Miriše kao prosečna srpska portirnica: cigare i vazduh suv od nekakve polurashodovane TA peći. Ali nije portirnica. Surčin. Srušio sam se. Bar se tako osećam. Blizu sam delirijuma i na pamet mi ne pada ništa bolje od želje da legnem na pokretnu traku za prtljag i spavam njom nošen u krug, u nadi da me niko neće pokupiti. Ne pamtim da mi se ikad ovoliko spavalo. To ti je život. Juče sam gledao kokosove palme, beli pesak i vodu boju svihmogućihnijansiplave, a sad sam ovde i jezikom vadim komadiće oraha iz zuba.
Vratio sam se s najdužeg i najlepšeg putovanja ikad. Putovanja koje sam krišom zamišljao sigurno još od leta ’98, kad sam Lufthanzin magazin s leta za Lisabon pokupio samo zbog slike jednog atola iz Polinezije za koji sam bio siguran da izgleda isto kao Ivino oko, odnosno putovanja koje sam s Ivom efektivno planirao od juna 2010, kad smo počeli da otvaramo koverte. Sad znamo kako izgleda biti na drugoj strani sveta, i kako je lepo shvatiti da si u raju i da ti tamo mobilni ne radi.
Stojim tako na Surčinu, pored Ive, jednako obeznanjene. Čekamo stvari. Sumiram prošlih petnaestak dana, klikćem na imaginarnu ikonicu za print, izlaze samo kuke i kvake. Stisnem oči, probam ponovo.
Sve što sam ikad na filmu ili televiziji video o Americi je istina. Sve. I sve ono i sve ono drugo. Marija Šarapova je baš lepa i u prirodi. Slike Francuske Polinezije po kojekakvim brošurama nisu retuširane. Ima sve. Palme su visoke, lagune su tirkizne. Najbolji način za borbu protiv džetlega kad se putuje ka Zapadu je da se uopšte ne spava tokom puta, idealno doputuje na odredište predveče ili uveče, pa se onda ode direkt na kuntanje. Najbolji način za borbu protiv džet-lega kad se putuje ka Istoku je da se uopšte ne spava. Samo na kraju više ne znaš ni kako se zoveš, ni kako se zove država u kojoj si. I kakav je, bre, ovo sneg?
Povratak je oduvek bio osuđen na propast. A ako činjenica da se odande vraćamo ovde nije dovoljna, odlučili smo da se dokusurimo s tri vezana leta u ukupnom trajanju od skoro 24 sata. Sve sam izdržao dok se u Parizu nismo ukrcali u skučenu kabinu Jatovog raspalog aviona ne mlađeg od mene, shvatio da su nam mesta u poslednjem redu, te da ćemo ta poslednja i najduža dva i po sata morati da slušamo ništa osim večnog prezira i napumpavanja imaginarne pesnice iz crtanih fillmova vredno tračarenje stjuardesa starijih od naših roditelja, smeštenih odmah iza, i iz protesta zaspao.
I opet sanjao da u razgovoru s Bilom Guldom postavljam pitanje kad će Faith No More izdati novi album.
* * *
Početak je juna 2010. Venčanje je bilo pre nekoliko dana, i ja sam još uvek u nekom velikom balonu od sapunice zbog toga. Sve je ispalo super. Malo smo se brinuli jer do kraja nije bilo sigurno da li će biti kiše, ali osim što smo ručak premestili iz bašte u restoran, sve ostalo je ispalo kako smo se nadali. Stvarno je bilo genijalno. Samo mi je žao što nije moglo duže da traje i što nisam mogao da provedem više vremena sa svim ljudima koje volim i koji su bili tu, bilo na ručku, bilo na žurci. Da je moj život serija, taj dan bi bila jedna od onih grandioznih epizoda u kojoj se pojavljuju skoro svi likovi iz svih prethodnih sezona.
Neki su, doduše, bili sprečeni da dođu. Za razliku od svog kolege M. J. i njegove supruge M. P. J, N. V. je usled poslovnog angažmana u Sloveniji (gde je boravio u pratnji M. B, zvanog B) zvao da čestita jednog od idućih dana. I da me pozove na vodu.
Za razliku od do tada već uobičajenih druženja na vodi, ovo će se desiti na Savi, pošto smo pozvani na brod koji pripada M. S, poznatijem kao R. Čoveka znam samo po nadimku, iako sam ga zbog prirode delatnosti koju obavlja viđao na većini muzičkih događaja kod nas. Dogovaramo se da se nađemo u marini u Čukaričkom rukavcu. Iva je nečim zauzeta, ali će u društvu N. V. biti i M. C. Brod je malo manji, ali noviji od onog koji je u vlasništvu N. V. Na brodu će tako biti samo nas četvoro. Isplovljavamo i okrećemo oko donjeg špica Ade, radoznalo gledajući stub od mosta u izgradnji i primećujući da je izgradnja uznapredovala. Plovimo uzvodno, lagano. Voda je velika, proleće je bilo dosta kišno, pogotovo njegov pozni deo. Međica je poplavljena, dok Adu štite nasipi. N. V. je dobro raspoložen i blebeće. Na udaru mu se ubrzo našla M. C, koja po njegovom mišljenju treba da batali to što radi i uživa u divnom danu i plovidbi. M. C. je, s druge strane, neraspoložena jer muku muči s mobilnim internetom koji slabo radi, a koji joj je potreban jer mora da odgovori na naki mejl. M. C. i ove godine radi na festivalu koji će početi za oko mesec dana. Smejem se i komentarišem vest koju sam video nedelju dana ranije, kad su najavili da će organizovati nagradnu igru za fanove koji žele da budu domaćini svojim omiljenim bendovima na Exitu. Moja argumentacija za smeh je ta što i ove godine festival pokušava da se hvali nekim manje bitnim pojavama kao ključnim hedlajnerima i time proda muda za bubrege.
– Ja bih se prijavio da budem domaćin za Faith No More. Ostali mogu da se prijave da meni rade housting ako budem išao u Novi Sad. Ali FNM jedva da pominju kao važne. Po reklamama, Mika je veća zvezda.
– Ma da, uopšte ne kapiraju koliko je velika fora što FNM dolaze. – Koliko je tanak festival, ako su im glavne zvezde isprani Placebo i Missy Elliott, a ako Repetitor svira na glavnoj bini.
– …E, a jel’ bi stvarno hteo da budeš domaćin FNM?
– …Pa da, normalno.
– Znaš zašto te pitam? Mi sad imamo žešće sranje s tom glupom nagradnom igrom, jer su u međuvremenu provalili da tako možemo neke ludake da dobijemo koji tamo treba da se motaju oko izvođača. Treba nam neko normalan ko bi hteo to da radi. Pogotovo sa Faith No More.
– ‘Oću! Ozbiljno, hoću.
– Hajde, javiću im da imam čoveka onda.
– Obavezno!
U razgovor se ubacuje i N. V:
– Eto vidiš, Zoleks, kako se to na ovim ozbiljnim festivalima radi.
– Mi te ‘lebom ‘ranimo, bre.
– ‘Ranite, naravno. Dođi ‘vamo!
Nezgrapnim potezima joj se približava i grli je kao medved. Ispod njega stiže njegovim telom prigušen glas M. C:
– Nemoj me, V. Boli.
– Eto, vidiš. Ne može čovek ni da te zagrli. Nego, vidi malo je l’ proradio internet. Da ne propustiš nešto.
Nekoliko dana kasnije dobio sam instrukcije. Blic će sutradan na sajtu objaviti nagradno pitanje gde će se tražiti da se navedu originalni članovi benda. Treba da budem među prvima koji će poslati poruku s odgovorom, a M. C. im je već dala moje ime i trebalo bi da sve bude u redu. S tim što će tek posle toga da bude neko testiranje ili šta već s ljudima sa festivala, ali to bi isto trebalo da bude u redu. Gledam stub mosta u izgradnji s prozora svoje kancelarije na 13. spratu Beograđanke u nekoj slatkoj nervozi. Ovo bi stvarno moglo da uspe!
Sutradan sam na vreme poslao unapred pripremljen odgovor. Jutro kasnije trgne me SMS od Popa: „Čitam sad Blic i ne vjerujem – nisam znao da si dobio da budeš domaćin Faith No More na Exitu! Strava, jebote!“ Nalazim na sajtu vest s mojim imenom u naslovu, ilustrovanu nekim blatnjavim spodobama s nekog od prethodnih izdanja festivala. I dan-danas se ta slika dobije među prvima kad se gugluje moje ime. Zahvaljujem M. C. porukom, momentalno. Ona mi kasnije javlja termin tog finalnog testiranja.
To što je Blic odmah objavio vest da sam ja pobedio, svedočenje je o srpskom novinarstvu. Istina je da je pored njihovog takmičenja postojalo i još jedno na fejsbuku. Ko skupi najviše lajkova tamo ide u finale protiv dobitnika iz Blica. Valjda. Nemam pojma, nemam taj glupi fejsbuk. Mrzim ih jer su uništili majspejs. E, uglavnom, rečeno mi je da treba da se pojavim tad-i-tad u Ušću, u radnji sponzora nagradne igre. Zamolio šefa za slobodno prepodne, nisam rekao detalje. Mada, i da ništa nisam prijavio, čisto sumnjam da bi primetio. Od kada su me šibnuli da sedim sâm u Beograđanki, desi se da niko za mene ne pita i po nekoliko nedelja. Moje pisanje je procvalo u takvoj atmosferi.
