Death to My Hometown (Bruce Springsteen u Parizu, 15. maj 2023)

Prošlo je 10 godina od kako smo se poslednji put videli, onog kišnog popodneva u Minhenu. I nije da se ništa od tad bitno nije desilo. Promenio sam tri posla od tada. Putovao dosta. Doživeo divote, sretao se nekoliko puta i sa nekim dosta tamnim mislima, ali eto, još sam tu. Bio na raznim koncertima. Doktorirao. Završio i objavio jednu knjigu. Postao tata jednom Filipu.

I svet je bio dosta dinamičan, iako je teško reći da li je bitno drugačiji danas u odnosu na onda. Bilo je prirodnih katastrofa, bilo je ratova novih i nastavljenih, bilo je izbora sa sve samo ne optimalnim rezultatima, led je nastavio da se topi, okeani da otopljavaju, teroristi da ubijaju, a čovečanstvo se za 10 godina približilo svom kraju, kakav god i usled čega god on došao. Mada, bilo je i pozitivnih pomaka, barem u tragovima. Obama je bio na Kubi, na primer. Nije da kasnija administracija nije posle poništila takav razvoj događaja, ali eto, kad se nešto pozitivno desi, makar i propalo, pokazuje kakav svet je moguć.

A on je za ovih 10 godina objavio devet ili deset dugosvirajućih izdanja, napisao i izdao jednu ozbiljnu autobiografiju, priredio autobiografiju za potrebe predstave na Brodveju i odigrao je 267 puta, prodao celokupan katalog svoje muzike za 500 miliona dolara, snimio osam podkasta razgovora sa Obamom o tome šta znači biti Amerikanac (i iste posle izdao kao knjigu), te svirao 204 trosatna koncerta (a u barem dva navrata je na nastupima prebacio i četiri sata), i to sve u svetu koji je na skoro dve godine bio blokiran ili barem značajno limitiran pandemijom. Pa da, tu smo negde, on i ja.

Ja sam iz generacije koja se u realnom vremenu sa Brusom Springstinom upoznala kroz Born in the USA. I to ga je u mom možda petogodišnjem mozgu utemeljilo u centru skale, mainstreamu mainstreama, tamo negde uz Bajagu, verovatno. Nisam znao ni za sebe, ali sam nekako shvatio da je on etalon za ozbiljnu, kvalitetnu, zabavnu, ali posvećenu muziku. I moralo je da prođe mnogo godina dok se spletom okolnosti nisam suštinski zainteresovao za one druge pesme i albume tog nekog čoveka koji šta god se događalo u svetu, izdaje album za albumom, svira turneju za turnejom i ne planira da stane. I ispostavilo se da se u liku i delu ovog čoveka radi o nečem od neprocenjive važnosti za moj, ali i za živote i sudbine ogromnog broja ljudi. Gledao sam ga samo jednom uživo, pre tih deset godina. I od tada sam čekao novu priliku.

Putevi nam se ponovo ukrštaju na velikoj turneji koja simultano prati dva poslednja izdanja – Letter to You (lockdown/postcovid kolekciju veoma kvalitetnog novog materijala) i Only the Strong Survive (obrade 15 omiljenih Motown, Stax i sličnih soul standarda), koja je počela u februaru na Floridi i koja neće stati do decembra u Kaliforniji, 90 koncerata i petnaestak zemalja kasnije. Konkretno, čekam ga u Parizu, u La Défense areni.

