December 4, 2020

Bajaga, Iva i ja [Bajaga, 2009]

 

Noć je pala, ali nedavno. Sedeli smo u plastičnim ležaljkama, gledali u tamne obrise palminih grana iznad nas i nebo puno zvezda iznad njih. Žamor hotelskog restorana u daljini iza prigušivali su vetar u krošnjama i šuškanje vode bazena ispred nas. Sedeli smo tako i čekali. Čekali dogovoreno vreme za polazak na aerodrom. Poslednje veče odmora u Egiptu, jula 2008. Na jesen ćemo se preseliti u Francusku. I to kao da pojačava putnu groznicu. Ali to će sve doći kasnije. Sad je vreme za nas. Ivu i mene. Za još jednu našu sitnicu. Uspomenu, ispostaviće se. Jednu od onih koje su nam neverovatno drage, koje čak kad se prepričaju ljude mogu da ostave i ravnodušnim, za šta nas ipak generalno nikad nije bilo briga. Živote smo ispunili takvim stvarima, i to se ne dâ ničim kupiti niti nadomestiti. A šta smo uradili? Privukli smo plastični stočić, smestili ga između ležaljki, izvukli Ivin mali beli kompjuter iz ranca i pustili Bajagin DVD s koncertom iz Arene. Nabokani od večere koju smo nešto ranije završili i srećni zbog toga gde smo i ko smo u životu, neko vreme smo slušali Bajagu u mraku pored bazena.

 

Bajaga i ja se znamo već dugo. Mada sumnjam da on to zna.

 

Ja se, na primer, sećam kako sam prvi put poželeo da oformim bend kad sam čuo Plavi safir. To verovatno nije bio početak moje fascinacije njegovim pesmama, bilo je hitova i ranije, ali je u mom životu sve čekalo na taj trenutak. I lepo, kod kuće sam iscepao jedan A4 papir iz sveske za poznavanje prirode i društva, lenjirom i flomasterima raznih boja iscrtao dirke (i bele i crne), dodao brojne dugmiće za efekte, tepihe, farbe i ko zna šta još, sve začinio velikim natpisom CASIO i otišao da spavam prevrćući se u razmišljanju kojeg još od drugara iz razreda da pozovem da svira u bendu. Naravno, niko nije rekao da će put do uspeha biti lak, tako da verovatno ni ne čudi što nismo uspeli. Ali Bajaga jeste, i ja sam uvek na taj neki čudan način bio ponosan, duboko u sebi verujući da je on sve to vreme nosio i našu zastavu. Otprilike.

Nažalost, nedugo posle toga došle su i one ružne godine. I sad, da se radi o bilo čemu drugom, najradije bih zažmurio i premotao makar deset godina unapred, ali kad je Bajaga u pitanju, to bi bilo čak i malo nepravedno. Jer on nije ni tad stao. Veoma su retki oni koji su iz devedesetih uspeli da izađu čisti (po ovom ili onom značenju te reči). I kad se iz jedne decenije gde je izgledalo kao da će sve poleteti i gde su neretki domaći muzičari bili zasluženo tretirani kao zvezde (što će reći na osnovu realnih tiraža a ne diskova poklonjenih uz deterdžent, odnosno realnog broja prodatih karata za koncerte, a ne karata uvaljenih uz omekšivač) ušlo u jedan potpuno sumanut period gde su na površinu isplivale neke najniže izlučevine, a gde su maniri, obrazovanost i pošteni rad u panici iskočili kroz prozor, nije mala stvar setiti se da je Bajaga zapravo samo nastavio svojim putem. Nastavio da pravi muziku i izdaje albume, nastavio da svira, doduše malo manje ovde a malo više tamo, i nastavio da postoji kao podsetnik svakom ko hoće da vidi da sve može da bude u redu, samo kad bismo to svi hteli.

