November 28, 2020

Belgrade ’04 [Metallica, 2004]

 

Mi smo ti-i-ti. Husa, drago mu je. Vidi, Huso, mi hoćemo to-i-to. I platićemo ti. Otprilike toliko. Husa bi hteo, ali se nešto nećka. ‘Ajde malo kasnije. Što kasnije? Pa sad mu je frka, da ne vidi neko. OK, bićemo tu blizu.

 

Jebem ti državu, sve ti jebem. Ja ovo čekam jedanaest godina. I šta će sad da smisle? Novi rat? Cunami? Katastrofičnu vulkansku erupciju na Kalemegdanu? Pljusak radioaktivnih asteroida? Toksičnu košavu? Najezdu homoseksualnih skakavaca depresivaca? Antraks u bureku? Sve mu jebem nebesko. Kupio sam kartu, znam već i šta ću da obučem, i šta neću da nosim u džepovima da ne bih brinuo da mi u gunguli ne nestane, ali neću biti miran dok ne budem u masi i čujem filmsku eksploziju kojom počinje intro.

Devedeset šeste sam bio spreman da idem i sâm ako treba u Budimpeštu, ali su otkazali koncert. Devedeset devete sam mogao da biram da li ću ih gledati u Pešti ili Ljubljani, sve dok se nije zaratilo do te mere da mi je kao vojnom obvezniku bio zabranjen izlazak iz zemlje. Ej.

Dve i prve Džejson izlazi iz benda. Ja prosto ne verujem u tu vest. Kasnije te godine Džejms odlazi na odvikavanje od alkohola i nema ga devet meseci. Bend samo što se nije raspao. I onda se nekako skupljaju, snimaju novi album koji je sirov i besan, i kreću na turneju. I onda objave spisak gradova za evropski deo turneje. I na spisku Beograd. Sve ti jebem.

Verovatno me sankcije i izolacija devedesetih nisu ni zbog čega toliko ostavile nesrećnim koliko zbog činjenice da sam u godinama u kojima sam se najviše ložio na Metallicu bio bez šansi da ih gledam uživo. To mi zapravo nije bilo jasno dok ih nisam prvi put gledao ‘93. u Budimpešti. Do tada sam obožavao to nešto, ali kao da nisam tačno znao šta. I od onda čekam novu šansu. Gledao sam tu i tamo neke bendove tih godina, ali to kao da nisu bili koncerti, nego nešto iz skroz druge kategorije. A Metallicom sam bio apsolutno opčinjen kroz sredinu devedesetih. Sve. Posteri, kasete, majice, ubogi pirati, pune VHS kasete kojekakvih TV snimaka… U godinama kad nisi mogao puškom da me nateraš da uzmem da čitam neku knjigu, zbog njih sam pročitao Za kim zvono zvoni. Šta god da su napravili, kakav god zaokret u karijeri i zvuku, meni je to delovalo kao najbolja stvar na svetu. Ali bilo je užasno teško čekati ih sve te godine. Crni album, besomučne turneje i histerija koji su ga pratili čekao je na naslednika predugo. Svaka, i najmanja naznaka da se nešto novo sprema bila bi u mom životu događaj meseca. Prvo su bile glasine da će izbaciti neku sumanutu kompilaciju živih audio i video snimaka. Pa sam to čekao, čekao i čekao. Pa konačno video kod Polzovića na NS plusu prve uzorke Live Shit kofera, pa poludeo i opsedao kioske kod SKC cimajući one koji su valjali i video-kasete ispitujući ih kad će im to stići. Sećam se da sam potrošio tada skupih 50 maraka na te tri kasete, i maltene ih pokidao od prekomernog puštanja te neke ‘94. Novi album je u međuvremenu postao kao neki vic. Iz ko zna kojih razloga, probijali su sve rokove strpljenja i kao da su namerno odugovlačili s izdavanjem. Kad se konačno pojavio, pred leto ‘96, naravno da sam lagao i sebe da je to sigurno najbolji album ikad. Load je bio toliko dugo iščekivan, da kakav god da je bio, ne bi dostigao očekivanja. Na stranu to što sam neke pesme s tog albuma „shvatio“ tek kad sam i ja malo porastao. Ali kad se pojavio, jednostavno je morao da bude najbolji album na svetu, jer sam tako odlučio još kad sam čuo prethodni, pet godina ranije.