Dosta ljudi ima u toj radnji. Vidim M. C, pozdravim se s njom na brzinu, diskretno. Kažu mi kad sam na redu za intervju. Odem iza nekog paravana u dogovorenom terminu. Sednem za sto. S druge strane stola tri osobe. Svi mi se predstave, nijedno ime ne zapamtim. Dvoje od njih su s festivala, a treća osoba je psiholog. Kreću s pitanjima. Glume neku ozbiljnost, igraju se da je to razgovor za posao. „Kako bi reagovao ukoliko bi ti se neka od zvezdi festivala u bekstejdžu obratila i zatražila nešto što ne možeš sam da ispuniš?“ Ne znam, sve neka glupava pitanja. Pretencioznosti ko kečapa na lošoj pici. Kakve, bre, zvezde, kakav festival? Have it your way. Uredno im i ozbiljno odgovaram. Zadovoljni su, navodno. Psihološkinja me pita o najvećim stresovima koje sam doživeo na poslu. Ali sve nekako s visine. Mi zajeban festival, ti govno. Ma, idi. Mislim, nisam baš Hemfri Bogart, ali znam nešto, živeo sam i napolju, radim već neko vreme, idem po sastancima i s kravatom. Prilično sam siguran da imam više iskustva od celog panela zajedno. Što je više zbog toga što su oni šuplji, nego što sam ja neka marka.
Čekao sam da se završe i svi drugi intervjui. Onda su nas sve okupili, i u prisustvu nekih ubogih novinara krenuli da čitaju pobednike. „Domaćin bendu Faith No More biće Lazar Divjak iz Beograda.“ Aplauz prisutnih. E, izgleda da sam pobedio. Zovu pobednike da se okupe, da nas slikaju. Elegantno eskiviram, računam da nije zgodno, radni je dan, a i ne sećam se kakvu sam priču izmislio da bi me pustili s posla. Prilazi mi neka devojka, mlađa od mene. Čestita. Ona je, kaže, pobedila na FB i bila u finalu. Slegnem ramenima, čestitam i ja njoj. Najradije bih joj priznao da je sve namešteno, ali mi nekako žao. Pre nego što odemo, treba da izaberemo i poklone od sponzora festivala. Svako ima pravo na po par patika i majicu. Uzimam par belih starki za Ivu, a sebi majicu najkretenskije roze boje koju sam mogao da nađem.
M. C. mi je posle ispričala da su članovi žirija imali primedbu da sam preozbiljan, i razmišljali da ipak izaberu onu devojku. Kako, bre, preozbiljan? Meni su, kaže, hteli da ponude da budem asistent stejdžmenadžera, jer im delujem kao neko ko bi više iz toga mogao da dobije. Kolutam očima. M. C. ih je preglasala i bila u fazonu: „Ma dajte, bre, čoveku nagradu, šta će mu to drugo, radi već ozbiljan posao za strance, baš će da se bakće vašim stejdžom.“ Ni ja to ne bih bolje sumirao.
Nisam siguran kako sam tačno počeo da slušam Faith No More, mada je najverovatnije da sam ih pokupio od Jeje. To mora da je bilo neke ‘91, ili eventualno ‘90. Tad sam prosto upijao sve na šta sam nailazio a da je bilo metal (to jest, da sam ja mislio da je metal). Tih godina je moglo dosta dobre muzike da se nađe na televiziji, iako u najvećoj meri ilegalno. Često su na Trećem kanalu umeli da puste Epic, ili snimak Edge of the World iz Brikstona. Moja sestra od ujaka Jeja, starija od mene četiri godine, bila je zaljubljena u Majka Patona i definitivno najveći fan FNM na kojeg sam tada mogao da naiđem. Ona ih je i gledala ‘92. u Budimpešti, gde su bili predgrupa u tom trenutku mega-planetarno-popularnim Gn’R. Naravno, Jeja je put potegla prevashodno zbog svog tada omiljenog benda (kasnije se prebacila na Depeche Mode), i usput kao prvu predgrupu odgledala i tada u Evropi još uvek anonimni Soundgarden.
The Real Thing je bio tada aktuelni album FNM, a ja sam ga dobio od Milice Lazić, drugarice iz odeljenja. Neko njen je bio u Americi i doneo joj original kasetu, koju sam presnimio na neki TDK od 60 minuta, koji još uvek imam. Sećam se da sam nekim očajnim rukopisom ispisao imena pesama. I da sam bio oduševljen i jedno vreme non-stop puštao tu kasetu, zbog čega joj je traka čak dva puta završila zapetljana u staroj liniji. Kunem se, ta mašina me je mrzela. Osim pesama koje sam zavoleo s televizije, obožavao sam i Falling to Pieces, pa onda Underwater Love, pa naslovnu stvar, a War Pigs (koja je, čini mi se, bila uvrštena samo u američko izdanje albuma) oduševljeno sam pustio Igoru Buloviću, tada velikom fanu Black Sabbatha, koji je sa svojih ne više od 12 godina rekao da je to đubre (istina je da su mnogi pokušaji obrada Sabbatha ispadali prilično bedno, ali još uvek mislim da je FNM verzija War Pigs fantastična). Naravno, sve sam to tada voleo i slušao, a da nisam imao pojma o čemu su te pesme. U suštini, nisam se tad preterano zanimao detaljima. Samo znam da mi se nešto sviđa, i puštam to sebi do izbezumljenosti. Tek kasnije, pred kraj osnovne škole, počeo sam da Falling to Pieces tretiram kao neku sopstvenu mini-himnu. Slično tome su prošle razne druge njihove pesme koje sam tokom vremena potpuno usvojio. Za mene su FNM bili nešto potpuno posebno i nisam umeo da ih uporedim s bilo čim. Uspevao sam posle da se divim i pojedinostima: načinu na koji je Bordin izmišljao neke gotovo tribalne ritmove oko kojih su se pesme prosto događale, i čiji bubanj jednostavno ne može da se odsvira u nekoj konvencionalnoj varijanti (toj mistifikaciji, makar kod mene, dosta su doprinele i činjenice da je Majk Bordin levoruk a svira set koji je, s izuzetkom rajda, postavljen za dešnjaka, i što mu tomovi stoje strašno visoko i horizontalno, pa mi ni dan-danas nije jasno kako ih uopšte pogađa); Bilu kao gazdi benda iz senke i zvuku njegovog basa, koji je nekad slepovao, nekad okidao, ali dobijao iz njega sve od fanka i svinga do okorele metalurgije; Džimu Martinu kao čupavoj spodobi koja je nekoliko decenija ranije mogla da posluži kao mustra za nekog od nacrtane braće Frik, koja ubija Jamahin flajing V i po muzičkoj ideologiji deluje kao davno izgubljeni brat Džejmsa Hetfilda (a o stvarnoj povezanosti njih dvojice sam čitao tek dosta godina kasnije); nekad gotovo istočnjačkim tepisima i farbama, a nekad iskuliranim piano-pasažima koje je Rodi kao najkul lik u bendu servirao kao bez ikakvih napora; i, naravno, poludelom Patonu koji je u početku bio kosijaner s bejbifejsom, a onda izrastao u najzajebanijeg frontmena koji je postojao od devedesete naovamo, i koji je posle dokazao da nema šta nije u stanju da otpeva i uradi, koliko god to nešto prkosilo logici, pa možda i najviše zato što prkosi logici.
S izuzetkom Midlife Crisis i Everything’s Ruined, Angel Dust mi se možda nije toliko dopao kad je ’92. izašao, ali sam kasnije, kad sam ga silno zavoleo, shvatio da je to bilo samo zato što je taj album ipak bio kud i kamo zreliji nego ja. U King for a Day… Fool for a Lifetime sam se, s druge strane, zaljubio na prvi pogled. Imao je takav zvuk, bio sam na tom mestu u životu, bilo je proleće, i od većine pesama s B strane (dobio original kasetu od Tate iz Londona) padao sam u trans. To bi mi redovno uradio zvuk solaže iz The Last to Know, koji mi i dan-danas u glavi pravi filmove teških prolećnih kiša, ali onih koje ti udišu život. Svirao ga Trej Spruens: došao čovek, odsvirao album i otišao. Mada je i na A strani bilo hitova: Evidence i Din Menta koji u spotu usred solaže pravi pauzu kako bi tobože pogledao na sat; ili Ricochet koja me prosto topi. Mada ništa ne može da pobedi What a Day kao saundtrek svih zaljubljenih proleća, i naravno King for a Day, pesmu koja je smišljena sa samo jednom svrhom – da je jednog dana obradim. Samo da nađem bend, pazi šta kažem.
Album of the Year pojavio se u neko kasno proleće ’97. i poslužio je kao savršeni uvod u ushićenje koje me je otelo i ukralo koji mesec kasnije. I danas se uz Got that Feeling setim opštenarodnog uzbuđenja koje me je hvatalo pred neki od prvih izlazaka s Ivom (a eto, iz nekog razloga mi je preslušavanje tog albuma pre izlaska neviđeno godilo). Kasnije te godine, a posebno početkom iduće, bilo je i dosta glasina da će FNM doći u Beograd, što se ipak nije obistinilo jer su aprila ’98. uradili ono sebi svojstveno, mada ostatku sveta nelogično – objavili da se razilaze.
Zvali su me pre neki dan, da mi kažu da treba da dođem u Novi Sad na sastanak. Okupljaju sve pobednike nagradne igre i hoće da nam na licu mesta objasne kako će stvari funkcionisati i šta će biti naša zaduženja. Očigledno su u ubeđenju da su centar sveta i jedino što je važno, pa to što sastanak na tvrđavi zakazuju radnog dana u pet po podne znači da ja nekako iskukavam da tog dana ranije izađem s posla. Doduše, kad sam stigao i shvatio da sam najverovatnije najstariji slavodobitnik, postalo mi je jasno da svoju satnicu kroje kako im se ćefne, ali i u uverenju da smo mi svi neki klinci koji ionako ništa ne rade, pa ima da im se nacrtamo tamo kad su rekli.