U tim godinama, tačnije početkom te crne decenije, upoznao sam Bajagu. Dana kad su nam uveli sankcije. Igrom slučaja, on s frizurom i ja sa skoro 12 godina obreli smo se u Miločeru, u Crnoj Gori, gde je on promovisao pesmu koja je trebalo da vrbuje turiste da dođu u Montenegro. Priđem ja njemu krajnje stidljivo, pružim neko parče papira i olovku, potpiše mi se on, taman krene da mi nešto priča, ali ga baš tad pozovu na binu gde je u pratnji matrice otpevao svoju novu pesmu.

Pet godina kasnije opet sam naišao na njega. Sad sa skoro 17 godina i uveren da sam neuporedivo zreliji nego ikad ranije, otišao sam da ga gledam na koncertu koji je tog proleća bio organizovan na Trgu Republike. Realno gledano, nisam znao ništa ni o čemu, ali sam bio ubeđen da su ti neki protesti koji su se te zime događali i cela priča oko toga upravo tobogan u normalnu budućnost, onakvu kakva je trebalo samo da se nasloni na osamdesete. I Bajaga na Trgu je bio sasvim logičan most između te dve obale. Nažalost, moralo je prvo da postane gore pre nego što je postalo bolje.

Kad smo većinom živi i nešto manje zdravi ipak izašli u novi milenijum i kad smo doživeli i proslavili revoluciju zapravo u nju projektujući brojne želje i nadanja koje se kasnije uopšte neće obistiniti, Bajaga je ponovo i još uvek bio tu. Izašao je Zmaj od Noćaja i opet smo se sreli, tamo na Tašmajdanu.

To je bilo… To je bilo neko čudno vreme. Sećam se tog perioda kao ružnog, i baš zbog toga mi deluje dužim nego što je zapravo trajao. Tužan je i usamljen osećaj biti izgubljen na okeanu, sam, pokvarenog kompasa. Skoro pa kao onaj nesrećnik iz spota za Mission Sunset. I pamtim taj Bajagin koncert kao jedino srećno mesto na tom sporednom putu.

U tome je lepota onoga što Bajaga predstavlja. Njegova pojava, muzika i energija, koliko god nekom možda delovali benigno ili juvenilno, vraćaju nadu i toplinu. Ne lažnu nadu, nego onu pravu. Skromnu, možda, ali utemeljenu. Sećam se onog najgoreg vremena, ratova, ružnih vesti, ružnih ljudi i ružnih TV programa. I sećam se svega toga kao da gledam na nekom televizoru sa smetnjama i snegom. Ali se slika mentalno popravi s kadrovima iz spotova za Muziku na struju ili Grad. Posebno Grad. Jer, možda su se godine i smenjivale, ali je čamotinja života u nekakvoj zombifikovanoj Srbiji ostajala do duboko u devedesete. Ljudi – oni pošteni, pametni i normalni – nestajali su: neki su odlazili napolje, drugi zauvek. Pa opet, sećam se da sam jednom podvukao crtu u tako očerupanom i bednom okruženju, i shvatio da nije sve izgubljeno. Mislim da bih i ja odustao od Beograda da su iz njega emigrirali i Rambo Amadeus i Bajaga.

Bajaga je za mene simbol onog mogućeg pozitivnog ishoda koji se na kraju i desi, i one nade koja nikad nije iščilila. Zato i pamtim taj kasnoprolećni tašmajdanski koncert iz 2002. kao nešto lepo.

 

Istorijske nepravde se pamte da bi bile ispravljene, što je najbolje eksploatisao Mek Artur ponovnim zauzimanjem Filipina 1944. Krajem leta 2003. hodao sam s Ivom Drinčićevom ulicom, kad nas je uhvatio pljusak. Pobegli smo u neki haustor, stajali mokri i gledali kako ogromne kapi bombarduju asfalt. I više nisam mogao da izdržim. Uhvatio sam je malo ispod ramena. Okrenuo ka sebi. Uhvatio pokisli znak pitanja u njenim očima. Stavio polako šake na njene nežne obraze i poljubio snagom svih onih poljubaca koji se nisu materijalizovali u tih godinu i nekoliko meseci koje smo proveli kao bivši par. Ili barem zamislio da sam sve to uradio. I nastavio da ćutke gledam u provalu oblaka, stojeći pored nje i uviđajući da su mi moždani talasi bili toliko intenzivni da je i ona sigurno registrovala o čemu razmišljam.