Brus je u grad svetlosti stigao nešto pre nas i večerašnji koncert biće mu drugi u tri dana ovde. Nalazi se u gornjoj polovini evropske turneje i deluje da živi punim plućima, eno, pre neko veče u Barseloni su mu u gostima bili i Stiven Spilberg i gospođa i gospodin Obama (gospođa se još i popela na binu i pevala prateće vokale za Glory Days). Kako god, biće to dobro veče, mada Ivana i mene još uvek tu i tamo brine par stvari. Za početak, tu je ta kiša koja baš i nije morala da pada. Onda, Ivan malo gunđa i zbog toga što ćemo morati dugo da stojimo, a i koncert ako potraje (a potrajaće), kako će on sa leđima? Ja naravno plešem po žiletu jer bih ga u isto vreme urnisao od zezanja što je mator ko biblija, ali moram i da održim nivo pristojnosti jer je mator ko biblija. A i kako beše ide onaj meme – Springstin od 73 godine: svirao sam već dva i po sata, možda da dodam još 7-8 pesama za bis; ja od 40 i koju: 10 je uveče tako da nema ništa od gledanja filma, ’ajde da probamo jednu epizodu sitkoma pa da posle okupimo generalštab i utvrdimo da li ima mogućnosti za još jednu.

Bar jedan od naših inicijalnih problema je rešen na vrlo elegantan način. La Défense arena, dom ragbi tima Racing 92, zapravo je zatvoreni stadion od nešto preko 30.000 sedećih mesta (što mu daje kapacitet od oko 40.000 za koncerte). Krov. Nema kiše. Juhu! Stajanje, sa druge strane, ostaće kao obaveza. Utrošićemo malo vremena komentarišući skupoću stvari na merch standovima (svet u kojem živimo stigao je dotle da zvanične majice na večerašnjem kocertu koštaju po 50 eura, ali nije strašno, tu je i jakna od 290), ali i činjenicu da pivo košta 12 eura (uz kauciju od 3 za plastičnu čašu, doduše). U prolazu ne mogu da ne primetim raznolikost generacija i garderobe koja se nosi, majice na ljudima u publici govore o tome da ovde ima ljudi koji slušaju stvarno sve i svašta. Što me je podsetilo na priču drugara koji je bio na turneji sa nekoliko američkih metalcore bendova, kaže u busu se sluša sve što bi se očekivalo, ali onda neko iznese Brusov live dvd i svi gledaju TV kao da je dnevnik 2.

Status kakav ima, Springstin nije zaradio jer je stvari kroz karijeru radio s pola srca. Shodno tome, ako će već da prokrstari zapadnom hemisferom, neće to raditi sa par nekih poznanika i to je to; ne, E Street Band je večeras na broju i kad jedan po jedan krenu da izlaze na binu, vrlo je lako zabrojati se. Kada je izašao i gazda, My Love Will Not Let You Down je zasviralo i zapevalo ukupno 18 ljudi. Malo li je. I odmah da se razumemo, bend zvuči opasno dobro. Stare osovine Vajnberg-Talent (potonji fura frizuru à la Ad-Rock i nisam mogao a da se ne nasmejem zbog ideje da im samo još jedan takav fali u bendu), Bitan-Đordano i Lofgren-Van Zand zakivaju i deluju 20 do 50 godina mlađe. Zvuk po svim pravcima i frekvencijama popunjavaju sekcija pratećih vokala, perkusionista koji kao da je izašao iz Old Spice reklame, teta Suzi Tajrel na violini, te Džejk Klemons na mestu pokojnog strica i cela preiskusna i zajebana ekipa duvača u pratnji, po potrebi. Biće ovo dooobro veče. Nisam to još stigao ni da pomislim, a gazda me je kao iskusni pauk već potpuno uvezao u svoju mrežu nežne nostalgije, toplih misli i čežnje simultano i samo njemu dozvoljeno kontradiktorno okrenute i ka prošlosti i ka budućnosti, a sve to uz 1-2 udarac No Surrender (nešto staro) i Ghosts (nešto novo; nešto pozajmljeno i plavo će doći kasnije). I da, Ghosts je corpus delicti o tome da ovaj čovek još uvek ume da napravi vanvremensku pesmu i da ovaj stadion nije pun zbog stare slave. Nije da ja sad tu nešto projektujem svoje želje, svi, baš svi su srećni što su ovde večeras. Brus Springstin razoružava brže i uspešnije nego bilo koji drugi metod. Šta god ti je bilo na pameti pre nego što si mu čuo glas kojim odbrojava početak neke, bilo koje pesme, danas, prethodnog, prethodnih dana, života, svega – ništa više nije važno. Samo ga prati, samo ostani sa njim, biće dobro. Ako treba i kroz trnje i teško (Darkness on the Edge of Town), onda pravo kroz trnje; ništa nećeš pitati, niti će on od tebe tražiti: sve ti je jasno čim ga čuješ. Ili, kako je jednom Džejms Hetfild poentirao: „We went to go see Bruce Springsteen the other night. (I’m) Not the biggest fan of his music, but I watch him live… That guy means it! He really means it! It’s in his heart, it’s in his face, it’s in his eyes. And you see it, and you go ’Wow!’“

