Buljim u zatvorena vrata. I uopšte nisam siguran da li bih želeo da se ponovo otvore ili ne.
Pre sekund sam zatvorio vrata i s druge strane ostavio jedan paralelan svet na miru. I u njemu ostavio deset evra. Što je zapravo nespretnost zbog koje još štucam. Nije što sam ih ostavio, nego kako je to sve ispalo. Nešto se ovde događa, ali još ne razaznajem šta. Mislim da je nešto bitno.
Gledam u vrata i pokušavam da razmišljam, ali ne vredi. Papir je prazan. Mozak ispaljuje ćorke. S druge strane vrata je svet koji se neće desiti, ali je mogao da se desi. And all that could have been.
Izlazim napolje. Rano jutro, nedelja. Jesen, sunčana. Stomak pun gladi.
Na ulicama skoro pa nigde nikog. Po koji entuzijasta. I trojica prosjaka, ulaze u metro, idu na posao. U pola deset. Ulazim i ja. Menjam putanju kako bih prošao dovoljno široko od crnca koji umotan spava na stepeništu. Ne iz gađenja, stvarno. Samo pokušavam da ga ne uznemirim. Kakav je ovo grad, ovo je strašno. I divan i tužan, i pun života i najusamljenije mesto na svetu.
Iva i ja smo se preselili u Pariz pre nekoliko nedelja. Tome je prethodila neviđena količina izgrizenih noktiju.
Jeseni prošle godine smo pričali o tome kako bi trebalo da se oboje prijavimo za tu stipendiju. Ja sam taman počeo da radim, a taman pre toga sam diplomirao. Sve smo stavili na papir, i mislio sam da bi to taman moglo da prođe. Tražili smo sve fakultete po Francuskoj gde bi mogli da nas prime, i beležili gradove u kojima se preklapamo. Kolika zemlja. Koliko fakulteta.
Negde usput pojavio se i taj drugi oglas. Oglas za ozbiljniji posao. Mislio sam da nema smisla da se prijavljujem, ionako planiramo da idemo u Francusku. A onda su mi sve lepo objasnili. Ko ti kaže da nam je Francuska garantovana? U pravu su. Prijavio sam se za taj ozbiljan posao. I dobio ga. Počeo da radim u decembru. Od Francuza ni traga ni glasa. Do proleća.
Tad su i Ivu i mene zvali na razgovor. Ako oboje dobijemo stipendije, što je stvarno malo verovatno, to će biti to. Ako jedno dobije stipendiju, i tad možemo nekako da se skrpimo. Ako niko ne dobije, nikom ništa, ionako bi bilo bezveze da napustim posao koji sam tek dobio. Ne znam gde teram.
Iva je dobila stipendiju. Ja nisam.
Osećao sam se grozno. Šta sad da radim? Sve dok nekoliko nedelja kasnije nisu proširili listu i dodelili još nekoliko stipendija. I jednu meni.
Onda sam dobrih nedelju dana razmišljao kako to da kažem šefu. Nekako sam i taj razgovor preživeo. Zapravo, prošlo je veoma dobro. Čak su mi rekli da bih mogao ponovo da radim za njih, ukoliko se budem vratio.
Onda je trebalo i upisati se na fakultet u istom gradu. Meni su bili voljni da zakažu telefonski intervju. Ivi ništa nisu javljali.
Preživeo sam i intervju. Iako sam ga čekao u kolima s gomilom razbacanih papira, podsetnika i koncepata, i neviđenim strahom da će shvatiti koliko slabo pričam francuski i pored časova na koje uveliko idem. Morao sam da budem u kolima pošto je intervju morao da bude u radno vreme, a mislio sam da je krajnje deplasirano da koristim kancelariju za tako nešto. Po junskoj vrućini sam se sit znojio, a telefon je odbijao da zvoni. Na kraju je sve ispalo super i rekli su da me primaju.
Celo leto smo pokušavali da nađemo stan u Parizu, gde je moj fakultet i odakle Iva čeka vesti s dva fakulteta na kojima su joj dobre šanse da bude primljena. Stanovi u Parizu su bolesno skupi. Nudili su nam neke ćumeze za oko 1.000 evra mesečno. Cele stipendije bi nam otišle samo na to. Onda se pojavila zgoda u nekoj nezgodi, pa nam se otvorio stan od 27 kvadrata za 650 evra mesečno. Prihvatili smo, bili presrećni zbog olakšanja što je i ta briga gotova, a za pare ćemo kasnije. Posle su nam svi u Parizu pričali da smo neviđeno talični što smo našli nešto tako prostrano u tako dobrom kraju za tako male pare. Kasnije smo uočili da su bili u pravu.
