Peti [Razni bendovi, 2000]

Miris paljevine. Još iz kola ga osećam. Oblačno je, a opet svetlo i lepo. Nešto se oseća u vazduhu. Nije samo paljevina, ima još nešto nesvakidašnje. Prolazimo pored nekog brke koji izigrava obezbeđenje, Tata mu klima glavom, brka otpozdravlja.

– Znaš ga?
– Jok.

Ulazimo u hol, potpuno neprepoznatljiv, iako sam tu bio već sto puta. Nijedno staklo nije čitavo, unutrašnjost je potpuno demolirana i sve je ogaravljeno. Iako je suzavac izvetreo, još uvek neka zalutala čestica žacne nozdrvu, čisto da podseti da je sve moglo i drugačije da ispadne. U celoj zgradi je još uvek isključena struja. Svetlo Tatine baterijske lampe nam osvetljava put. Penjemo se nestvarno mračnim stepeništem, prolazeći međusprat i ono što je do prekjuče bila Mamina kancelarija, a sada još jedna hrpa krša i spaljenog nameštaja. Nekoliko stepenika pre petog sprata moj vidno zadihani superteški Tata zastaje, iz džepa jakne vadi ključeve i pruža ih ka meni. Ne može ni reč da izgovori i pridržava se za gelender, drugom rukom mi pokazujući u pravcu vrata. Još su na mestu. Većina kancelarija koje su bile obijene i pokradene nalazi se na nižim nivoima. Stavljam ključ, brava lenjo škripi, ali mrzovoljno popušta. Otvaram vrata, puštam kvaku i shvatam da sam sa nje skinuo nekoliko milimetara nataložene čađi, koju sad pokušavam tapšanjem da skinem sa šake. Unutra je sve na mestu, ali baš to i bode oči: zidovi su zaprljani, prašina i čađ svuda, sve to od vatre iz susedne kancelarije. Tata pakuje u torbu neke fascikle i papire koji bi mu još bili od koristi za posao. Iznosimo na hodnik kompjuter, monitor i telefon, do prekjuče kremaste boje, sada prljave od gareži. Četiri minuta koji nisu ništa promenili. Tri po podne traje večno. Krećem da zatvorim vrata i bacam poslednji pogled kroz prozor onoga što je bila Tatina kancelarija: veliko nebo, gusti oblaci. I rupe. Kroz njih četiri ili pet sunčevih zraka padaju na Beograd. Beograd koji je pobedio. Beograd, kome sad kao da sve opraštam. Moj Beograd, ponovo. Svete, ponovo smo tu! Ponovo na mapi.

Tek što smo krenuli, Tata se predomislio, spustio šta je nosio na zemlju i okrenuo iza ćoška. Krećem za njim misleći da je nešto zaboravio. Vidim ga u dovratku susedne kancelarije, one koja je gorela i čija su vrata u plamenu nestala. Otkopčava šlic i piša po unutrašnjosti kancelarije svog bivšeg šefa.

– Majku vam jebem!

Zakopčava se i podiže s poda svoje stvari. Ništa mi ne kaže, ništa ga ne pitam. Nosimo po šta smo došli. Na parkingu nas isti onaj brka konstatuje, uz oprezni znak pitanja kad je video šta nosimo. Tata ga mrko gleda, brka ništa ne pita. Ubacujemo stvari na zadnje sedište, obilazim oko kola i sedam pored Tate. I shvatam da nam i kola mirišu na stvari koje smo uneli. Na paljevinu.

Mamina kancelarija počela je da gori spolja. Bila je tačno iznad hola i isturena ka Takovskoj. Čini mi se da sam prekjuče video kako policija ispaljuje suzavac baš s njenog prozora. Logično, kamenice i molotovljevi kokteli su zauzvrat leteli ka tom mestu.

Peti sprat je zapaljen iznutra, pre nego što su zgradu napustili policija i obezbeđenje. Arhiva koja je tako nestala u kancelariji do Tatine ukazala bi na neke… Ako bih ih nazvao malverzacijama, tepao bih im. Požar je bio podmetnut. Ako. Doći će sve na red. Moraće. Valjda će morati.

Revolucija.

Sloboda.

Gledam, a ne dopire do mene. Moj grad, moj život, moji najdraži…

Ne mogu da verujem.

Ne mogu da verujem da je uspelo.

Revolucija!

Čini mi se da otkad znam za sebe pamtim i raznorazna sranja u kojima se zemlja u kojoj sam živeo nalazila. Stalno je negde pucalo po šavu. Ako se nisu bunili Albanci na Kosovu, na nešto su gunđali Slovenci. Kad se Slovenci umire, red je na Hrvate da kukaju. U pozadini tinjaju inflacije, dugovi, devalvacije, predsednici predsedništava se smenjuju, i sve ide u krug. Naizgled. Ide spiralno: Albanci ulaze u štrajkove i bojkote, vesti o tome zamenjuju vesti o Sloveniji koja razmišlja o ekonomskoj konfederaciji, pa onda Hrvati počinju da pričaju o samoopredeljenju, pa ulazimo u novi krug, a muzika se ubrzava i najavljuje neki sumanuti krešendo. A Srbija sve vreme bez ideje, bez odgovora.

Tu se negde i on prvi put pojavljuje u mom životu. Mali ja igram se s Malim Žodrom kod njega u dvorištu. Mama i Tata dolaze s njegovom mamom po mene s roditeljskog. I nešto pričaju. Njegova mama, fina Vojvođanka kakva je, pravi značajnu pauzu i pita ih:

– Šta vi mislite o Miloševiću? Meni se mnogo sviđa kako on govori.
– Pa ne znam. Nije mi on…
– Takvih kao on je bilo već puno. Neće se ni on dugo zadržati, sutra će već o nekom novom pričati.

Biće da su i moji malo pogrešili.

Tita ne znam. I pored toga što su Dža ili Bu kasnije pevali da je još živ i da se krije u pećini, Tito je umro dva meseca pre nego što sam se rodio. I ostavio za sobom više nego što je iko u jednom cugu mogao da odnese. Lako je s idejama i osećanjima, jedinstvom i slogom, dušom. To sve brzo ispari. Ono konkretno, materijalno, kosti – to je ono što se posle raznese i pokrade. Tu je kinta. Tito je, bar mi se tako čini, kažem – ne znam čoveka, bio jedini kadar da ceo cirkus drži na broju i koliko-toliko uštimovanim. On je bio roditelj, a republike razmažena deca. Držiš ih pod kontrolom tako što im uzmeš omiljene igračke i podeliš ih drugačije. Nijedno dete nije srećno, ali se nijedno ne oseća dovoljno sigurno u svoj bes da proba da pisne. Ali kako je biologija radila svoje s njim, tako su njegovi dojučerašnji najveći obožavaoci počeli da se organizuju i iz kuće odnose šta su mogli. Ustav tu, zakon tamo, retoričica malko korigovana, i hop’la, plebiscit, samoopredeljenje, secesija, doviđenja.

Oni sposobniji, oni su već našli najglasnijeg među sobom i počeli da vuku na svoju stranu. Srbija je još uvek tražila svog Tita. I tada se pojavio on, u najgorem trenutku. U trenutku kad je pijanstvo od previše rakija za pokoj duše počelo da nestaje, a užasna glavobolja počela da ga menja. Do juče najveća i najmnogoljudnija republika, svetlih tekovina, pobednik oba svetska rata, s glavnim gradom naušćudvejurekaispodAvale… I šta sad, neko će bez nas? Neko će da ode od nas? E ne’š ga majci! Ima svi za nama da idete! Ne’amo pojma gde, ali zainat! …I crveni tepih mu je postavljen. Pogrešan čovek na pogrešnom mestu, ali u savršenom trenutku.

