Manifest [Rambo Amadeus, 1991]

A moglo je sve drugačije da ispadne.

Umesto ovde, mogao sam da budem u Bolu na Braču, da zalivam našu baštu i igram se s plastičnim brodićima u bazenčetu specijalno napravljenom za njih. I da se setim kako, kad sam bio mali, te iste brodiće nisam bio u stanju da dohvatim ako su bili bliže onoj drugoj strani bazenčeta, tamo kod žbuna od lavande, pa mi je tata sredio štap od trske koji je rešio problem. Moglo je da se približi vreme da ja za nekog napravim takav isti štap.

Tata i Vučko su mogli da se dogovaraju oko odlaska na pecanje. Vučko je mogao još da poživi. I ne samo on.

Desetine hiljada mrtvih ne bi to morali da postanu. Hiljade i hiljade kuća još su mogle da budu na mestu, nerazrušene i nezapaljene. Hiljade silovanja ne bi zauvek obeležilo žrtve i počinioce. Stotine hiljada ljudi ne bi bili prognani u doživotno izbeglištvo. Familije kivnih došljaka nikad ne bi morale da žive u Beogradu i istovremeno se nikad na njega ne naviknu. Buduće generacije ne bi morale da razviju blanko mržnju prema Hrvatima, muslimanima, Albancima ili Srbima, iako o njima znaju samo iz tuđih priča. I u Beogradu početkom devedesetih nije morala da procuri izmišljotina da na omotu Nirvaninog Nevermind-a piše: „Zabranjeno za pse i Srbe“, zato što je basista poreklom Hrvat.

Ali ovako je kako je i tu smo gde jesmo. Delom jer je tako neko drugi umesto nas želeo, a delom jer smo sami krivi. S tim što je svako od nas kriv više nego što misli.

No, postojalo je vreme kad ništa od ovoga nije izgledalo izvesno, sigurno ne meni. Vreme kad sam se spremao za koncert. Za prvi, nazovimo ga rok koncert.

Imam neka isprekidana sećanja o tome šta mu je prethodilo. Sećam se svog inicijalnog oduševljenja osobom koju sam viđao na televiziji u nekim sumanutim spotovima, a da nisam preteranu pažnju obratio na muziku koja je pratila sliku. Sećam se prizora iz tih spotova: pevač koji luduje pored nekog otvorenog bazena, pa se onda pojavljuje s redenikom oko tela i poliva se pivom, a sve vreme on i dečji hor pevaju o tome kako bi sve žene na svetu trebalo da budu zaljubljene u njega. Sećam se i spota u kome sve vreme sedi pored očigledno improvizovane vatre i ispred studijske scenografije koja predstavlja selo u nekoj zabiti i priča svom kompanjonu o svojim neverovatnim estradnim eskapadama, te momenta u tom klipu kad ovaj drugi gitarski solo „svira“ na guslama.

Rambo Amadeus je i zvanično postao moj idol kad sam kao krnji desetogodišnjak čuo i napamet naučio pesmu Amerika i Engleska. Ta pesma i dan-danas, zapravo danas iz daleko smislenijih razloga nego tada, može da me nagna da se kliberim ko blesav. U njoj i oko nje je esencija sumanutosti prošlog, sadašnjeg i, logično, budućeg vremena ovog podneblja. Ona počinje ne toliko iskarikiranim (sudeći po NOB mitologiji i postavnojevskom ciklusu epskih narodnih pesama) dijalogom Mirka i Slavka koji jedan drugog upozoravaju na nailazeći metak i posledično ga uspešno izbegavaju. Ona sadrži niz stihova koji opisuju tekovine društva koje je od početka imalo vek trajanja ograničen na prirodni ciklus svog vođe, i koji su smešni zato što su istiniti. Nju prati spot u kome lično Mr. Spok izgovara: „Permanentno blate ugled druga Tita.“ Ona u delu koji priča o partizanskom, pardon, narkomanskom osvajanju Japana sadrži sempl iz Do Ya Think I’m Sexy, a malo kasnije i snimak Radeta Šerbedžije kako recituje Ne daj se, Ines. Ona se nalazi na albumu na čijem omotu lično Rambo Amadeus namučen krvavim ranama koje ostavlja struna kojom je na leđa uprtio gitaru, jašući na pterodaktilu (koji, istina, na kandži nosi prsten) poput spasioca u ruci donosi gusle, dok u pozadini leteći tanjiri nadleću Lovćen. Na kraju krajeva, to je pesma kojoj Bora Đorđević (ondašnji) svojim glasom daje dodatni kredibilitet, a svojom pojavom pomaže u zaobilaženju cenzure, te koju na doličan način završava niko drugi do Stefan Milenković. Tako da sam početkom školske 1991/1992. godine bio apsolutno oduševljen Maminim i Tatinim predlogom da me vode na njegov koncert.