Kad sam bio mali, u leksikonima sam Pariz upisivao kao omiljeni grad. Prvi put sam tamo bio ’85. ili ’86, nisam siguran. Još uvek pamtim ukuse i mirise, prizore i parkove, keks s prelivom od topljene čokolade, minijaturna zrna graška, prve kroasane, kuglice od krompira u prezli, naziv ulice u kojoj su stanovali Ujna, Vlađa, Nikola i Jeja, robne kuće i lego kocke, ljude koji se kupaju u fontanama od prevelike vrućine i još razna čuda. U desetak godina posle toga bio sam još tri puta, svaki put se vraćao još oduševljeniji. Prvi put sam s Ivom bio u Parizu 2006. Bili smo mnogo srećni tada. Mislili smo da ne postoji bolje mesto za nas dvoje na svetu. I maštali o tome da i stvarno tu živimo. Čak smo i našli nešto što smo smatrali idealnim stanom za takav poduhvat, jedan tričavi dupleks u potkrovlju na levoj obali, s ogromnim prozorima i mogućnostima. Za nas kao večite turiste, život u Parizu bio je san.
Kad smo stigli, raspakovali se i uselili u teoriji i praksi, konačno nam je do pameti stiglo koliko je sve to značajno. Prvi put živimo zajedno. I živimo daleko od kuće. Beograd je bio naša planeta. Stan u 27 rue de l’Ancienne Mairie u 92100 Boulogne-Billancourt postao je naš mali svemirski brod. Imao je sve što nam treba. I mi smo ga ubrzo zavoleli najviše na svetu.
Brigama još nije bio kraj, naravno. Ivu su posle dodatnih razmatranja ipak odbili na jednom od ona dva fakulteta. A na drugom su rekli da smatraju da je ona sama odustala, pošto im nije odgovorila na poruku koju nikad nije dobila. Posle dosta tumaranja, povlačenja za rukav i ohrabrivanja od raznih znanaca i neznanaca, uzjogunili smo se i ipak ih naterali da shvate da je neprimanje Ive na taj drugi fakultet nešto najgluplje što bi mogli da urade u životu. Tako da smo sredinom oktobra oboje imali jak mostobran u Parizu, i život iz snova je mogao da počne, posle svih trejlera i reklama koje smo morali da istrpimo.
Grad doživiš već posle pet minuta, ali shvatiš tek kad prestaneš da budeš turista. A Pariz je prelep i s mamurnim podočnjacima rano ujutro, ili kasno noću s razmazanom šminkom. Ogroman je. I skup, najčešće bez valjanog razloga. Ali je kao nijedno drugo mesto na svetu. Prilagođava te sebi i menja ti navike. Meni je kao rođenom Beograđaninu i ranije bilo jasno da grad iz kog dolazim zaista nije ništa posebno velik i da je specijalan koliko i mnogi drugi gradovi na planeti, ali me je isto tako navikao na neke specifične parametre: ako živiš u gradu, svuda ideš peške, pošto je em brže, em izbegneš gužvu. Ako ti treba više od pola sata do negde, znači da je zastoj na jednom od tri mosta. A ako ti je potrebno sat vremena do negde, to znači da se ili događa revolucija, ili masno lažeš u vezi s tim gde živiš, pošto ta opština na kojoj živiš pripada gradu samo administrativno, ako i toliko. U Parizu mi je od kuće do fakulteta potrebno sat i četrdeset minuta. I tu nema nikakvih zastoja, jednostavno je toliko vremena potrebno jer su razdaljine takve. Svako jutro je isto, autobus, pa tramvaj, pa metro, pa autobus ili 15 minuta peške, opciono. Gužvam se između tuđih odela i mantila, borim za rukohvat, gledam u razne monitore da bih shvatio da li je voz koji nailazi onaj koji mi je potreban, kroz hodnike u metrou tražim olimpijsku normu za brzo hodanje na 50 km, a kad vidim lica, to su stotine drugih jednako tužnih lica, tužnih jer su normalan doručak morali da zamene nekim mlekom i žitaricama, koje koliko god bile šarene na ambalaži, mogu da zavaraju želudac najduže 45 minuta.
Ali ta borba je ono što čini da mi je Pariz još atraktivniji. Ne mogu da ga imam. Ne dâ mi sebe bez da mu prvo ja dam sebe. Jeste, u njemu postoji trista čuda i možeš da vidiš ili radiš skoro sve što ti padne na pamet, ili makar sve što si ikad želeo, ali ako hoćeš da ostaneš ovde, moraš da shvatiš da nisi u turizmu. Odnosno da u trenucima kad gledaš plan grada i ne možeš sebi da objasniš o kolikom se prostranstvu s kolikim đakonijama radi, shvatiš da će ti sve to izgledati samo još veće za godinu dana.