Kako se on uzdizao, mi smo propadali. I svojom većinskom voljom glasali za sopstvenu propast. Jer ne treba zaboraviti, Milošević je jedan solidan period, makar do neke ‘96. proveo na vlasti zahvaljujući podršci većine. Što, verujem, zapravo više govori o kalibru te većine, nego o njemu samom. On jeste uzjahao talas nacionalizma kasnih osamdesetih, upravo talas koji ga je izdigao i postavio u upražnjeno mesto vođe Srba, ali je ostao na vrhu uprkos svojim postupcima i sebi samom. Ujedinio je sve sprsko-balkanske kontradiktornosti, i – protivno razumu ali skladno ovdašnjem mentalitetu – stopio ih u nešto užasno konzistentno, što nema ni vrata ni prozora, ni glavu ni dupe, ne možeš mu ništa dok samo jede i raste. Mizantropi se ne mrze međusobno, čak vole da sarađuju. Baš su tad nenadjebivi. Kako drugačije objasniti čvrstinu i stabilnost njegove pogubne vlasti, nego utemeljenošću na glasovima nakazno spojenih dojučerašnjih jugoslovenskih komunista, sad nacionalno ostrašćenih šovinista, nekadašnjih disidenata i otpadnika iste te KPJ, koji sada u njemu vide potvrdu da su sve vreme bili u pravu, uspavanih četnika koji konačno u njemu vide signal da je vreme za buđenje, raznih vernika koji nesvesno crkvu zamenjuju njegovom partijom, kojekakvih akademika koji sada deluju kao da knjigu u životu nisu uzeli u ruke, seljaka koji nekako uspevaju da previde njegovu potpunu nezainteresovanost za njihove sudbine, i one velike srednjoklasne većine koja misli da je ionako dovedena pred svršen čin, pa hajde onda da se zakrvimo sa svima i vidimo šta će ispasti? I to sve iako je on iz svoje retorike još na startu odstranio svako pozivanje na Tita, NOB i KP, iako iste te nekadašnje vrednosti ni ne napada i nikad se zvanično ne ograđuje od komunizma, već iz partizanske porodice odakle potiče samo propušta da se jasno odredi prema tim pitanjima, iako se nikad ne prekrsti niti javno čestita verske praznike, a sa crkvom i pravoslavljem nema niti u principu želi da ima ikakve veze (osim kad i sveštenike pozove na Gazimestan), iako obznanjuje da mu na izborima glas akademika i seljaka jednako znači, iako seljaku koji to ne može da čuje poručuje da mu je od njega potreban samo glas, i uprkos tome što će upravo ta srednja klasa pod njegovom dirigentskom palicom prva nestati.

Neka je onda nama na čast njegovih deset godina. Svima nama. Posebno onima koji su makar jednom zaokružili njegovu opciju na nekom glasačkom listiću. Onima koji nisu videli ništa sporno u pozivanju na sukobe i građanski rat koji je mogao da bude sprečen. Onima koji se nisu probudili kad su gusenice tenkova ostavljale tragove na beogradskom asfaltu u noći između devetog i desetog marta 1991. Onima koji se nisu rasanili kad su ostali bez plata i penzija, ma celih ušteđevina po bankama, dok je sve više i više ranije skroz finog  sveta počinjalo da kopa po kontejnerima. Onima koji su dozvolili da im deca ginu ili samo budu unakažena uzduž i popreko nekadašnje Jugoslavije, iako u ratu ni ne učestvujemo. I nama, koji smo u to vreme imali 10-11 godina.

Ja potičem iz jednog drugog vremena. Kad sam bio mali, u Beogradu je bilo sramota slušati narodnjake. Imali smo samo dva TV kanala, ali si na njima mogao da vidiš više nego na 22 današnja. Navijači su se tukli, ali ne ovako životinjski kao danas, a fudbal je bio kudikamo bolji. Lirija je igrala žmurke s nama, i nikom nije padalo na pamet da treba da mu padne na pamet da je ona Ciganka. Deca su bila manje zla, a roditelji su im poklanjali veću pažnju. Ljudi nisu samo sklanjali pogled od zločina: danas mogu da te savataju neke batice na ulici i odvale od batina usred dana usred grada, a da se niko ni ne okrene; a ‘83. su u istom tom Beogradu goloruki ljudi pojurili za dvojicom naoružanih atentatora na turskog ambasadora. Stranci, pa makar bili i „naši nesvrstani prijatelji“ naveliko su dolazili u Beograd na studije. Imali smo direktne letove za Ameriku i za još sijaset egzotičnih destinacija po Aziji. Išli smo ukorak sa svetom, dobili prvi McDonalds restoran u Centralnoj i Istočnoj Evropi na Slaviji 1988. Pa makar i da to i nije bio neki svet, bili smo mu deo. I očekivali da ono što kao mali vidimo odgovara onome što malo stariji dobijemo. Baš zato ne valja biti svedok sjaja i očaja tim redom.

Već koliko do kraja 1993. mogli smo da se pohvalimo ovakvim ili onakvim pomaganjem započinjanja i učestvovanjem u ratovima u Hrvatskoj i Bosni; ‘ajde da kažemo da je Slovenija bila specifična, to ja častim. Bili tek godinu i po dana pod sankcijama UN gorim nego i onim uvedenim Sadamovom Iraku, jer su čak i sportske ekipe imale zabranu učestvovanja na međunarodnim takmičenjima, a imali stopu inflacije goru nego onu koja je lansirala Hitlera u Nemačkoj tridesetih. Bili označeni kao narod divljaka i zločinaca i osramoćeni u očima manje-više svih levo od nas na karti. Ali još uvek neuvereni, barem sudeći po izbornim rezultatima i propašću opozicionih protesta u nekoliko navrata, da je Milošević iole odgovoran za tu bedu. A on je, kad se već našao u takvoj situaciji, samo nastavljao da ubira plodove. Tuđe, i preko tuđih grbača. Kroz kontrolisane medije a u saradnji sa strankom svoje žene uspešno ubeđivao lakovernu većinu da će biti ono što neće i da nije ono što jeste. Proglašavao se za vođu Srbije koja se neće saginjati pod pritiscima zlih zapadnih sila, pa posle sebi stavio oreol jer je zaboga doneo mir Bosni u Dejtonu. Frljao se navodnom odbranom nacionalnih interesa, državotvornom politikom i ostalim velikim rečima, a sve vreme se ponašao kao da jednako mrzi i sebe i svoj narod i sam život. Nije se naziralo šta zapravo želi, svaki put kad bi krenuo u nekom pravcu zaustavio bi se u prvoj kaljuzi i okrenuo natrag, nemilosrdno za sobom ostavljajući mnoge živote i tužne sudbine. Put do pičke materine bio je popločan njegovim nejasnim namerama. Imao policiju, vojsku, DB i ko zna šta još pod sobom i znao da svi znaju da je jedno njegovo pucketanje prstima dovoljno da mrak pojede onog ko bude drzak da mu se suprotstavi. Svoje kadrove postavljao gde mu je trebalo, pa ih posle puštao niz vodu ili jednostavno eliminisao čim bi ih iskoristio, uvek znajući da pred vratima čeka pun vagon poltrona koji žele da zauzmu upražnjena mesta. I konstantno vodio katastrofalno pogrešnu spoljnu politiku, neprekidno vodeći naciju ka novim porazima. Ali ono što je bio njegov najgori zločin prema sopstvenom narodu bilo je što nas je navikao na sebe. Navikao na poraze. Navikao na redove pred radnjama za mleko ili ulje. Navikao na medijske laži. Na nikakva, a ne niska očekivanja. Na animozitet prema onima koji su otišli napolje jer su shvatili da za njih više nema budućnosti u sopstvenoj zemlji. Na nerad i večite providne izgovore. Na raspadnuti sistem. Na nedostatak empatije i večno okretanje glave od istine. Na opštu letargiju i apatiju kao način postojanja. Naučio nas je da zaboravimo kako je bilo i kako je trebalo da bude. Sve što imamo jeste ovo sranje. Zato ga mrzim.

Nije da žmurim. Znam da su nas sa Zapada gledali kroz krajnje neobjektivno sočivo. Sankcije su pogađale narod, njemu ništa nije falilo. CNN, BBC i ostali su o nama pričali najgore bljuvotine. Bili smo razulareni divljaci koji uništavaju drevne evropske gradove. Koji zatiru tragove ostalih kultura. Oni protiv kojih su se Srbi borili bili su siroti borci za slobodu, pravednici koji samo brane svoja ognjišta. Zapad nikad nije podigao ruku i rekao: „OK, malko smo se zajebali, nije to baš sve tako jednostavno.“ Reći da je Srbija bila tretirana nepravedno blago je koliko i reći da maniri za stolom prosečnog pitekantropa nisu bili sasvim rafinirani. Ali ja s tim Zapadom nemam ama baš ništa. Njihovo licemerje pod kojim kritikuju surovost i necivilizovanost istočnih i arapskih društava, a okreću glavu od brutalnosti svojih kaznenih sistema, dvoličnost pod kojom se veoma brinu o životnoj sredini i svom čistom vazduhu, dok multinacionalne kompanije koje im finansiraju kampanje i režime upropaštavaju tuđe, dupli standardi i lažni moral pod kojim svoj prljavi posao daju tamo nekim nevidljivim drugima, koje odbijaju da primete kako bi mogli da se prave da su super, ništa od toga nije nešto što utiče na moj izbor odeće i hrane, na moju odluku da izađem u grad ili odem na fudbal, ili muziku koju ću pustiti pred spavanje i kako ću se u vezi s tim osetiti. Oni su radili svoje i gledali svoje interese. On je bio gazda. Njegovo je bilo da svoj narod ne dovede u takav položaj. Nije poenta reći da je zatvor jedno grozno mesto, trik je ne završiti u njemu. I u normalnim uslovima, to bi bilo sasvim dovoljno. Kad u fudbalu tim uđe u seriju katastrofalnih rezultata, trener koji vodi ekipu ili sam ode, ili bude najuren. U redu, prvi poraz bio je nesrećan, drugi put smo igrali bez pola tima, treći put je suđenje bilo krajnje tendenciozno, posle toga smo igrali protiv objektivno jače ekipe, sledeći put problem je bio u lošem terenu, ali dosta više. Hm, iz nekog razloga ipak nije.

