Sofia ’08 [Metallica, 2008]

Prilazim. Držim kartu u desnoj ruci, čvrsto. Preko karte a ispod palca sakrivena novčanica od pet evra. Hodam pognute glave. Pružam ruku. Tuta-rmpalija mahinalno kreće da pocepa kartu. Shvata da nema šta da pocepa. Primećuje novčanicu. Uzima novčanicu. Trenutak istine…

Godine prolaze, prohtevi rastu. Ciljevi i standardi, pogledi i navike, sve ima svoj vek trajanja. Skoro sve. Jer možda jesam diplomirao, možda jesam počeo da radim, možda i radim na ozbiljnom mestu i možda nekad moram da stavim kravatu, ali ne vidim nikakav razlog da ne potražim i nađem način da uzmem dva slobodna dana i odem u Sofiju ako tamo svira Metallica.

I neka bude zapisano i učinjeno, ovog puta neće biti promašaja. Lazar će gledati bend koji najviše na svetu voli izbliza. Sve je već provereno. Agencija ta-i-ta organizuje odlazak na koncert iz Beograda. U paketu su bus, karta za koncert i posredovanje oko bugarske vize. Karte su za fan-pit, posebno sam proverio. Ide i Pera Marinković, sve je dogovoreno.

Pera Marinković je jedan laf. Septembra ’94. je jednog dana ušao kod nas u učionicu i rekao mi: „Ti si Lazar?“ Malo sam se trgao, pošto mu malo fali da bude širi nego duži, ali se ispostavilo da je krajnje prijateljski nastrojen: ista devojka nam je obojici davala časove matematike i on je krenuo da me potraži kad je od nje čuo za mene. U narednim godinama je neobično često bio na neobično bitnim mestima u mom životu. Baš sam s njim prvi put izašao u Prostor te iste zime u prvom razredu gimnazije. Leta ’97. bio je ne samo sa mnom, već i idejni vođa bezuspešnog traženja Ive uzduž i popreko ulice za koju sam verovao da je njena. Nekoliko dana kasnije, išao je sa mnom na Akademiju, ovog puta kao neophodna podrška, pošto ćemo se tamo naći sa Ivom i njenim drugaricama. Bio je i značajna podrška nekoliko godina kasnije, kad nisam bio s Ivom, ali sam najviše od svega na svetu želeo da budem ponovo s njom (i mnogo se ljutio na mene što sam imao neke loše ideje u vezi s tim). Igrali smo nebrojeno fudbala zajedno (ili jedan protiv drugog), išli na plivanje, skijanje, koncerte… I Metallica nam je obojici velika strast. Možda zbog konstitucije i/ili letimičnog poznavanja njegovih navika i sportske pozadine nekom ne deluje tako, ali Pera je jedan ozbiljno ozbiljan čovek. Diplomirao molekularnu biologiju, završio master, i pre neku godinu otišao u Nemačku na doktorske studije. Zato mi je i super cela kombinacija da idemo zajedno na koncert. Dolazi u Beograd samo zbog toga. Čak mu i ne treba bugarska viza, pošto ima nemačke boravišne papire. Proverio je u nekom konzulatu u Minhenu, ili tako nešto. Ja sam vizu izvadio preko agencije. Jebote, i za Bugarsku nam treba viza.

E sad, sve je bilo bajno i krasno dok autobus nije stigao do bugarske granice. Tamo su posle pasoške kontrole Peru izvukli iz busa i neko vreme ga driblali, da bi ga na kraju pustili i dali nam da nastavimo put. Ispalo je da su mu u Nemačkoj dali samo delimičnu informaciju: s papirima koje ima dozvoljen mu je tranzit kroz Bugarsku, ali ne i put u istu. Dakle, može da uđe u zemlju, ali ne sme da se vrati direktno u Srbiju, već iz Bugarske može da izađe samo u treću državu. Inače mu sledi kazna od nekih 1.000 evra i zabrana ulaska u Bugarsku, ili tako nešto. Ništa, idemo dalje, smislićemo šta ćemo kasnije.