Tumaram po hodnicima, presedam na liniju koja me vodi kući. Vrtim unazad film od sinoć. I od prošlih nekoliko dana. Još uvek ne znam šta da mislim. Za svoju dušu pravim analogiju s nogom koja se nećka da li da pritisne gas ili kočnicu. Ovo su dani veći od onog što mogu da progutam. Tri dana koja nisu promenila svet.
Najveća tragedija nije ni primljen gol, ni sudijski previd, ni trenerova uporna zabluda da je neki promašeni slučaj najbolje rešenje za neku poziciju. Nego propuštena šansa. Ono kad ti niko drugi nije kriv. I kad pokušavaš da rasteraš misli o tome kako druga takva šansa neće doći.
U ovom gradu propuštena šansa je relativan pojam. Svako veče po 1.300 kulturnih događaja. Pa ti ne propusti nešto. Milioni najrazličitijih ljudi. Sijaset raznoraznih kuhinja. Nešto onih na kojima se vidi da su tu oduvek, i mnogo onih kojima iz očiju čitaš da su daleko od kuće. I predivno i skaredno. Neprijatnosti s pijanim agresivcima petkom uveče i najučtiviji otpozdravi vozača gradskih autobusa svakog jutra. Ali, da, verovatno i previše interesantnih stvari koje ćeš morati da preskočiš, pa je možda i lakše da ne znaš koje su sve mogućnosti. Odnosno neka potajna ali permanentna griža savesti, latentna seta zbog vremena koje provodiš kod kuće, a mogao bi ko zna šta još drugo da vidiš i uradiš.
Našao sam sajt s najavama koncerata u gradu.
Do kraja oktobra: Nada Surf, Air, Asian Dub Foundation. U novembru: Suicidal Tendences, Biohazard, Living Colour, Oasis, Slayer i Mastodon zajedno, Slipknot, Machine Head, Soilwork, Death Cab for Cutie, Opeth. Skrolujem dalje, decembar: Everlast, Sick of it All, Isis, Gogol Bordelo, 4Lyn. Za sledeću godinu već najavljeni i date cene karata za: Staind, Soulfly, AC/DC, Sisters of Mercy, Megadeth, NoFX, Lenny Kravitz, Eagles of Death Metal, Sworn Enemy, Bob Dylan, Metallica, popišmanjeni Limp Bizkit, Pro Pain, Snow Patrol, Neil Young, Mars Volta, Bad Brains, čak i jebeni New Kids on the Block, Prong, Me First and the Gimme Gimmes, Social Distortion, Killswitch Engage, Sevendust, Moby, Nine Inch Nails, Green Day, Hayseed Dixie, Madball… I to je samo ono što mi je upalo u oči na prvi pregled.
I Calexico, 14. oktobra. Ha.
Karta 20 evra. U ovih mesec dana naučio sam već da ne upoređujem cene jer skale koje imam jednostavno ne odgovaraju Parizu. Štaviše, dogovorio sam se sa sobom: jedna stvar na kojoj neću štedeti jesu karte za koncerte. Biću u ovom gradu i izobilju u narednih godinu dana. Posle toga ko zna. I imam tih godinu dana da odgledam sve što mogu. Posebno ono što najverovatnije nikad ne bih imao priliku u Beogradu.
Calexico sam upoznao u jednom veoma čudnom periodu života. Sada ga gledam u pozitivnom svetlu, i ranije sam ga gledao u pozitivnom svetlu, ali u sredini je bio i jedan period kad mi je isti taj period bio potpuno izlišan.
Iva i ja se do ove jeseni znamo 11 godina. Devet i po od tih 11 bili smo zajedno. Raskidali smo dvaput. Prvi put 2001. Tad sam mislio da je to najgore što postoji na svetu, da ne želim da živim bez nje i da bih sve uradio da ponovo budemo zajedno. Što je grozno kad pokušaš da mesec i po dana staviš u jednu rečenicu.