Nemušti jezik. U Nemuštom jeziku je ključ. U čitanci za peti razred, čini mi se, bila je ta neka narodna priča koja se tako zvala. Ključni detalj te priče je momenat kad čobanin i zmija tri puta naizmenično jedno drugom pljuju u usta (o čemu su se prethodno dogovorili). Čini mi se i da na kraju, u nepovezanom incidentu, čoban oleši od batina svoju ženu. Nebitno. Holistički gledano, da bi shvatili zašto Srbiju toliko dugo vodi Milošević, morali bismo da razumemo i Nemušti jezik, odnosno rezon iza pljuvanja u usta zmiji i obrnuto. A ja to nisam u stanju da shvatim već godinama. Godinama u kojima je život stanovao negde drugde. Napolju. Napolju su se razne stvari događale. Čitao sam strane muzičke časopise i hvatao se za glavu svaki put kad bih video strane koje su najavljivale koncerte koji će se desiti. A kod nas ništa. Gledao sam strane kanale i pratio razne klubove koji su igrali neke bitne utakmice, ili reprezentacije koje su se borile na evropskim i svetskim prvenstvima. A nas nigde. Razne druge velike stvari su se događale sa svetom, a mi s tim veze nismo imali. Nas su zaboravili, a i mnogi od nas su zaboravili na ono kad je Zvezda postajala prvak Evrope, kad je De Niro dolazio na Fest, kad je ova zemlja bila deo nečeg velikog i cenjenog, a Beograd grad o kome se pričalo s poštovanjem. Beograd je verovatno svetski rekorder po broju nestalih zemalja kojima je kroz svoju istoriju bio prestonica. A ipak, on sam nije nestao. Bio bi red i da ljudi koji ga nastanjuju nešto nauče iz svega toga, za promenu. Kakav god da je zločin, kazna je delotvorna samo ako onaj ko je na nju osuđen shvati da mora da se promeni. A presuda koju smo dobili tako je baksuzno neisključiva i slobodna za interpretaciju: ništa nam zapravo nije zabranjeno, niti igde stoji koliko će kazna trajati. Dobili smo kućni pritvor i onda sazidali zatvor umesto kuće. Možemo da gledamo izloge, ali nikad da u radnje uđemo, dok nas iznutra ostali kupci povremeno pogledaju. A tamo gde nas puste, radnje su prazne, pa nas, dok unutra tumaramo, oni koji su napolju s nerazumevanjem gledaju kroz izloge, zbunjene, gladne, site, željne svega i ničega. Sve je tu negde, ali smo mi uvek za korak iza. Stalno tamo gde ne želiš da budeš, sa svim vremenom na svetu da maštaš o mestu i vremenu u kome želiš da budeš. Osuđeni da manje živimo a više sanjamo. Što samo po sebi ne zvuči toliko loše. Dok ne primetiš da si odsanjao vreme u kome si mogao da živiš.

San je nekako uvek bivao dovoljno blizu da ga ne zaboraviš. Ali je java uvek bila dovoljno daleko. Jeseni ’96. nešto se pomaklo i malo nas razbudilo. Milošević je prvi put izgubio izbore. Pa makar to bili samo lokalni izbori i makar on lično na njima nije učestvovao, vlast je u Beogradu i još solidnom broju gradova osvojila opozicija. Barem je tako trebalo da bude. Dok on nije izrezonovao da to tako ne može i sredio da izborna komisija proglasi malčice izmenjene rezultate, koji kažu da je njegova stranka pobedila. I dnevnik dva je to objavio. I po njegovim očekivanjima, trebalo je da svi to i prihvate. Ali negde usput pojavio se san. Hodajući u tom snu, ljudi su izašli napolje, na ulice. Vođeni opozicionim i studentskim protestima, na ulice su izlazili svakog dana tokom tri meseca, sve vreme čekajući da im se vrati ukradeno: nada. Nekad su stajali, a nekad su hodali. Nekad je vreme bilo lepo, nekad mizerno. Nekad je sve prolazilo mirno, a nekad je policija besomučno batinala ljude. Sve dok jednog dana u februaru, pritisnut i iz inostranstva, Milošević nije rekao: „Dobro, eto im pobeda.“ I svi smo bili srećni. Beograd je bio naš. Pali su i drugi gradovi. San je bio živ. Imali smo ono što smo toliko želeli. Ali nismo primetili i ono drugo što nam je prilazilo. Nismo se nadali krahu. Plenidbi sna. Jer on mrzi da gubi. Zato i ne gubi.

Gubitak vlasti u tolikim gradovima kompenzovao je zavrtanjem slavine za finansiranje i svim ostalim opstrukcijama kojih su njegovi ljudi mogli da se sete. Za tili čas su se na dupetu pojavile sve rupe ranije krpljene državnom sečom ušiju. U gradovima su stvari prestajale da funkcionišu, njegovi mediji su uredno izveštavali o tome, za sve kriveći nesposobnost nove vlasti. Kada su sa Zapada probali da se umešaju i gradovima kroz donacije pošalju raznu opremu, ona je bila zaustavljana i beskonačno zadržavana na carini. A najveću pobedu odneo je kada je, ni godinu dana po toj pobedi na koju smo bili toliko ponosni, uspeo da posvađa i razbije opozicionu koaliciju od koje smo toliko očekivali. I kazni nas, koji smo se drznuli da ga ne volimo. I oduzme nam san. Jer su ljudi koji su do prekjuče sanjali, juče izdržali i policiju, i batine, i kišu i sneg, i tri meseca svakodnevnih protesta, sada bili ogoljeni. Verovali da je sve bila iluzija. I da jednostavno nema svrhe, jer bolje biti neće.

Nažalost, to je samo pola istine. Jer uvek može gore. Teško može biti bolje od dobrog, ali stalno ima goreg od zlog. A kad smo to shvatili, za mnoge je bilo kasno.

Gledano odozgo, do početka 1999. skoro svaka priča u kojoj je on figurirao napravila je pun krug i bila za nas bolno i skupo završena: ono malo Srba što je u Hrvatskoj posle Oluje ostalo živelo je ne bez autonomije i Krajine, nego u totalnom strahu da ih ne zadesi ono ludilo koje je presudilo mnogim drugim Srbima koji su ostali i rezonovali da neće njih jer ništa nisu zgrešili; srpski entitet u Bosni nije bio država i neće ni postati; Slovenija veze s vezom nije imala, oni su već tada za nas praktično bili EU; Milova Crna Gora je samo čekala trenutak da kaže ’ajmo ća, a već su iz upotrebe izbacili dinar i tražili lične karte na uvid srpskim turistima na tivatskom aerodromu. Poslednja priča bila je, simbolično ili ne, ona koja je prva počela. Na Gazimestanu je 1989. i zvanično postao voljeni vođa Srbije. Tu je prvi put zapretio. S bine visoke 18 metara objavio je da pred Srbijom stoje i oružane bitke. Nepunih deset godina kasnije, konačno će mu se ispuniti želja.

U svim prethodnim ratovima u bivšoj Jugoslaviji Srbija zvanično nije učestvovala. Srbi su ratovali i ginuli, ali država se funjarski držala po strani. Kosovo, koje je do kraja osamdesetih iz akutnog postalo hronični problem, za njega je predstavljalo samo odskočnu dasku. Namrštio se, podigao kažiprst, zapretio, ukinuo autonomiju, malo hapsio i malo pustio policiju s lanca, i zauzvrat dobio godine i godine srpske bezuslovne ljubavi. Ali za čoveka njegovog kalibra i vizije, početak mu je bio i kraj. Nije ga bilo briga šta će dalje biti s loncem koji je zatvorio i stavio na vatru. Zauzimanje tvrde linije prema Albancima nije bilo ništa lično, niti deo nekog dugotrajnog plana. Za njega Kosovo nije bilo problem, nego puko sredstvo. Način da dobije podršku Srbije koja više ne zna gde udara, a strahopoštovanje ostalih republika koje su krenule da se udaljavaju. Zato se posle nije ni zanimao ni sudbinom ljudi koji su na Kosovu živeli, ni činjenicom da će lonac pući. A kad je OVK počela da diže u vazduh policiju i sve ostalo što podseća na Srbiju, on je samo još jednom pogrešno sabrao i oduzeo, i doneo još jednu pogrešnu odluku. Poslao je dole sve što ima i rekao im da slobodno šenluče, i time izgubio svaku šansu da se sa Zapada ne obruše na nas. Mislio je da mu ništa ne mogu jer ga Kina i Rusija neće izdati, potpuno zanemarujući činjenicu da vojne intervencije čine čuda za američku ekonomiju, te da se polovini sveta popeo na polni organ i da ga samo čekaju na penal. Sve to vreme dok se lavina spremala, njegova medijska mašinerija je na sve moguće trapave načine ubeđivala narod da je šizofrenija u kojoj živimo zapravo normalno stanje uma. Dok su pregovori po belom svetu u kojima su srpske delegacije bile sačinjene otprilike od direktora domova kulture jedni za drugim propadali, i dok su svi zapadni mediji najavljivali rat, njegove televizije su puštale naizmenično „Boj na Kosovu“ i udri-brigu-na-veselje programe. Sve dok 24. marta BBC nije prekinuo program da bi se uživo uključio u poletanje NATO aviona koji iz Italije kreću da bombarduju Srbiju.