A ko su oni? Ne znam ih. Neki pričaju novosadski, neki ne. Ima ih dosta i svi nose legitimacije kojima pokazuju da su s festivala. Posēdali su nas dobitnike i srećkoviće za nekoliko stolova na terasi tvrđave koja gleda ka gradu, dok su se oni rasporedili što za stolom u sredini, što oko nas. Počeli su sastanak s nekoliko trenutaka tišine. Kao, merkaju nas, testiraju. U tom tonu su i počeli priču. Kao, da li smo svesni šta nas očekuje, da li smo spremni za to? Sve nešto pompezno a šuplje. Meni se koluta očima toliko da neću još dugo moći da se obuzdavam, tim više što primećujem da ovi klinci koji su tu sa mnom uredno gutaju knedle i kupuju te priče ovih kvazi-bitnih. Gledam ih, i jedne i druge, ali nikako da provalim da li ovde ima još neki kičmenjak. Ne znam koliko je već vremena prošlo, ali ništa smisleno nije izrečeno. Okruglo pa na ćoše. A sada će nam se obratiti njegova ekselencija Mr X. Jebote, ovo je kao kad pokušavaju da ti uvale neki tajm-šer.
X nam je predstavljen kao tu neki glavni baja. Be all you can be, matori. Pošto nije bio tu na početku, traži da mu se jedan po jedan predstavimo i kažemo kome ćemo biti domaćini. Kako koga čuje, uputi mu nekoliko reči o izvođaču koji mu je dodeljen. Ali iz potpuno nadmene perspektive. Divno, B92 i Exit na jednom mestu: sublimat govnarstva. On u opšta mesta, klinci u tremu i razrogačenost očiju. Ja polako ali sigurno u ispizd. Neka klinka iz Niša koja će biti zadužena za Chemical Brothers svako malo na neki njegov pokušaj mudrosti i zajebanosti očarano izgovara: „Good Lord!“ Gledam ka njoj s već razvijenom nevericom. Neki drugi klinac koji će dobiti nekog di-džeja postavlja neka pitanja, nemam pojma o čemu, ali bih mu najradije oduzeo celu kolekciju muzike koju ima kod kuće i naterao ga da krene da sluša muziku iz početka, ali pravu muziku, a ne ta sranja. Dolazi red na mene. Kad je čuo kojim bendom ću se baviti, X mi je uputio jedno preiskusno: „Ti ćeš imati dosta posla. Oni su vrlo ozbiljan i zahtevan bend.“ Ona Nišlijka opet izgovara: „Good Lord!“ A da nije možda sve ovo neka skrivena kamera ili tako neko zajebavanje, a?
X i kompanjoni nam poručuju da sve od nas zavisi. Imamo šansu. Ako se pokažemo dobro, ako se baš potrudimo, možda ćemo moći da budemo deo ekipe festivala naredne godine. Festivala koji se pokazao i dokazao kao ubedljivo najbolji i najveći u ovom delu Evrope, i koji sigurno korača ka tome da postane jedan od najvećih u Evropi. Za koji mnogo velikih profesionalaca naporno radi tokom većeg dela godine, i čini ga neviđeno ozbiljnim i profesionalnim. Čekaj, ja sam se zbog ovoga ovde dovezao navrat-nanos? Ipak, ima i nastavak. Prilično šokantan, kad se bolje razmisli, jer…
Svima nama biće najstrože zabranjeno da tokom boravka u bekstejdžu na bilo koji način komuniciramo s izvođačima. Imaćemo pristup bekstejdžu, ali ćemo biti u kontaktu samo s lokalnom ekipom. Svi izvođači imaće svoje prave houstove, ljude koji su zaista osoblje festivala i koji će nam eventualno dati neka zaduženja, ako bude potrebe. Ali da ni u kom slučaju ne smemo da se obraćamo izvođačima, i pogotovo ne smemo da im pominjemo da nismo s festivala, već da smo tu zbog neke nagradne igre. Mr X nam mrtav ’ladan objašnjava da je to zbog toga što menadžmentu izvođača nije najavljena ova nagradna igra. Ja nervozno gledam levo-desno – hoće li iko spojiti dva i dva? Kakva, bre, ozbiljnost i profesionalnost, a ovamo furaju neke nagradne igre koje ne smeju da prijave? Ko su, bre, ovi diletanti?
Sad je red na naša pitanja. Nekoliko nekih bezveznih, uglavnom oko toga što na festival ne dovedu ove ili onog, sve nebitnije od nebitnijih, mada suštinski adekvatne postojećoj selekciji, na šta X lakonski odgovara po ključu ne nastupaju u ovom delu Evrope / ne uklapaju se u festivalsku koncepciju. Majke ti? Onda jedan momak pita zašto ne dovedu Rage Against the Machine. O, ima znakova života među kolegama dobitnicima? Siva eminencija X pomalo iznervirano odgovara pitanjem „da li znamo koliko takav bend košta“. On zna. Milion dolara. Nabraja nam neke hedlajnere iz prošlih godina, koji – jasno – nisu iz iste rečenice s RATM, i pominje koliko su koštali. Naravno, radi se o poslovnoj tajni, kaže nam. Do jaja se ovde čuvaju tajne. Poentira s time da je za bend kalibra RATM ili Muse potrebno onoliko novca koliko iznosi budžet celog festivala. Da li bismo radije jednog takvog izvođača ili čitav Exit? Šefe, ja da sam na tvom mestu, ja bih o tome ćutao. Festival ti je govno koje ne može ikog iole bitnog da dovede, osim kad vas nešto ne prosere. Daj mi jednog pravog, a ne gomilu beskorisnih.
Je l’ to onda to? Ja nemam ništa da dodam. U stvari, možda bih im posavetovao nekog ozbiljnijeg psihoanalitičara, nekog ko bi mogao da im ukaže na to koliko su puni sebe bez pokrića, ali se bojim šta bi im ta spoznaja učinila, pa je verovatno bolje pustiti ih da nastave da onanišu na sebe u ogledalu.
I za kraj, specijalno iznenađenje: svi mi pobednici ne dobijamo propusnicu za dan kad izvođač čiji smo domaćini nastupa, već vaučer za sva četiri dana festivala. Vu-hu! Svoje karte možemo da preuzmemo na biletarnici festivala baš sad, kad budemo silazili s tvrđave. Čekaj, jedan od ovih drugih bitnih s festivala ima nešto da ovim najbitnijim tiho saopšti. Svoje karte ne možemo da preuzmemo na biletarnici baš sada, pošto ona više ne radi. Ali s vaučerima možemo da dođemo u Novi Sad ponovo kad god nam bude odgovaralo, radnim danima do pet (ali samo dok festival ne počne), i preuzmemo svoje karte. Hm, biće da ste vi ipak retardirani, ali vam to još nisu saopštili. Ja bih vrlo rado, ali sad nemam vremena. Koj’ će mi kurac, bre, jebena karta, kad osim FNM na festivalu ove godine imam slovima i brojem nula bendova zbog kojih bih seo u kola i prešao 80 km? Da ne pominjem to koliko je redundantan još jedan dolazak u NS samo da bih zamenio vaučer za kartu. Nisu vas dovoljno tukli kad ste bili mali, to je vaš problem. Jesu dosta, ali ne i dovoljno, pa ste sad takvi ispali. Karta za sva četiri dana. Jehej.
Faith No More se možda jeste raspao, ali ko se malo bolje raspitao, mogao je lako da naiđe na gomilu bendova, projekata i izdanja na kojima su se pojavljivali članovi benda. Paton je u tome prednjačio: njegova želja da sarađuje sa skoro pa bilo kim ko mu je interesantan, dovela je do toga da je svoj talenat usadio u neviđenu količinu najrazličitijih stvari koje su se pojavljivale u desetak godina po raspadu benda. Pevao je džez, italijanski pop, operu, sarađivao s gomilom R&B ljudi, osnovao bend s onim čupavim iz Melvinsa i Dejvom Lombardom iz Slayera, otpevao jedan sumanuti EP za Dillinger Escape Plan, pozajmljivao glas, odnosno vrištao kao razna čudovišta u nekim video-igrama, i to nije ni pola toga što je radio. Jednom je i nastupio u Beogradu, u nekoj džez varijanti, nemam pojma zašto nisam otišao. Majk Bordin je postao bubnjar u bendu Ozzya Osbournea, a jedno kraće vreme zamenjivao je i bubnjara u Kornu. Bil Guld je osnovao izdavačku kuću u kojoj je poducirao i objavljivao razne bendove, a stizao je i da svira s raznim ljudima. Rodi je pravio muziku za filmove. Ali je sve vreme prvo pitanje koje bi im bilo postavljano u intervjuima bilo zašto se FNM opet ne okupi. Odgovori su uvek bili isti: to im se jednostavno ne radi. Ta priča je završena. I svaku glasinu da će se bend ipak ponovo okupiti vrlo brzo bi neko demantovao. Sve dok na proleće 2009. nije bilo objavljeno da FNM ponovo postoji. Svoju ponovnu pojavu krste kao Faith No More 2.0, uz slogan Second Coming. I sviraće na više festivala u Evropi tog leta.
Ta vest me je pronašla i prodrmala u Parizu. Još više zbog toga što je jedan od tih festivala nadomak Pariza. Zapravo tu, odmah preko mosta od mene. Kupio sam kartu u roku od odmah.
