Roger Waters (MVM Arena, Budimpešta, 23. april 2023) – Amalgam muzike, filma, predstave i zavičajnog muzeja

Iako se prećutno slažemo da tako treba i nekad čak to i deklarativno tvrdimo, niko od nas zaista ne živi svaki dan kao potencijalno poslednji. Pa ipak i ujedno nažalost, moja generacija je neopozivo stigla do toga da koncerte neke od svojih heroja tretira sa „možda je ovo poslednja prilika“. Džordž Rodžer Voters u septembru puni 80 godina i u životu je postigao, kreirao, uradio, napisao, svirao i pevao, i uopšte uzevši dosegao toliki broj ljudi i sudbina, da je teško poverovati da to pripada samo jednoj biografiji. I onda kada ti sudbina da šansu u vidu koncerta u ne toliko dalekoj Budimpešti, u okviru turneje najavljene kao „his first ever farewell tour“, motivisan si barem koliko i Majkl Skot da priskoči u pomoć sinu svrgnutog kralja Nigerije.

Tužnih početaka i tragičnih preokreta je bilo i biće, ali retki su oni koji iz takvog minusa koji je oivičen gubitkom oca u ratu i nemanjem bilo kakvih uspomena na njega jer je nestao kad ti je bilo samo pet meseci, te odrastanjem sa majkom koja se trudila da sve nadomesti i u tome i grešila, uz pomoć nekolicine donekle sličnih ili slično razmišljajućih drugara i kreiranjem sa njima, stignu do nečega što će šezdesetak godina kasnije predstavljati bastion uticaja u muzici kojem gotovo da nema ravnog. Votersa sam gledao na dve od poslednje tri turneje i iskustvo uči da treba očekivati nešto što je mnogo veće od eto tek nekog koncerta u areni. Kada je 2007. odlučio da je njegov red da svira Dark Side of the Moon u kombinaciji sa odabranim Pink Floyd ili pesmama iz solo kataloga, rezultat je bio koncert čiju veličinu i genijalnost nikad nikom nisam uspeo da prepričam (a nije da nisam probao). Kada je nekoliko godina kasnije odlučio da ponovo poseti The Wall i postavi ga na scenu, napredak tehnologije i ažuriranje aktuelnog društvenog konteksta učinili su da se svedoči zaista neopisivom spektaklu, koji je čak i na zvaničnom DVD izdanju samo delimično prenet. Propustio sam Us + Them turneju. Onda je došao Covid, koji je verovatno jednako koliko i biologija i Votersove godine uticao na to da druge obaveze podredim ovakvom koncertu: jednog dana ih više neće biti.

Karta koju imam je za parter a bina je u sredini istog. Pretpostavljam da bi pogled bio bolji sa nekog od dobrih ali od ranije rasprodatih mesta na tribinama, ali se tešim time da ako me ičemu prethodna iskustva sa ovim megalomanijakom na čiji koncert dolazim uče, to je da ne vredi – odakle god pokušavao da pratiš, nećeš sve pohvatati. Istina, klipovi sa ove turneje koje sam video sugerišu da i u parteru ima boljih i lošijih pozicija, u odnosu na kompleksan sistem LED ekrana, te da je trik u pronalaženju mesta odakle se (osim na binu) uvek pruža pogled na dva ova pod 90° postavljena hi-tech čuda. Pa opet, kad poveruješ da si pametan, to je samo uvod u saznanje da nisi. Sistem ulaska u parter je prilično interesantan i prostor je osama bine podeljen u četiri kvadranta, od kojih su dva u startu ograđena i nedostupna. Ljubazni redari na mešavini mađarskog i engeskog objašnjavaju da će tu moći da se uđe, ali kasnije. Ono što sada mogu je da idem u jedan od dva dela u drugom kraju arene koji su solidno popunjeni ljudima. OK.