Autobus, jedan od više koji su sinoć krenuli iz Beograda na Metallicu, rano ujutro stiže u Sofiju. Voze nas okolo. Smoreni vodič priča pospanim metalcima o znamenitostima bugarske prestonice, a zvuči kao da bi radije bio bilo gde drugde. Ostavljaju nas negde. Imamo slobodno do tad-i-tad, okupljanje je kod busa i tu će nam deliti karte za cert. Malo smo šetali, malo klopali, i tako u krug. Sofija nije impresivna. Stigli smo do busa u zakazano vreme. Dele nam karte. Dobijamo karte za…

Parter.

Običan parter.

Definitivno nije fan-pit.

Obični smrdljivi parter.

Proveravam i tuđe karte.

Sve su za običan parter.

Pokušavam da dobijem objašnjenje od vodiča. Kaže da nisu mogli da kupe karte pre nego što su imali tačan broj prijavljenih u agenciji, a tada više nije bilo karata za fan-pit. Ili tako neka glupost.

Popizdeću.

Idemo na stadion, šta drugo možemo.

Svejedno, popizdeću.

Popizdeo sam.

Stadion Vasil Levski, dom fudbalera Levskog, po drevnom predanju prijateljskog kluba sa Zvezdom. Istočnoevropska škola izgradnje, do srži: atletska staza, tribine kao lavor, krezava sedišta postavljena u pokušaju modernizacije. Silazimo na teren, Pera i ja, jednako razočarani. Nema još uvek puno ljudi. Razvedravanje i popodne u toku. Svejedno, prohladno. Prolazimo do ograde. Dalje ne može. A do bine još barem 25 metara. Pu.

Vidimo i prolaz, odnosno špalir kroz koji se prolazi da bi se ušlo u fan-pit. Svaki put kad vidim nekoga ko prolazi i obezbeđenju pokazuje svoju divnu, uredno kupljenu, adekvatnu, nalickanu, smrdljivujebenumrzimvassveodreda kartu, dođe mi da naglas kukam citirajući Danteovo „I’m not even supposed to be here today“. Ali avaj. Pamtim Husu i njegovu uplašenost od pre četiri godine s grobarskog stadiona. Pamtim razne svoje neodlučnosti i konsekventna mirenja sa sudbinom iz proteklih 28 godina. Pamtim, i što je mnogo, mnogo je. Pera ima slično ubeđenje. Koncept nam je posve jednostavan. Sitna korupcija. Cenimo da je Bugarima standard sličan našem, navike adekvatne, a gadljivost na pare nepostojeća. Ponašaćemo se, dakle, kao kod kuće. Imamo nešto evra sa sobom. Probaćemo, pa šta bude. Naravno, ako rmpalija na kojeg na ulazu nabasamo nije lokalac, veoma nam je izgledna noga u dupe sa stadiona, ali nismo valjda toliki baksuzi.

Prilazim. Držim kartu u desnoj ruci, čvrsto. Preko karte a ispod palca sakrivena novčanica od pet evra. Hodam pognute glave. Pružam ruku. Tuta-rmpalija mahinalno kreće da pocepa kartu. Shvata da nema šta da pocepa. Primećuje novčanicu. Uzima novčanicu. Trenutak istine…

*                             *                             *

Borim se protiv svog odbeglog lica. Hoće da se kezi u divljoj euforiji. Hodam brzo i ne okrećem se. Izgleda da smo uspeli! Izgleda da smo jebeno uspeli! Ipak, zagrcne me ta pomisao. Jer još nismo na sigurnom. Suviše je rano, još je svetlo. Fan-pit još nije ni pun, teško ćemo samo nestati u njemu. Osećam se kao da nosim fluorescentnu indijansku perjanicu na glavi i da sedim u učionici na stolici koja je za 40 centimetara viša od ostalih i da će me sigurno videti i prozvati da odgovaram. Ali majke mi, izgleda da smo uspeli! Još samo nekoliko koraka do gužve. I… Tu smo. Sedamo na pod pored nekoliko grupica koje sede, dok pored nas tu i tamo prolaze razni ljudi. Nisam navikao na ovo. Ja sam štreber. Ne kradem inače. Ne umem, nisam verziran. Meni je sve ovo mnogo teže nego što izgleda. Aaaaa! Pero! Uspeli smo!

