Ima to jedno mesto na koje sam počeo da odlazim. Letos, čini mi se. Krajem leta. 2003. Slučajno. Greškom. Tražio sam nešto, pogrešno shvatio da ću to tamo naći, ušao, video da toga što tražim nema i bio na vratima da izađem. I čuo da sa zvučnika dopire Life of Agony. „Izvini, jesi ovo ti pustio?“ Mršavi prodavac s bejzbol kapom kaže da jeste. Pružim mu ruku, predstavim se, i kažem da su mi oni omiljeni bend. „Luka“, odgovara mi on. „I meni.“ I tako je počelo.
Sledeći put sam otišao namerno. Hteo sam da vidim šta zapravo prodaju. I oduševio se detaljima. Skejt i stritver radnja, načičkana stvarima iz malih tiraža, stranim i domaćim, ukrašena Star Wars memorabilijom. Usput vidiš i ploče i diskove i ne znaš gde da se okreneš. Sve to skriveno u dvorištu do kog se dolazi kroz pasaž sa Cvetnog trga. I to je bilo to. Zaljubio sam se. Video sam svetlost. Video sam sebe tu. Pa sam ih, obeshrabren zbog toga što sam shvatio da zbog onog ludaka iz filosofije neću moći da upišem treću godinu, pitao da li im treba još jedan prodavac. Luka mi je rekao da ne, jer su baš dan pre toga našli jednog. Koji se taman u tom momentu popeo iz podruma. Nešto su ga kinjili gazda i još neki gazdin drugar, onako kako se kinje mlađi. Mali Vuk. Sa crnom emo frizurom, minđušom u usni i Deftones tetovažom. Pored Luke je stajao njegov drug Matija. Imao je naočare za vid i blago nakošeni trucker kačket. Nisam dobio posao. Ali sam odande izašao s mnogo gotivnim Rope duksom. I flajerom na kome sam prvi put pročitao kako se radnja zove. Chan-doo.
Do jeseni sam već bio redovna mušterija. Radnja mi je usput kad se vraćam s fakulteta. Na trećoj godini su nam predavanja tamo, u Jagićevoj. Dao sam na kraju tu filosofiju. Dobro, nije mi baš usput, ali ako krenem peške, pa ne idem pravo kući nego prođem Krunskom skoro do kraja… Nije uopšte usput. Ali sam maltene redovna mušterija. Ili redovni zgubidan, pošto za vreme koje provedem u radnji učestvujem u zanemarljivo malom broju kupoprodajnih transakcija. Odem tamo jer mi je tamo lepo i zanimljivo da ćaskam s Lukom (ili Vukom, u zavisnosti od smene). Bilo nas je još takvih. Pričali smo o istim bendovima, razmenjivali muziku, zavideli jedni drugima zbog originalnih i raritetnih diskova i pričali o svirkama koje će se možda a možda i ne desiti u Beogradu. Aca Choice, gazda radnje, pojavio bi se najčešće u trenutku kad bi neko izneo neki pogrešan podatak o nekom split 7-inch vinilu, pa bi zakolutao očima i napušio onog ko se neprecizno izrazio o muzici koju je on slušao dok smo mi još jeli pačja govna ‘mesto dudinja. Ipak, njegovo prisustvo bilo je važno zbog jedne stvari: bio je u šemi s raznim promoterima i ako već nije lično dovodio HC, pank i metal bendove u Beograd, onda je makar imao tačne informacije o tome ko će i kad doći.
Beograd je konačno malo prodisao kad se XXI vek malo razmrdao. Počeli su da dolaze neki i nekakvi bendovi. Naravno, još uvek nas je više toga zaobilazilo nego što je dolazilo, ali stvari su se događale. Konačno smo dobili priliku da pređemo s reči na dela: da uživo i u malom, zgusnutom setingu bivšeg St. Jamesa gledamo i slušamo bendove koje smo pre toga poznavali mahom u mp3 i youtube varijantama. I da se mi pokažemo pred njima, da vide da u tamo nekom Beogradu ima i te kako života, da ovde postoje ljudi kojima muzika tih i takvih bendova puno znači, da čak postoji i solidno razvijena scena srodnih lokalnih bendova i da samo čekamo da neko dođe. To mi je prvi put postalo jasno kad su 25 ta Life prvi put došli u Beograd.