Sledeći komad potencijalno bitne informacije je da sistem ekrana još nije podignut, već su spušteni na binu, čime je iz svakog ugla arene ostavljen pogled samo na po jedan omanji komad stejdža. Kada koncert nekih pola sata kasnije bude počeo, ljudi oko mene i ja ćemo moći da vidimo samo deo onoga što se događa – u mom slučaju zonu delovanja pijaniste Roberta Voltera i multiinstrumentaliste i uopšte uzevši renesansnog čoveka Džona Kerina (koji je toliko dobar u tome što radi da je barem dvadesetak godina svirao i u Votersovom i u Gilmorovom bendu – pa ti vidi koliko si dobar kad te i jedan i drugi zovu iako radiš i za onog drugog, barem do nedavno, kada je izgleda ipak izopšten iz Gilmorovog kampa). Bilo bi pretenciozno da tvrdim da tačno znam da je to bila i ideja, ali ništa me ne sprečava da takvu postavku tumačim željom da se podvuče ono ljudsko: šta god se negde događalo, najverovatnije nemamo celu sliku. Takođe, Voters je apsolutni šef parade i sve što će se na koncertu desiti biće tačno onako kako on želi. Obaveštenja koja dobijamo ne ostavljaju nimalo prostora za interpretaciju – na ekranima se u tačno 20:00 ispisuje, a sa razglasa nam to isto saopštava snimljeni lažno topli a zapravo zlokobni Rodžerov glas: „Dragi posetioci, koncert će početi za 15 minuta“. Pet i deset minuta kasnije informacija je ažurirana, a u 20:15 dobijamo poslednje instrukcije. Pod jedan, zamoljeni smo uz osmeh da isključimo telefone. A pod dva, ako je bilo ko od nas jedan od onih koji misle: „Volim Pink Floyd, ali ne mogu da smislim Rodžerovo političarenje“, može odmah da odjebe i ode u bar. Mada sad kad razmišljam, simpatično je što se koristi baš the bar kao odrednica. Kasnije o tome.

Tema kojom koncert dosta nepretenciozno počinje, praćena jezivom animacijom nekog napuštenog ili uništenog grada (gde je svakom ostalo da tumači da li gleda manjak ili višak rada čoveka, odnosno odumiranje ili posledicu rata), je kako će se ispostaviti zapravo ponovo zamišljena Comfortably Numb. Ako je ova pesma u svom svojem grandioznom stavu ranije bila veliko finale, pred nama je jedna ogoljena, bez šminke i kod kuće, u pidžami iako je podne verzija, nastala u okviru Votersovih lokdaun sesija. Ali ako nekom treba pokazna nastava iz postavljanja tona, evo izvolite. Iz toga ćemo (uz podizanje ekrana na pravi položaj iznad bine) izaći u The Happiest Days of Our Lives i drugi i treći deo Another Brick in the Wall, ali iz nelagode i tega koji smo na startu dobili, teško. Kao da je „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“ to što pokušava da nam kaže. Iako nam istovremeno kaže i nešto slično „Ništa ja tebi neću napraviti.“

Roger Waters @ 80 je, spolja gledano, jedan gorki ili ogorčeni stariji čovek koji je oduvek nalazio plezir u ulozi pametnjakovića (još od onog legendarnog spuštanja Adriana Mabena u pokušaju da ga intervjuiše u sklopu Live at Pompeii filma), ali ako je ikad imao kočnice, sad mu se apsolutno jebe za iste. Kad će da gura prste u oči ljudima kao ne sad? Od ranije je zaratio sa državom Izrael zbog tretmana Palestinaca i za uzvrat dobio etiketu antisemite. Zbog stavova o ratu u Ukrajini mnogi ga drže za Rusofila, ako ne i full-blown Putinovog apologetu (zbog čega su mu otkazani koncerti u Poljskoj, kao i osporeni nastupi u Nemačkoj – tek pre neki dan mu je usvojena sudska žalba i odbijena namera grada Frankfurta da mu ne dozvoli da nastupi tamo idućeg meseca). Na sve to on ima spreman argumentovan odgovor, ali argumentovani odgovori su nažalost zaostavština nekog prošlog vremena. Tako da mu ostane da onima koji su došli kroz koncert sve lepo izloži. I tu nikog ne štedi: tokom još jedne lockdown stripovane varijante The Bravery of Being Out of Range ratnim zločincima proglašava i Regana i oba Buša, ali i Klintona, Obamu, Trampa i Bajdena. Pre toga se u sonično pomalo izvan fokusa, ali vizuelno na jezu terajućom The Powers That Be poziva na policijsku brutalnost i represiju praktično bilo kog sistema vladavine (i nije da mi srce nije zaigralo kada sam na kratko video i snimak N1 na kom srpska policija prebija onu ekipu na klupi prekoputa skupštine tokom julskih protesta 2020, bez obzira na krajnje specifičan i za ovu priliku nevidljiv stvaran kontekst i identitet prebijenih; it’s complicated, što bi se reklo), i odgovornost brojnih režima nikoga do čoveka za nečovečnosti i ubijanje ljudi čiji je jedini zločin bio što su crni, Romi, Palestinci, Jevreji (da, i Jevreji), ili su bilo koje druge boje, etniciteta, vere ili političkog opredeljenja od onog koje drži figurativnu palicu ili prst na okidaču.