Ipak, nailazimo na bitan problem. Pera, budući doktor molekularne biologije ima određenu fiziološku potrebu, koje se nažalost nije setio dok smo još bili napolju. A u fan-pitu nema klozeta. Naravno, iz fan-pita može da se izađe i ode do dela terena gde su postavljene WC kabine, kao što može i da se uđe natrag, ukoliko se pokaže adekvatna karta. Koju mi ni malopre nismo imali. Pera ne može da izdrži celo veče, iako ga nagovaram da može jer mogu i ja. Razmišljamo o raznim strategijama, uključujući korišćenje prazne plastične čaše od pola litra od nečijeg piva pored nas, ali malo je teško sakriti se i obaviti posao pod dnevnim svetlom. Bilo bi krajnje ironično da njega dok krišom mokri i mene koji ga pokrivam uoče redari i zbog toga izbace. Treba smisliti nešto drugo. Sve to dok Sword, prva predgrupa, završava svoj deo posla.

Down je sledeći. Čudan mi je bio taj Sword. Pre toga nikad nisam čuo za njih. Kad su izašli na binu, uplašio sam se da nije Darkness. Imaju taj neki retro trag i u zvuku. Malo su ozbiljniji od Darknessa, svakako, ali najbitnije je da su gotovi i da smo za jednu predgrupu bliži pičvajzu zbog kojeg smo došli, ušli, potplatili bugarskog redara i došli skroz napred. Ostaje, ipak, problem s Perinom nuždom. Opet smo seli. Možda ta poza smanji pritisak na bešiku. Hm, ipak ne. Nemam pojma šta ćemo. Neki Bugari što sede pored nas se nešto domunđavaju, pa nam se onda obraćaju.

Ništa ih ne razumem. Zar nije trebalo da srpski i bugarski liče?

OK, po gestikulaciji je jasno da im treba upaljač. Nema, bato.

Hmmm… Pera i ja se pronalazimo pogledima i u istom trenutku postajemo svesni rešenja. Samo treba da im kaže dovoljno jasno i polako.

– Moram da pišam.

Nema reakcije. Glasnije?

– MORAM DA PIŠAM!

Gledaju belo.

– Nemam kartu, ne mogu da se vratim. Moram da izađem. Pišanje.

Slabo nam ovo ide.

– Jel’ imaš kartu? Kaaartu?

Sad oni nama nešto pričaju. Odakle smo? Iz Srbije. Beograd, Srbija. A, Srbija? Jeste, batko. Šta kažeš? Zvezda ili Partizan? Pera kaže Partizan. Budala. I Bugari mu se rugaju i pokazuju palcem na dole. Tu se ja isprsim. Zvezda, bre. Zvezda! Darko Pančev! Miroslav Ilić! Trenutak lucidnosti, vadim iz novčanika sezonsku kartu za sever, Bugari odobravaju. Pera koristi momenat. Pokazuje na to što držim u ruci, pa na svoju kartu za koncert:

– Karta. Karta! Imaš kartu?

Moj novopečeni bugarski pobratim je konačno skapirao. Maši se za džep.

I vadi godišnju kartu za Levski.

Moraćemo još da poradimo na ovome.

Ispalo je da Bugari ne razumeju „pišaj“ jer kažu „pikaj“. Kad smo završili konsultacije oko etimologije i epistemiologije, uspeli smo da izdejstvujemo da jedan od Bugara pozajmi Peri svoju kartu. Tako da je on srećno odskakutao van fan-pita u pravcu portabl klozeta, i još srećniji se vratio nešto kasnije. Taman kad je Down počinjao.