Možda bi neko mogao hladnokrvnije i sa odgovarajućom distancom da gleda i sluša Letter to You, ja ne mogu. Ne sa predznanjem o Springstinovim odrastanju, odnosom sa ocem, nesigurnošću i istorijom mentalnih problema. Ne, ja ću se zagrcnuti. I opet, nije do mene, nije da ja sad tu nešto učitavam što zaista ne postoji. I njemu je stalo. Da nije, ne bi ovo bila prva pesma uz čije stihove na ogromnim ekranima izlazi uredno titlovan francuski prevod teksta. Očigledno, Brus želi da svima bude jasno šta je to važno što ima da kaže. I to će se nastaviti, ta relacija da on to tebe ništa ne traži, ali da mu ti svu pažnju bezrezervno daješ i razrogačenim očima i ušima upijaš magični sax i usnu harmoniku iz Promised Land. Kao da je, ne znam, neko služenje u crkvi, ali nekoj koja na ovom svetu ne postoji. Ogoli se pred tobom, vidiš da misli svako slovo svake reči, vidiš mu žile na licu dok ih izgovara. Ja ne znam za osobu koja je u stanju da ovako ujedini sve te raličite ljude, srećne ili sjebane, odavde ili odande, sa ili bez vidljivih ožiljaka, koji god bio jezik kojim bi ti o sebi pričali ili ćutali. Nigde drugde to nisam video. Nema raspale ili rasklimane zajednice koju on ne može da sastavi i osnaži da dalje nastave i bez njega. Dajte ovom čoveku da vodi planetu, ’leba vam.

Koncert je fantastičan jer ti održava konstantnu pažnju, tonus je postavljen i ne pada, bilo da gledaš njega na sredini bine, bilo da spotlight ustupi nekom drugom čiji je solo u tom trenutku najvažnija stvar sa ove strane Mlečnog puta, bilo da je pažnja ravnomerno raspoređena na svih 18 ljudi na bini. Ceo arsenal je na videlu na Kitty’s Back, onaj duvački solo, onaj Hemond solo, onaj gitarski solo, to ne može da se kupi. Nije demonstracija moći, to bi zvučalo pregrubo, ovo je dokaz ljubavi. Po sličnom receptu nešto kasnije ćemo čuti Mary’s Place, i isto će nas polako kuvati a onda odjednom pojačati vatru na maksimum. I što je to dobro!