Rock en Seine u St-Cloudu bio je moj prvi susret s nekim evropskim festivalom. Iako se ne radi o jednom od najvećih ili najpoznatijih, bio sam impresioniran kad sam ušao. Bine, količina ljudi, prohodnost, logično i uslužno postavljeni štandovi s klopom i pićem, kao i oni s majicama i ostalim stvarima, sve je bilo baš kako treba. Tu spoznaju je kod mene pratila ona vrsta zadovoljstva koju jedino znaju oni koji su upravo saznali da su sve vreme bili u pravu i da sad za to imaju i dokaz, a oni koji su ih ubeđivali u obrnuto mogu da idu da se ubiju. Konačno sam empirijski dokazao kolika je Exit bulja od festivala. Ispred glavne bine nalazi se površina ekvivalentna barem tri fudbalska terena. I puna je ljudi.
E, to sa tom gomilom ljudi je problem. Naime, ja sam šmekerski odlučio da propustim početak dana i prve bendove, kako bih sačuvao noge i snagu za FNM. Kad ono, ipak nisu svi glupi a ja pametan. Kako sad da se probijem kroz ovo more ljudi, majku ti? Odlučujem da oročim nerviranje na neko vreme i iz daljine (a opet iz mase) odgledam Offspring koji su upravo počinjali. Bilo je zabavno. Mali ja iz neke 1995. je možda i sanjario da ih nekad negde gleda uživo, ali sigurno nije zamislio da će to biti 14 godina kasnije, kad ga više uopšte neće zanimati. No, kraj koncerta dočekan sa zebnjom zbog onog prethodno opisanog nerviranja ubrzo je prerastao u oduševljenje. Naime, Francuzi su nacija naučena na red, do te mere da su zavisni od šablona koji poznaju. Kad se Offspring završio, oni nisu u još većem broju nagrnuli u prve redove. Oni su prvo masovno krenuli unazad, da u pauzi između koncerata kupe sebi nešto za piće. Pogledao sam se sa samim sobom i poskočio da iskoristim ovu priliku: dok su reke ljudi kuljale pored mene i išle ka šankovima, ja sam se s lakoćom probio do nekih petnaestak metara od bine (računajući i rupu između barijere i same bine). Što bi rekao Le Pen: „Živela Srbija et Francuska!“
E, sad, kad su se nedugo zatim pogasila svetla i na binu izašao Rodi i zasvirao nešto lagano na klaviru, kad mu se pridružio Paton, napravivši duet za koji se posle ispostavilo da je Reunited, obrada Peaches and Herb, i kad se ispostavilo da je ceo bend obučen u odela pastelnih boja, sve je došlo na pravo mesto. Oni se, zapravo, sprdaju sa svojim ponovnim oformljivanjem. I oni su i uživo sve što sam zamišljao, sve ono najkretenskije, ali razbijačko. Jer sam se od početka prve prave pesme posle tog intra – rokanja na From Out of Nowhere praćeno sirenom koju je Paton pustio s megafona – cerekao i skakao u isto vreme. Kakvi divni kreteni. I tako su i nastavili. Red izuvanja, red šmekerizma. S urednim obraćanjem publici između pesama i sprdnjom u svakoj rečenici. I Patonovom upadicom negde nasred Evidence, gde je odlučio da ostatak pesme otpeva na drugom jeziku: „Yo, Paris, I don’t speak French, but check out the Spanish version!“ I epski odsviranom i otpevanom I Started a Joke, kao podsetnik na ono što rade najbolje: izaberu pesmu za koju znaš da je sprdnja ako je obrade, ali je naprave kao čisto remek-delo. Što je upravo ono što se desilo kad su na bis izašli svirajući over-the-top verziju Vangelisovih Chariots of Fire, kao uvod u Stripsearch. Prešao sam most i bio kod kuće za deset minuta. S kezom od količine idiotluka koje sam video, ali i od glavnog utiska cele večeri: FNM je opet tu.
Stigao sam pod okriljem odvratne vrućine. Zovem memorisani broj telefona. I niko se ne javlja.
Kako zvanično nisam stigao, a objektivno nisam ni želeo da pre festivala odem u Novi Sad po četvorodnevnu ulaznicu, rečeno mi je da se javim određenoj Z. T. zvanoj Z, koja će me uvesti. Z. je još jedna od veoma važnih zbog toga što je bitna osoba s festivala, ali sam odlučio da specijalno za ovu priliku budem fin prema njoj. Ili sam barem nameravao. Svejedno, ne javlja se. A sve sam lepo proverio. Najavio se dan ili dva ranije i objasnio da bih želeo da uđem ranije na tvrđavu, pre nego što program počne, jer bih voleo da vidim tonsku probu FNM, a onomad na onom sastanku mi je lično D. A. rekao (doduše, posle malo razmišljanja i odmeravanja pogledom) da to neće biti problem. Ali džaba mi to kad se Z. ne javlja. Tri po podne je. Kuvam se. I čekam kod kolskog ulaza, ko budala. Ako išta mrzim, to je ovih hiljadu stvari.
Prolaze kola koja prepoznajem kad su se približila. Opel karavan, N. V. za volanom, i još neka bulumenta unutra. Usporavaju pored mene, kojeg je stvarno teško promašiti kao jedinog na onom suncu. Salutiram, sa željom da izgledam što idiotskije.
– Zoleks, stigavši?
– Tako je, Skiperu. Spreman sam.
– Pa šta čekaš?
– Neku Z. da mi se javi na telefon i pusti me unutra.
– Ko je ta?
– Neka s festivala, nemam pojma.
– A nemaš kartu? U stvari, džabe ti karta, neće te ovi gore pustiti da uđeš ni s kartom.
– Zato i čekam Z.
– P’ jebi ga, ja bih te poveo, al’ smo puni, a i žuti mundiri gore pregledaju kola.
– Sve jasno.
– Ajd’. Javi se kad uđeš.
Pauza je dovoljno dugo trajala. Okrećem opet onaj broj. Javlja se neka zamena za ženski glas. Tek probuđen, po svemu sudeći. Ja sam onaj. Onaj što je rekao da će zvati. Ona zvuči usporeno ali ispižđeno. Pa šta da joj radim, prošlo tri po podne. Kaže da ne može sad da me uvede. Još nije ustala, a u gradu je. To je skroz legitimno, mislim se, ali ja bih na tonsku. Ipak, nastupam još uvek krajnje strpljivo i s kamarom razumevanja, francuska škola. Zna li ona, pak, koliko je armature potrebno da se ovaj osmeh održi? Njeno rešenje je da malo sednem negde, pa dođem predveče kad ona planira da se pojavi, i lepo uđem tad, šta je tu problem? Ne može sad ništa da uradi za mene, ne razume uopšte što sam došao tako rano. Veoma je pasionirana u vezi sa svojim nonsensom, čini se. Ali, tonska, velim ja. Evo, imam ja jednu ideju, ali da ne bi ispalo da je to moja ideja, predstavljam je skrivenu u formi pitanja „da li može bilo ko drugi osim nje da me uvede“. Ili, pazi sad, da li ona može da razgovara s nekim iz obezbeđenja i da me samo puste unutra? Valjda do sada uvidevši da se neće skoro vratiti na spavanje ako me ne skine s dnevnog reda, prihvata. Nadrkano, naravno. Kaže mi da idem do kapije i tražim nekog, jebem li ga koji mu je nadimak. Kud ona hejtom, tu ja skokom. Onaj prvi na kapiji nije taj moj, ali sa’ će ga pozovu. Eto njega, a ja mu pružam telefon. Na prijatno iznenađenje, Z. mu ne saopštava da me iscipelare, već da ona garantuje za mene i da me puste. Fala lepo, doviđenja, laku noć.
N. V. zatičem za mikserom zagnjurenog u punjene paprike u plastičnom pakovanju, koje su on i njegovi šegrti dobili kao sledovanje. Nudi me, ali dobar sam. Nailazi odnekud i M. S. zvani R, koji me, sudeći po izrazu lica, ne prepoznaje kao onog nekog ko je ono onda jednom bio na njegovom čamcu. Raspreda se lagana diskusija o dobrim i najboljim nastupima na Exitu svih prethodnih godina. R. smatra da su ubedljivo najbolji ikad bili Moloko, na šta N. V. klima glavom, dok iza leđa krišom (ali tako da mogu da mu vidim ruke) pokazuje oba srednja prsta. „Kakav Moloko“, ističe N. V. pošto je R. otišao. „Beastie Boys su pre nekoliko godina r-a-z-v-a-l-i-l-i.“ U nastavku se oko miksera pojavljuju još neki domaći roudiji, među kojima prepoznajem i Lee-Mana. Vreme se ubija gledanjem smešnih i glupih klipova po jutjubu. Lee-Man se, na primer, tu prvi put sreo s Doktorom Protićem i ne može da dođe sebi od smejanja. Hodamo ka bini po skvrčenoj livadi na kojoj više ništa ne raste, između miksera i ograde. Po suncu i bez igde ikoga, sve izgleda nekako umorno i musavo. Na bini postavljena bordo draperija kao pozadina za FNM. Pitam kad je tonska, N. V. me gleda u fazonu „šta pričaš gluposti“. FNM neće imati tonsku probu. Nije ni bilo planirano da je imaju. Doleću čarterom popodne, pošto su sinoć svirali u Bilbau. Hmm… Toliko o organizovanosti velikog festivala i koliko je menadžer D. A. bio u toku. Pitam se da li me je Z. namerno pustila da uđem znajući da me ispaljuje. Ma gde, bre, ona bilo šta zna, sinoć se razbila na nekoj festivalskoj žurci, danas ne zna ni da FNM sviraju na festivalu.