To leto je bilo u najmanju ruku čudno. Ne da sam to tada znao, ali odavde gledano, ono je predstavljalo kraj normalnog detinjstva, onog perioda kad su najteže zamislive rane kraste na kolenima od pada s bicikla, a najgori prizor na televiziji neki opskurni horor film. To leto je definitivno bilo kraj života kakav je trebalo da bude. A znakova upozorenja je bilo svuda. Svako podizanje glave bi ukazalo na njih. Ne radi se o tome da neko nije primetio varnicu od kratkog spoja, nego o tome da niko nije hteo da vidi požare, a ko i jeste, u tome je video nešto đavolski privlačno. I svi kao da su uživali u dvoličnosti svojih dana: najponosniji sinovi Tita i Partije preko noći su postajali najveći šovinisti. Zastave s petokrakom odjednom su dobijale neke druge, meni tada nepoznate simbole u centru. Oni koji su se ne tako davno kleli da bi život položili za bratstvo i jedinstvo Južnih Slovena, sada su planirali da polažu tuđe živote ukoliko pripadaju onom drugom plemenu. Napadno nasmejana lica s izbečenim očima noću su postajale lobanje koje se histerično smeju. Neko je stavio zlu krv da se krčka. Nije joj trebalo mnogo da provri. I sad tu zaista nije važno da li je problem bio u neispravnim instalacijama, prejakoj struji ili prejakom plamenu na ringli: da li su bili krivi oni iz deve’sto osamn’este, oni iz četres’ prve, četeres’ pete, sedamdeset četvrte ili koje god. Meni su sada jednako krivi i oni koji su huškali, i oni koji su se dali nahuškati, kome se god Bogu navodno klanjali.

Ne da me se to sve ticalo tada, naravno. Država se raspadala, a meni je patika bila ulepljena. I da se razumemo, ne smatram se odgovornim. Na kraju prvomajskih praznika 1991. Tata i ja smo šetali Splitom vraćajući se s Brača i posete babi koja je tamo provodila veći deo godine, ja sam najnormalnije hodao, samo na momenat se zagledao u more i ugazio u napola olizanu lizalicu. Nisam kriv. Jednostavno se desilo. Pored nas je prošao autobus gradskog prevoza čiji je šofer kroz svoj prozor isturio motku s belim platnom koje se vijorilo na popodnevnom maestralu. Na barjaku je pisalo: „Pobijmo Martića i njegove četnike.“ Nije me to zanimalo. Zgazio sam na nečiju izgubljenu lizalicu i smetalo mi je što mi je đon lepljiv.

Nisam znao ništa o koncertima. Nisam ni na jednom bio ranije, pa nisam znao šta da očekujem. U Filmski grad, gde je koncert trebalo da se desi, stigli smo, ispostaviće se, dobrano ranije, pa sam se zanimao tumaranjem između lažnih rimskih građevina i ostalih rashodovanih kulisa. Na kraju smo se smestili malo desno u odnosu na binu, a meni su našli neki stari sto ili šta je već bio, koji je tako stajao u dvorištu, na koji sam se popeo da bih mogao da vidim. Ne znam koliko je vremena prošlo dok se na bini neko nije i pojavio. Saša Štukelja se iz čista mira predstavio kao Rambov brat i počeo da svira violinu. Nije se dugo zadržao, ali se postarao da pre odlaska baci u publiku više glavica belog luka. Hmmm…

Posle određenog vremena na bini se pojavljuju dve nove osobe. Šicko i Trut, koje naravno tada nisam znao da prepoznam, kao ni njihovog prethodnika, počinju da sviraju nešto onako, za „u pozadini“. Pa ni ovo nije Rambo? Hmmm… Slede još dvojica muzičara, klavijaturista (mnogo godina kasnije identifikovan kao Pavle Kovačević) i još jedan perkusionista, koji mi je izgledao kao neki šeik s dredovima. Svi zajedno sviraju nešto što se razvija u Free Mandela (iliti Beton). I onda se konačno pojavljuje on. Paradira binom i pri tom kao da on sam vrši smotru, naizmenično svog benda pa publike. Pravi neke opičene grimase, pa onda zapeva prvu strofu. Pa onda ode u novu digresiju. Pa se vrati na pesmu. Pa umesto refrena kreće da predstavlja bend (oslovljavajući perkusionistu kao Burek-mena; kasnije će se ispostaviti da se radilo o Papa Nicku). Pa onda traži aplauz. Pa ponovo peva prvu strofu. I nastavlja da pravi takve nepredvidljive skokove, lupeta i uživa u tome, a ja se samo cerekam. Pesme niti počinju niti se završavaju onako kako zvuče na albumima. Jednu pesmu prekida monologom o nečemu (dok ga bend još uvek prati), da bi onda samo prešao na sledeću. Pun je energije, one klinačke. Kao da pravi sranja samo da bi ga drugi videli. I onda iz čista mira (barem mi se tako činilo) kreće da uz žustru muziku ponavlja:

Kurac, pička, govno, sisa,
Kurac, pička, govno, sisa,
Kurac, pička, govno, sisa,
Kurac, pička, govno, sisa…

Meni je neprijatno.