Šmekerski je potez posle toliko godina na sceni napraviti otklon i reći: „Pusti mene, slušaj ove pesme što su dobre.“ Predstavnik albuma obrada koji je nedavno objavio večeras je Nightshift, poseban pozdrav Marvinu Geju via Commodores. Ako je pesmu i pozajmio, onda je to uradio samo da bi je svetu pokazao, praktično je ukrasio i vratio gde je našao. Ali opet, takvi su dani, takva su vremena, pa posle nekoliko poletnih moramo malo da se vratimo na zemlju uz neku malo trezveniju misao; tako je odlučio da nas vozi. Pre nego što će sam ući u sledeću pesmu, obratiće nam se rečima (opet titlovanim na francuski dok ih izgovara, dakle obrati pažnju, ovo će biti nešto bitno). Pre nego što je postojao E Street Band, postojao je Steel Mill, a pre Steel Milla postojali su The Castiles, prvi bend sa kojim je tada dečkić Springstin svirao i čak i snimio nešto muzike. 1965. je godina i Džordž Tis, tadašnji dečko Brusove sestre, pozvao je malog Brusa da se pridruži svom prvom rok bendu. Trajali su tri godine, što je em gotovo čitava večnost za tinejdžere, em se događa u veoma dinamičnom periodu američke istorije. Pedeset godina kasnije Brus će stajati pored postelje svog prijatelja Džordža, sada u poslednjem stadijumu tumora pluća. Oprostili su se i Brus je shvatio da ostaje jedini, poslednji preživeli član tog dečačkog sna. Kaže da je pesmu napisao vrlo brzo posle toga. I da je shvatio da smrt kao poslednji dar živima ostavi proširenu perspektivu na sam život. „Be good to yourself, and to those that you love, and to this world that we live in.“ Last Man Standing. Ova verzija je intimna da intimnija ne može biti. Sprinsgtin sam sa akustičnom gitarom, svi smo apsolutno mirni, pravimo se da smo dobro. Da bi nas potpuno razbucao, u jednom trenutku se u aranžman ubacuje Beri Danielian i njegova predivna truba, samo da bi se još jednom podvuklo kakav je osećaj biti poslednji preostali. Isti onakav kao kad si na punom ali potpuno utišanom stadionu, pa se na kraju dvoumiš da li da aplaudiraš, ili da ne kvariš mir.

Ali nije da gazda želi da nas dokusuri, bar ne još. Ne, život – kakav god da je – tu je da bi se iskoristio i zbog te svoje osobine slavio. U taj segment nas lansira najpre sa Because the Night, pesmu koju je svojevremeno napisao i ustupio Peti Smit, da bi je onda negde usput ipak „priznao“ (ne da je sad to nekom važno, ali i pesmu koju u principu nikad nisam podnosio, ali eto, ovo veče i ova izvedba su istopili i najtvrđi oklop), a onda i sa She’s the One, e ta pesma je učinila da se naježim i takav ostanem baš dugo. Jebote, kakva planina energije, kakva grmljavina koja se valja iza te planine, pa onda padne na tebe uz svu silinu! I tako sluđenog da ne znam kad je juče i gde bih sutra, dohvati me onaj optimistični sint i ona nadolazeća plima energije i topline iz The Rising, i… On my back’s a sixty pound stone / On my shoulder, a half-mile line. Sve će biti u redu. Moraće. Come on up for the rising. I one suze odmah posle toga na Badlands, desile su se. To je privatna stvar, ali ja ih se ne stidim. Neka su se desile. Mislim da jedva čekam da se ponove, u julu u Beču, na primer.

Springstinov bis nije bis ako ne traje 45 minuta i ako nije sačinjen od „ovu ste čuli pa čak iako ste se rodili i ceo život proveli ispod nekog kamena“ pesama. Logično, prvo se upale sva svetla, pa krene Born in the USA, pa Born to Run, pa Bobby Jean, pa Glory Days, Dancing in the Dark… Svaka pesma veća od prethodne (a sve su ogromne), i sve vreme svi egzaltirani: bakice (bez uvrede) iz prvih redova kad vide svoja lica na ogromnim ekranima, mali dečak u dresu Nju Džersi Devilsa koji je dobio trzalicu direktno iz Brusove ruke, devojčica koja je dobila high-five i to na njegov zahtev, i sva ona divna nasmejana lica koja se na ekranima smenjuju sa snimcima benda. Prvo je sve nas različite ujedinio, a onda nas je napunio energijom i poslao nazad u svet. Pre toga je, ipak, imao još jednu poentu. Tenth Avenue Freeze-Out jeste verovatan kandidat za opštenarodno veselje i fajront, ali nije slučajno što su se tokom ove pesme na videu ređale slike Klarensa Klemonsa i Denija Federisija. Lajtmotiv celog koncerta je pozdrav onima kojih više nema. Nedostaju, to je sigurno, ali je vrlo verovatno i da Springstin odatle gde je nazire i svoj kraj. Velika je to perspektiva ako umeš da je sagledaš. Upravo tako se koncert i završio: na potpuno zamračenoj bini Brus je ostao sasvim sam sa akustičnom gitarom. Svirao nam je i tiho pevao I’ll See You in My Dreams. I mi smo bili tihi, ako se gutanje knedli izuzme. Bilo je dostojanstveno i prelepo. Uz pesmu o nekom ko više nije tu, ali se nekako ubeđuješ da to nije toliko važno.