Istina je, naravno, da sam na Exitu tokom godina ipak gledao i neke veoma dobre koncerte. Slayer je, naravno, bio odličan, iako po kiši i usred popodneva. Henry Rollins je bio za pamćenje. Bilo je lepo gledati i Ramba na glavnoj bini. Cypress Hill su bili dobri. Uživao sam gledajući Massive Attack iz daljine. Skakao sam ko blesav i gutao prašinu na Asian Dub Foundationu još 2002. Manic Street Preachers su me naterali da u nedeljama posle njihovog koncerta gotovo isključivo slušam baš njih. Beastie Boys su, naravno, bili ubedljivo najbolja stvar koja se na toj bini desila i tu nema rasprave. Nije problem u tome. Nije meni nikad problem bio da odem na Exit da bih pogledao neki koncert, neki bend koji cenim. Problem je što su oni svoj imidž pokušavali da izgrade kao festival koji je prosto nešto neviđeno, najbolje što igde ima. A u stvarnosti su totalno šuplji i za ono što od muzike nude sigurno ne zaslužuju da sami sebe toliko hvale. Da su samo odlučili da ostanu na zemlji i skromni, da su festival gradili na realnim osnovama – jednog malog događaja, u jednom malom gradu, u jednoj maloj zemlji, koji ne nudi bog-zna-šta, ali ionako se ništa drugo ne događa, pa eto, gde su mladi tu je i heroin – sve bi bilo OK. A kako su samo uspeli da od ničega naprave u svojim glavama kultni status, pa još i poveruju u to – pojma nemam. Ništa grotesknije od toga da vidiš kako je neki jadnik ubeđen u to da je car.
Medeni mesec nije mogao dugo da traje. N. V. i njegovi veseljaci su polako počinjali da rade ono što inače rade, a mene su zvali telefonom s festivala da vide gde sam. Evo tu, kod bine. Čude se otkud ja već tu. Svejedno, treba da se javim tom-i-tom iza bine, da mi daju propusnicu. Nalazimo se. U, i ovaj je jedan od najbitnijih, očigledno. Daje mi bekstejdž pas, kačim ga oko vrata. Gleda me zajebano i tera da ponovim da ću propusnicu vratiti na kraju večeri. Šefe, ako si ti debil, ne mora da znači da sam i ja. Ipak, ništa ga ne može sprečiti da se postavi kao da je bogotac, makar kad sam ja u pitanju. Postavlja mi nekoliko nasumičnih pitanja, kao da se upoznamo, a zapravo zato što hoće da uspostavi neki jadni autoritet. Pokazuju mi šta je gde u kompleksu iza bine i objašnjavaju gde smem i kad da budem. Dobijam i prvo zaduženje. Tačnije, papir sa stvarima koje treba da stoje u frižideru u klimatizovanoj prostoriji pod šatorom koju će FNM koristiti, piću koje treba da stoji u frižideru njihove ekipe, kao i piću za mali ručni frižider koji će ići s njima na binu. Potvrđujem da sam razumeo, ali i da ću se u slučaju bilo kakvih nedoumica javiti ovom toliko bitnom momku da sam mu ime već zaboravio.
Rajder koji mi je u ruci nije preterano ekstravagantan, makar što se klope i pića tiče. Odlazim do glavnog frižidera u nameri da izvučem prvu turu za frižider benda. Primećujem da makar trećine željenih stvari nema. Uzimam šta ima, pakujem gde treba. Sa štikliranim pićem koje fali pokušavam da pronađem onog bitnog od malopre. Konačno ga nalazim. Šta mi treba? Objašnjavam mu da nekih stvari nema, ali to ispada ono kad te neko nešto pita, ti mu odgovoriš, ali shvatiš da ga nit’ zanima tvoj odgovor, nit’ te je slušao, i to baš onog trenutka kad ti postavi novo pitanje u vidu jednog poluretardiranog: „A?“ „Nema nekih stvari s rajdera“, uprošćavam. Kojih – tih. Ništa, stavi im to umesto ovoga, i ono umesto ovoga. Važi. U pičku materinu, sve go profesionalac ovde. Najveći festival jugoistočne Evrope i najbolji festival po izboru posetilaca sajta www.nastasambreovokliknuo.com nije uspeo da nabavi Gejtorejd. Odvratni smo, al’ smo najbolji.
Dobijam zatim direktivu da obrišem stolove u njihovoj prostoriji. Ne znam ko je sinoć koristio, ali su lepljivi od prosutog pića. Garderoba je već pre mene opremljena, čini mi se. Paton je tražio nekoliko drvenih štapova za hodanje. Tu su i uredno sortirani opskurni domaći porno-časopisi, baš kako na rajderu stoji. Slikam ih i izlazim odatle pre nego što neko naiđe, srećan zbog činjence da šta god bilo u životu, niko neće moći da mi oduzme to što sam brisao sto za kojim će Majk Paton uskoro sedeti. Javljam se opet svom supervizoru da mu kažem da je sve urađeno. Pronalazim ga u društvu neke dve jadnice koje se kikoću na svaku njegovu reč, a on grozno oteže i blazirano priča o tome kako je svako veče na festivalu u stvari velika žurka, i kako je sve sssuper i neeeviđeno. Ovo je toliko postmoderno da je otišlo u postmortem.
U sad već solidnoj količini nekih-raznih što obitavaju u bekstejdžu konačno prepoznajem nekog. M. je neko koga sam prvi put upoznao na nekoj svirci u malom klubu Doma omladine, jer smo nosili istu Life of Agony majicu. Ja sam svoju kupio u Utrehtu, a on je, ispostavilo se, svoju dobio od sestre, koja ih je na istoj turneji gledala u Luksemburgu. Posle toga smo se sretali na sličnim svirkama, uključujući i onda kad smo se sreli za šankom A38 kluba, to jest broda u Budimpešti leta 2008, gde smo došli da gledamo baš Life of Agony, on prvi, a ja treći put. Kad su on i neki njegov pajtos čuli da nameravam da naručim sok, preuzeli su narudžbinu i šankerku koju su već neko vreme smarali dozvali sa: „Yo, babe? Two more beers, and an orange juice for the kid!“ Odlučili su da sam njihov pulen i do kraja večeri se brinuli o meni. M. je totalno kul lik, malo stariji od mene, ne mnogo. Drago mi je što je ovde makar neko normalan. Smeje se na to što izigravam domaćina bendu. Ne znam koja je tačno njegova funkcija, ali bitno je imati jataka.
Konačno, pojavljuje se neka mrka matora ekipa. Ovi mora da su moji. Tehničari i roudiji dolaze kao prethodnica. Svi su zajebani i iskusni. Englezi su, sudeći po akcentu. To me ne iznenađuje: često američki bendovi u Evropi uzimaju većinom lokalce za tehničare zbog manjih troškova. Pored toga, FNM su oduvek bili neviđeno popularni i uspešni u Engleskoj. Raspakuju se u svojoj prostoriji. Sve im je ili po volji, ili se ne bune. Objavljujem im da ću biti odmah ispred ako im bilo šta treba, u šarenoj kariranoj košulji neće moći da me promaše. Radim sve kako mi je onaj bitni supervizor objasnio, najviše zbog toga što sam ipak tu upao preko M. C. i ne bih želeo nju da uvalim u neko sranje ako sad krenem da izvodim besne gliste. Ali s klinačkim nestrpljenjem iščekujem da se i bend pojavi. Pre toga po mene dolazi ćelavi dugobradi roudi, nalik na mršavu verziju Luisa.
– You got scissors?
– I’ll get them for you right away.
Pamtim da sam par velikih za sečenje papira video u jednoj od nekorišćenih prostorija. Sav zadovoljan jer sam ispunio zadatak donosim ih svom novom prijatelju, izgledajući kao pas koji se parkirao ispod njega, gleda ga velikim očima i dahće nadajući se pohvali.
– Would these do?
– Yeah.
Hm. Neimpresioniranost radi neimpresioniranosti. Izgleda da ću morati još da se potrudim. Izlazim napolje. I nailazim na njih petoricu, plus lika kojeg s nekih slika prepoznajem kao Tima Mosa, njihovog turmenadžera. Gledam ih neobuzdano razrogačenim očima kako prolaze pored mene. Ludilo!
Ostajem napolju i tu nakratko upoznajem devojku s Exita koja im je pravi domaćin i koja je upravo stigla kombijem s aerodroma s njima. Pomalo sam tužan jer sam se nekad davno nadao da ću ja biti taj. Tako je pisalo. Tja. Super je i ovde.
Prilazi mi još neko koga prepoznajem. K. P. nosi festivalsku akreditaciju. Znam da je prethodnih godina nešto petljao s festivalom, valjda je radio onu metalsku binu dok je postojala. Sećam ga se iz vremena kad sam bio klinac, kad smo Žodra i ja vrebali metalske spotove na televiziji, a on i njegov brat A. P. imali svoju emisiju na NS+. Hard Metal. Heh, blast from the past. Elem, K. P. je čuo da sam ja taj koji je izabran da bude domaćin FNM. Jesam, ja sam. Kreće da mi postavlja neka pitanja, nekim šatro ozbiljnim tonom. Deluje kao da hoće malo da me proveri, da vidi da li sam dovoljno ozbiljan. E vala su više dosadni s tim, stvarno. No, šta ću, sve mu odgovoram kako jeste. E, dobro. Ima zadatak za mene. Daj nešto, ’leba ti. Faith No More posle svog nastupa imaju žurku u specijalno ograđenom delu bekstejdža. U taj deo neće moći da uđe niko bez posebne propusnice. Zenice mi menjaju prečnik. Ovo je onaj momenat kad će mi saopštiti da sam i ja pozvan.
Nije.