Jasno je stoga bilo da ću, kad se vratim u život, imati da jednom zauvek ispravim dve velike nepravde.

Mislim da je bilo proleće 2004. kad smo iz 29. novembra umesto u njenu ulicu skrenuli u Drinčićevu. Ja sam nas tamo poveo, bez reči. Nikad joj nisam rekao šta je to trebalo da se desi na onom pljusku. Ušli smo u haustor i ljubili se.

Bajaga je, s druge strane, sledeći put u Beogradu svirao decembra 2006.

Čekali smo u redu na stepenicama. Mene je malo brinulo što smo stigli malo kasnije nego što sam planirao, čini mi se da sam to pripisivao vremenu koje joj je prošlo u šminkanju, ali sam znao da to ne treba da pominjem. Tačnije, brinulo me je što vidim da se užasno sporo ulazi u Arenu. Ne bih voleo da počne, a da nismo ušli. Pretkoncertna nervoza. Moja, ne njena. Nešto kao ćaskamo. Decembar je, a još nije bilo snega. Zanimljivo. I tako dalje. Zadovoljan sam godinom i koncertima: letos Deftones, posle sam u septembru pobegao iz vojske u Zagreb da gledam Pearl Jam, a eto, za nekoliko dana će i Block Out na Akademiji. Iva klima glavom. Pričamo kojim se pesmama nadamo. Ja imam tri koje bih baš voleo da čujem, ali sumnjam da će sve tri svirati. Mnogo bih voleo Grad, Otkada tebe volim i Zmaj od Noćaja. Sumnjam da će ići Zmaj, to je s prošlog albuma, a ove godine je izašao novi, pa će verovatno pretposlednji da bude zapostavljen. Objašnjavam to Ivi. Klima glavom. Pretresaju nas, konačno ulazimo na toplo. Tek što smo stigli do ulaza na tribinu, svetla se gase, s razglasa se čuje snimljeni glas Slobe Konjovića: „Dame i gospodo, prvi put u Beogradskoj areni: Bajaga i Instruktori!“ Prati ga odobravajući urlik publike. Parter je krcat, nema smisla ni da pokušavamo da siđemo. Ostajemo na prolazu na tribini i kreće Zmaj od Noćaja. Sva nervoza od malopre zbačena je revolucijom i pobegla je negde, mediji spekulišu da je reč o Tadžikistanu, ali ima izveštaja i da je registrovana u vazdušnom prostoru Namibije. Sve izgleda i zvuči divno i ja se topim. Druga pesma je Grad, i ja prosto ne znam šta bih bilo kome rekao. To je to. Čovek koji je simbol i istinski predstavnik ovog grada, koji je nadživeo sve što je za mog života bilo bačeno na ovaj grad, kao i ono u šta se taj grad sam uvalio, sad pred prepunom Arenom sa svojim bendom, svojim pesmama i svojom energijom čini toliko ljudi srećnima. A ja se osećam kao da sve ono ružno što mi se dešavalo pred očima bledi i nestaje s polaroida. Nove žive boje popunjavaju sve slobodne delove slike. Sve je tačno onako kako je trebalo da bude.

Nisam siguran da se ovde radi o kompenzaciji. O nečemu što dobijam zato što mi je nešto nekad bilo uskraćeno. Niti mislim da verujem da se dobro nužno dobrim vraća. Ravnoteža, ako i postoji, toliko je krhka da na nju nikako ne možeš da računaš u dužim intervalima. Ali mi se čini da je najvažnije ne odustati. Loših stvari, nesreća i nepravdi je bilo i biće. I koliko god to bilo surovo, sve te stvari daju poslužiti nečemu. Iz svega, pa i onog najcrnjeg, može nešto da se izvuče, može nešto da se ponese sa sobom. Kad se već desi, kad je već loše, šta od toga može da se napravi? Svašta. Samo mora da se proba. Ili da nastavi da se pokušava. Ja sam tako dobio i Otkada tebe volim to veče. I još sijaset drugih dragih pesama.