Mama, Tata i ja sedimo kod mene u sobi i gledamo. U drugoj sobi uključen RTS. Na njemu ljudi u narodnim nošnjama igraju kolo. Engleski novinar objašnjava koliko je vremena potrebno avionima do odredišta. S brodova u Jadranu lansiraju krstareće rakete. Gledam i ćutim, tupo. Mama i Tata ćute. Uopšte ne znam šta da radim, šta je sledeće. Pitam Tatu:

– Šta ćemo sad?
– Ništa.

Gledam okolo. Vidim roditelje pomirene sa sudbinom. Biće šta bude. Sve loše se ujedinilo. Zlo je previše dobro organizovano da bi mu se obični ljudi suprotstavili. Sunce zalazi. Mali čovek konačno ima veliku senku.

Malo kasnije oglašavaju se sirene. Ne idemo u sklonište. Nikome se ne ide dublje u muku. Nameštamo kuhinjski sto u dovratak, ispod nosećeg zida. Istini za volju, ta rokada nema nikakvu važnost. Bombe ruše zgrade bez obzira gde su stolovi a gde ljudi. Sedimo i igramo karte. Valjda neće nas. Valjda će gađati samo nešto što ima veze s vojskom. Jel’ se mostovi računaju kao civilni ili vojni? Pančevački i nije toliko daleko… Iva je još bliže mostu. Daj, stvarno, ne mogu valjda toliko da promaše? Šta bih ja uradio da nju pogode? Nadao se da sam sledeći. Pusti. Probaj da ne misliš. Ni o čemu. Tri na karte, nije loše.

Mislio sam da će ga iznenađenje prizvati nekom vidu pameti i da će otići i potpisati šta treba, još koliko sutra. Da će se za vikend igrati fudbal. Da će se predavanja uskoro nastaviti, a da ću u aprilu ponovo polagati matematiku 1. Nije mi tada palo na pamet da će to biti samo jedan od 78 dana i jedna od 78 noći istog sranja. Sranja u kome je tričavih nekoliko hiljada ljudi izginulo. U kome će biti porušeno i uništeno sve i svašta, i u kome će Srbija biti potpuno bačena na kolena. Ponižena. Gde ćemo mi srećniji biti samo probuđeni i uznemiravani noću od nešto jačih detonacija nego obično, dok su oni manje srećni gubili živote ili udove jer su bili preblizu. Gde ću na televiziji gledati kako nekom jadniku seku noge jer su ostale zaglavljene ispod ruševina tek pogođene zgrade RTS i ujutro od Mame čuti da nije preživeo i da ga je poznavala. I posle na krovu Ruske crkve na Tašmajdanu videti mesta gde od detonacije iz komšiluka nedostaje plava farba, ali i mesta koja imaju crvene fleke od jebene krvi. I nadati se, stvarno se nadati da će konačno priznati da je pukao i kapitulirati, jer stvarno više ne želim da ga gledam dok se igra, ne želim kopnenu invaziju i ne želim da me sa 19 godina prisilno mobilišu. Danima i noćima, knedla u grlu se povećava. Dosta mi ga je, bre! Dosta mi je pavijana koji ga drže tu gde jeste. Dosta mi je degenerika koji misle da on nije kriv. Dosta mi je toga što me strah za goli jebeni život sprečava da pobesnim.

Dno obično nije kraj uzanog procepa. Ono je dugačko i ravno. Tako da i boravak na dnu nije incident nego stanje. Tokom rata Milošević je u Hagu zvanično optužen za ratne zločine. Tad je postalo jasno da su nam sva vrata zatvorena. Isti taj Hag je uredno držao dosta ljudi na tajnim optužnicama, pa bi ih hapsili kad se najmanje nadaju. Zato mi je bilo muka kad se pojavila ta vest. Jer je time bilo onemogućeno da, na primer, ode negde napolje da potpiše neki sporazum i završi s lisicama na rukama. Jer je smrdljivi Zapad oprao ruke i opet kaznio nas koji smo najmanje krivi. Skinuo manijaku gaće i zatvorio ga u sobu s nama. Kad se rat završio, Srbija je potpisala sporazum nepovoljniji nego onaj koji je mogla pre bombardovanja, vojska i policija su se povukle s Kosova, praćeni s jedno 200.000 duša koje su znale da na takvom Kosovu više ne mogu da žive. U očima većine, Slobodan je bio u pravu. Samo je štitio interese svog naroda, pa su ga zlikovci napali. On je zauzvrat proglasio pobedu u ratu, jer smo, jelte, mi pobedili čim se oni nisu drznuli da nas pobiju sve do jednog. I naravno, ta žvaka je prošla, po tradicionalnom srpskom „naš poraz naša je pobeda“ ključu. A u senci slavlja, naš predsednik, sada zvanično osumnjičeni za zločine protiv čovečnosti, dobio je šansu da skine rukavice. I uzme konopac u ruke. I počne da steže. Ćuruvija je ubijen još tokom rata. Ivan Stambolić nešto kasnije. Ona šaka jada opozicionih medija zatvarana je ili putem nenormalnih sudskih presuda, ili jednostavnom silom. Leto i jesen su brzo prošli. Godina je bila na izmaku, sledeća je trebalo da ima dvojku na početku, a mi smo ušli u zimu s najmanjim očekivanjima od proleća ikad.

Početkom 2000. sam negde na Studentskom trgu video plakate sa Deda Mrazom kojem je na uniformu dodata i pesnica Otpora. Ispod je pisalo: „Ovo je ta godina.“ Sećam se da sam pomislio kako je to vrlo, vrlo naivno. Otpor je u početku bio aktivan samo po fakultetima u Beogradu. Pokušavali su da galvanizuju studente, prvo u borbi protiv oduzimanja autonomije univerzitetu i zakona koji je to propisao, tamo negde ’98. Posle su to raširili na pokušaj nekakvog suprotstavljanja Miloševićevom režimu. Posao zahvalan koliko i stavljanje proteze ajkuli. Bili su mi simpatični na ETF, ali se nisam zanosio idejom da mogu nešto i da naprave. Ko će, uostalom, da ga sruši? Čime? Opozicija je posle leta ’99. probala da se organizuje, da započne neki vid protesta, ali su u startu ostali podeljeni na Vuka s jedne i DS i još vagon manjih stranaka s druge strane. Ovi drugi su probali sa strategijom iz 96/97. i svakodnevnim okupljanjima, ali niti je dovoljno ljudi dolazilo, niti su imali ikakvu perspektivu. U očima većine sve opozicione vođe koji su se eksponirali prethodnih godina više nisu imali kredibiliteta da ih izvuku na ulicu. Sećam se da sam jednom s Ivom otišao na Trg na neki takav protest, onako, s pola srca. Odatle smo krenuli u šetnju ka Brankovom mostu, počeli da ga prelazimo, kad su na novobeogradskoj strani postavili kordon. Đinđić je probao da pregovara, policija je samo krenula u juriš. Bilo je jebeno. Ne možemo da trčimo natrag ka Brankovoj, previše je ljudi iza nas. Preko ograde… Verovatno bih preživeo sam skok, ali voda je hladna. I to nikad Ivi ne bih savetovao da uradi. Pokušavamo nekako ipak uzbrdo, gledam iza sebe – policija sve bliže. Ljudi padaju, jauču, stoka ih udara pendrecima, gazi, iživljava se kako stigne. I opet isti onaj usrani osećaj: nisam ljut, nisam u stanju da uzvratim, samo sam preplašen. Trčimo nekako u cik-cak, prolazima i malim ulicama, stepeništem iz Maršala Birjuzova istrčavamo na Obilićev venac, a tamo – drugi svet. Kafići prepuni. Petak veče. Ekipa stigla. Batice i fensi fukse, sve vrvi. Sve je do jaja. I gledam: jebo te Bog. Ovi ljudi nemaju pojma šta se događalo na 200 metara od njih. Niti ih interesuje. To je Srbija. Nedodirljivi. Šta god da se desi, njima neće faliti dlaka s glave, sedeće na jutarnjoj kafi u jedan po podne ili tu ili dole u Strahinjića bana i razrađivaće prazne priče i kombinacije. Jer, što bi se oni tangirali oko bilo čega? Sve oni već znaju. Kakva politika, kakva opozicija, to je za budale. Sve su pročitali još prekjuče, sve zavere i nameštaljke. Gledaj samo svoja posla, matori, ulaži u sebe. Ja i moj džep, mi smo se međusobno solidarisali. Nekako, uvek smo mi kao narod najpametniji, ali smo uvek u najgušćim govnima. Možda za bolje i nismo. Zato su mi bili tužnjikavo naivni ti plakati Otpora. Koja, bre, godina? Koja, bre, zemlja? Odavde je dobro samo „za pobeći“.