E, pa u tih mesec i po dana sam prvi put čuo Calexico. Radio sam na Art kanalu kao (krajnje uslovno rečeno) IT momak. Mislim da sam pre nekoliko godina to iskustvo prekrstio i u CV upisao kao stvaranje grafičkih sadržaja na računaru za potrebe TV programa, ili nešto slično, u svakom slučaju prilično pretenciozno u odnosu na ono kako su mi dani tamo izgledali. Sedeo sam, pravio te neke kerefeke koje su išle u program, kucao male oglase (i mimo znanja ikog programirao da oni koji se odnose na nestale kuce traju po nekoliko sekundi duže od standardnog, a danima kad bi igrala Zvezda subverzivno kreirao nove oglase isključivo od crveno-belih slova), družio se s nekim zanimljivim ljudima i slušao muziku koju su puštali u pauzama između emisija. Nikad nisam saznao čiji je ona bila izbor, pošto se radilo o dve kasete koje su bile ranije snimljene, a koje su bile nasumično puštane. Dve velike bete sa spotovima snimljenim s MTV s izmenjenim formatom kako se logo ne bi video. Šta ja znam šta je tu bilo, sećam se da se puštao i neki Dinosaur Jr, i još nešto u tom ključu. I ta jedna pesma, koju sam zapamtio. Crystal Frontier. Nekako čudna. S tom skoro pa marijači-notom, s onom trubom i akustičnom gitarom, s glasom koji je zvučao kao s nekog vestern-saundtreka, ali s tekstom koji je bio nabijen emocijama i koji je opisivao jedan novi svet u kome je nada isto toliko daleka koliko i moja u tim danima. Sve je to na neki čudan način komuniciralo sa mnom. Crystal Frontier je brzo posle toga postala jedna od prvih mp3 pesama koje sam ukrao s neta. To je bilo dial-up vreme, kad je svaka pesma bila pažljivo birana jer je odnosila 15 minuta.
Prvi disk Calexica sam kupio kad smo drugi put raskinuli, godinu dana kasnije. Ne mogu da kažem da se to desilo pod nerazjašnjenim okolnostima, jer one nisu nerazjašnjene samo ako ih ja ne razumem. Možemo da pričamo o istoriji koja se ponavlja, možemo o nezrelosti (namerno ne kažem čijoj jer nisam ni ja baš genije), mogu da se setim kako sam bio jednako srušen tim iskustvom kao i prethodnim, ali nije sve bilo ni isto ni jednostavno. U početku sam na to reagovao tako što sam bio stravično ljut. Onda sam bio stravično tužan. Onda sam mislio da je gotovo i da je gotovo zauvek i da treba tako da bude i da sam bio glup što sam se toliko zaleteo i toliko radovao godinu dana ranije kad smo ponovo bili zajedno, i kad mi je sve to bilo drago, uključujući i vreme provedeno na Artu i tu pesmu Calexica i sve to. Onda sam otišao u Holandiju, i… Pričao sam već o tome.
Fascinantno mi je kako sam od sebe pokušavam da sklonim neke stvari pod tepih. Ima tu elemenata za jednu dublju analizu. Klingons do not pursue relationships, they conquer that which they desire.
Uglavnom, u Holandiji sam kupio Hot Rail od Calexica, odneo kući, slušao, slušao još i mudro zaključio da ima tu nečeg ozbiljnog i da treba istražiti šta to još oni sviraju.
U narednih godinu dana sam živeo pasivno šizofreno. I na kraju otišao u Nemačku. Jeste.
U Nemačkoj sam spoznao čuda brzog interneta, i za nekoliko nedelja kod Petra poskidao barem 13 gigabajta raznorazne muzike, ne propustivši da uzmem sve albume Calexica na koje sam naišao. Kasnijim slušanjem ustanovljeno je da se definitivno radi o kvalitetu i stilu izvan okvira na koji sam se navikao.
Glupo mi je sad da ne kažem kako je taj put u Nemačku bio prekretnica. Nekoliko dana pošto sam se vratio, Muslinova Zvezda je odrala grobare 3:0, to veče sam se video s Ivom i od onda smo zajedno. I srećni. O, i te kako sam srećan.
Ali u tih godinu i po dana, od prve pesme preko prvog albuma do kompletne diskografije Calexica u mom posedu, ima mnogo nekartiranog mora. I morskog dna. Stvarno, koliko god bih voleo, ne umem da kažem i potpišem šta je tu moglo, trebalo i moralo da se desi. Verovatno bi i cela nezavisna komisija mogla da se sastavi i da kaže da su odgovornost, da ne kažem krivica, podeljeni. Vidi vidi, kako pokušavam da zvučim pravedno i nepristrasno, kao da se ne radi o meni i mojim emocijama. Disciplinovano, nema šta. …Ali istina je da je lakše administrativno i finansijski zatvoriti projekat po UN procedurama, nego arhivirati ono što si osećao. Pogotovo kad ti se svako malo desi da ti upravo to što si osećao priđe iza leđa i pljesne te po dupetu, čukne kolenom tako da tvoje klecne i povuče za nos, sve u isto vreme. Is this a test? It has to be. …Onehellofatest.
U redu, neka bude tako. Mislim da sam kako vreme prolazi sve zadovoljniji kako sam položio test. Mada… Neverovatna je privlačna moć nečeg što znaš da ne treba da uradiš, a možda i želiš da uradiš.
