Belgrade ’12 [Metallica, 2012]

Proleće još nije ni blizu. Ne žalim se, samo kažem. Verovatno se ne žalim i zbog toga što ovo jutro ne liči previše ni na zimu. Nije nešto preterano hladno. Svejedno, nervozan sam. Hodam uzbrdo. Uzeo sam slobodno prepodne. Šatro zbog doktorskih studija. Ispred Bilet servisa desetak ljudi. Stoje, ne ulaze unutra. „Budale“, mislim se. Gledam na sat: vreme je. Ulazim i kažem službeniku zalizanom u rokabili fazonu šta mi treba. Gleda na sat i odgovara: „Pravi fan.“ Ipak, upozorava me da verovatno ne može ništa da uradi za mene. Došao sam tačno u minut kad se puštaju karte, to je tačno, ali baš kao i onim entuzijastima koji stoje ispred ulaza, i meni mora da kaže da će verovatno morati da se sačeka još nekih petnaestak minuta pre nego što će moći da povuče karte. Mrštim se. Izlazim napolje. Vadim cedulju iz džepa. Na nju sam sinoć upisao još nekoliko prodajnih mesta, plašeći se dugačkog reda i čekanja. Ako ostanem ovde, biću petnaesti, možda deseti u redu. Karte se puštaju u prodaju svuda u isto vreme: dok dođem na red, ko zna koliko će ih se već prodati. Vreme je za manevar.

Dolazim u Kosovsku, ulazim u malu ispostavu turističke agencije koja se specijalizovala za valjanje karata.

– Metallica na Ušću, 8. maj. Tri karte za fan-pit.
– Važi.

Po drugi put u gotovo 23 veka dugoj istoriji naseobine koju danas zovemo Beograd dolazi Metallica. Kad su pre nekog vremena objavili da će dvadesetogodišnjicu izlaska „Crnog albuma“ proslaviti turnejom na kojoj će svirati ceo album, jedino o čemu sam razmišljao bilo je kako moram da nađem način, odnosno mesto na toj turneji do kojeg mogu relativno brzo da stignem, kako za to ne bih potrošio previše dana godišnjeg odmora. I kako sam se samo prijatno iznenadio kad sam čuo da će svirati i u Beogradu. Znam da u tom izboru nema ničeg ličnog niti sentimentalnog, da izbor uostalom i nije njihov već cele menadžerske mašinerije koja stoji iza njih, znam da se u planiranju turneje gledaju ekonomski i tržišni faktori, transport ljudi i opreme od jedne do druge stanice na turneji, vreme koje je prošlo od prošlog koncerta u istom gradu i eventualna zasićenost grada ili regije koncertima, snage valuta (cela turneja se događa u Evropi zato što je zbog krize i poremećenog odnosa dolar-evro bendu isplativije da svira ovde nego u Americi), i sve ostalo što je objašnjivo znanjem za koje ljudi idu u ozbiljne škole, ali nekako dobro zvuči to što će Metallica „Crni album“ uživo svirati baš u gradu iz kojeg dolazim.

A taj grad, i ta zemlja uopšte… Nit’ da ih čovek obožava, nit’ da ih mrzi. Iako bi mi verovatno bilo mnogo lakše da konačno stanem na jednu od tih strana, osuđen sam da živim s tim emotivnim klatnom u jednom izmučenom ali specifičnom podneblju. I čini mi se da u poslednje vreme više nego ikad pokušavam da gledam unapred i vidim da li stvarno imam čemu da se nadam ovde, ili bi trebalo da se pakujem. Budućnost mora da se popravi. Ne radi se više samo o meni. Iva i ja čekamo bebu.