Naišlo je i leto, dani su postali duži ali mračniji, a za razum je bilo mesta samo s one strane margine. Jedina novost bila je jedna pesma. Počela je da se peva tokom proleća na severnoj tribini tokom Zvezdinih utakmica. Sastojala se od upornog ponavljanja jednog jedinog stiha:

Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane.

I bila je zarazna. Sve glasnija sa svakom novom utakmicom. Sve dok tokom leta i utakmice kvalifikacija za Ligu šampiona protiv nekih opskurnih Gruzijaca nije postala preglasna. Logično, kad ti nešto nije po volji, ti ga izgaziš. Pri prvom pokušaju policije da uđe na tribinu bilo je još i zanimljivo. Valjda ih nije bilo dovoljno, tek kad su shvatili da ih na severu dočekuje kontra u vidu besnih ljudi koji ih gađaju stolicama, pobegli su napolje. U drugom poluvremenu su došli da se svete. Nikad nisam video veću količinu policije na tribini, nije im je bilo kraja kad su počeli da ulaze. I nisu tražili nekog, nisu bili poslati da urade nešto konkretno. Osim da ubiju Boga u svakom na koga nalete. Bežao sam preskačući i po dva reda sedišta, i tako sve do nekoliko metara do ograde ka zapadu, gde su se tiskali oni koji su uspeli da izbegnu batine. U sredini tribine, tamo gde je malopre vrvelo od navijača, velikom brzinom se pravila rupa, samo da bi je popunjavale nove količine stvorenja u tamnoplavim uniformama, kao neki groteskni tumor. I tukli su, batinali su bez ikakve mere. Gazili nogama, bukvalno gazili momka koji se sapleo i pao preko stolice u pokušaju da im izmakne. Bio je u nesvesti dok su ga vukli za ruke uz stepenice, ka izlazu. Ali su ga i takvog pendrečili. Njih četvorica su palicama uništavali nekog sredovečnog čoveka koji je izrezonovao da samo treba da sedne na svoje sedište i gleda utakmicu, jer je očigledno da će ga juriti ako počne da beži, jer beži samo onaj ko ima zbog čega da beži. Čega sam se sve nagledao tog dana… A opet, gledam to sve, onako mršav, u bermudama, košulji i sandalama, i po ko zna koji put jedini osećaj koji imam jeste potpuno odsustvo nade. Ništa ja tu ne mogu da promenim. Na kraju, kad su pretukli dovoljno ljudi i povukli se, napravili su špalir izvan tribine i nasumično privodili ljude koji su izlazili sa stadiona posle utkamice. Nisam smeo ni da ih pogledam. Želim im sve najgore, želim da posahranjuju i decu i roditelje, da umiru polako i u ogavnim mukama, ali ne smem ni da ih pogledam. Kakav je on to čovek? Kako spava noću, kako diše, znajući za zločine na osnovu kojih ostaje na vlasti? Kakav to čovek moraš da budeš da bi takve stvari radio ljudima? Svom narodu? Zar ti nije dosta, zar ti nije muka više? Od zla koje si naneo? Od pretvaranja nadanja u tragedije, uvek tuđih? Tuđoj deci si sve velikodušno oduzeo, a tvojoj nikad ništa nije falilo. Drugi su ginuli, ti si samo ubijao. E, Slobodane… Koje si ti bolesno govno. U normalnom svetu bi te silovali u nekom zatvoru. Ali u ovom, mrka kapa.

Tokom leta sam tu i tamo po novinama čitao o tim nekim izborima koji su bili zakazani za septembar. Ništa epohalno, bilo je raznih izbora i ranijih godina, i nije od njih ispadalo ništa specijalno. Jedino što je ove činilo malo zanimljivijim jeste što su prvi od kako sam postao punoletan. Mogu da glasam. Big deal.

Ali nekako… Koliko god bio realan i koliki god bio pesimista, priznajem da sam bio magarac jer sam nekako stidljivo i neuko počeo da gajim neku zakržljalu ideju, nadu, šta li, da će možda baš ovog puta nešto da se desi. Možda je ljudima stvarno dosta. Možda su i nokti izgoreli. Možda su već dovoljno ugrađeni u zidove ćoška u koji su ih sabijali. Možda je dobra ideja da opozicioni kandidat za predsednika bude neko kao Koštunica, ko se nije eksponirao u prošlih desetak godina. Možda je dobro što se opozicija konačno ujedinila u jednu koaliciju, pa makar u njoj bilo 18 stranaka i makar SPO ostao po strani.

I što sam više razmišljao, to sam militantniji postajao. Odlazio sam sa Ivom i drugarima na razne predizborne mitinge po Beogradu, čini mi se da sam i s poznanicima jedino o izborima pričao. Nekako sam nabavio gomilu Otporovih nalepnica i prvu nalepio preko nekog bilborda kod Skupštine jedno veče, sećam se da mi je Žodra držao lopovske, a da sam se posle non-stop osvrtao u strahu da me je neko video i da mi sleduju batine kakve su tih dana od policije u civilu redovno dobijali ljudi koji su nešto slično radili. Ostale nalepnice sam uredno lepio kod sebe u ulazu i u liftu. Izdržale bi nekoliko dana, pre nego što bi ih neki revnosni penzioner iscepao. Nije bilo bitno, imao sam ih dovoljno. I imao sam tu neku sumanutu ideju da to što radim ima neke veze, nekog uticaja. Hrabrilo me je to što nisam bio jedini tako poludeo. Žodra je uspeo da ubedi babu ne samo da ne glasa za Miloševića, nego da zaokrene za 180 stepeni i dâ glas opoziciji, što bi u nekim drugim okolnostima bio potpuno neverovatan uspeh. Ali eto, tad su se neke čudne stvari kuvale, ili je tako delovalo. Neki drugi su najavljivali da će babe i dede zaključavati kod kuće na dan izbora ukoliko ne obećaju da neće glasati za SPS. Uopšte, agitovanje ne samo za opoziciju, nego i raznih drugih organizacija, nazovimo ih neutralnim, koje su ubeđivale ljude da je bitno da makar izađu na izbore, bilo je nikad aktivnije i agilnije. Prvi put nisam u svojoj okolini imao nijednu osobu koja je decidirano tvrdila da će glasati za Miloševića. Možda je neko i nameravao, ne znam, ali prvi put je atmosfera bila takva da je opšteprihvaćeno da moraš da budeš žešći debil da bi to uradio.

Po Srbiji su na mitinzima za opoziciju govorili i razni glumci i sportisti, praktično svi koji su nešto značili bili su deo toga. Solidan broj bendova krstario je zemljom i svirao po trgovima na turneji čiji je osnovni cilj bio da ubedi mlade da izađu na izbore. Niko nije rekao i da treba da glasaju za opoziciju, niko nije ni morao, podrazumevalo se. Plakati po gradu najavljivali su finalno veče te turneje za 21. septembar na poljani kod Nebojšine kule. Tri dana pre izbora. Sviraju maltene svi bendovi iz Beograda i okoline koji još uvek postoje, minus nekoliko imena. Zajebi. Žodra i ja idemo. Iva ne može, radi na Bitefu.

Naravno, tog dana je pala kiša. Pa stala. Čujem se sa Žodrom: još uvek idemo. Dolazi do mene, pa ćemo zajedno. Izađemo napolje, ponovo počinje da pada. Pu, jebem ti. Dok smo stigli do zoološkog, već pljušti. Au, sranje. Nema od ovoga ništa, vidim ja. Defterdarova kapija puna ljudi sakrivenih od kiše. Pogledamo s bedema dole, aj’ dobro, bina je makar tu. Kiša kao da jenjava. Optimistički se spuštamo u Donji grad. Ali čim smo prišli dovoljno blizu, vidimo da ljudi na bini užurbano rasklanjaju opremu. Bedak, ko će sad nazad gore onom uzbrdicom. Hm? Neko se namešta na bini? Goblini? Ha! Ispalo je da se oprema samo razmeštala za njih, a dublje pod krov. Ljudi izlaze iz okolnih zaklona, polako popunjavajući prostor ispred bine. Od nekoga saznajemo da je Del Arno Band svirao pre nego što smo došli. Nije neka velika šteta. Mislim, šta znam, drago mi je da postoje i sve to, ali nisam neki veliki ljubitelj. Ni poznavalac, gledao sam ih samo jednom, u KST za vreme bombardovanja, kad su svirke bile organizovane u matine varijanti. Noću su, jelte, bombe imale prednost.