Bilo je krcato. Ta atmosfera bila je pravi dokaz da se nešto događa, i bio sam ponosan što sam deo toga. Cela ta priča oko te radnje i ljudi koje sam tamo upoznao imala je neku dubinu. Agresivna muzika s porukom, i gomila ljudi koji osećaju da je baš to ono što im treba. 25 ta Life su izašli posle nekoliko lokalnih i jednog benda iz Bugarske. Čini mi se da nisu ni počeli, a sve je već eksplodiralo. Rik, njihov pevač čuven po svojim tetovažama, dredovima i militantnim straight edge stavovima, nervozno se šetao levo-desno na inače skučenoj bini, dao znak bendu i krenuo da peva, odnosno urla Strength through Unity. Stajao sam sa Nikolićem i Žodrom i gledao erupciju. Gledao ljude koji luduju, skaču, padaju, nose jedni druge, skaču na binu, urliknu nekoliko reči u mikrofon koji im Rick pruži, pa skoče nazad u publiku. Stojim malo pozadi i gledam havariju. Gledam pičvajz, gledam ogroman pileon i češkam se po bradi jer mi nije jasno odakle to sad svi ti ljudi znaju te pesme, jer se non-stop probijaju do mikrofona i pevaju, odnosno deru se nešto što se ne razlikuje bitno od Rickovog vokala. Skoro pa nema razlike između bine i podijuma, isti pokreti, ista energija. Ali kao da to nije bilo dosta:
– For this next song, I want everyone to move up. I mean everyone! Let’s get this shit started, let’s get everyone in on this sing-along!
Kreće Crucified od Agnostic Fronta. Pokušavam da prebrojim ljude na bini… Dobro, momci, da vas nema možda malo previše? Šta je sledeće, nuklearna nagazna mina? Mislim da ih je više gore nego dole. Majko moja, koji je ovo haos. Ali je super što je sve kul, sve može, sve je dozvoljeno. Iako su svi besni, niko se ni sa kim ne pegla, sve je u redu, čak je i obezbeđenje strateški sklonjeno ispred sale, pa je sve nekako bratski. Kad se završilo, otišao sam do stolova s robom da vidim šta ima. Rik je preuzeo prodaju, još uvek znojav. Ima gomila stvari, ne samo od njegovog, nego i od raznih drugih NY bendova. Sve više poštujem ovog čoveka. Stvarno stoji iza onoga što radi, stvarno veruje u to. I neviđeno je prijatan i fin, popričao sam s njim dok sam kupovao basket-dres i nalepnicu njegovog benda. Nalepnica je ono zbog čega sam prelomio. Pisalo je: Friendship, Loyalty, Commitment. HC nije moj prvi izbor, ne znam za gomilu bendova i nemam brdo EP-jeva koje drugi znaju i imaju, ali te reči razumem. Toliko mogu i želim da dam.
Sutradan sam svratio do radnje da podelim utiske. Međusmena. Luka za pultom kod kase, Vuk se mota okolo. Ja s druge strane kase, čeprkam po diskovima. Gledam Soul Searching Sun od LoA i ubeđujem se da mi ne treba original, da je dovoljna ona kopija koju sam ispazario kod SKC onomad.
– Dobro je bilo juče!
– A jeste, baš je brdo ljudi bilo. Mislim, pazi – nije mi to muzika koju baš toliko gotivim, ali išao sam da vidim lika, pošto lik ima priču, on je skroz u tome. A i Coa nam je dao džaba karte.
– A jesi video šta je sve bilo da se kupi na štandu?
– Brdo stvari. ‘Ladno sam mogao sav keš da potrošim.
– Bio je i novi Life of Agony.
– Ne seri?
– Aha.
– Brate, moraš da mi narežeš to. Neviđen je album.
– Jeste.
– Znaš kako ti zavidim što si ih video!
Odjednom:
– Vidi ovu kurvu!
Gledamo zbunjeni Vuka koji lista jedan od onih bespotrebnih časopisima o nazovipoznatima.
– Što kurvu?
– Pa vidi je.
– …
– Luka, šta će još biti od svirki na ovu foru?
– Pa biće Stretch Arm Strong za metar dana.
– Ozbiljno?
– Aha, dolaze s njima i…
– Kakva kurva.
– Vuče, jel’ ti dobro?
– Dečko je opsednut kurvama.
– I tebi se čini?
– Pa pogledaj ih! Sve kurve!
– Gde?
– Evo!
– Pa pogledaj bolje. Ovo ti nije kurva. Ovo je Vlado Georgiev. Barba. Kapiraš?
– Pa on je kurvar!
– … Nije tebi lako.