Postoji spisak zvanica. To su sve prijatelji benda. Oni će dolaziti da preuzmu propusnice. K. P. namerava da meni uvali propusnice i spisak pozvanih. I da kaže obezbeđenju da kad god neko dođe po propusnaju, oni pozovu mene i ja proverim (što mi je nekoliko puta ponovio) da li se zaista radi o osobi sa spiska (preko dana rođenja koji je isto dat na spisku), i onda im dam propusnicu. Lokalno razočarenje s pljuskovima. Ne samo od toga što bivam tretiran kao ometen u razvoju već enti put danas (od onih koji bi zapravo sami mogli da ponesu tu laskavu dijagnozu), nego zato što projekcija bliske budućnosti sadrži mene koji cupkam na ulazu u bekstejdž i izdajem propusnice nekim vezarama, umesto da sam blizu benda i, ako već ne pričam s njima, a onda makar upijam sve što rade iz prikrajka. A i brate, mogle su ove jajare s festivala i meni neku propusnicu da ostave. Još žive u zabludi da se neko normalan na nagradnu igru prijavio zbog njih i njihovog sranja od događaja, a ne zbog benda koji je daleko bitniji od svega što oni pokušavaju da organizuju zajedno. No, dobro.
Put se ovde račva. Put do uspeha nekad vodi stazom mimo razuma. Možda samo treba da nastavim da budem dobar dečko, radim šta mi se kaže, pa mi na kraju stigne neka nenadana nagrada. Koliko god mi to delovalo malo verovatno. A s druge strane, muči me i steže fascikla koja mi je u ruci. Na spisku ima dosta ljudi. Ma neće baš svi doći. Ko će da provali da fali jedan pâs? Jebote, ovo je moderna adaptacija Isakovićeve „Kašike“! Srbima pod pritiskom proradi inat, pa postanu još veće pizde.
Ništa. U narednih nekoliko sati sam delio propusnice kad bi me obezbeđenje pozvalo. Sve kulturiška. A u pauzama sedeo na drvenim klupama ispred klimatizovanog šatora, gledajući ljude koji tuda prolaze i ćaskajući s raznima, ali mašući repom svaki put kad iz šatora nakratko izađe neko iz benda.
Jednom je tako izašao i Paton. Prošao je pored mene i nervozno se okretao okolo. Ne znam šta ga tišti, nastupaju tek za sat i nešto po satnici. Onda je uočio ono što traži: televizor. U uglu ograđenog i visokim platnima od pogleda zaštićenog dvorišta zvanog bekstejdž pronalazi poveću plazmu na kojoj je fudbal. „What’s the score?“, dere se. Nekoliko nas mu uglas odgovoramo da je 0:0. Ali nije odavno počelo. A da, večeras je finale svetskog prvenstva. Španija–Holandija. Svetsko me vrlo malo zanima od kako je Brazil ispao. Srbija ga je odradila u svom čuvenom „korak napred – dva samoubistva nazad“ maniru. Dobili Švabe, ali pukli od Gane i Australije, i zdravo đaci pozdravlja vas Darkvud Dab. Svejedno. Impresioniran sam time što Paton prati fudbal. Mislim, Amerikanac je, kakve to veze ima s njim? Al’ sa druge strane, i ne čudi to toliko, kad se malo razmisli. Svetski je čovek. Govori italijanski i španski, a i portugalski mu je u redu. Mislim i da je bio oženjen s nekom Italijankom jedno vreme. Seda na klupu i kreće da prati tekmu.
A tekma dosadna, kao i svako finale. Što njega ipak ne sprečava da svako malo nešto komentariše, gestikulira, povremeno i drekne, pa onda opet nešto nekom objašnjava. Navija za Španiju, vidim. Gledam njega više nego fudbal. Koja gotivna budala. Okolo se već skupljaju i ljudi iz drugih bendova i kojekakvi tehničari i ovi s festivala, kao da njegovo prisustvo okuplja ljude. Šmeker. Mene još uvek ponekad pozovu kad se na ulazu pojavi neko sa spiska. S bilderima iz obezbeđenja sam već pobratimljen. Sve je u redu. Polako počinje da mi radi adrenalin: uskoro će koncert.
Nešto kasnije se ipak pokazuje da satnica malo kasni. Što vidim da Paton dočekuje s odobravanjem, jer će moći da vidi utakmicu do kraja. Ipak, nešto kasnije se stvari preokreću: ostalo je 0:0 i ide se u produžetke. Negoduje. Ostali iz benda, koji su se do sada sporadično pojavljivali, sad odlaze do njega. Nešto pričaju. Pa se smeju. Pa se vraćaju nazad u šator, svi osim njega. Pobedio je. Neće još da sviraju. Čeka se kraj tekme. Cerekam se zbog ovog zadivljujućeg nivoa udovoljavanja sebi. Prethodni bend je već uveliko završio svirku. Njihovi roudiji su otišli na binu još pre nekog vremena. Ali FNM na binu neće izaći dok Paton ne vidi ko će postati novi svetski šampion u fudbalu. Iako već neko vreme u pozadini piči samo generička muzika puštena s razglasa, a svaki put pauzu između pesama obeležavaju nestrpljivi zvižduci i iščekujući urlici publike koja sada samo njih čeka. Car.
U međuvremenu neko od njihovih na sto pored stavlja papir s odštampanom set-listom, namenjen toncu. Ustajem i krišom ga gledam. Čitam i radujem se onom što vidim. Ali se potajno nadam nečem posebnom. Čitao sam da je neko od njih tvitovao kako za jedan koncert na ovoj turneji planiraju jednu posebnu pesmu. Naravno, šanse da se to desi baš u Srbiji su nikakve, pre će to uraditi na nekom bitnijem mestu, ali, svejedno, tražim dalje niz listu. Hm, ništa. Doduše, na jednom mestu između pesama stoji „Ajde Jano“, ali Bog te pita šta to znači. Svejedno, šaljem poruku o tome Nikoli i Jeji. Zbog njih sam zaražen ovim bendom, red je da i oni makar na neki način budu u toku. Kako čukam poruku i vraćam telefon u džep, tako jedan od onih šatro zajebanih s festivala prolazi pored mene i kao proverava da li ne-daj-Bože slikam onaj papir. Prezrivim pogledom dostojnim Tome Nikolića saopštavam mu da mislim da je jadan.
Produžeci nisu ništa zanimljiviji od regularnog toka i još uvek je najdinamičniji prizor upravo on koji navija i povremeno prigovara sudiji udaljenom oko 8.000 km. Sve se odjednom menja u trenutku kad fudbal na ekranu biva zamenjen nekom holivudskom zajebancijom s nekog drugog kanala. Dere se i traži da se hitno vrati fudbal. Svi okolo odobravaju. Ali bez rezultata, kanal se ne menja. Odlučuje da stvari preuzme u svoje ruke – ustaje i viče: „Where’s the fuckin’ remote?“ Nema ga. Kreće da ispituje jednog po jednog sve koji mu se nađu na putu. Sad već pizdi, mada se svi ostali samo nevešto smeju. Konačno, posle nešto manje od minuta zezanja, praktični šaljivdžija koji je ostao nepoznat vraća na prethodni kanal.
A tamo Španci skaču jedni na druge. Gol, 1:0! I Paton urliče. „I had to sit through all that, and I don’t get to see the goal! Are you happy? Huh?“ Okreće se oko sebe, ali šta vredi, svi se smeju. Delom i sam slavi, delom psuje onoga zbog koga je propustio gol. Kraj tekme gleda u društvu celog benda. Gotovo je. Idu unutra da se presvuku. Opet mi je proradila nervoza, odjednom.
Rešio sam dve stvari, još ranije. Gledaću koncert s bine, to je jedno. Snimio sam ranije danas kad sam bio na bini sa N. V. ćošak gde mogu da se zavučem. Nemam nameru nikog ništa da pitam od ovih „ultrabitnih“. N. V. kaže da tu nikom ne smetam i da ljudi to redovno rade. Drugo, ćutao sam ko zaliven sve vreme. Ni za šta im se nisam obratio, nikome iz benda. Uživao sam dok sam pratio kako reaguju jedni na druge, imao sam stvarno super pristup bendu koji mnogo volim i za koji do pre godinu dana nije bilo moguće ni zamisliti da će opet svirati zajedno. Ali sam se sa sobom dogovorio da ugrabim trenutak koji mi deluje najpogodnije i zamolim ih za makar jednu sliku. Znam da mi ova bagra s Exita to brani, ali mogu da jedu govna, stvarno. Nemam nameru ništa da smaram nikoga iz benda, da im pričam o sebi i o tome koliko mislim da su gotivni, samo jedna slika i sklanjam se. Mada se sve vreme uredno brinem da ću, ako me neko od seronja s festivala provali, najebati i biti izbačen. Kao hipohondrični paranoik sam. Ili obrnuto? Ili je to pleonazam? Majk Bordin i Džon Hadson prvi izlaze. Džon nosi crno odelo sa cvetnim aranžmanom koji viri iz džepa, a Puffy fura šorc i crnu majicu na bretele. Izgleda da se izborio za to da ne mora da se oblači ko mentol, em je plus tri’es’, em stvarno ima da se oznoji dok tuče one svoje bubnjeve. Razgibava se. To je to. Prilazim mu.
– Hey, could I ask you for just one quick photo?
– OK, but you have to do it real quickly, ’cause we have to hit the stage real soon.
– Well, in that case, I’ll take it myself.
I krećem da se nameštam tako da nas sâm slikam. Ali mi Puffy uzima aparat iz ruke.
– Then I insist I take the shot. I’ve got a really steady hand, I promise.
Prilazi nam i Džon. Škljoc. Daje mi apart i pita da li je u redu. Vidim da me je isekao, ali klimam glavom i zahvaljujem mu. Insistira da vidi sliku. Uviđa da je omašio.
– Oh, we gotta take it again. Come on.
Prihvatam, zahvalno i zbunjeno. Malopre je rekao da žuri. Ali valjda mu je zabavnije da se igra sa mnom nego da se po zilioniti put sprema za neku svirku. Druga slika je već bila remek-delo.
– Thank you so much. Have a great show!
– No. Thank you so much.