Ali nekako, od momenta kad su se čuli prvi taktovi, nešto se pokrenulo. I nije stalo celo veče. Ljudi, vreme, muzika, energija, sve u jednom velikom sendviču, sve i svi zajedno. Ne znam, ono što sam doživeo bilo je sve samo ne još jedna obična grupna svirka. Prvo Goblini, njihova obrada Tamare Borisa Novkovića i Daleki put, stalno gledanje ka nebu i oblacima koji dođu pa odu, Kristali i njihovi hitići, sve više finog mladog sveta oko mene, oduševljenje kad sam shvatio da se na bini namešta Block Out, iako nisu bili najavljeni na plakatima, Deponija za početak, koja na ovakvoj bini i uz ovakvo ozvučenje zvuči neverovatno epski, lagani prelazak iz popodneva u veče i paljenje predivne rasvete dok su svirali Sekiru, jeza zbog urlika mase posle Mitinog naglašenog „onaj što preživi pričaće mi šta se stvarno DESILO U NEDELJU“ stiha iz Blentostamina, znajući da izbori tome daju potpuno novu konotaciju, srce puno, ma idi. Čak ni Veliki prezir nije smorio, pa ti vidi kakvo je to veče bilo. Posle Block Outa izlazi Eyesburn, za početak njih četvorica, ali sa svakom sledećom pesmom pojačani još po nekim gostom, uz muziku koja roka i ne prestaje, i moju vilicu na podu od toga koliko je sve to dobro. Pred kraj im se na stejdžu pridružuje i solidan deo Ateista, bez ikakve uloge, samo đuskaju kupljeni energijom, kao i već solidnih dvadesetak hiljada ljudi u masi. Sve je jedno i u jednom, kao neka nezaustavljiva mašina. Bendovi se smenjuju a da se pauza ni ne primeti, svi samo melju. Atheist Rap samo pokupi talas od Eyesburna, roka svoje i preda ga dalje, Kandi Kodži i Nebojši, ili kome već. Kiša u međuvremenu počinje i staje još jedno dva’es’ puta. Ni Oliverovo baljezganje o tome kako misli da nikakvi izbori ništa neće promeniti, već treba da se uzme mitvaljez i tako sve reši, nije ništa pokvarilo; štaviše, KKN su opasno dobro zvučali, ona stvar Righteous me je totalno kupila. Uopšte, većinu bendova koji su svirali, kao presek onoga što postoji u muzici u Srbiji, već sam čuo uživo. Ali nikad ovako. Uvek je to moralo da bude po nekim smrdljivim rupama, raspadnutim podrumima i sličnim izgovorima za koncertne prostore, uz neko jadno ozvučenje i atmosferu koja ubija u pojam svaki put kad se prisetim doživljaja dobijenih s tih nekoliko koncerata koje sam gledao negde napolju. A to veče, na tako ogromnoj bini, s tako dobrim zvukom i bogatim svetlom, svi kao da su dobili šansu da sijaju. Da razviju krila koja inače moraju da skrivaju. Da podsete na ono što nismo imali, i na one bendove koji ovaj ovakav koncert nisu dočekali. I da pokažu kako bi moglo biti, samo kad bi bilo drugačije. Samo kad ne bi bilo tih stega. Kakva bi to zemlja bila kad bi svi bili slobodni, kao svi koji su u tom trenutku bili kod Nebojšine kule. Kako bi bilo divno kad bi sve bilo normalno.

Već je pao ozbiljan mrak kad su na red došli Orthodox Celts, a kiša se pojačala kao nikad do tada. Što je zapravo za rezultat imalo da su svi podivljali: oni sviraju ko blesavi, ljudi skaču okolo kao da im je to poslednje. Aca koristi svaku priliku da još naprži gomilu: „Ajdeee! Idemoooo!“ Iznad jednog dela mase razvija se ogromna Otporova zastava, stajemo ispod misleći da će nas to malo sakriti od pljuska, samo da bismo shvatili da je zastava već natopljena i da sa svakim čovekom koji ispod nje skoči ili mlatara rukama, voda samo pršti po svima. Tako zaliveni dočekujemo Darkvude, a i oni zvuče napaljenije nego inače, počevši od Vučinog uvodnog: „Darkwood Dub! Urrrrraaaaaa!“, preko insistiranja na Budućnost čeka iz ugla iz Elektropionira, stiha koji mi, dok ga razrogačenih očiju ponavljam, zvuči totalno proročki. Ispod reaktora uživo zvuči bolesno, s jakom distorzijom, ko metal. Dok su svirali Treći Vavilon, pored rajzera od bubnjeva izlazi Alek iz Eyesburna i počinje da đuska kao na najluđoj žurci. Sam, eto, došlo mu. Gledam sve to i razmišljam: „Ne možemo da izgubimo! Ne možemo da jebeno izgubimo! Ne sa ovakvom energijom, ne sa ovom svešću i ne ovako sigurni da je dosta sranja.“

Sumnja uvek tinja. Šta god uradio ili osmislio, nisi prvi. A ja se samo nadam da se nisu ovako isto osokoljeni osetili i devetog marta, ili oni koji su dočekali probijanje kordona u Kolarčevoj januara ’97. Jer ako ovaj balon pukne… Ne želim ni da razmišljam o tome.

Sledeći su Sunshine, koji, iako ih nikad nisam voleo, prave ludačku atmosferu. Iza horizonta zvuči mračnije nego inače, a ja razmišljam kako to sve manje ima veze s izborima, slobodnom voljom i demokratijom, a sve više zvuči kao poziv na linč; i nemam apsolutno nikakvih problema s tim. Konačno, za finale ostaju veterani. Partibrejkersi, koji su već učestvovali na nebrojeno svirki koje su imale ove ili one veze s opozicijom ili protestom kontra Miloševića, i koji su verovatno najbolji izbor za kraj jedne ovakve večeri. Odsvirali su svoje, usvirano i čvrsto kao i uvek, Cane je zahvalio, i pre nego što je sišao s bine, rekao samo još: „Ljudi, ne moram ništa da vam kažem šta da uradite u nedelju. Dovoljno ste pametni.“

U nedelju sam ustao ranije nego što obično ustajem nedeljom. Glasačko mesto mi je u staroj osnovnoj školi. Ulazim unutra, gledam silne članove biračkih odbora, posmatrače i slične koji sede u učionici, dok čekam da dođem na red. Pokazujem ličnu kartu i poziv na glasanje. Dobijam tri listića, za predsedničke, savezne parlamentarne i lokalne izbore. Odlazim do jednog od improvizovanih paravana, usput iza susednog primećujući Buconija kako grize olovku i kao da duboko razmišlja o tome šta da zaokruži. Izgleda isto kao na kontrolnim koje je radio s nama kad je pao sedmi razred. Nervozan sam. Ako sednem, izgledaće kao da ću se zadržati, kao da nisam siguran šta da zaokružim. Neću da sednem! Srce mi jače kuca, kao da sam ponovo na pismenom u školi. Stojeći pronalazim DOS na jednom po jednom listiću. Osećam se euforično kao kad shvatim da totalno umem da rešim zadatak i da je dobra ocena nadohvat ruke. Onda se osećam kao kad shvatim da u takvoj euforiji mogu nešto da zajebem i sve upropastim, pa bolje da se smirim i polako uradim šta treba, da ne zaokružim pogrešno ko debil. Zaokružujem šta sam naumio. Proveravam još jednom i savijam listiće na četiri. Prilazim kutijama, neki starkelja mi daje savet da proverim koji listić ubacujem u koju kutiju. Izlazim iz učionice. Buconi još sedi i grize olovku.

Na hodniku pokušavam da se preslišam da li sam sve dobro uradio.
Koju li ću ocenu dobiti? Budućnost ili njega?

Do kraja dana javljaju da je izlaznost na izborima veća nego ikad. Pretpostavljam da je to dobro. Sve što se razlikuje u odnosu na izbore od ranije trebalo bi da je dobro.