Iva nije tu za Calexico. Nije ovih dana tu pošto je morala da se zbog kasnog upisa vrati u Beograd da završi neke poslove oko papira kako bi počela da prima stipendiju, a ja ostao jer su mi predavanja već počela. Sve se nekako potrefilo…
Sišao sam na Nasionu sa RER, prešao na dvojku. Žeremi se čudio što tu izlazim, uspeo sam samo da mu na nekom tarzan-francuskom kažem kako večeras idem na jedan koncert, dok su se vrata zatvarala. Žeremi je kul lik. Oblači se u šarp fazonu, levičar je i veliki navijač Grenobla (i poštovalac Milivoja Vitakića), sluša uglavnom pank i oi, još mi je na pameti kako je izgovorio Dropkick Murphys s jakim francuskim akcentom.
Veronik se ušetala sa mnom u isti vagon metroa. Deli znatiželju oko toga gde to idem. Nekako se bojim da joj kažem ime benda, računam da ću ispasti čudak. Sve je to relativno. Francuzi umeju da budu… Lars Ulrih ih je lepo opisao: The French like to keep things… French. Drugim rečima, imaju neke stvari do kojih drže, uglavnom domaće. I koje su im najvažnije na svetu, iako se radi o marginalnim pojavama s diskutabilnim kvalitetom. Imaju neke stvari koje su usvojili i od kojih su isto tako nerazdvojni, uglavnom američke bendove. Ali imaju i ogromnu zjapeću rupu za sve ostalo. Pomislio bi čovek da s tolikim tržištem sve nađe svoju publiku, ali nije: na Keithu Caputu nije bilo ni 50 ljudi krajem septembra. Zato sam se iznenadio kad je Vero rekla: Ouais, je les connais! Ils sont vraiment chouettes! Tu vas les voir ce soir? Cool! Koliko god me je prijatno iznenadila ona, još više, naravno i neprijatnije, iznenadio sam se pre jedno nedelju dana kad sam shvatio da je koncert rasprodat.
Ovo je neverovatan grad. Mnogo je važniji od tebe. Prema tebi se ponaša kao rok zvezda: čak i da ste se negde nekad upoznali i fotografisali, kad ga sledeći put vidiš, potpuno te o’ladi i jednim površnim pogledom stavi do znanja da nema pojma ko si. Gotovo da je brutalan, ali opet, ništa ti ne uradi na prepad. Samo te polako uzme pod svoje i ubaci u svoj ritam. I ništa mu ne možeš.
Smršao sam u ovih prvih mesec dana. Manje jedem, više se krećem. I nije samo to. Primećujem da sedim sve pogurenije po metroima, kao da hoću da se napravim fizički sitnijim. Zastrašuje me koliko je lako ovde samo odustati. A odatle do klošarenja po metro-stanicama je kratak put. Gledam tolike takve primere svakog dana. A stravično je što možeš i da se istreniraš da ih uopšte ne primetiš, da isfiltriraš ono što te onespokojava i da se zablentaviš gledajući sve oglase, bilborde, dostojanstvene i učtive matorce, uspešne mlade ljude koji žure na posao i armiju lokalnih studentkinja u plitkim cipelama, crnim čarapama, kratkim suknjama i skraćenim kaputima. Nigde toliko šansi i toliko bede, rame uz rame. Grad je toliko veliki da neverovatno privlači, ali i hipnotiše: omami te i sažvaće ako ne paziš. Pun je života, ali može i da bude najusamljenije mesto na svetu. Onog dana kad je Iva išla na razgovor da iskuka da je prime na fakultet, stajao sam ispred kancelarije tog profesora potpuno zblanut. Shvatio sam da ću možda ostati sam u Parizu. Shvatio sam to kao kaznu. Nesiguran sam ovde. Ili ponovo učim da budem sigurniji. Jedno od ta dva, zavisi kako se gleda.
Pariz je grad koji te postavi na mesto koje ti pripada. Učini te skromnim. Stavi te u proporciju, a stvari u odgovarajuću perspektivu. Ako si u ovaj grad došao misleći da si neko i nešto, on te brzo u tome razuveri. Ali onda kad sebi izbaciš iz glave ideju da ste ti i on drugari i da će sve biti super, odnosno kad preživiš prvi talas borbe za svoja prava po raznim pariskim šalterima, kičma ti očvrsne i primetiš da s tim što stičeš većina bubašvaba u rodnom Beogradu može da ti pljune pod prozor. Sa svakom malom pobedom malo jačaš svoj status.