Kurac, pička, govno, sisa,
Kurac, pička, govno, sisa,
Kurac, pička…

Meni je to neverovatno smešno, ali mi je neprijatno. Tu su mi Mama i Tata. Smem li da se smejem? Svakog trenutka mogu da me pokupe i odvedu odatle (i zabrane da ga slušam ubuduće). Ne smem ni da ih pogledam.

Kurac, pička, govno, sisa,
Kurac, pička, govno, pička, govno, pička, govno, pička, govno…

Ne mogu više da izdržim. Zastrašeno lice mi dobija neki polugroteskni oblik dok pokušavam da ukočim mišiće koji razvlače obraze u kez.

Pička, govno, pička, govno, pička, govno, pička, govno…

Milisekund pre nego što svi šavovi popucaju, spuštam pogled ka Mami i Tati. Ona se drži za stomak i odrečno klima glavom dok izgleda kao da plače od smeha. Tata se zakašljao od smejanja. To je to. Pucam u frenetični smeh.

Kurac, pička, govno, sisa,
Kurac, pička, govno, sisa.

Ima nečeg s Balkanom što zabrinjava. Nešto ovde postoji što pomaže u permanentnom iznedrivanju ludila. Ne znam šta je to, ne znam ni šta nije; ne znam da li je to do geološkog sastava i radioaktivnih svojstava tla, ruže vetrova, nivoa podzemnih voda, demografske strukture, više sile ili ljudskog faktora, ali ludila je na Balkanu uvek bilo u količinama za izvoz. Ali, opet, ni ludilo ne mora da bude fatalno. Između ludila i genijalnosti stoji vrlo tanka granica. Ne znam šta je to što omogući ludilu da se razvije u genijalnost, kao što ne znam ni šta ga to pretvori u ono bezočno, destruktivno, protiv čega razum nema odbranu. Rambo je to iskonsko ludilo kojim su Južni Sloveni i neke njihove komšije zaraženi umeo praktično da primeni. Nešto slično sam dosta godina kasnije prepoznao slušajući i Let 3. Ali veći, ili makar onaj glasniji, ubedljiviji deo ljudi to nije umeo. Šteta što su ti kreativni bleskovi, zdravorazumske protuberance samo nusproizvodi, skoro pa neželjena dejstva. Krv je naš biznis. Tuđe ne damo, svoje nećemo. I udri.

Meni je iskreno žao onih dovoljno mlađih koji niti pamte, niti mogu da zamisle vremena pre ’91. Teško je odavde zamisliti vreme u kome je naše vreme bilo nezamislivo. I teško onima koji su svesno svedočili prelasku iz jednog u drugi period; onima koji su ostajali u manjini dok su im poznanici i prijatelji omađijani zvukom ratnih bubnjeva stajali u stroju. Ispostavilo se da je Rambo bio naivan kad je u nekom intervjuu malo posle tog koncerta izjavio kako nema nameru da izdaje novi i već pripremljeni album dok rat ne prestane. Rat je tek počinjao. Album je ipak ubrzo izašao, pod imenom Psihološko propagandni komplet M91, sa crnim omotom i komentarima u ključu JNA retorike, a u duhu tame u kojoj smo se nezvanično nalazili. Album je zatvarala „skrivena“ pesma kojom je bez okolišanja terao u pizdu materinu sve primitivce koji su dozvolili da dođe do sranja. Svašta je posle toga još radio. Nakratko je promenio ime u Ranko Amadeus u znak protesta protiv kulture sveopšteg ratnog huškanja koja se već uveliko razvila. Maja ’92. prekinuo je nastup Bebi Dol na Beogradskom proleću u Sava Centru, oduzeo joj mikrofon i prisutnima i televizijskom auditorijumu poručio: „Imam samo dva minuta da se obratim naciji. Dok mi ovde pevamo, bombarduju se Tuzla i Dubrovnik. Nećemo da zabavljamo biračko telo. Jebem vam mater.“ Ne da je to nešto promenilo, festival je nastavljen. Dobio pa ignorisao poziv na mobilizaciju i po sopstvenom priznanju živeo u strahu zbog toga. Kasnije je gostovao u nekoj TV emisiji s kutijom na glavi, verovatno reagujući na bajno stanje u srpskim medijima devedesetih. Održao i oproštajni koncert u Domu sindikata na kome je oprostio svima koji su došli. Stvaranjem muzike bavio se redovno, ali krajnje konceptualno (albumi Muzika za decu, Mikroorganizmi i Metropolis B, muzika za predstavu Lažni car Šćepan Mali), kao da mu je želja bila da se prevashodno udalji iz javnosti, ili da nju udalji od svog okvira. Istoj toj javnosti svako malo se vraćao, ne mogavši da izdrži da iz sebe ne izbaci ono što mu je na srcu (prvo kroz Karamba Karambita, posle kroz dobar deo albuma Titanik, a u međuvremenu kroz istupe na koncertima). Na razne načine pokušavao da se suprotstavi nezasitom ludilu režima. Jednom i napustio zemlju da bi fizikalisao u Holandiji, da bi se ubrzo ipak vratio. Ne znam da li je imao ideju da ostane da živi negde napolju. Sve to vreme oko njega je postojala jedna konstanta, kao i oko svih nas, kao i u svima nama: ludilo.