Tu dolazimo i do centralne teme ili lajtmotiva događaja. Rodžer nam želi dobrodošlicu i poziva nas na piće u svoj bar. Pošto je bar scena, jasno je da tu nema mesta baš za sve nas, ali eto, on će sesti za klavir i bend će se okupiti oko njega. Bar je ujedno trebalo da bude okosnica koncerta i cela produkcija je po njegovoj inicijalnoj ideji trebalo da se bazira na tome, ali će se koncept negde usput ipak promeniti. Objasniće nam da je za vreme lockdowna maštao o mestu poput tog, gde će ljudi najrazličitijih pozadina i priča moći da uđu, popiju nešto i komuniciraju jedni sa drugima. Ne moraju da se slažu oko bilo čega, ali je bitno da budu ljudi i da ne skaču jedni drugima za vrat zbog stvari koji ih razlikuju, nego da imaju šansu da makar čuju jedni druge, pa makar je i ne iskoristili. Pesma koju nam svira (The Bar) je manje/više o tome. Vidiš, ispada da ispod tog oklopa i nije samo džangrizavi starac. Ko bi rekao.

Iz bara kombinacijom u većoj meri titlova na ekranima, a u manjoj Rodžerove priče krećemo na put kroz istoriju. Simbolično, na taj put nas uvodi  Have a Cigar, dok ispisi na video projekcijama pričaju o danima kada su Rodžer i mlađani Sid Baret krupnih očiju seli na voz i otišli u London na svoj prvi koncert, odakle su izašli još krupnijih očiju i sa neviđenom i čvrstom idejom: „Hoćemo i mi ovako!“ I bilo je tako. I bilo je divno, bar neko vreme. Posle se desilo šta se desilo, nije baš sve ni za priču. Wish You Were Here i Shine On… su tu da to naznače, dok muziku prate Votersova sećanja koja se ispisuju, o par konkretnih situacija u kojima je postalo jasno da je Sid otišao dalje. Da bi punchline stigao sa: „When you lose someone you love, it does serve to remind you… This is not a drill. It’s so easy to get lost, isn’t it?“

Treba reći da Voters jeste usporio, u poređenju sa koncertima od pre 15 ili 10 godina. Glas više nije skroz tu, kretanje po bini više nije onako odlučno, dosta toga kompenzuje – tokom cele večeri sa basom u rukama će biti samo na dve-tri pesme, ostalo vreme će ili sedeti za klavirom, ili svirati treću gitaru, ili samo pevati. Ali isto tako, Voters je majstor kompenzacije. Ako fizički nije u stanju nešto da izvede, naći će način kako da to što se desi zapravo deluje još impresivnije i sveobuhvatnije. Tu mi se u glavi desio klik: ako je do tada delovalo da je koncert malo mlak, to je zato što nisam uspeo da obradim celu sliku. Ovo nije koncert. Ovo je nekakav amalgam muzike, filma, predstave, zavičajnog muzeja (najviše muzeja, zapravo) i koncerta u tragovima. Dobar deo večeri mi smo zapravo u muzeju, a imamo privilegiju da nas kroz izložbu vodi autor.

I sve bi bilo u redu da već sa sledećom pesmom stvari nisu otišle tamo gde sunce ne sija. Prvo su izašli titlovi, naravno. Orvel, Haksli i Ajzenhauer su nas upozorili o budućnosti (potonji konkretno kroz pozivanje na vojno-industrijski kompleks). I Voters kaže da nas je upozorio 1977. Ali nismo slušali. Finale prvog dela je Sheep, gde aj’ što po areni leti naduvana ovca veličine omanjeg kamiona, nego što se na ekranima najpre projektuju tvitovi crne ovce koja pokušava da pozove na podrivanje sistema. Da li je to najbolje što čovečanstvo može u 2023? Da li će se revolucija desiti bilo gde osim na društvenim mrežama? Svako neka izvuče svoj zaključak. Kako god, pesma ima taj svoj neverovatni puls i neće stati. A tvitove će na ekranima zameniti armada crnih ovaca u kimonima koje vežbaju karate i poručuju nam da je otpor neophodan. Tu je esencija Pink Floyda i Votersovog rada: koliko god stvari bile tamne na površini, negde dole se uvek dođe do malo humora i dosta ljudskosti. Još uvek možemo da popravimo stvari. U petnaestominutoj pauzi između setova pišem poruke o tome što sam doživeo, ne mogu da začepim.

