May 21, 2024

Bajaga i novi Instruktori u beogradskom Bitef Art Caféu – imaju li ‘to’ još uvek?

 

(Tekst je originalno objavljen na portalu Ravno do dna – https://ravnododna.com/bajaga-i-novi-instruktori-u-beogradskom-bitef-art-cafeu-imaju-li-to-jos-uvek/)

 

Dobrodošli na drugi koncert nove postave Bajage i Instuktora.

Drugi u nizu koncert Bajage i Instruktora u Bitef Art Caféu održan je 30. marta 2023. godine.

Za Bajagu i Instruktore važi da su koncertno hiperaktivni, i mada bi bilo krajnje neumesno praviti analogiju sa velikim ajkulama i šta bi se sa njima desilo kada bi prestale da plivaju, siguran sam da je i ovde u aktivnosti ključ vitalnosti. Pa i tako, kada je nedavno i u neobično short notice-u objavljeno da će u Beogradu svirati dve večeri za redom u klubu Bitef Art Café, ono što me je najviše zainteresovalo bilo je Do they still have it?

Odrastao sam uz Bajagu. I to je bitno reći. Za psihu nekog ko živi u Beogradu (a dobro, teško je generalno u svetu ovih dana naći nekog koga život jeste mazio, ali opet…) nalazim da je veoma blagorodno u redovnim intervalima otići na Bajagin koncert. I sad se nešto presabiram, već dva sam propustio, Beer Fest i Tašmajdan iz prethodne dve godine. Pa nije ni čudo što mi se život raspada! Da, poslednji put je bilo oktobra 2020. u Zemunu, ispred kluba Fest, u ono čudno „pobedili smo Covid, no da se ne kurčimo ako ipak nismo“ vreme, kada su koncerti bivali samo napolju, pa makar već dobrano ušli u jesen.

Instruktori su sa Bajagom od ’84. i kako se može očekivati, u bendu je tokom godina dolazilo do promena. Pa opet, nedavno prilično ispod-radara obznanjena vest da su iz benda posle dosta godina izašli Cvele (Miroslav Cvetković) i Čeda (Macura), prvi u bendu još od osnivanja, a potonji od ’96, morala je da postavi makar pitanje: kako li će Bajaga zvučati ubuduće? Nije mala stvar promeniti celu ritam sekciju posle toliko godina.

Tonska proba pred drugi koncert u Bitefu bi mogla da bude pokazatelj (i sad uopšte nije važno otkud ja na njoj), barem sam tako mislio. Hm, ja tamo, a Nikola Vranjković (dugogodišnji tonac benda) i Marko Kuzmanović (novi bubnjar) vežbaju Master of Puppets. Marko Nježić Kića (gitarista sa sada već više nego decenijskim stažom u bendu) im se pridružuje za još nekoliko Metallica standarda. Kada se prešlo na The Number of the Beast, video sam i Bajagu kako sedi i sa odobravanjem gleda šta se događa. Pa dobro, možda ipak ne treba uzimati tonsku probu kao merodavnu? Barem do momenta kada se ceo bend nije okupio i zasvirao Francusku ljubavnu revoluciju (uvežbavanu, pokazaće se, za neku narednu priliku, pošto se te večeri ipak nije našla na repertoaru). Dobro je. Dosta teško reagujem na krupne promene onoga što držim fundamentalnim.

Klub će se brzo napuniti, iako će publika makar vizuelno malo odstupiti od onoga što bi se inače na Bajaginom koncertu očekivalo. Tome je verovatno u jednakoj meri kumovala cena karte (blizu 35 evra, jeste da je inflacija, ali Srbija nije u ekonomskom procvatu, šta god pisalo u zvaničnim vestima o tome) i sam koncertni prostor – klub u koji inače vikendom izlaze oni koji vole malo skuplja mesta. Kako god, intimnija ili ekskluzivnija atmosfera, tek puno je i u 22:15 vreme je da se krene.

Dobrodošli na drugi koncert nove postave Bajage i Instuktora.

Pa dobro, drugi u Beogradu, treći ili četvrti ukupno. Bajaga nam se kratko obraća, predstavlja dva nova člana i poentira sa: „Idemo na muziku“. Konkretno, na Sa druge strane jastuka i 442 do Beograda (možda je i blago iznenađenje što je ova druga na programu ovako rano). Uopšte, početak je nekako nabrijan, što bi se reklo u Hrvatskoj: vrlo malo priče, samo energija (pozitivna), samo rokanje, samo standardi… Mali slonovi, Red i mir, Tekila gerila, i tako dalje. I odmah da se razjasni: bend zvuči spektakularno. Mogu da posvedočim i pred sudom ako treba, ništa ne fali. Ništa protiv onih koji su van benda, stvarno. Uostalom, trag koji su ostavili je neizbrisiv. Ali ova mašina ide dalje.