Teta Mira i Teta Lepka su Mamine tetke. Sestre moje bake. Dve divne osobe koje su ceo život provele zajedno i koje mnogo volim. Dve osobe čije puko postojanje je mnogo činilo da moj svet bude lepši. Nenadmašan su tandem i oduvek su se savršeno dopunjavale. Teta Mira kao gazdarica kuhinje, Teta Lepka kao osoba nadležna za finansije i čišćenje. Ako Teta Mira počne da priča o nečemu i ne može da se seti nekog detalja, Teta Lepka je uvek imala tačnu i potpunu informaciju. Na njihovu generaciju, na njih dve, Baku i Dedu, gledam kao na poslednju koja je u nešto stvarno verovala. U nešto veliko. Poslednji put da je neka ideja nešto zaista značila, koliko god meni sada delovala naivno. Ti ljudi su zaista verovali da mogu da izgrade nešto dobro. Pravičnije društvo. Oni su verovali da žrtva ima smisla. Deda i Baka su ratovali. Bakine sestre su ostale kod kuće i brinule se o rodbini koja je u ratu ostala bez roditelja, dok i same nisu bile uhapšene i oterane u logor. Kad se rat završio, svi su zajedno krenuli da grade novu zemlju. I bukvalno: Teta Mira je išla na radne akcije dok god je mogla. Ta zemlja možda jeste bila nakrivo nasađena, i verovatno je imala konačno trajanje, i grešaka je bilo na sve strane, ali ti ljudi su verovali u nju. Njima je ta zemlja značila makar onoliko koliko meni moja ne znači. I koliko god me njihove priče nekad uljuljkivale i delovale romansirano, stvarnost i njena hrapava strana nikad nisu ostajali daleko:

– Prizren je bio baš lep. Stari deo grada, naša kuća… Bio je u Prizrenu pre rata jedan koga su zvali Ljuba Milionder. Bio je vrlo bogat.
– A inače nije bio milioner! Imao je samo 800.000 dinara!
– Da! (…) Kad je počeo rat, njega su uhvatili da je pomagao partizane i odveli. Onda su došli Italijani i pojeli su mu mačku. Kad su došli Nemci, obesili su mu majku i ćerku. I njega su na kraju streljali.

Teta Lepka je umrla sa punom 101 godinom. Sto jedan. Ovako iz glave, mogu da nabrojim sedam država, odnosno sistema u kojima je živela tokom te svoje 101 godine prvo u Prizrenu, pa posle u Beogradu. Verovatno ih je bilo i više. Ne brojim one obične promene naziva, nego samo prelomne momente kad se teritorija, odnosno površina zemlje u kojoj je živela menjala. I kroz sve to je ona bila i ostala dobra i draga Teta Lepka. Dobra vila. Zato mislim da je najmanje bitno kako ti se zove država i ko je na vlasti. Sve počinje i završava se u tebi. Ako si ti dobar, ako je svako dobar, biće nam dobro. A ako se otimamo oko nekih komada zemlje, koje nikad zaista ne možemo da posedujemo jer ne možeš da pojedeš više od jednog zalogaja, jer ne možeš da zagrliš više od jedne osobe, jer ne možeš da udahneš više od onoga što može da ti stane u pluća, ako ti odakle si određuje ko si i ako ti je za odluku da li nekog ceniš ili ne bitno iz koje zemlje dolazi, onda mora da si odavde ili iz komšiluka. Mada takvih mesta ima još po svetu, siguran sam. Sve to iz gluposti. Koja nije samo neuništiva, već je i nepobediva. Kad se pojavi i osmeli, možeš samo da odeš. Glupog ne možeš da opametiš, ali glupost i u najmanjoj koncentraciji može sve da kontaminira, kao dve kapi crne boje u čaši vode. Branimo naciju i nacionalnost tako što smo je utvrdili i spremni smo da je branimo do poslednjeg čoveka i ako treba u potpunom okruženju, a nikako da primetimo da su opsade tekovina prošlosti i da su nas mrski neprijatelji već odavno zaobišli i krenuli dalje u svoj pohod. Sada su svuda okolo. Nacije i nacionalne države su odavno prevaziđen koncept. U pokušaju da odstraniš ono što nisi, ogulićeš sve sa i oko sebe. Ništa ti neće ostati. Umesto planete ostaće ti zrno peska. Ja na to nisam spreman. Nije u krajnjoj liniji ni bitno šta bih ja voleo. Ovo je vreme kad je uveliko utemeljena nebitnost nacije. I to je naravno tako iz nekih skrivenih prepredenih razloga i pokvarenih apetita velikih, ali uvek biva kako oni hoće. Nisam, doduše, siguran šta je sledeća faza, dezintegracija do nivoa individue, ili ujedinjavanje u neke nadnarodne tvorevine za koje već postoje dobro reklamirani nazivi, kao što su region, regija, zajednica, Evropska unija. Reprezentacije u svim sportovima više nisu nacionalne: daješ papire i kupuješ one strance koji će ti doneti kvalitet dovoljan da pobediš one druge i njihove strance. I što više razmišljam o tome, to me se sve to manje tiče. Kosovo, Vojvodina, Sandžak niti su moji, niti nisu. Jer da ne bi bili moji, moraju da budu nečiji. A ništa od toga nije jedan od mojih 99 problema. Država, nacija, lojalnost… Kakav neko prema meni, toliko reciprociteta u tome koliko mi ta osoba ili sistem okupirali misli. Kojoj bi uopšte državi Teta Lepka trebalo da bude lojalna?