Bezumlje.

To je ono što je neke nagnalo ka zločinu.

To je ono što je mnoge nateralo da zažmure na zločin. „Nijedna pahuljica unutar lavine ne oseća se odgovornom.“*

To je ono što je mnoge nagovorilo da opravdavaju zločine.

To je ono što je mnoge druge inspirisalo da umanjuju svoje i preuveličavaju zločine onih drugih . To je ono što je, na primer, navelo bosanske zvaničnike da tvrde da je tokom rata u Bosni bilo do 200.000 slučajeva silovanja, da bi na kraju rata zvanični nezavisni izveštaji taj broj sveli na 1.000. I da, većina silovanih bili su muškarci.

To je ono što je učinilo da u Beogradu godinama kasnije navijači na utakmicama protiv hrvatskih klubova pevaju: Oj, Hrvati, oj, Hrvati, sve ćemo vas klati / muške klati, ženske klati, decu silovati.

To je ono što je devalviralo preživela zrnca zdravog razuma do proglašenja defetističkim i izdajničkim.

To je ono što je dovelo do toga da su mnogi ostali bez bliskih, a da su mnogi koji su otišli živote završili na potpuno banalan, antiklimaktičan način, suprotno od onoga na šta su u filmovima i popularnoj literaturi bili naučeni.

To je ono što je izazvalo sakaćenje, unakazivanje, amputacije, detonacije, spaljivanje, držanje prosutih creva na mestu, mržnju, naricanje, krike umirućih, ponižavanje, plač majki, plač za majkama, masovno izlučivanje najnižih čovečjih poriva i tup beživotni pogled leševa. Leševa koji su verno imitirali žive.

To je ono što nas je rastavilo od dodira s dušom; sopstvenom i dušom čovečanstva.

A možda i nije. Možda je neke samo zbližilo sa sopstvenom sebičnom i zločinačkom dušom. Zašto sumnjati u svoj potencijal? Imamo u sebi sve što je potrebno da postanemo najgori. Baš kao što niko nije u potpunosti sangvinik, melanholik, flegmatik ili… kako se već zove onaj četvrti, nego rezultat njihove svađe. Jer šta vredi najuzvišenije, šta vredi vera, kad ono i ona zavise od onoga ko oseća i veruje? Anđeli na ramenima rade po diktatu demona u srcima ljudi. Takvi anđeli na svojim ramenima nose demone. Iz kog se semena rodilo ovoliko zlo, kako je došlo na svet, ako ne iz čoveka?

Ja? Ja sam odlučio. Ja se neću boriti.

Neću krv ni nuditi ni tražiti zbog nečega što jednostavno toga vredno nije. Ništa, pod milim bogom ništa, ništa nije vredno koliko i život. On je nenaplativ i neuporediv, apsolutan. Moj život nije vredniji od tvog, niti bilo čiji, pa i tvoj, vredi više od mog. Ništa materijalno, ništa što je čovek napravio, zakonom ili nečim drugim ograničio, ne može biti vredno umiranja. Nijedna ideja neće me ka ubijanju odvesti, niti ću je u grob nositi. Nijedan vid društvenog uređenja, nikakvo učenje ne može me naterati da verujem u suprotno. Niti jednu državu neću svojom krvlju braniti, niti krvlju drugih hraniti. Nema tog komada zemlje koji je vredan umiranja. Koja god armija, paravojska ili rulja krene na mene i moje ognjište, ja se neću agresivnošću braniti. Ne želim nasilnu smrt. Bežaću, bežaću do kraja sveta i sve u krug, sa sobom voditi sve voljene, ali se nikad životima neću igrati.

I will not fight, I will not fight, I will not fight…**