I nekog manijaka koji je stao iza mene kad se završavala Tišina i počeo da aplaudira potpuno neandertalno i neartikulisano, sve vreme udarajući dlanovima negde u visini mojih ušiju. Mislio sam: „Proći će.“ Izmaknuo sam se malo ulevo, ali me je ispratio. Stvarno nisam planirao da provodim vreme s osobama s ovim vidom specijalnih potreba to veče, ali je konfrontacija postala neizbežna. Dubok uzdah, okrećem se i na sebi nosim lice koje najverovatnije najviše podseća na ispižđenog Željka Obradovića, ali ga odmah po okretu menja zaprepašćenost. Gleda me i ceri se mojoj reakciji Mita iz Block Outa. Ne znamo se od ranije. To jest, ne zna on mene, pa mi uopšte nije jasno otkud sad sve to. Rukujemo se, ne čujemo jedan drugog od pesme koja je tek počela, ali mi on pokazuje na nekoliko redova iza nas, odakle mi maše Marija. Smejem se. Mariju sam upoznao na Block Out forumu, gde su me u jednom trenutku kao dovoljno dokonog postavili za moderatora. Tamo sam shvatio da delimo oduševljenost likom i delom Radomira Belaćevića i čuo da je ona u posedu jednog primerka jedne od njegovih knjiga. Dogovorili se da se vidimo i da dobijem to štivo na čitanje. Što se i materijalizovalo. Tek kasnije sam dobio informaciju da su ona i Mita, jelte, da žive, je li, zajedno, i to. A ona mu pre nego što je sišao da se upoznamo, rekla nešto tipa: „Onaj dole, to je Zola.“ Kakvo veče!

 

Svega ovoga sam se ponovo setio na kraju 2009, pošto sam s Ivom u tri večeri gledao tri fenomenalna Bajagina koncerta u Sava Centru, svaki za toliko drugačiji od sledećeg i bolji od prethodnog. Posle kojih sam ostao zadivljen time koliko je Strah od vozova velika, a Iza nas lepa pesma. Ili pozitivno zbunjen time koliko dodatne energije donese poludeli Dejan Cukić kad kao gost peva Jahače magle. I setio se kako čarobno Zažmuri zvuči, i osećaja potpuno dečje u krevetu ušuškane bezbrižnosti u koji me vrati zvuk te pesme, valjda podsećajući na vreme u kome je nastala, odnosno ono što odatle pamtim. Neverovatno je važno da je Bajaga tu. Da se radujem svakom njegovom narednom najavljenom koncertu. Da nastavlja da se obnavlja, ponovo pronalazi, vraća korenima, povremeno namigne nečem modernijem, ali uvek nađe pravu meru. Da samo radi to što radi. I da bude pozitivna konstanta. Jer kad lagano prevrtim film unazad, shvatim da je manje/više uvek bio tu, da je svako razdoblje mog života otkako se sebe sećam (što se nekom zgodom baš poklapa s trajanjem njegove karijere) bilo obeleženo i njegovim pesmama, da je svojim iskrenim ali krajnje nenametljivim stilom uspeo da se infiltrira u toliko meni dragih uspomena, da su upravo on i njegova muzika jedan od definišućih momenata u onom toplom osećaju kad pomislim na njegov i moj Beograd, a da, kad pogledam unapred, očekujem i priželjkujem samo još njegovih ploča i koncerata.

 

Jeseni te godine smo se vratili iz Francuske. Nekoliko dana posle trećeg koncerta Iva se definitivno preselila kod mene. Šest meseci kasnije… A možda i ideja da nam Bajaga dođe na venčanje i otpeva nekoliko pesama ipak nije toliko sumanuta…

Ipak, jeste.