Bio sam… Devastiran. Otišao sam na sajt kluba i pronašao Calexico u njihovom kalendaru. I ogromno COMPLET na mestu gde za druge koncerte može da se klikne da bi se kupile karte. Otišao sam brže/bolje do obližnjeg Fnaca, na šalteru za kupovinu karata napravio neobaveštenu facu i školski izgovorio pitanje koje sam prethodno čekajući u redu vežbao u sebi. Kaže žena – nema karata. Onda sam napravio najtužniju facu koju sam mogao, isto prethodno treniranu, i pitao da li postoji ikakav način da se kupi neka karta negde drugde. Kaže žena da probam u klubu na dan koncerta, moguće je da ostave neke karte na blagajni specijalno za taj dan.
Na sajtu sam iskopao telefon blagajne. Probaću još nešto. Dobar dan, ovde ja. Ja sam, znate, novinar iz Srbije. Jeste. Zanima me kako mogu da dobijem akreditaciju za taj i taj koncert. Aha, ne mogu… A da li postoje neke propusnice za novinare, bilo šta tako? Ima pozivnica. A, nema ih više, sve podeljene. Ništa, hvala najlepše. Klik. Ako je ova poverovala da sam novinar, ovde me seci. Doduše, onaj deo da sam stranac sigurno je prošao, tu nema zbora. Šta, bre, sad da radim?
Gramatički gledano, prošlo i buduće vreme imaju jednak autoritet. Pored toga, uče nas u početku i da je najvažniji trenutak u kome smo, i da na ono što sada radimo treba da obratimo najveću pažnju, a o prošlosti i budućnosti ćemo kasnije. Od petog razreda nas tematski uče o stvarima koje su nam prethodile, ali na krajnje statičan i jednostran način. Istorija sveta se razlikuje od države do države, kako je ko predstavi. O planiranju budućeg nas uče sporadično, plašeći se kako da nam objasne da šta god mi naumili, neka druga budala može da nam pokvari. Kasnije nam svojim primerima pokazuju kako ne treba. Sve se radi sektorski, jedna ruka ne zna šta druga radi: ja ću ovuda auto-put, a ti si hteo gasovod. Kad u sve dodaš i emocije, shvatiš da ni ti sam ne znaš šta hoćeš i da si na milimetar od priznanja da je sve uzaludno. Upinjem se i špahtlom skidam ostatke nekih tapeta sa zida u nedelju ujutro i razmišljam o tome. Koji god nam bili planovi, ništa ne izmagli tom brzinom kao projektovana budućnost. I ništa ne ostaje toliko uporno uz nas koliko to prošlost čini.
Odlučio sam da u utorak posle predavanja odem do La Cigale-a i nekako iskukam kartu za Calexico. Bilo bi glupo to propustiti. Već vidim da mi taj koncert postaje metafora za razne druge stvari. Računam da ću, ako tamo odem, uspeti da ućutkam pobunu u sebi. Pravim se da ne primećujem da bih time zapravo mogao samo da započnem lavinu, dok u glavim vrtim analogije s raznim društvenopolitičkim događajima iz poslednjih nekoliko vekova.
Do kraja dana stan je bio okrečen. Ponosan sam. Mislim da će i Iva biti ponosna na mene kad se vrati.
Silazim na Anversu, sve kako sam naučio sinoć na netu. Prolazim još neke klubove za koje sam čuo. Još malo napred je Pigal, Monmartr je desno pa gore. La Cigale prepoznajem zbog reda ljudi koji stoji ispred i čeka da uđe. Još jedan očajnički pogled ka blagajni. Zatvoreno, uz natpis da karata nema. Gledam levo i desno, ljudi prolaze pored mene. Mrak još nije pao. Ne znam nikog, nikog živog. Hodajuća sam definicija stranca, neopisiv, samo znam da se skroz tako osećam.
Posle tridesetak sekundi takvog statičnog beznađa primećujem da se prema meni kotrlja neka crna gromada. Pogledam ga krajičkom oka, definitivno mene gleda i ka meni ide.
– Gospodine, treba li vam karta?
Ozaren sam, dođe mi da ga izljubim i kažem kako su nesvrstani nešto najbolje što se desilo na planeti u poslednjih 500 godina, kako je on moj pobratim i kako zajedno sve možemo.
– Uh… Da?
– Imam jednu za vas. Šezdeset pet evra.
Frapiran sam. Prestravljen. Skrušen svojom naivnošću. On za mene ima svu moć sveta u toj jednoj karti. I ne da mi je. Stoji na putu moje sreće.
– Ja… Zaista nemam toliko novca.
– Karta vam košta 65 evra. Za toliko je prodajem.
Gledam ga. Iz očiju mi isijava neizgovoriva tuga. Iz njegovih očiju led. Veliki crni čovek s dubokim glasom i kotrljajućim r nema nimalo simpatije ni sažaljenja za mene. Otvaram novčanik, pokazujem mu sadržaj i pokušavam poslednji frontalni juriš, onaj u kome se nesumnjivo i uzaludno gine. U novčaniku dve novčanice od 20 eura. Nadao sam se tapkarošima, ovog crnog brata sam sanjao, ali 65 evra, aman?