Tokom noći počinju da stižu vesti da je opozicija na raznim mestima u velikoj prednosti. Savezna izborna komisija kaže, ipak, da će rezultati izbora biti poznati tek u narednim  danima. Bog te pita zbog čega, treba samo izbrojati glasove i sabrati, nije to baš kvantna mehanika. Svejedno. Razmišljam: „Lokalni izbori nisu problem, na opštini će SPS izgubiti, kao i do sada; predsednički – tu će verovatno Koštunica ići u drugi krug, i tad će biti sve ili ništa; parlamentarni, e tu će verovatno biti sranje.“ Jer, kako god okreneš, imaš i Crnu Goru. I Mila koji je odlučio da bojkotuje izbore. Tako da su svi koji su u Crnoj Gori izašli na izbore verovatno glasali za SNP, posredno za Miloševića. Milo je mogao da kaže svojim glasačima: „Ja na ove izbore neću, mi ionako palimo od Srbije uskoro, ali ’ajte vi izađite i pomozite ovim Srbima s kojima smo još dobri.“ Crna Gora u saveznu skupštinu unosi gomilu mandata, koji ovako ostaju poklonjeni Miloševiću. Hvala, Milo. Baš si car.

Sutradan opozicija javlja svoje preliminarne rezultate. Ispada da razbijaju na svim frontovima. Opet, to ne mora ništa da znači. Svaki ciga svog konja hvali. Ali kako vreme prolazi, sve glasnije i glasnije se čuje da je Milošević pukao. Sve do momenta kad se i zvanična izborna komisija oglašava. Kažu da su preliminarni rezultati zapravo dosta drugačiji. To veče na mitingu na Trgu lideri opozicije čitaju rezultate do kojih su došli preko svojih posmatrača: Koštunica je dobio 52% glasova, neće biti drugog kruga! Ljudi počinju da luduju, opšta euforija. Ivina drugarica pored nas počinje da plače. Žodra i ja se zgledamo. Jel’ to to?

Nije. Zvanični rezultati saopšteni preko državnih medija kažu da većinu u parlamentu ima koalicija oko SPS, a da će na predsedničkim ipak biti drugog kruga, jer je Koštunica dobio 49%, taman koliko treba. Istog dana opozicija najavljuje proteste po celoj Srbiji zbog onoga što nazivaju najvećom izbornom krađom ikada. Kažu da imaju dokaze da su rezultati falsifikovani na neverovatnom nivou. Kažu da to ovoga puta neće proći. Kažu da smo pobedili i da ćemo tu pobedu i odbraniti.

A ja ne znam šta više da mislim. Noćima je isto. Kasno je i legnem da spavam, ali san nikako da dođe. Prevrćem se i stalno jedno te isto motam po glavi. Ovo ne sluti na dobro. Ako je već krenuo u pravcu brvna, Milošević se neće skloniti. Ako izgubi, sve je izgubio. Zato ne sme da izgubi, čak iako je izgubio. Zato neće ni od čega prezati. Kako ćemo mi onda da dobijemo ono što je naše? U svakom trenutku može da izvede na ulice policiju i vojsku, pohapsi, isprebija i poubija koga god hoće. Protiv njega takvog niko nema šansi. I ne samo njega. Okružen je parazitima koji njegovim silaskom s vlasti gube sve. Idu zajedno kao zemljište i balega. Kako da se iskobeljamo iz ovoga? Izolovani od celog sveta, zaboravljeni, nevažni. Čak je i Milo odmogao. Glava mi je vruća, samo o tome razmišljam. Pokušavam da nađem neki izlaz, neki scenario po kojem sve može dobro da ispadne, ali mi nikako ne ide. Prevrćem se i znojim, ubrzavam moždane talase do izbezumljenja, ali ostajem mali i beznačajan. Uvučen u nešto što ne bi trebalo da bude moje, odveden miljama daleko od onoga što bih voleo da mi bude na pameti. Meni je, bre, 20 godina. I živim u Evropi. Čime sam zaslužio da noći provodim ovako? Zašto moj svet nije mogao da bude makar malo normalniji? Zašto večeras toliko ljudi u Srbiji ne može da spava? U sumanutim i divljim događajima svakodnevnog sveta, trudiš se da živiš svoje, rešavaš svoje probleme i pokloniš ljubav onima koji su blizu. Zato je takva egzistencija u svom jezgru šizofrena. Zato si i u pravu i grešiš kad misliš da si normalan u ludom svetu. Zato nemaš šansi da pobediš. Zato će ti Hemingvejeve ajkule pojesti ulovljenu i za brod zavezanu ribu. Ali zato ćeš ti nastaviti da loviš. I da egzistiraš. Uprkos sebi samom. Jer si u kalupu tog sveta, hteo to ili ne. Kakav svet, takav i ti.

U narednim danima počinju najavljeni protesti i štrajkovi. Vesti o tome pristižu iz raznih ćoškova Srbije, od očekivanih mesta do zaboravljenih zabiti. U Beogradu ne rade komunalne službe. Priča se da će u štrajk i rudari iz Kolubare. Ako oni ne rade, nema uglja za Obrenovac. Ako nema uglja u Obrenovcu, neće biti ni struje u Beogradu.

Studenti se opet okupljaju. Traži se priznavanje rezultata izbora. Samo toliko. Ha, samo. Brine me što je to nekako sve već viđeno i rađeno, pa opet ništa nije rešilo. Krađa, u Srbiji, pa još izborna. Pa jebeno šta? Oguglali smo mi na te sitnice. Znamo sve o svemu, ali nam nešto ne ide. Rade nam o glavi, ali ko ih jebe, veći smo šmekeri od njih. Odavno su iz ovih krajeva odgovornost i osećaj krivice panično vrišteći pobegli. Ovde možeš da se izvučeš s kakvim god hoćeš sranjem. Možeš da budeš očigledno kriv i odgovoran za skoro bilo šta, ako si dobar s kim treba da budeš dobar, dlaka ti s glave neće faliti. Retko ko ovde najebe. A i taj što najebe najčešće je nedužan. Kriminalci, hohštapleri, džukele, pacovi i korumpirana bagra hodaju među nama uzdignute glave. Pune ih ulice. Ovaj grad i ova zemlja su jedan veliki zatvor. U kome oni drže nas. Sve je tvoje, samo ako si dovoljno glasan i drzak. Jer smo mi ostali navikli na to da treba da pognemo glavu i ćutimo. Dis je s Našim danima poranio tričavih stotinjak godina. Ništa zato, tu smo da ga održimo savremenim. Reč „krađa“ prosečnom našem čoveku izaziva žaljenje što se on nije prvi setio da to ukrade i zavist prema onome ko jeste. Na Istoku te država pogubi, rodbinu ti ni ne obavesti unapred, a telo pokopa tako da niko ne zna gde je.* Na Zapadu te ako treba šest puta operišu kako bi te osposobili za izvršenje smrtne kazne.** A ovde ti ubijaš za državu, da se njemu rukavice ne bi isprljale. I ti sad misliš da će neko da okrene glavu ili makar podigne obrvu na reč krađa. Možda jednog dana. Ako bismo počeli sve iz početka. I imali nultu svest. I nulto znanje. Pa kad bi u nultom trenutku promenili pravopis. Jer možda, samo možda, možda bi nam bilo bliže svesti da ne dozvolimo krađu kad bi se „ne dam“ pisalo spojeno. Ovako, ako su to dve reči… Ma ko će to još da prevali.

Ali šta ću, idem. Tu su i Žodra i Iva, i još neke njene drugarice. Na vrhu ormara pronađena je zastava Velsa zakačena na donju polovinu štapa za pecanje – uspomena na proteste iz ’96. na ’97. Od Platoa krećemo u šetnju kroz centar grada. Ima nas dosta, nije loše. Lep dan. Na Terazijama iz bašte nekog kafića izlazi sredovečan čovek, ide ka meni. Šta ovaj hoće? Ne izgleda kao pandur. Obraća mi se na solidnom srpskom, ali je očigledno stranac. Predstavlja se imenom i prezimenom, kaže da je reporter BBC radija i zanima ga otkud to da nosim velšku zastavu. Idi, bre, čoveče, istripovao sam se da si neki DB. Na rastanku nam je poželeo sreću. Lepo. Obzirno. Pristojno. Ljudski.