Dobro, ali nije to sve. Postoji, ipak, nešto drugo važno što se desilo na koncertu, što sam nekako pokušavao da prećutim iz straha da ne umem da kažem koliko je i zašto važno. Death to My Hometown je bila druga pesma. Ja sam se na ovom koncertu raspao već posle tih uvodnih pet do deset minuta. Ja sam iz Beograda. Moj rodni grad je nedavno prošao kroz nešto što bi optimisti ili drugi koji iz bilo kog razloga drže glavu nabijenu u pesak smatrali kulminacijom jednog preružnog istorijskog perioda. Ja mislim da još nismo tu, nažalost. Ne možeš toliko brzo da izađeš iz bede, posebno ne ako kao društvo i pojedinac u njemu ne ulažeš svaki napor da se promeniš. Smrt je dolazila i bila tu veoma dugo, samo smo se pravili da možda neće. Smrt je u moj grad najpre doneo jedan trinaestogodišnji dečak koji je došao sa planom i naoružan u svoju školu i ubio devetoro dece i školskog čuvara. Sutradan je nešto slično uradio jedan dvadesetjednogodišnjak, samo što je on ubio osmoro ljudi. Nema onog ko zbog tih nezamislivih i besmislenih tragedija nije ostao potpuno bez reči, i to je išlo mnogo šire od mog grada. Dva različita mlada bića su u dva dana ukinuli tolike živote i zauvek obeležili još toliko drugih. Samo što će da su smrt donela njih dvojica reći samo oni koji tendenciozno i ružičasto posmatraju stvari. Smrt je ovde donošena veoma dugo. Dežulović je napisao prepametan tekst o tome. Smrt su doneli svi, svi koji su učestvovali ili nisu, uticali ili okretali glave, gajili uspešne i ganjali ko zna šta, umesto da su samo i jedino bili dobri i učili i sebe i druge o empatiji. Kao i u Springstinovoj pesmi, nikakva osvajačka armija, nikakvi oni-drugi-kojima-plašimo-decu-jer-nisu-naši nisu došli i odneli sve. Ne, sve smo to mi uradili, svi koji smo se ponašali kako jesmo, glasali ili ne na svim izborima kako jesmo, i stalno bili frustrirani, korumpirani nemoralom, otupljeni jer nam se snovi ne ispunjavaju a onim đubradima se sve može. Lakše je upirati prstom nego raditi svoj posao. I ne znam da li ćemo ikad očistiti svoje dvorište. Možda to više i ne možemo. Možda je toliko u korovu i prljavštini da moramo prvo da ga srušimo. Jer, kao što jedna druga pesma koju je svirao kasnije (ali taman pred The Rising, kažem, ovaj čovek je smišljen da vodi celu ovu propalu planetu) kaže: „Hard times come and hard times go, yeah, just to come again“. Hajde onda da rušimo sve što ne valja. Hold tight to your anger and don’t fall to your fears. Bring on your wrecking ball. I možda jednog dana nešto promenimo ovde, i na svim drugim mestima gde treba.