E sad, na drugo poluvreme izlazi ekipa sa potpuno drugom filozofijom. Voters nam od prvog minuta nameće visok presing, ne uspevamo da iznesemo loptu iz svog kaznenog, a za razliku od prvog dela, bend nas sad gazi. In the Flesh ima sve elemente koji su se pokazali ubitačnim još na The Wall turneji – Voters izlazi u svom naci kožnom mantilu, prate ga dva uniformisana stražara, ceo narativ zamenskog benda je tu, pa čak sam prilično siguran da u sklopu toga i on samo imitira da peva, dok se u stvarnosti koristi stari snimljeni vokal. Run Like Hell je nastavak tog terora, samo 100% uživo. Déjà Vu i Is This the Life We Really Want?, obe sa za sada poslednjeg studijskog albuma iz 2017, pojačane upečatljivim video projekcijama postavljaju više nezgodnih pitanja nego što daju odgovora i nade. Doveo sam vas do ovde, ostalo je na vama, otprilike. I ne znam da li je do mene ili nekog pametnog scensko-tehnološkog trika, ili puke snage izvođenja, ali koncert kao da te sve više i više uranja u sebe, kao da si sve bliži bini i Rodžeru, iako znaš da nisi. Ali nema pauze, nema šanse da se uhvati dah. Udarac za udarcem, Money, Us and Them, pa onda trio koji zatvara Dark Side of the Moon, sa sve većim scensko-vizuelnim ludilom okolo… U suštini, ako nisi skroz spreman, bolje ni ne razmišljaj o tome čemu svedočiš. A ako misliš da jesi, teško da ćeš proći bez katarze i suza. S tim što niko ne garantuje da se priča tu završava, sasvim je moguće da ćeš odande izaći krajnje uzdrman.

Umireni smo time da još nije kraj, Rodžer nam to sam kaže. Bina je tolika da mu je cimanje da se sa nje skloni pa tobože neočekivano izađe na bis, tako da nam odmah izlaže plan: sviraće nam još nekoliko pesama. Ali će nam prvo ispričati nešto važno. Utiska je da od svog nastanka svet nije bio bliže nestanku, i da je pretnja nuklearnim uništenjem veća sada nego tokom kubanske krize, i svakako veća nego kada je napisao pesmu koju će nam prvo svirati. Two Suns in the Sunset… Odnosno: Finally, I understand the feelings of the few / Ashes and diamonds, foe and friend / We were all equal in the end. Još mi nije dobro kad razmišljam o tome, a svako veče od tada uredno pustim sebi tu pesmu, kao, da sve obradim, složim gde treba i nastavim život.

Za kraj smo ponovo pozvani na piće u isti onaj bar. Potvrđuje nam sumnje: ne može on mnogo da uradi. Ali tu gde jesmo, svi možemo da zamolimo nekog svog (za ovu priliku) Orbana da kaže raznim Bajdenima i Putinima: „Ljudi, dođite na piće. Daj, nemojte…“ Svaki problem imao je krajnje jednostavan početak. Ni rešenje ne može biti ništa komplikovanije. Repriza The Bar dolazi sa akustičnim instrumentima i više čašica žestine, posle čega bend sam sebe ispraća sa Outside the Wall. Da se ja pitam, još bih stajao tamo i aplaudirao im. U svakom slučaju, bio sam srećan da malo ćutim kad se sve završilo.

Da li ću doživeti 80? Ako budem, na šta ću ličiti, da li ću biti sposoban za iole koherentnu misao ili rečenicu, a kamoli orkestrirati nešto kompleksnije? Ne znam u čemu je tajna vitalnosti Rodžera Votersa. Jedna stvar je biti svestan svojih limita i onaj fizički deo koncerta prepustiti mlađima, ali osmisliti nešto tako zahtevno i još jednom nadmašiti sebe… Dolazim do problema jer prosto nemam sa čim da napravim analogiju. Bila je neverovatna privilegija prisustvovati ovom događaju. Unuci, spremite se na puno priče o stvarima koje vas uopšte neće zanimati. Ako uopšte bude planete na kojoj ćete se roditi.

(Tekst je originalno objavljen na portalu Ravno do dna)