Na Slaviji nas nekoliko zastajemo da se malo odmorimo. Ispred nas gomila sveta, iza nas koloni nema kraja. Neko je poneo foto-aparat, pa se slikamo na ostrvu u centru kružnog toka. Koliko li sam puta tu prošao, a da nikad nisam nogom kročio na taj prostor. Kolona nastavlja uz Bulevar JNA, kažu da je dogovor da se ide na Dedinje. Kakvo, bre, Dedinje? Nema šansi da nas puste tamo. I stvarno, kako smo izbili kod Veterinarskog fakulteta, na putu koji vodi ka Autokomandi nazire se jak kordon, u visini petlje za spuštanje na auto-put. Nisam oduševljen. Još manje sam oduševljen kad kolona neočekivano kreće da se spušta na auto-put. Ulazimo u traku ka Novom Beogradu. Pojavljuje se još policije koja nam blokira put. Ovog puta čelo kolone staje ispred kordona. Preko megafona se traži da svi sednemo. Sedeći gledam i uopšte mi se ne sviđa šta vidim. Atmosfera koja je do malopre bila vesela, sad je dobrano zategnuta. Auto-put je u useku. Napred gomila policije, verovatno ih još pristiže iza nas. S leve ograda solidne visine koja razdvaja trake suprotnih pravaca. Ako krenu da biju, jedini izlaz iz te rupe je strma travnata padina koja vodi ka nivou ulice, a gde do sada sigurno već vrvi od policije. A kordon je dovoljno blizu da jasno razaznajem lica murkana u prvom redu. Nešto kao ćaskamo, valjda da odagnamo nervozu. I onda Marta, Ivina drugarica, balerina, mnogo fina devojka, jedna od onih mnogo lepih i kad se ne srede niti stave gram šminke, ustaje i dubokim glasom posednutog čoveka kreće da urliče:

– Alo, bre! Jel’ vam lepo? Jeste zadovoljni kako živite? ’Ajde, bre, pičke! Idemo napred! Ima da nam se sklone s puta! Idemo!

Marta? Pa izginućemo.

Paralelno tome vidim kako vođe protesta, verovatno iz Otpora, pregovaraju s komandirom policije. I onda se dešava nešto čudno. Kordon se razmiče, a mi nekako spontano ustajemo. Policija se prebacuje u levu stranu, u ono što bi inače bila brza traka, i puštaju nas da idemo dalje. Hodaju s nama do Mostara. Deluju nasmejano. Slikaju se s ljudima. Kakva je, bre, ovo zajebancija? Iz suprotnog smera i gužve nastale delimično jer je vreme špica, a delimično jer su verovatno blokirani izlazi s auto-puta na toj strani, ljudi iz kola nam mašu. Turski kamiondžija legao na sirenu i pozdravlja nas. Pojma on nema o čemu se tu radi. Kod Mostara se isključujemo na Kneza Miloša, a policija prestaje da nas prati. Još ne mogu da se opasuljim i shvatim zašto nisu pendrečili. Čudan i lep dan. Na Platou se rastajemo. Kažu da će petog biti veliko okupljanje. Da će doći ljudi iz cele Srbije.

Petog je Mama došla ranije s posla. Rekli su im svima da idu kući, a zgradu napunili policijom. Zna da ću ići. Ali je iznenađujuće mirna, bez zvocanja i uobičajenog redundantnog upozoravanja. Toplo je, pa mi ne treba jakna. Oblačim beli duks i samog sebe bapski prekorevam, shvativši da je bela boja mamac za prljanje. Ilustrujući to u glavi, zamišljam crvene fleke, po čistoj inerciji podsvesti. Pa progutam knedlu, šta, ne mora to ništa da znači, ja sam ionako pesimista i baksuz, nije to nikakvo predskazanje. Preko duksa navlačim Zvezdin dres. E, sad sam spreman.

U rancu nosim flašu vode. I maramice. Navodno pomažu kod suzavca ako se nakvašene stave preko nosa i usta. Nažalost, nikad nisam isprobao, ali sam se prethodnih godina nekoliko puta setio toga dok sam plakao. A maramice mogu i kao zavoj da posluže. Dobro, nemoj opet. Nalazim se prvo s Ivom, a onda i sa Žodrom i Ivkovićem. I…

Kažu da je nekad urlik rečitiji, smisleniji ili efikasniji od disertacije. Kažu da ako se previše približiš, od drveta ispred sebe ne možeš da vidiš šumu. Kažu i da je sve povezano. I da su dobro i zlo uzrocima i posledicama zbratimljeni. I da je čovek na ovom svetu stariji od zla. I da se sve vrati, bilo dobro ili zlo. Da se istorija ponavlja jer je niko ne sluša. Da svaka otvorena zagrada negde mora da se zatvori. I da je istina apsolutna. Nekad, ako dobro načuljiš uši, čućeš istinu. I shvatićeš da govori o nečem stravično važnom. I da njena tišina para uši.

Jednako istine može da bude u urliku i tišini.

Otvorena i zatvorena zagrada.

I mnogo praznog prostora između.

Za sve što se desilo.

I život koji se promenio.

Neko je nekad na kraju dana drugačiji nego što je bio na početku. Ali retki su oni kojima se ceo svet toliko izmeni u jednom danu. Nekad, vrlo retko, ali ipak nekad, nekad dođe do inverzije i ono što bi inače noću sanjao počneš po danu da živiš. Noć je, budan sam. Delovi daljinskog upravljača koji mi je u ruci od ranije su izlizani. Delovi oko dugmića koji vode ka stranim kanalima. Idem godinama unazad kroz glavu i prisećam se svih važnijih stvari o kojima su na domaćim kanalima bile izgovarane samo laži. Izveštaji s kontramitinga na Euronews, NATO avioni koji poleću na BBC, kadrovi iz ’97. snimani s naše terase na TV5. I sve to dok posle dugo vremena prolazim prvih desetak kanala na televizoru. I ne mogu da se odvojim od njih. Čović na RTS, Đinđić na Politici, Palma, Pink, Treći kanal, Studio B, BK, svuda ljudi iz DOS. Dojučerašnje vođe opozicije. I slobodno pričaju o tome šta se desilo i šta će biti. Do dana koji je iza nas bilo ih je nemoguće uživo videti na televiziji. Milošević više ne drži medije. Više nije na vlasti. Ne mogu da se naviknem, samo se cerim i prebacujem kanale. Maštam dalje o svemu što će doći. Razrađujem san.

Neka ovaj san bude upozorenje.

A šta je posle bilo?

Ma…

Jebite se.

Pobedili smo.

*                      *                      *

Kada je nekoliko godina kasnije tokom suđenja umro u ćeliji zatvora u Hagu, već se dovoljno stvari izdogađalo da više nije zauzimao bitno mesto u mom životu. Nije mi ga bilo žao, daleko od toga, bilo mi je žao onoga što se nije desilo posle revolucije. Bilo mi je žao što su u tih nekoliko godina otkako je izgubio vlast razni ljudi ovde naprasno zaboravili kakav je bio. Otišao je, a da nikakav račun nije platio, ne pred Hagom, nego svom narodu, nama koji smo najviše patili zbog njega. Nismo kvit. Ni sva gorčina čitulje koja je izašla u Politici ništa ne može da nadoknadi.

Nema ga, ali njegova zaostavština još živi. Kroz sve nas koji ga se sećamo. Ali i kroz one koji su ga zaboravili i s kezom na licu jurnuli u nove zablude. I kroz večno podeljenu i rascepljenu Srbiju, koja će još dugo vremena ostavljati utisak da je kadra da se o bilo kom pitanju posvađa na pola. Tuđman, Izetbegović i Milošević su otišli relativno brzo jedan za drugim. Verovatno u Fletcher Memorial Home.

A gore, iznad oblaka i iz perspektive satelita, vidi se koliko je to sve bilo nevažno. On je svesno ili ne, aktivno ili pasivno samo služio svojoj svrsi. Bio lovac na nekoj šahovskoj tabli. Ili konj. U večnom sudaru blokova, ploča, Istoka i Zapada, partijske oligarhije i liberalnog kapitalizma. Ogromnih para. Neslućenih preterivanja. Siguran sam da ceo taj račun ima smisla, samo ga treba izraziti u odgovarajućoj valuti.

We’re just toys in the hands of another.

* Do kraja 2004. smrtna kazna se još uvek izvršavala u Belorusiji, Uzbekistanu, Tadžikistanu i Kirgiziji. Rodbina osuđenika po postojećim zakonima nije bila unapred obaveštavana o datumu izvršenja kazne. Telo pogubljenog nije bilo izdavano porodici, a mesto gde je bilo pokopano ostajalo je nepoznato.

** U Americi egzekucije osoba s težim mentalnim poremećajima (onima koji bi osuđene sprečili da shvate da im predstoji izvršenje smrtne kazne, kao i zbog čega su na takvu kaznu osuđeni) nisu dozvoljene. Čarls Singlton je pogubljen u Arkanzasu januara 2004. i pored dijagnoze paranoidne šizofrenije. Sud je najpre naložio prinudno lečenje iz humanih razloga, kako osuđeni ne bi izdržavao zatvorsku kaznu pod psihozom. Ipak, kako  suđenom pod dejstvom lekova prestaje da važi dijagnoza mentalnog poremećaja, smrtna kazna je postala moguća, te i izvršena. Pri donošenju odluke o prinudnom lečenju, sud je procenio da je „jedini neželjeni propratni efekat prinudnog davanja lekova podobnost da se nad osuđenim licem izvrši smrtna kazna“.