Za razliku od urličućeg NYHC zvuka i gomile naprženih agresivaca koji su pravili haos na 25 ta Life pre mesec dana, atmosfera je sada malo drugačija. O, isto je krcato, ne treba pogrešiti oko toga, i oko sebe vidim razne face koje su mi poznate i koje bih i inače video na ovakvoj svirci, samo je ukus malo drugačiji. Stretch Arm Strong su iz neke zabiti u Južnoj Karolini, onoj vrsti mesta u kojima se malo šta događa. Kao kod nas. HC koji sviraju malo je razblažen, s više ukusa panka ali i s melodičnim bek vokalima. Shodno tome su izabrani i bendovi koji predstavljaju domaću podršku. Sa SAS je u paketu došao i Razor Crusade, holandski bend koji ih prati na ovoj turneji. Uspelo im je ono što retko uspe predgrupi: da bude solidno prihvaćena. Možda je tome pripomogla i pompezna izjava njihovog pevača pre prve pesme: „We’re from the Netherlands, we’ve came to steal your girlfriends!“ A ono ne znaš ko je ružniji od njih na bini. Kad je SAS počeo, svi su đipali ko blesavi. I pevali, što me je opet impresioniralo. Ja znam da prepoznam tri-čet’ri pesme, u vr’ glave. Taman posla da znam i reči. Ali ovo je stvarno super. Njih petorica na bini deluju kao skroz fini momci. I stvarno daju sve od sebe. Stvarno su dug put prevalili. I vidno su impresionirani reakcijom koju njihova muzika izaziva u tamo nekom Beogradu, u još više tamo nekoj Srbiji. I baš mi je zato drago da vidim kako i koliko svim ljudima koji su tu ovo znači. Mnogo mi je drago što sam deo ovoga. Stojim pored Nikolića, klimam glavom u ritmu, nasmejan. Volim ovo. Koliko sam samo mrzeo godinama unazad to što sam morao da odlazim u nekakve klubove, glupe Buseve i Lagume. Morao jer su svi tamo išli, a ja nisam imao nešto svoje umesto toga. Pa kad dođem na ulaz, pa me ne puste da uđem jer nosim patike. Pa me ne vole ni oni s kojima sam došao, jer sam valjda i njima pokvario veče. A ja samo mrzim da nosim cipele. Konačno, našao sam nešto svoje. Svoju gužvu. Ovde se osećam dobro. Zajedno s ovim ljudima. Pored mene prozuji Vuk, izbačen iz šutke kao iz centrifuge. Vrati se u istu, nije me ni primetio. Na sledećoj pesmi peo se na binu gde mu je s još nekolicinom bio ustupljen mikrofon za jedan refren. Nisam ga video od onog dana u radnji, kad su mu kurve bile na tapetu. Jedino suvislo što nam je tada rekao bilo je da obožava Stretch Arm Strong i da mu je to omiljeni bend posle Deftones i Glassjaw. Lepo mi je što vidim da uživa. Pamtim i kad sam ga u istom tom prostoru gledao kao pevača benda koji možda i nije toliko dobro zvučao, ali je imao mnogo dobro ime – B Movie Slit Wrist. Pamtim i kako su ga to veče napale rmpalije iz obezbeđenja, kad su pogrešno protumačile njegovo trčanje i prolaženje mimo njih kao pokušaj ulaska bez karte. Trčao je jer se istripovao da njegov bend već počinje da svira a da će on zakasniti na binu iz klozeta u koji je prethodno otišao. Uopšte nije bio njihov red. I nije imalo veze to što je nebrojeno puta prošao pored tih istih rmpalija i što su ga i poznavali, i što je u krajnjoj liniji kao neko ko to veče nastupa i mogao da prođe bez karte, i što su to i oni znali. Što se njih tiče, uhvatili su nekog ko hoće da ih napravi majmunima i krenuli da ga peglaju. Aca Choice ga je spasao. Izleteo je kad mu je neko javio šta se događa, viknuo, i sve je odjednom stalo. Jebi ga.
Stretch Arm Strong su bili odlični. Video sam Luku posle koncerta. I on isto kaže.
Volim Ivu.