Na kraju će biti kako žele oni koji najviše žele moć, možda. Ali ako svako od nas pazi gde i kako baca đubre, ako misli i na druge i trudi se da im ne radi ono što ne bi želeo da oseti na svojoj koži, biće OK. Važno je biti dobar.

A Beograd će uvek biti tu. Nekad će me nervirati, on i njegovi stanovnici novi i stari, a nekad ću o njemu pričati s ponosom. Ali njega će biti, dok mene jednog dana neće, bilo prirodno ili mehanički. Možda umrem pre nego što odem. Beograd je grozan, ali je i najbolji. Ali je i najgori. Ali je jedini.

Jednog dana naći će i lek za ono što boli ovaj grad i ovu zemlju. Možda nas više neće biti, ali lek će biti tu.*

Gledaću Metallicu po sedmi put za moje nežne 32 godine. I prvi put u rukama imam sopstvenim radom stečene legalne karte za fanpit. Sopstvenim radom jer sam se dobro spremio, izbegao gužvu i kupio čim su ih pustili u prodaju, ali i zato što sam pare kojima plaćam kartu pošteno zaradio.

Doduše, i razne ranije karte plaćao sam od svoje plate. Sad više ne radim za One, nego za One Druge. Tu sam već oko godinu dana. Šta znam. Šefica je iz „uterivanjem straha do poštovanja“ priče, a šefičina šefica izgleda smatra da ničemu ne služim, ali ja se svejedno trudim. Da je bilo sreće, nikad ne bih otišao od Onih, ali šta ću kad im više nisam bio potreban. Na poslu treba makar probati da se uradi nešto iole korisno za okolinu, a ako je to nemoguće, onda makar treba uraditi sve što je do tebe da neuspešnost projekta ne sledi iz nečega što si ti zasrao. Posao služi da se zaradi dovoljno da može da ti van posla bude dovoljno lepo, te da ti šta god ružno bilo na poslu ne predstavlja nekakvu muku zbog koje trošiš ono malo vremena koje ti ostane. Naravno, lepo je misliti da baš ti i baš ono što radiš može da napravi neku razliku i promenu nabolje u ovom svetu, ali je naivno misliti da baš ti i baš ono što radiš može da napravi neku razliku i promenu nabolje u ovom svetu.

Tri i po meseca moralo je da prođe od kupovine karata do koncerta. Čudan period. Čudan jer se skoro i ne sećam šta sam tačno radio. Sve je u nekakvom balonu od sapunice ovih dana. Iva i ja smo bili u Parizu i dole na jugu Francuske negde u aprilu. Bilo nam je baš lepo. Kupili razne sitnice za kuću, i za… Moram da priznam da ima dana kad se malo štrecnem. Tamo negde na leto će stvari postati dosta drugačije. Tome se i te kako radujem, naravno, ali samo ponekad malo naboram čelo. Neću valjda dozvoliti da zaboravim odakle dolazim i zašto sam krenuo? Lako je biti entuzijasta kad nikakvo zasukavanje rukava nije neophodno. Nije da vidim sebe kao nekog ko će samo da izbegne obaveze, samo me tako nekad žacne pomisao da ću možda biti manje oduševljen celom tom slikom kad prestane da bude samo ideja. Znam sebe. Znam koliko volim svoj komfor. Pa opet, ovo je ona jedna promena za koju znam da joj se stvarno mnogo radujem. Imam balon u rukama. Neću dozvoliti da ga ispustim i da gledam kako se u spiralnom letu izduvava. Promene umeju da budu i dobra stvar. Krečili smo sad skoro. Jeste, s jedne strane to je donelo dosta posla, ali se dosta stvari sredi ili drugačije organizuje po kući kad već dođeš u priliku. Život nikad nije osmišljen kao linearna pojava. Kad bi stvari bile linearne, prebrzo bi dosadile. Ali i pored toga, nadamo se izvesnosti. Provodimo pola života žudeći za mirnim tokom, a pola gnušajući se rutine. Biće zanimljivo. I da, mislim da sam spreman.

