nema razloga da se ide dalje. Nema ni gde dalje da se ide. Pruga je izašla iz tunela i stigla do poslednje stanice, do obale. Kraj, onaj s kojim mogu da živim i da prestanem da živim, mislim da nema ni razlike.

Neke stvari se jednostavno dese. A neke se dese a da ti prethodno apsolutno ne padne na pamet da će se išta slično desiti. Pruga se možda završava tamo gde se sretne s morem, ali more nije kraj. Treba se samo toga i setiti. More nije ni idila. Nemirno je, mračno, hladno i slano. Ali daje jednaku šansu svima.

Block Out sam dočekao sâm. Bili su najavljeni za dva ujutru, na istom onom stejdžu gde sam dan ranije oduševljen gledao Let 3. Zbog raznih kašnjenja, tek je oko tri bio red na njih. Iva je uzela ključ i otišla na spavanje dosta pre toga. Žodra i Nikola nisu bili raspoloženi da čekaju, pa su otišli na neki Progresiv stejdž, ili kako se već zove. Ne’am pojma. Neki tehno. Sve je to isto.

Ravnodušnost i jaka želja su dvoje dece od kojih prvo užasno liči na oca, a drugo na majku. Ravnodušnost i jaka želja su isto sranje. Srbi i Hrvati. Izraelci i Palestinci. Dve pijane budale koje se svađaju nesvesni da tvrde potpuno iste stvari. Da mi neko kaže da imam još šest sekundi do smrti, ne bih trepnuo. Da mi kažu da ću doživeti devedesetpetu u neverovatnom bogatstvu, ne bih ništa pomislio. Iva više nije tu. Ni momentalna smrt, ni sedamdeset i nešto godina blagostanja ne mogu to da promene. Ni ja više nisam tu. Nije me bilo još od tog dana. Od tog dana svaki dan je bio unakažen i potpunim odsustvom volje i nepriznatom željom da se sve promeni. Kada ove dve sile deluju, rezultanta je uvek nula. Hoćeš da se pomeriš, ali su ti noge paralisane. Nećeš da mrdneš odatle, ali su ti noge ionako paralisane, pa čak ni to što ne mrdaš zapravo ne bude tvoja zasluga. Što te samo još više ubije u pojam. Istovremeno i mrziš i voliš, gledaš i žmuriš, pričaš previše tiho a dišeš preglasno, a pod milim Bogom ništa ne napraviš. A ukus u ustima grozan kao posle popodnevnog sna. Sve dok nešto ne krene da izranja. Nešto što je dugo bilo dole, kreće ka površini. Nešto veliko. Nešto što znaš da je značajno, ali mu ne znaš ćud. Dolaze vanzemaljci, ali se još ne zna da li će svetu podariti svoja nezamisliva znanja, ili u slepom besu spaliti svako jebeno živo biće na planeti. Zvuk polako počinje da pronalazi put kroz uši, kao da su dugo bile zapušene. Kreće sve glasnije, prelazi iz mutnog u jasno. Prepoznajem početak jedne od novih pesama koje su svirali koji mesec ranije u Domu omladine i shvatam da sam spreman. Dok Nikola gazi pedale i brzim drndanjem po žicama počinje Majdan, dok Miljko i Balać polako ulaze u pesmu, shvatam da se nešto važno promenilo. Do sada je sve bilo ravno do Kosova, a ja želeo suprotno. Sada je svejedno. Uopšte mi nije bitno šta će svirati. Ja želim sve. Šta god da krene, e baš sam to hteo. Uzjahao sam pozitivnu nulu i odavde samo dobijam. Moje je. Koja god karta padne, kako god da se lopta odbije, moje je. Sve što ide ka meni želim. Moje. Svaki ton, svaka nota i svaka reč, sve uzimam. Širim ruke, pa ih stavljam sebi na potiljak. Gledam binu i svetla koja se spuštaju ka meni, zažmurim i pravim jedva primetni osmeh. Mali za čoveka, ali ogroman za mene. I slušam Block Out, pesmu za pesmom. Kao da gledam u ogroman zid i podsmehujem mu se, jer misli da ga neću proći. Možda i neću odmah, možda ću još mnogo patiti, ali videćemo se mi još.