Gledao sam juče neku reportažu na televiziji. O onome što bude posle avionskih nesreća. Prvo su advokati porodica nastradalih pričali o tome kako se dolazi do cifre koju avio-kompanije plaćaju kao odštetu, i o tome kako američki pravni sistem te cene računa na bazi onoga što porodice žrtava gube zbog smrti te osobe, ali kako se izostavlja činjenica da pad aviona nije trenutan, već da je to proces koji predstavlja nezamisliv stres za putnike, koji provode svoje poslednje trenutke u agoniji, ali najčešće potpuno svesni. Tako da po toj logici odšteta predstavlja odraz pokušaja potkupljivanja preživelih, nekakve jeftine kompenzacije. Kao da si vatrogasac pored zgarišta kuće, vidiš ljude koji umotani u ćebad gledaju u one i ono što su izgubili, pa ih ponudiš grisinama. A odštetu zbog onoga što su u svojim poslednjim trenucima na ovom svetu prošli oni koji su život izgubili u svim tim avionima niko ne može da plati. Pa su se razni advokati dosetili da bi i to trebalo nekako uračunati i povisiti odštetni iznos koji se isplaćuje familijama. Meni je to perverzno.
I koliko god sam se nervirao time što gledam, tim plitkim i materijalnim, a zapravo potpuno lišenim supstance i s apatijom u službi koristi, toliko me je ganuo nastavak programa, odnosno ispovesti dve osobe koje su izgubile voljene u avionima koji nikad nisu sleteli.
Prva žena pričala je o snu koji je na ovaj ili onaj način mnogo puta sanjala posle nesreće u kojoj je ostala bez muža. Okolnosti i pozadina bi uvek bivale drugačije, ali se san uvek svodio na situaciju u kojoj ne uspeva da se nađe sa mužem, bilo da ga vidi u daljini, ali je on ne primećuje, pa ga izgubi u masi, ili da zakasni na mesto gde je trebalo da se nađu i vidi ga iz daljine kako odlazi, ili ga nađe, ali se on ponaša kao da je potpuni stranac. Sanjala ga je nebrojeno puta, ali se nikad nisu ponovo našli. Budila se svaki put izneverena. Sve dok joj se po ko zna koji put u snu nije desilo da joj nedostaje samo korak, samo malo snage da dopre do njega, samo malo glasa da je čuje, a on joj se odjednom sam okrenuo, nasmešio, mahnuo i otišao. Nekako je uspela da dobije taj poslednji pozdrav, završetak, zaključak, pa makar ga sama konstruisala u snu. Nije više sanjala takve snove.
Druga žena pričala je kroz suze o tome kako je prvo bila ljuta. Identifikovala je svog muža i preuzela njegov novčanik. U novčaniku nije bilo njene slike na mestu gde je obično stajala. I ko zna kakve bi teorije o neverstvima iskonstruisala, da joj nisu dali i ostale predmete koji su bili nađeni u njegovim džepovima. Njena slika bila je nađena u unutrašnjem levom džepu sakoa. Postavljanje te slike blizu srcu bila je verovatno poslednja stvar koju je uradio. Nije više ništa rekla. Stvarno nije bilo potrebe.
Stvari moraju nekako da se povežu. Nešto mora da nas drži u komadu. Iluzija, vera, nauka ili presuda, svejedno je. Danas ničemu ne služi ako mu ne nađem način da logički poveže prošlo i buduće. I ako me staro progoni, novo će biti kakvo želim samo ako kroz sadašnje nađem način da ih pomirim. Danas prvenstveno tome služi: da miri prošlost i budućnost.
Sledeći put smo u radnji pričali o metalu. Bližio se Machine Head na Sajmu. U paketu s tim pričali smo i o poznatim ljudima koje ne možemo da podnesemo. Luka mi je objašnjavao kako su on i Vuk odlučili da naprave listu ljudi kojima bi zabranili da uđu u radnju. Koje bi sa ulaza izbacili. Prvi na spisku im je Đorđe David. Smejao sam se zbog toga. I zbog onog njegovog navodnog urbano-legendarnog pitanja s vrata nekoj ubogoj prodavačici: „Jel’ imate one košulje koje ja nosim?“ Ne znam što im je on najgori od svih. Toliko sam se smejao da nikad nismo stigli do ostalih s liste. Ali imaju nameru da je redovno dopunjuju. Uglavnom, metal. Slažemo se da nam je Megadeth malo ruralan. Vuk se oseća suvišnim, on ne sluša te bajate stvari. Ja ne mogu bez Metallice. Luka nikad nije čovečanski preslušao Load i Reload. Narezaću mu. On najviše voli Anthrax. Konstatujemo sa žaljenjem da je njihov nesuđeni koncert u bašti SKC trebalo da bude odličan. Matija opet kaže da mu kod Anthraxa više leži kako Džoui Beladona peva. Meni je Džon Buš gotivniji. Pa jeste kao lik, kaže Matija, ali ne može da izvuče onaj old school feeling iz Among the Living, ili Indians, onako kako Džoui može. Ali ja Džouija ne mogu da uzmem ozbiljno, izgleda kao Milić Vukašinović. A Maideni?