Smejem se. Jebote, vidi gde sam i šta radim! Pojavljuju se i ostala trojica. Rodi i Bil u crnim odelima, Paton u đavolski crvenom kompletu. Prati ih Tim Mos, matori dugokosi turmenadžer s ogromnim kuhinjskim nožem u rukama. Pa pretpostavljam da moraš da imaš zavidnu količinu ludila u sebi da bi se uspešno nosio s njima, s te strane ga razumem. Bil u jednoj ruci nosi bas, u drugoj flašu rakije. Mašala. Izlaze iz bekstejdža, nas nekoliko znatiželjnika idemo nekoliko koraka iza njih. Obezbeđenje nas upozorava da napravimo razmak. Sprovode ih do bine. Mi ostali se penjemo bočnim stepeništem. Smeštam se iza monitordžije, s bočne strane bine, baš kako sam planirao. Pored mene ima još desetak istomišljenika. Muzika s razglasa se ugasila. Vrisak mase i mrak.
Koncert opet počinju s Reunited, odnosno iskarikiranim gej-duetom Rodija i Patona. Paton šeta po bini sa štapom i glumi da hramlje. Izgleda kao neki mafijaš veteran. Snimam aparatom, dok mi ne priđe neki novi sekjuriti i zamoli da to ne radim. Rukom mu pokazujem da je u redu i da neću više. Nema veze. Jebote, da li verujem gde sam i šta se događa!
I ovog puta je sledeća From Out of Nowhere. Paton opet luduje s megafonom. Ipak, ne čuje ga kako treba iz monitora, što žučno gestikulirajući objašnjava momku tačno ispred mene koji radi monitoring. On je inače vidno najmlađi iz njihove ekipe. Na Land of Sunshine Paton opet šizi, malo zbog megafona čiji zvuk još uvek nije popravljen, a onda na Caffeine i zbog toga što su mu klavijature preglasne. Jadan ovaj dečko ispred, mislim se. Na sledećoj pauzi Bil prilazi svom mikrofonu: „A lot of new faces here, good to see you. We’ve finally made it!“ Ne znaš koliko si u pravu, šefe. Čekali smo vas još ’97. Dok on priča, gledam kako ćelavi dugobradi roudi poji Bordina onim nekim energetskim pićem koje sam im stavio u portabl frižider ’mesto gejtorejda. A’sam odradio posao, svaka mi čast. Rokačinu od malopre nasleđuje Evidence, pevana na španskom zbog Patonove proslave titule, jasno. Izgleda da im je to neki šablon – nekoliko ubistvenih pesama, pa onda jedna mirnija. Ali kad je ludilo, onda je ludilo za sve pare: na Cuckoo for Caca Paton prelazi na sledeći nivo. Urla, kombinuje megafon i mikrofon koji mu distorzira glas, vrišti i bacaka se okolo kao kad Benisio del Toro u „Paranoji u Las Vegasu“ preko telefona glumi da ga policija hapsi i tuče, kako bi se otarasio Kristine Riči. Gledam ga sa strane i impresioniran sam performansom. Aplaudirao bih mu kao što ostali krimosi aplaudiraju na pokušaj Ričarda Prajora da se brani ludilom u „Critical Conditionu“. Samo što je ovaj stvarno lud. I potpuno nepredvidljiv: kad se posle prvog rifa iz Ashes to Ashes prodrao: „Jon Hudson!“, ovaj se iznenađeno okrenuo ka njemu u fazonu: „Prepade me, bre, koj’ ti je?“ Rat s monitordžijom se ipak nastavlja, klavijature su još uvek problem. Taman kad misliš da se primirio i otpevao veći deo I’m Easy po peesu, odnekud vadi crvenu ružu, stavlja je u zube i poslednji refren peva polurazgovetno, ali onako zalizan i sa cvetom u zubima fantastično karikirajući velikog zavodnika, kakvim ga verovatno svi smatraju.
Paton i FNM imaju taj neverovatan talenat da upropaste savšen trenutak, atmosferu, pesmu, ali to urade ostavljajući pečat koji drugi samo mogu da imitiraju. I da tako naprave neku petlju, izađu odakle su ušli i time što urade nešto nezamislivo samo potrvde koliko su jedinstveni – jer će baš to biti ono što ih uspostavi kao specijalne. To se desi svaki put kad izaberu neku obradu. Ovog puta na listi je Ben, bizarna i u suštini uznemiravajuća pesma tada mladog Majkla Džeksona iz istoimenog filma o ljubavi jednog dečaka i pacova. Najozbiljnije. I ako sama pesma, odnosno njen izbor, nisu bili dovoljni, odnosno ako je (a zar nije tako uvek?) Patonu potrebno još nešto da bi bio zadovoljan, onda je logičan izbor da se spusti s bine i skoči s ograde u publiku. Ili da barem proba. Pošto su mahom devojčice u prvim redovima, uspele su da pobegnu u panici, pa je on pao na zemlju (naravno, sve vreme pevajući bez greške). Pesma se prekida na njegovu komandu kako bi sasvim polako objasnio prisutnima da mu je želja da ga podignu i nose na rukama dok peva, što se i događa, ali ne bez njegovog namernog ritanja i mahanja rukama (opet, uz uredno pevanje), dok jadni turmenadžer i još nekoliko roudija pokušavaju da odmotaju i otpetljaju dovoljno kabla za mikrofon kako bi mu bilo omogućeno da luduje kako i koliko je naumio. Nema dosadnog momenta s njim. Nažalost. Gledam na sat i ne znam više ni kad su počeli. Gledam kako počinje King for a Day i u transu sam. Gledam kako Pafi jede one bubnjeve i kako se sve smiruje dok hipnotisan ponavljam „This is the best party I’ve been to“, koje dobija neki sumanuti eho kao efekat. I kad mislim da sam sve video, kreće nešto čudno. Kreće ritam koji je totalno balkanski, pa onda tema na gitari… Pa ovo je… „Ajde, Jano“! Ha-ha, ja mislio da je zezanje. Najozbiljnije urađen aranžman, Paton koji peva na srpskom… ’Ladno mi dobijamo tu specijalnu pesmu! Ludilo.
Prošao je i Epic i jasno je da je kraj blizu.
– Exit? Sexy Exit? Exit, time to fuckin’ exit.
– Zhiveli!
– Yes, zhyvelee, zhyvelee. Hey, where d’you get that, moherfucker? Is that rakeeya? Hit me!
Bil mu sipa mnogo više nego što treba, ali on prosto guta. Pravi grimasu kao da mu je neko upravo dao pun gas mlaznog motora niz grlo. Kreće Just a Man i ja sam stvarno presrećan. On očigledno još uvek nije. Dok peva prve stihove, spušta se ispod bine i seda na kolica na šinama koja pokreću kameru. Otima nakratko kameru snimatelju, pa silazi u publiku, vraća se natrag, seda na ramena jadnom Timu Mosu, bacaka se i pokušava da ih obojicu obori, dok ga jadni menadžer jedva nosi, a monitordžija skače na binu ne bi li razvukao dovoljno kabla. I sve vreme peva kao zmaj. Vidi kran s kamerom ispred bine i u trenutku inspiracije skače na njega. Mikrofon mu je sad u zubima, pošto mora da koristi obe ruke da bi se uzverao uz kran, ali i s punim ustima mikrofona još uvek pokušava da peva. Osim tehničara koji mu raspetljavaju kabl i pokušavaju da predvide šta bi još moglo da mu padne na pamet, ispod krana je i dosta sekjuritija, kojima je rečeno da moraju da drže donji deo krana kao kontrateg. Vuče se rukama nagore, sve dok mu sajla od krana ne završi među nogama, zbog čega je primoran da povisi ton i napravi bolnu grimasu. Ostali roudiji su isto na bini, slikaju ga. Penju ga nazad na binu gde konačno (ali pompezno) završava pesmu. Mašu i sklanjaju se s bine.
Tehničarima je trebalo skoro pet minuta pauze da raspetljaju sve kablove. Taman tad izlaze na bis.
– We’ll probably never be here again. That’s why I risked my family jewels for you! That’s why we played „Ajde, Jano“ for you guys. And guess what? We’re gonna do it again!
I stvarno, repriza. Ali ovog puta još studioznija, izgleda. Igraće i kolo. Traži da ga neko nauči. Pokazuje obezbeđenju nekoga iz prvih redova:
– Kolo, baby! Yes, take care. I need her to show me how to dance, man. Don’t beat her up!
Penju tu devojku na binu, dok je on gleda i odbrojava joj ritam koji Pafi vrti.
– I’m suposed to do that? Not gonna happen.
Staje pored nje i hvata je pod ruku. Pokušava da ponavlja ono šta ona radi, ali nikako da ukapira. Cerekam se sve vreme.
– Kolo for dummies. For stupid people. Estupido.
Uči ga korake, ali mu nikako ne ide.
– You do it, I’ll just follow you. Sorry guys.
Vidi kako mu se neko iz mase smeje.
– Tryin’ to learn this fuckin’ dance! You don’t know how to do it, you fuckin’ asshole! You only know how to bang your head to Iron Maiden, you piece of shit! Fuck you!
Konačno odustaje od kola i posle Bordinovog odbrojavanja kreće ponovo da peva, iz celog grla. Peva tačno, ali odsečno, kao da imitira dikciju Predraga Ejdusa. Ali nema oko mene nikog ko nije totalno oduševljen.
Onda smo dobili još iskarikiranog Vangelisa najavljenog u čast španske titule, i Stripsearch u kome je opet seo na kolica s kamerom i terao asistenta snimatelja da ga gura napred-nazad. U onom brejku kad se sve zamrači vratio se na binu i počeo da peva metalskije nego inače. „F for FAKE!“ Urlam i ja. U glavi mi svi polovnjaci i foliranti s festivala koje sam morao da upoznam. Za vreme We Care a Lot pored mene se pojavljuje M. koji skače i peva, srećan. Žurka.