– Molim vas… Ja sam student iz Srbije. Nemam više od ovoga kod sebe. Mnogo bih voleo da kupim tu kartu.
– Gospodine, mene to savršeno ne zanima. Ovu kartu će neko kupiti za onoliko koliko sam vam rekao. Ako vi nećete da je platite, neko drugi hoće.
Ćutim.
– Slušajte, ako imate kreditnu karticu, prekoputa vam je bankomat. Idite, podignite pare i vratite se. Šezdeset evra. Ali recite mi još jednu reč i neću više ni progovoriti s vama, nego ću kartu prodati prvom sledećem još jeftinije.
Gutam knedlu. Ne mogu da nađem u sebi jedan dobar razlog da uradim šta mi je rekao, ali klimam glavom i užurbano prelazim ulicu. Sve će me boleti ako mu dam te pare. Sve će me boleti ako mu ne dam. Najviše me boli što sam za koncert znao još otkad smo stigli. Niko mi nije kriv što sam bio glup i komotan.
Vraćam se. Pružam mu pare. On meni kartu. Boli me i kad mu kažem „hvala“.
Motam se pored štanda s majicama, diskovima i ko zna čim. Bacam pogled i u mislima sebi udaram packe, krvnički. Novčanik još pulsira u džepu. Večeras više nema trošenja. Takav je život, ni ja ga ne volim.
U naletu inspiracije penjem se malim stepeništem na balkon. Vidim nekoliko praznih mesta u prvom redu, tačno po sredini. Uveravam se još jednom da na karti stoji da nije numerisano i obrušavam se na sedište. Desno fin svet. Levo neki torima bradonja upravo zauzima ono drugo sedište. Nešto se vrpolji. Gledam dole, sve puno. Ovo sam velemajstorski odradio. Pogled je genijalan. Sala je mnogo lepa. Starinska, liči na neki od bioskopa koje su u Beogradu pozatvarali, samo održavana i doterana. Sve odiše duhom i tradicijom. Mnogo lepo mesto za koncert.
Počinje neka predgrupa. Mislim da su iz Nemačke, tako su se nešto najavili. Torima pored mene stalno nešto čeprka po torbi koja mu je pod nogama. Ne znam kako bih mu pomogao, pa je najbolje da ga ignorišem. Nisu loši ovi Nemci. Onako, nenametljivi. Zvuče kao… Kao neka predgrupa za Calexico.
Nameštanje bine u pauzi. Džoui Berns, gitarista i pevač Calexica sam sređuje svoje stvari. Ćaska s ljudima iz prvih redova. Žuta karirana košulja upasana mu je u farmerke. Izgleda kao neki skroz dobar momak. Primećujem da zapravo većinu ljudi koji su na bini i nameštaju opremu čine članovi benda, plus/minus neki tehničar tu i tamo. Fini ljudi.
Jedva da su se sklonili s bine i zamračili, kad na platnu iza bine počinje projekcija. Scene iz nekih kola, sunčan dan u nekoj aridnoj bestragiji američkog Zapada. Mali grad, širokih ulica, sve podređeno automobilima, jedva tu i tamo vidiš nekog živog. U pozadini lagana muzika. Torima pored mene ’ladno u torbi štekuje neku poveću aparaturu za snimanje, sa sve klasičnim mikrofonom u krilu. Iskusno. Na bini se polako pojavljuju obrisi ljudi. – Kako vam se sviđa naš grad? Počinje koncert. Calexico, Tuson, Arizona. Ja, Pariz, valjda. I tu mi se gubi svaki trag.
Video sam posle slike po netu. Našao i set-listu. Prevrteo film unazad i setio da se svega sećam: i projekcija koje su išle preko njih i po platnu iza njih, svemu dajući neki gotovo mistični telefonski signal. Da mi se ta neka nova pesma koja se zove Two Silver Trees neviđeno dopala jer je predivna, iako je Džoui najavio rečima da ne zna o čemu je. I da su mnogo dobri muzičari, sva sedmorica. Da više od pola pesama nikad ranije nisam čuo, ali da sam toliko uživao slušajući i gledajući. Naivno, čisto. Da je Crystal Frontier došla pred kraj koncerta i da su je svi dočekali u totalnom delirijumu. Da sam ustajao sa sedišta sav ozaren i aplaudirao posle svake pesme, kao da sam jedini u publici i kao da oni to sve specijalno za mene serviraju.