– Ne znam, ja ih nešto ne mirišem preterano.
Luka i Matija se gledaju, pa mi istovremeno pokazuju prstom u pravcu vrata: napolje!
Sledeći put sam ih video posle Machine Heada. Bili su odvaljeni. Luka je mobilnim pokušavao da iskomunicira nešto s nekim. Nešto oko neke žurke. Imao sam mesta u kolima, pa rekô da im pomognem:
– Jel’ vam treba prevoz do grada?
– (osobi s kojom je na vezi:) Ček’ sekund, brate. ‘De si, čovek? Kakav si mi?
– Evo, nije loše. Nije bilo loše. Zvuk je bio loš, ali takav je prostor.
– (usporeno) E to sam i ja izvalio.
– Idete u grad?
– (još usporenije) Matija? Može Laza da nas prebaci.
– Do jaja!
– A dokle ideš? (drži telefon još uvek blizu lica, osoba s druge strane je još na vezi)
– Pa idem na Dorćol, ali mogu da vas ostavim u gradu, samo kaži gde vam odgovara.
– Ma svejedno…
– Hoćete do Trga?
– A ti ideš u grad…
– Pa da.
– Jebi ga, mi idemo na Banjicu.
– …
Ne znam gde su završili to veče. Sećam se da sam vozio Peru Marinkovića kući kad mi je tatin jugo iz čista mira stao na Terazijama. Gurali smo ga sve do Francuske, nije se zbog toga potresao. Ostavili smo ga negde kod Prve gimnazije. Majstor je sutradan došao i zaključio da auto ne radi.
Ima to jedno mesto na koje sam počeo da odlazim. Mesto gde sam voleo da pobegnem. Odlazio sam peške da bih izgubio vreme. I da bih video šta ću usput da vidim. Tog mesta više nema. Vuk je otišao u Ameriku, radi na brodu. I Luka, posle njega. Matija svira bubnjeve u Consecrationu. Ja više ne moram da bežim. Kad god mi padne na pamet da treba da pobegnem, setim se onih jesenjih dana kad sam imao tajnu. Setim se onog dana kad sam izašao iz radnje i rešio da nastavim da idem putem koji nije najkraći. Krenuo preko Taša i u pauzi između dve pesme na vokmenu prolazio pored štanda za kokice i deke koji je došao da zamoli za malo zrnevlja od kukuruza da bi nahranio golubove. I prodavačice koja mu je dala. I njegovog izraza lica.
Postoji to neko lažno viđenje, kada ti se učini da vidiš nekoga koga znaš, shvatiš da ti se samo učinilo, pa ipak sretneš tu osobu neznatno kasnije. Lokalna prekognicija. Ili šta već. Dojava podsvesti.
Postoji i Iva.
Postojala je i moja velika želja. Da ništa drugo ne moram da imam ili dobijem, ali samo da ponovo budemo zajedno.
Želeo sam to. Pa sam shvatio da je to nemoguće. Pa je osamnaest meseci kasnije došla nova jesen.
Od te jeseni smo ponovo zajedno.
Deka koji traži kukuruz za golubove… Fake sighting… Sreća… Što se mene tiče, može zauvek da ostane 8. novembar 2003. I zauvek da bude 3:0 za nas. Istorija neka počne sutradan.
Svi iz ove priče prevalili su dug put.
I’m not exactly proud of the place I’m from,
But I’ve been here my whole life, so I guess I’ll call it home.
In South Carolina, a flag still shows the enslavement of our minds,
But in South Carolina I learned from all the times.
We went to all-ages shows, Sunday matinees,
Hanging out, wondering if the bands would show and even play.
The bands would come and we would all sing along.
Would they ever know their impact would last so long?
The world is full of lonely places, no matter where you’re from,
A crowded show, familiar faces, makes me feel at home.
Many kids have come and gone, but I know what kept me here.
The magic of those songs has sustained me through the years.
I heard the word “sincerity”, and I now know what that means
I learned it first with Black Flag, mohawks, combat boots, and torn up jeans.
We were more than just a tour date.
You were more than just a song.
We sweat and sang together and that helped us to carry on.
We were more.
You were more.
For the record.
More Stories
Manifest [Rambo Amadeus, 1991]
Budapest ’93 [Metallica, 1993]
Peti [Razni bendovi, 2000]