Pesma je gotova. Paton šalje poljupce. Menadžer ih slika s publikom kao pozadinom. Mašu nam. Gotovo je.
Ulazim opet u bekstejdž, ozaren, presrećan. Sedam na klupu, d’odmorim noge malo. Prilazi mi ona devojka što im je pravi domaćin. Smeška se. Pita kako mi je bilo.
– Uf. Razvalili su. Neviđeno.
– Aha… A kaži mi, zašto ti njih voliš?
– Zašto volim… Da ih slušam?
– Da.
Primećujem da se rukama igra jednom od samolepljivih propusnica za žurku koje sam celo popodne delio.
– Pa otkud znam. Mislim, volim ih još od kad sam bio mali. Sestra od ujaka koja je starija neviđeno ih je volela, i pokupio sam ih od nje. Ne znam šta da ti kažem. Neviđen su bend…
Odlepljuje nalepnicu i polako mi je preko košulje stavlja na grudi.
– Uživaj.
– …Hvala!
Gledam za njom, iznenađen kao pas koji se probudio i zatekao zdelu punu klope.
Prolazim dodatni prsten obezbeđenja na ulazu u taj izdvojeni deo kompleksa. Ima raznih ljudi unutra. Bend još nije naišao, valjda se još presvlače. Primećujem i J. J, novinarku koju pamtim po prvoj metalskoj emisiji na našim kanalima, zapravo dovoljno dugačkoj samo da se u njoj puste dva-tri spota. „Metal manija“ na Studiju B… Pisala je i za Ćao. Ha-ha, opet povratak u prošlost. Bil se prvi pojavio. Donosi svežanj veličine ćebeta u kojem je verovatno sve piće koje im je preostalo iz frižidera. Stavlja ga na veliki sto i pokazuje svima da se posluže. Pozdravlja se sa J. J, znaju se od ranije. Prilazi im jedna punačka devojka i moli za fotografiju. J. J. bi se sklonila, ali devojka insistira da ostane: „Ti si mi obeležila mladost. Da nije bilo tebe, za tolike bendove ne bih znala!“ K. P. ih gleda i verovatno se pita zašto on nije tako popularan. Meni je sve to skroz simpatično. Tu su već i Pafi i Džon. Pozdravljamo se u prolazu. Ovo zapravo nije žurka, nego više prilika da se ljudi koji se zaista znaju iz nekih ranijih priča ponovo vide. Bil šeta od grupice do grupice, pozdravlja se, pa se zadrži u razgovoru. Gledam, slušam, ali neću da smetam. Fasciniran sam temama koje su u opticaju: dokumentarni filmovi, sport, muzika (ali prilično opskurna i raštrkana po svetu), politika, ma sve. FNM su antistereotip o Americi. Svetski ljudi. Ako sam muzikom i strašću, odnosno načinom na koji satiru dok sviraju uživo već bio kupljen, sad sam već potpuno oduvan. Kakve face, a kako su normalni, svesni i vredni. Jer bi moglo totalno da ih boli dupe za sve, da budu hermetični i da se ne cimaju ovako posle svirke koja je po vrućini i intenzitetu i njih neviđeno potrošila, ali su umesto toga tu, i sad oni upijaju uticaje ljudi koji su naizgled pešadinci i obični, iz neke Srbije i okoline, ali njima zanimljivi. Gledam, slušam, upijam. Pitao bih možda jednu stvar, ali nekako mislim da nema potrebe. Prvo, jer bi ih tako odvojio od ljudi koji su im pravi drugari i koji su dugo čekali da ih ponovo vide i da porazgovaraju, a drugo zato što kapiram da ih svi to pitaju: „Kad će novi album?“ Biće verovatno dogodine, ne moram ni da pitam.
Paton dolazi poslednji i glavna je zvezda, naravno. Sve devojčice ga saleću da se slikaju s njim. I dok si trepnuo, sve je gotovo. Moraju da idu, čeka ih kombi koji ih vozi na aerodrom. Grabim šansu i za svojih nekoliko slika zahvaljujem im od srca i ispraćam ih do kapije.
Bekstejdž bez njih je totalna bulja. Mogao bih tu da ostanem do kraja noći, ali koj’ ću đavo. Na mejn stejdžu se sprema neka tehnoza, a dole u Mordoru* počinje neki krvavi pir. Ništa me više ne zanima. Pobedio sam. Pronalazim onog supervizora, još uvek je neviđeno bitan. Skidam ono sranje što mi je stajalo oko vrata. Evo vam propusnica, jebala vas propusnica. Idem, bre, kući. Proveo sam se neviđeno, skočite u bunar.
* * *
Mnogo sam puta razmišljao o tome kako je i zašto Srbija ovolika i ovakva bulja od države. Kako smo i zašto uspeli da stignemo dovde? Odgovor ne znam, što ne znači da postoji samo jedan. Ono što znam jeste da živim u zemlji u kojoj sam rođen i koja je jedina koju mogu smatrati domovinom, ali ujedno i jedinom koja me tako često i tolikim intenzitetom iznervira. I sad, moglo je sve drugačije da bude, drugačije je i bilo jednom davno, ali sad smo tu i sad mogu samo da se nerviram. Ili odem negde, pa sačekam da vidim šta će me tamo nervirati.
Nekad sam mislio da je vrhunska pobeda mog patriotizma to što sam još tu i što, makar i pasivno, nešto želim da promenim. Sad češće mislim da je to zabluda. Ili barem pobeda flegmatika u meni. I šta bih ja to uopšte želeo ili probao da promenim u Srbiji? Kad ionako verujem da ona niti ima želju, niti nerava da bude malo više onakva kakvu bih poželeo. U zemlji koja ne može ni teoretski da se dogovori ni oko najočiglednijih stvari i vrednosti, zaista je nezrelo misliti da bilo kakva ideja može da pobedi večnu, baksuznu i inatnu podeljenost oko baš svega. Vreme prolazi, a mi smo sve manji. Slučajno nam se i zemlja smanjuje, ali ne radi se o tome. Postajemo manji ljudi. Sitnije duše. Ograničeniji i ukalupljeniji. To je naša većina. Što nas više oni koji nas vode urnišu, to smo sve manje voljni da mislimo svojom glavom. Sve smo gluplji. I svoju površnost smo duboko ukorenili.
Fabrikujemo podele i mišljenja polarizujemo, ali je to jedini način da pronađemo sigurnost. Jer bismo se od većeg broja opcija usrali u gaće. Jer nam izbor od dve mogućnosti odgovara. Jer znamo da možemo da odaberemo bilo koju stranu, a da ćemo uvek biti jednako podeljeni. I da će odluku, ako ikad bude doneta, doneti neko iznad, neko ko je na vlasti i da to samim tim neće biti naša krivica, jer na izbore najverovatnije nismo ni izašli. Partizani ili četnici. Zvezda ili Partizan. EU ili Kosovo. Policajci ili lopovi. Kauboji ili indijanci. Pederi ili homoseksualci. Exit ili Guča.
Dok god ne rešimo da nas svet zanima i otvorimo se ka njemu, svet će biti jedno malo i nebitno, dosadno mesto. Ako se limitiramo na Exit, ništa nismo napravili. Ako se limitiramo na Guču, ništa nismo napravili. Ako se limitiramo na demagogiju „i Exit i Guča“, pravimo najgoru grešku. Izjednačavamo se, amorfizujemo, ukidamo sopstveno individualno, puštamo se niz vodu. Ima dovoljno prostora za sve. Nema nas puno. Ne mora svako sve da voli. Ali ni da natura svoje. Zvezda nije simbol srpstva. Izbor postoji. Sve je samo manje i skučeno i dosadno ako svi u to zabodu nos. Guča je verovatno sranje, nisam nikad bio, ali i ne želim da idem. Ali svoju superiornost neću dokazati ako je podvučem blaziranošću i latentnim uverenjem da sam centar sveta. Exit je sranje, ali se ponekad desi neki dobar koncert baš tamo. Uvek postoji i nešto treće. Uvek može nešto novo da se uradi. Ne mora se ići za ostalima. Ne mora se birati strana. Mada je najlakše ući u kalup. Aplaudirati na sranje. Prepisati od nekog. Biti bezglava mazga. Rent an opinion.
Ne smem da pustim da me bude dovoljno briga da izgovorim: „Nije me briga.“ Ostali možda sada jesu na žurci, i možda misle da se sve to njih ne tiče, ali doći će sve na naplatu. Apathy for the devil.
Ono što me je ipak dosta mučilo posle susreta sa FNM jeste to što nisam pitao kad će izdati neku novu muziku. U to vreme mi je delovalo da je to pitanje trenutka, a posle je ispalo suprotno, jer se vremenom raširilo verovanje da novog albuma neće ni biti i da će FNM konačno prestati s radom na kraju ove ili one turneje. I kad je delovalo da je taj trenutak došao i prošao, odnosno da sam zdravo za gotovo uzeo da će oni biti još dugo na sceni, septembra 2014. pojavila se zvanična vest da spremaju novi album za narednu godinu. L’avenir est derrière nous.
ALL THESE WORLDS
ARE YOURS
EXCEPT EUROPA
ATTEMPT NO LANDING THERE
And stay off the 405.
* Šaljivi naziv za tehno stejdž, odnosno Dance Arenu, koji sam pokupio od N. V. i njegovih tehničara, a koji verovatno verno opisuje spodobe koje iz njega izlaze kad se program oko šest ujutro završi. Ne bih znao, i bolje što je tako.
More Stories
Manifest [Rambo Amadeus, 1991]
Budapest ’93 [Metallica, 1993]
Peti [Razni bendovi, 2000]