Bedem.
Ni glas ne ostaje.
Reč,
Reč gori, u meni je.
Strah,
Strah klizi niz moj dlan.
Znam.
Sad znam.
Sve.
Sve što nisam razumeo ranije.
Sve.
Gazim svoj gorki osmeh ko istopljen sneg.
Stojim sam kao putokaz za glad
i gladan ostajem.
Sam.
Od umora umoran.
Kraj
je blizu, osećam.
Bol.
Bol živi, ne prestaje, pretvara očaj u bes.
On produžava život dok gledaš u zid.
On ti ne dâ da sebi ulepšavaš snove.
Tvoja sreća je tu, oslobodi se, zovi je
Zovi je
Zovi je
Zovi je…

Jednu za drugom sviraju nove pesme, kao da ih izvlače iz šešira umesto zečeva. Prisećam se, ili bar mislim da se prisećam, onih koje sam čuo nekoliko meseci ranije u Beogradu, uživam u njima jednako kao i u onima koje uopšte ne znam, ili nekim starim omiljenim. Sve je nekako lepo. Negde na petoj-šestoj pesmi u masi me nalaze Žodra i Nikola, obojica na svoj način lagano cirke. Žodra me samo pozdravlja i odlazi da kunta, valjda će budan stići do kreveta, mada je to daleko od sigurne opklade. Nikola ostaje sa mnom još nekoliko pesama, povremeno me zagrli i gestikulira nešto u stilu „oni su, bre, do jaja“. To je on. Lojalan i kad je pijan. Brat od ujaka, unapređen u čin brata. Familija. Prava, s pravim manama i vrlinama, ne ona iz neke glupe serije. Odavde gde sad stojim, čini mi se da sve volim. Sve, i sve one i sve ove. Ili da makar mogu sve da ih volim. Nikola bi isto polako na spavanje, pa zovem Žodru mobilnim i najavljujem mu da bude spreman da mu otključa za nekih desetak minuta. Pozdravljamo se, ostajem i uživam.

Dok su svirali Finansijsku konstrukciju, ili možda Čarobni akord, nisam siguran, jednu od onih mnogo lepih pesama koje su ili vrlo tužne ili pomalo srećne, što u principu zavisi od toga kako ih sam uzmeš, okrenuo sam se, čisto iz želje da vidim koliko ljudi ima iza mene.

I video razglednicu. Video kako se sunce najavljuje. Vidim kako se izlilo iz okvira i obojilo celo nebo neverovatnim nijansama. Horizont krvari. Oblaci gore, a oni viši počinju da gore. Između njih komadići neba na sebe stavljaju sve senke koje su uspeli da nađu. I mrak i svetlo. Sviće. Predivno je. Šta god da je, poslednji ili prvi dan, predivno je. Naizmenično se okrećem ka bini i prekoputa nje i kao da ne znam nijedan jezik ni gest na svetu, ne umem ništa da kažem, a sve bih rekao. Svima bih sve pokazao i iskazao. Dobardan, ovo je nebo, ovo je Block Out, ovo su ljudi, ovo sam ja, ovo je sve ostalo, upoznajte se svi sa svima. When you got so much to say, it’s called gratitude.

I nije to samo do mene. Ili nisam jedini. Kako god, okružen sam ljudima koji na isti način udišu, slušaju, upijaju i iz sebe odaju tu energiju kojom ih muzika koju slušaju hrani. Kako smo bliže danu, svi su samo još više gladni. I samo još više dobijaju. I sve se stapa u jedno, ništa ne stoji odvojeno: muzika i svetlo, Block Out na bini i gomila koja ih gleda, nebo iza i nebo prekoputa bine, reči i nadanja, želje i svest o mogućnostima. Znam da zvučim nadrogirano, ali sve čemu svedočim jednostavno je tako. I kad je isteklo tih sat i po, kad su završili poslednju pesmu, zvuk koji se čuo iz mase bio je neopisiv. Block Out je verovatno jedini domaći bend koji ima takvu, skoro pa bezuslovnu podršku ljudi koji im dolaze na koncerte. Otkud uostalom ovolika gomiletina ljudi na sporednoj bini ovog usranog festivala u pola pet ujutru? I taj zvuk kad se koncert završio, ta mešavina gladi i sitosti, traženja još i zahvalnosti za dobijeno… Jedna od onih noći, koje se pamte. Ne može biti slučajno što su baš te noći izašli na bis, što inače ne rade. Odsvirali još Godinu sirotinjske zabave, probali da zahvale, shvatili da su reči višak i uz uzajamni aplauz sišli s bine.

Stajao sam sâm još neko vreme i gledao ljude kako se razilaze, različite po majicama, facama, starosti, svemu. Prišao sam i naslonio se na ogradu desno od bine, izvukao iz ranca flašu s pola litra česmenske vode, krenuo da je prinosim ustima, kad sam video Mitu kako s one strane ograde prilazi. Pružam ruku ka njemu, nudim ga. Gleda zbunjeno flašu, mene, pa opet flašu. „Voda.“ Ipak je rešio da uzme koji gutljaj. „Hvala, matori.“ Razmenio sam nekoliko mejlova s njim u životu, kao i s Nikolom, ne verujem da se toga seća. Nije ni bitno. Eno ga i Nikola. Još nekolicina s moje strane ograde ih doziva, oni prilaze, a ljudi im se uglavnom samo zahvaljuju. Lepo mi je to što vidim, sve je nekako iskreno i na mestu. Svi bi da čuju kad će novi album, a odgovor je isti: „Ne zna se.“ Izdavači u Srbiji, besparica, mediji, stalno ista sranja. Pa ipak, Block Out nastavlja da postoji. Nastavljaju da prave odličnu muziku. Ima tu nečeg.