Na dan koncerta sam bio potpuno relaksiran. Čini mi se da je to prvi takav slučaj. Nigde neizvesnosti, nema ničeg što bi moglo da mi pokvari dan. Još ranije sam najavio, zatražio i dobio slobodan dan.** Klopao. Izašao iz kuće, krenuo ka Ušću, sam. Prelazeći most čuo nekoliko jezika iz okoline. Lepo je to. Nije još sve na mestu, nije ni blizu, ali dobro je da se neke stvari popravljaju. Pun krug smo prešli, samo nam je onaj deo gde se kružnica zatvorila još malo nepravilan. Imali smo solidan zalet. Imali smo dovoljno široka vrata i fer šansu da prođemo. Ante Marković. Mekdonalds. Džoni Dep s Partibrejkersima. Piksi, Dejo, Robi, Dika, Pančev. Italija ’90. Kukoč, Rađa, Divac, Dražen, Danilović i Sale Đorđević. Možda smo samo prebrzo izgoreli. Možda smo svu sreću istrošili prebrzo. U previše kratkom roku desilo se previše lepih stvari. Barem ih tako pamtim. Aumanov autogol i penali u Bariju su sasvim moguće bili vrhunac.*** Možda smo tu potrošili svu sreću koja nam je bila rezervisana za deceniju. A možda to uopšte nije tako. Možda je to sve bilo predodređeno i neizbežno. Ili kupljeno. Odatle smo po hitnom postupku stigli do ponora i njegovog podruma. Do simulacije prvobitne zajednice. U kojoj vlada strah od jačeg. U kojoj te pljačkaju oni koje plaćaš da te čuvaju. U kojoj jedna banda ima značke i ovlašćenja, a druga samo radi za državu. U kojoj se pravo i pravda drugačije tumače, svaki put po potrebi. U kojoj se zločin i nasilje isplate. U kojoj niko ni na dan robije nije osuđen kad je Aca Radović ubijen jer su ga sa suprotne tribine pogodili signalnom raketom u vrat. U kojoj smrt ništa ne odlaže, a život malo šta vredi. I sad se, kao, izvlačimo iz te bede. Zdrav razum nije trenutno u kancelariji, izašao je na ručak. Dobar ukus nije ni dolazio na posao danas.

Dobro je što moji vršnjaci iz okolnih zemalja dolaze u Beograd na koncert. Sviđa mi se što u poslednje vreme češće nego inače primećujem čestice dobrog i u zlu. Čini mi se da će biti bolje. Ili će biti drugde.

Ušao sam i taktički procenio situaciju. Ljudi se većinom nagomilavaju s desne strane Snake Pit-a, vaskrslog za ovu turneju, pošto je ulaz na toj strani. Zaobilazim rampama ograđenu rupu u kojoj još nema ljudi, diveći se njenoj veličini i sećajući se kako sam je s nekim sitnim strahom gledao s one ograde u Budimpešti pre 19 godina, i prolazim na njenu dalju stranu, gde se smeštam kod barikade blizu jednog od bočnih mikrofona na mestu gde se rampa blago spušta. Prednost ranog dolaska koja pojačava bezbrižnost. Nikola i Dule će doći kasnije, kad izađu s posla. Brzo mi je prošlo vreme. Mnogo lep majski dan.