Bio sam tamo. I još uvek sam tamo. Još uvek razmišljam o istim stvarima i još uvek gledam u odgovore koji se nižu kao pustinjski kaktusi na putu ka horizontu koji je u sumraku, uokvirenom imaginarnim sinemaskopom. Budućnost nije izvesna, prošlost je najbolji podsetnik na to. I prošlost koja je poznata ume da bude neizvesna. Nešto što mi se desilo može da bude i dobro i loše, pa ponovo dobro, pa loše. Ostavim to iza sebe, gledam napred, ali ono oživi i ponovo se pojavi ispred mene dok gledam unazad jer mi se učinilo da je nešto šušnulo. Mislim da zato sebe kažnjavamo tiranijom realnog vremena u koje pokušavamo da gurnemo sve aspekte života: jednostavno, plašimo se da se ono što se desilo ne promeni. Zato strahove pokušavamo da odagnamo besomučnim bombardovanjem trenutnog svojim otiscima. Sve mora da bude dostupno ovde i sada, moram da mogu, da vidim šta vidiš, da znam šta ćeš znati. A sve uzalud jer je sve osuđeno na večne promene. I Zemljino magnetno polje povremeno bude preokrenuto. Ništa nije večno, ništa što sami konstruišemo. Iako bismo to često želeli. Jednostavno, nekad nam pođe za rukom, a nekad se sve uruši.
Nesigurnost guramo i u muziku. Učimo metodički kako da budemo određeni, kako da ono što se svira bude ono što se očekuje da se čuje. Muzika postaje izvođenje, a ne izražavanje. Calexico uživo je nešto drugo. Umesto mapiranog dobiješ spontano. Njihova muzika je odgovor na neizgovoreno pitanje, na dati trenutak. Reakcija na nešto što se desi sekund ranije i odvede je na malo drugačiji kurs. U traženju tog kursa zapravo je muzika. Neizvesnost postaje tehnika, metod, postaje ono što se želi. Kad ti nešto postane poznato, pokušavaš da ga zaboraviš, da bi od početka, nultog trenutka i neznanja opet izgradio nešto nepredviđeno.
Ne kažem da je sve nepoznato i da ništa ne znamo. Postoje konstante. Ali štos je u igranju s njima. Niko ne traži da izmisliš i izliješ kocke od plastike, one su ti date. Složi ih slobodno, nema uputstva. Odupri se porivu da se bez pitanja uklapaš u okolinu. Jer zajedno bismo sve ukalupili. Još kad bismo i vreme uspeli da privatizujemo. A sve možemo, i najbolje i najgore. Naizgled isti, od istih hemikalija i metaboličkih procesa, a s tolikim spektrom dejstva. Neizvesni, kakvi i treba da budemo, kakva je i priroda vremena.
Naše je da probamo. In the end, it’s always gravity that wins.
Vozim se natrag kući. Dvanaest pa deset. Razmišljam o tome šta bih rekao, da sam išta rekao. Držim imaginarne opraštajuće govore. Jer mi je sve jasno. Ili pred bujicom značajnih ali neartikulisanih misli i komadića emocija makar lažem da jeste. Znam da se nikad nećemo sresti. Ili upoznati. Paralelni svetovi, inkarnacije… Sabirci su uvek drugačiji, ali je zbir isti. Biramo samo onoliko osećanja u protivvrednosti jednog životnog ciklusa. Šta bi tek moglo da se napravi od onoga što je usput odbačeno?
Stojim i gledam devojku i momka na sedištima dijagonalno od sebe. Ona odjednom počinje da se kida od smeha. On je gleda, zbunjen. Ona pokušava da se zaustavi; ne ide. On joj tiho ponavlja: „U redu je, u redu je.“ Prestala je. Sve dok ne počne da frkće i ponovo razvlači lice u nekontrolisani smeh. Sredovečna žena na sedištu prekoputa nje počinje isto da se kliberi. Za njom i žena do nje. Momak se osmehuje, i pravi se da je prekorava: „Vidiš šta si napravila? Dosta!“ Ona se smejući izvinjava. Opet se primirila. Pa opet puca u histerični smeh. Šta god da je, širi se. Počinje da mi igra obraz. Sad su se opet svi smirili. Sreću nam se pogledi. Ne mogu da ukočim lice. Počinjem da se cepam, ali bez zvuka. Ona počinje da se kikoće, i kroz smeh urla: „Nisam ja kriva, sad je gospodin!“ Echoes od Flojda, druga strofa… Izlazim iz vagona smejući se kao dete.
To je veče od kog smatram da sam se zaista naselio u Parizu. Calexico, koncert koji sam zamalo propustio. I samilost. I Iva koja nije bila tu, ali se brzo posle toga vratila. Sudbina ima čudan način da se ceri pošto ti proda mošu.
More Stories
Manifest [Rambo Amadeus, 1991]
Budapest ’93 [Metallica, 1993]
Peti [Razni bendovi, 2000]