Čudan je osećaj kad su baterije pune, posle toliko vremena. Nije sad bitno što je ostatak u prilično lošem stanju, makar se mrdam. Uz malo volje, opraviće se i ostalo, šta već bude moglo.

Odgegao sam se niz tvrđavu, ni budan ni pospan. Dok sam se domogao šupe koju su naši preduzimljivi domaćini reklamirali kao dvokrevetnu sobu, Sunce je već bilo potpuno izašlo i najavilo novih vlažnih plus 30 i kusur. Pred ulazom je stajao snuždeni Nikola. Žodra je zaspao čim sam prekinuo vezu, a ni njega ni Ivu Nikolino kucanje na vrata nije maklo. Telefonom sam ih probudio i držao budnim taman koliko je trebalo da nam otključaju. Sačekao sam svoj red, pa ušao u naš jadan izgovor za kupatilo. Seo sam na zatvorenu klozetsku šolju i tako probao da zaspim. Poslednje čega se sećam je da nisam uspeo.

 

S leve strane je pravilnim intervalima isprekidana bela linija. Ni manje ni više od toga. Ne predstavlja se lažno, ne obećava dugu, purpurne oblake, dobroćudne patuljke, jednoroge i ogromne plišane igračke ako je pređeš. Ne nudi ništa. Baš ništa. Ali ti ostavlja da odlučiš šta ćeš dalje. Više od toga mi ni ne treba. Od ideje da drugačije može. Idemo ka Beogradu, nehotično izmenjenog rasporeda sedenja. I ja gledam kilometre. Osećam se sigurnije sa svakom linijom koja me za još malo udalji od ranije. Od rupe. Dalje, bez suvišnog tereta. Sad mi je jasno da se može dalje. Daleko je od toga da sam srećan, daleko od toga da sam se oslobodio patnje. Ali je sada makar tender pun uglja. A ja imam volju da ga sagorim, lopatu po lopatu. Lokomotiva polako počinje da vuče, ponovo. Ova mašina ide napred. Nema veze što vuče isti onaj voz problema od ranije. Makar se pokrenula. Za sada ide. Videćemo već dokle će.

Nekoliko dana kasnije skrojio sam mejl i poslao ga Nikoli i Miti. Imao sam ogromnu želju da im kažem „hvala“. I molio da ne odustanu. Probao da objasnim i kakve to veze ima sa mnom, ali odustao pre nego što sam zašao u detalje. Samo im stavio do znanja koliko mi znači to što rade. Nema tu nikakve patetike, ne stidim se ničega. Muzika koju prave mi je dovoljno bitna da bih mogao da ih pratim kao pas, kao lutalica, kao da nikog svog više nemam.

 

Sve ispod našeg Sunca je u skladu, samo što je nekad oblačno pa se ne vidi. Priroda gleda svoja posla. Postiže šta je zacrtala, ćuti i radi svoje. Zato joj skidam kapu. Od izvora do ušća, reka radi šta je naumila. Nosi. Spušta se i nosi. Ide ka moru i putuje eonima, a sve to vreme radi na tome da dovede more kod sebe. Razarajući i odnoseći stene sasvim polako ali ubilački uporno spušta ceo svoj tok. Ravna sve. Radi svoje. Delovanjem reka tle koje danas postoji na planeti za devet miliona godina bilo bi pretvoreno u ravnicu. A reke čine manje od 1% vode na ovom svetu.

Baš kao reka, i život, kao sila ili šta li je, radi na tome da te preveze od početka do kraja. Probaj da ga zaustaviš, izliće se svuda okolo i zaobići te. Šta god u svoju reku stavio, ona će nastaviti da teče nizvodno. Uporna. Uprljana, nejasna, krivudava, nekad mirna i pitoma a nekad nenadano uskovitlana i jaka, ide svojim putem. Sve što negde izvire negde će doći do ušća. I imati ceo tok da odredi šta će sa sobom.

Sunce polako zalazi iza krošnji bliže obale. Plovimo uzvodno, upravljam i gledam naizmenično zalazak s leve strane i njega kako stoji na pramcu malo desno i nešto sređuje. Daleko napred i visoko iznad na purpurnom nebu razaznajem korpu i balon. Iza okuke, ali još daleko, izviruje most. I iza njega Beograd. Prvi put ulazim u svoj grad ovako. Na reku sam se doselio 1987. Na Block Out sam naišao deset godina kasnije. I jedno i drugo su mi odavno konstante u životu. Zato i jesam presrećan što sam se sprijateljio s Nikolom Vranjkovićem baš na način na koji jesam. I zato ne mogu da opišem koliko mi znači to što s njim kad god mogu odlazim na pecanje, makar ustajao pre zore, lagao na poslu ili uzimao slobodne dane.