Novu ritam sekciju čine Vlada Čukić na basu (svirao sa Rambom Amadeusom) i Marko Kuzmanović na bubnjevima (do nedavno bio član pratećeg benda Zdravka Čolića, a interesantno, bio i član prve postave koju je okupila Ana Ćurčin). Čukić je povučeniji –  mora da je basista – ali toliko ležeran i sa tolikom lakoćom deluje da svira, da je to milina. Kuzmanović je u sviranju raspištoljen, nikako van balansa, nego sa puno slobode i želje, ali i pravom merom u izrazu. Svako bi poželeo takvog bubnjara u bendu, a svaki bubnjar bi se gledajući ga kako svira osećao otprilike kako se prosečna devojka oseća kad sa dečkom gleda film u kom je Margot Robbie.

Hitovi i veliki momenti se smenjuju sa ponekim deep cut-om, ili nekom od uslovno rečeno novijih pesama. Kad hodaš zvuči predivno. Dvedeseti vek zvuči i čini da se vratimo jedno 35 godina unazad i prisustvujemo najsvežijoj pojavi na sceni – ima se tu štošta reći i o novonađenoj mladosti starosedelaca u bendu. Pre Još te volim i Cane koji je tu negde u klubu dobija posvetu od Bajage. Malo je falilo da izađe i otpeva refren. E to bi bilo zanimljivo čuti. U poslednje vreme nezaobilazan deo koncerta je i Moja draga, pisana svojevremeno za Zdravka Čolića, pa onda pre neku godinu vraćena, tj. usvojena od strane originalnog vlasnika. One više tonove predrefrena Momčilo velikodušno ustupa publici, pametno, reklo bi se. Lično, posebno sam podigao obrvu na Suzu. Po cenu da me proglase sentimentalnim, moram da kažem da je bilo dirljivo videti nekog sa toliko godina za pojasom ko kaže: „…jer ovaj put vredi se boriti zbog ljubavi“. Možda baš i zbog onoga što je prošle godine lokalna tabloidna štampa probala da eksploatiše i na kraju morala da se zadovolji sa jednom i po izjavom izvađenom iz naftalina, a Bajaga je sve vreme veoma zaštitnički nastrojen prema svom i privatnim životima članova svoje porodice. Ljubav možda ultimativno i ne uspe, ali za šta bi se drugo u svetu trebalo boriti, kog đavola? I uopšte, dokle se stiglo sa tom tabloidizacijom i obesmišljavanjem svega, kad i neko Bajaginog statusa mora da izbegava takve bočne udarce. Pitam se da li je to neko moje romansiranje sećanja, ili je žuta štampa osamdesetih godina imala zdraviju meru.

Kako god, ovo ovde što se događa je Bajaga. Pa ko uz Plavi safir sa 9 godina nije poželeo da osnuje bend? Koga ne razgali Berlin, ili Ti se ljubiš na tako dobar način? Koga Zažmuri instant ne vrati u detinjstvo, ili makar u vreme kada je tu pesmu prvi put čuo? Šta onda reći za Tišinu, odnosno Lokijeve bravure na klavijaturama i Bajagino puštanje svih kočnica i otvaranje srca u formi gitarskog soloa čiji je i feedback čaroban? Mooožda bi se, doduše, mogao zamisliti i jedan bolji svet, u kom Bajaga ne mora da na baš svakoj svirci odsvira i Moji su drugovi (sada u kombinaciji sa Darjom), ali ne mora se ni cepidlačiti. Uostalom, Vlade Divac u publici, odnosno za stolom odmah pored bine, se sit nauživao. Bajaga i Instruktori su u četvrtak uveče isporučili još dva i po sata hitova, uz minimalno priče. Nije da su bili neučtivi, naprotiv. Ali ako u fudbalu važi da lopta ide brže od igrača i  da je osnova igre pas, onde ja jasno da bolje ide ako muzika radi, a ne priča. Ovaj bend definitivno ima sve što je potrebno. Konačno, nije da je to pitanje postavljeno na nekom referendumu, ali cenim da se svi prisutni slažu sa premisom poslednje pesme: zaista nam je samo ljubav potrebna.

Kad se podvuče crta, jesmo, ušli smo u novu eru. Istovremeno, nije da se ona bitno razlikuje od prethodne. Imaš Bajagu i imaš Instruktore. Imaš Lokija bez koga nema ozbiljne muzičke priče, imaš i Žiku – Bajaginog ličnog ekvivalenta Stevena Van Zandta, a imaš i mlade snage – Kiću, Čukića i Kuzmu. Stonesi su Stonesi i bez Wymana i Wattsa. U slučaju koji je ovde bitan, uopšte ne tvrdim niti ulazim u to da li je sada bolje ili je bolje bilo nekad. Prosto, nekad su promene neminovne. Nekad udahnu novi život i svežinu. Ili, što bi Žika rekao: „Bajaga i Instruktori traju, a godine prolaze.“