Gledao sam predgrupe i Džejmsa koji je izašao da sa strane bine koja mi je bolje vidljiva gleda prvu, pokušavajući da deluje kao da ne primećuje da su ga ljudi primetili. Šmeker sa cvidžama za sunce. Gledao sam dva benda koja bi u bilo kojoj drugoj situaciji kod mene izazvali kud i kamo više živosti i odobravanja, ali eto, sad samo služe da prođe vreme dok se ne smrkne. U poređenju s onim što čekam, Gojira i Machine Head deluju kao grupa priučenih entuzijasta koji nešto švajsuju na livadi. Ali ništa od toga nije problem, naprotiv. Sve je lepo. Imam genijalno mesto. Tu su mi i drugari. I ne samo oni. Skoro svi koje znam u Beogradu na ovaj ili onaj način učestvuju u ovome, ili su zaista tu. Nikola i Dule su pored mene. Deki je negde pozadi. Vranjković se uguzio u ložu. Kukao sam mu da me nekako uvali u neku akciju da upoznam Hetfilda, kleo se da ne može ništa da mi završi. Nudio mi posle kartu za fan-pit, rekô imam već, fala. Veki bi došao, ali mora da radi. I ne, bend ne odseda kod njega u hotelu, proverio sam više puta. Mada mi je jednom palo na pamet da me možda laže, jer se brine da bih stvarno došao da ih tražim i eventualno mu napravio problem. Jesam lud, ali ne toliko. Mada, šta znam… Svejedno. Iva bi bila tu, ali nije baš pametno da bude u nekoj gunguli. A negde pozadi s Jejom je i moja rođena majka. Posle godina gledanja mojih postera i slušanja zvukova koji su dopirali iz moje sobe, htela je da ih i ona vidi. I to ima neku simboliku. Opet se neki krug zatvara. Tata me je vodio da ih prvi put gledam. I ne samo to. Muzika koju pamtim počela je od Mame. Elvisa sam kao skroz mali upoznao s njenih kaseta u kolima. Beatlese s njenih ploča kasnije kod kuće. I sad je i ona tu. I svetla su se pogasila, a intro izvukao urlikanje. Hit the Lights i Master of Puppets u paketu na startu, pa još i Shortest Straw koja me iskreno iznenađuje, i sve je ostalo nekako postalo nevažno. Ili je sve stalo u jednu sliku koju čvrsto grlim. Slušao sam o ljudima koji su nekad davno bežali sa časova samo da bi na Hitu nedelje Beograda 202 mogli da čuju neku od pesama s Kill ‘em All, pošto ploča nije mogla da se kupi u Beogradu. Slušao sam i o ljudima koji su pokušavali da vrate And Justice for All ploče u PGP radnju jer su mislili da je onolika kompresija i odsustvo basa u zvuku rezultat fabričke greške, a nikako svesne odluke u miksanju. Onda je došao „Crni album“ i ja sam bio kupljen. I šta god se posle toga dešavalo, Metallica je nekako bila tu, u pozadini ako već nije otela prvi plan. Isti taj „Crni album“ sad sviraju uživo. Unatraške. Slušam te pesme koje me podsećaju na mene malog, srednjeg i velikog. I to je to.

Džejmsova trzalica u mojoj ruci, tvrda ko đavo. Idem kući. Srećan sam. Ništa se zapravo ne završava. Sve ide paralelno. Ostaješ mali dokle god ti je to potrebno. Uvek tome možeš da se vratiš, ako ti je potrebno. Veliki si ako to umeš da budeš. Jedno ne isključuje drugo. Sve se nastavlja, a sve samo što nije počelo.

I tako će biti, kad-tad. Pazi šta kažem.

* “Books won’t stay banned. They won’t burn. Ideas won’t go to jail. In the long run of history, the censor and the inquisitor have always lost. The only sure weapon against bad ideas is better ideas. The source of better ideas is wisdom. The surest path to wisdom is a liberal education.” (Alfred Whitney, Essays on Education)

** Posle sam imao problem na poslu zbog tog slobodnog dana. Posle je ispalo da je to najmanji problem na svetu. Jebô im pas mater bednu.

*** Neko bi tu verovatno dodao i Đorđevićevu trojku u Istanbulu, ali me taj klub slabo zanima.

Izvori fotografija: lična arhiva, Nadine Biehler i metallica.com