Naravno, put u Sofiju planirao sam bez obzira na kerefeke kao što su mesto održavanja samog koncerta, ili eventualne predgrupe. Ali me je obradovalo kad sam kasnije saznao da će im Down biti predgrupa. Jer, osim što u svom sastavu imaju ljude iz tri zajebana benda, imaju i pesme koje su više nego poštene. Sigurno, bio bi bolji doživljaj gledati ih u nekom zadimljenom klubu nego po dnevnom svetlu na još uvek nepopunjenom stadionu i uz mlak prijem jer su oni – pobogu – još jedna predgrupa, ali treba reći da su bili mnogo dobri, i da i dan-danas pamtim da su Stone the Crow i Bury Me in Smoke na kraju zvučale opako. Ali dok su sklanjali njihovu opremu i raščišćavali binu za ono zbog čega smo došli, počela je opet jeza da me drma. Ista ona od prošlog puta. I onog pre toga.

Ja sam ovde jer ovo volim! I volim ovu nervozu, baš kao što sam celo popodne voleo nervozu koju osećam misleći da ne treba previše da se zadržavamo u gradu i kao najgori štreber razmišljao da treba i ranije od planiranog, a već dovoljno ranog, da krenemo ka stadionu, da ne bismo nešto propustili i da bismo imali što bolja mesta. I sad smo tu. I gase se svetla. Bum-tras, introtejp. Izlazi Lars i penje se na svoju stolicu. Histerija. Baca plastičnu čašu polupunu čega god je prethodno pio u vis, odbrojava na velikoj čajni i ceo bend počinje Creeping Death. Derem se nešto ko magarac. I Pera se dere. Džejms prilazi mikrofonu, diže i širi ruke, u jednoj mu je vrat od gitare, druga skupljena u pesnicu, loži nas pre nego što započne prvi stih. Jebote, tu je! Tu, odmah ispred mene! Bog. Gledam i ne verujem. Urličem tekst ne skidajući oči s njega. Želim to! Gladan sam! Možda će neko reći i iskompleksiran jer nisam ovo radio kad je bilo vreme. Ali meni je svejedno. Zapravo, baš zbog toga što sam ovo dugo čekao i zamišljao, sad sam ovoliko izluđen i uzbuđen. Drugim rečima, eksplodiraću.

Ne znam šta se sve događalo, ne sećam se. Najintenzivniji trenuci imaju tu ogavnu naviku da samo prolete pored tebe, i ti tu ama baš ništa ne možeš da uradiš. Pamtim neke pesme i neke prizore. Ride the Lightning, Leper Messiah, ‘Justice i Motorbreath… Pamtim i da je kiša počinjala i prestajala da pada. I da sam skakao ko blesav. I Pera isto. Da sam na kraju koncerta zamalo uhvatio jednu trzalicu. Imao sam je na ruci, ali se odbila i ispala mi. Ali sam posle toga pronašao neku drugu na podu, u mislima se prekrstio kao Zoran Radmilović u „Maršu na Drinu“ kad se maši za neeksplodiranu granatu, bacio se na patos pod solidnom opasnošću da me izgaze, ili samo padnu preko mene i uguše me, pokupio trzalicu i gurnuo je najdublje moguće u džep. I da su posle toga pičili Last Caress od Misfitsa. I da sam se valjda dodatno napržen osvojenim suvenirom cupkajući progurao još napred, na nekih pet metara od bine, cenim. I Pera isto. I da sam pevao kao da umem. I da sam se istopio, eksplodirao, sagoreo i implodirao sve u isto vreme, kad sam shvatio da je tu, odmah ispred mene pravi pravcati Džejms Hetfild, ne onaj s interneta, VHS kaseta i ostalih medijuma, nego ovaj baš pravi. I da se sve završilo mnogo brže nego što je počelo, pa neka mi posle neko objasni kako je moguće da dva sata traju toliko kratko.

Na povratku je bugarska granična policija samo propustila naš autobus bez ikakvog pregleda ili kontrole pasoša. Sreća, pošto ne verujem da bi nam prošlo da uz Perin falični pasoš ponudimo pet evra. Veći deo puta sam posle toga prespavao. Inače nikad ne uspem da zaspim u autobusu. Bio sam mrtav umoran.

Izvor fotografija i videa: metallica.com