Ono što je Metallica zapravo naučila u toj pauzi bilo je da imaju pravo da rade šta hoće. Zato je i Load takav kakav jeste: nije bio gotov dok nije bio gotov, a biće gotov kad bude gotov. A kad je bio gotov, bio je gotov s toliko pesama da su od ostatka napravili još jedan album. Reload je izašao na jesen ‘97, sećam se da sam The Memory Remains prvi put čuo na Ivinom televizoru i da nisam znao šta da mislim. Album je ostavljao isti, ako ne i jači može nam se ukus u ustima. Ali kako je vreme prolazilo, sve je nekako dobijalo na smislu. Osim činjenice da odlazak na njihov koncert biva samo u snovima.

Na svakih nekoliko godina pojavi se nešto, kao snop svetioničkog fara koji ide ka meni, samo da još brže nestane iza ugla: zato sam toliko ispizdeo što ni ‘96. ni ‘99. kad su bili u relativnoj blizini Srbije nisam mogao da ih gledam. U međuvremenu su izbacili pun album obrada svega od Dischargea preko Nicka Cavea do Skynyrda, pa onda i dupli album sa simfonijskim orkestrom, ali ništa od toga nije izgledalo nelogično, ili kao nešto što im ne stoji. Šon Koneri i Brus Vilis mogu da budu obučeni bilo kako, i svejedno će izgledati ko bogovi. A Metallica može da objavi kakvu hod hoće muziku, i to će uvek biti neprikosnovena muzika. Možda se neće prodavati toliko dobro kao „Crni album“, ali zašto bi izbor većine bio potvrda kvaliteta? Demokratija prikazuje realne, ali ne i najpoželjnije rezultate. Bilo kako bilo, sve što se događalo s bendom u drugoj polovini devedesetih bilo je kao neko smišljeno sito, kao nešto što treba da odvoji one koji su počeli da ih prate ‘91. jer su svi počeli da ih prate, od onih koji ih stvarno vole.

Doduše, ako je to sito bilo namerno postavljeno, kako se prešlo u novi vek bend kao da je sam počeo da odvaja komade sebe od celine. I to je moglo da ih košta mnogo skuplje nego što jeste. Garažni bend postao je priznati bend, koji je postao uspešan, koji je postao planetarno obožavan, koji je postao nemilosrdna mašinerija koja plaši koliko je surovo dobra, koja je postala zver, koja je počela da grize samu sebe i pravi teške rane, kao životinje u zatočeništvu. Ne mogu da tvrdim da znam kako se Džejson osećao i zašto je tačno otišao, ali tako je delovalo. A da je sve otišlo predaleko postalo je jasno i kad se Hetfild povukao iz sveta, „da se malo sredi“, pa ga nije bilo skoro godinu dana.

U međuvremenu se i moj život istumbao. Sezone se brzo menjaju, listovi brzo menjaju boju od pupoljaka do opalih, i koliko god sam voleo neke jeseni, toliko sam naučio da mrzim neka proleća zbog kojih Iva i ja više nismo bili zajedno. I u tim sezonama kao da me druge stvari nisu doticale, nisu stizale na red. To što se Metallica raspada u starom životu bilo bi gore od nuklearne kataklizme, ali tada je postala samo sporedna neprijatnost. Ali je i njihov povratak i uzdizanje i te kako imalo pogonsku ulogu i u mom ustajanju. Ta 2003. mi je većim delom bila za „besno iscepati na sitne komade, baciti na pod i ugaziti“, ali su vesti i ono što je preko neta moglo da se gleda o snimanju novog albuma Metallice ipak bilo više nego ohrabrujuće. Zato sam tako dobro reagovao na St. Anger, album koji u zvuku i samoj muzici ima toliko nedostataka, ali koji po tematici kao da je komunicirao direktno sa mnom. I koji je možda, a možda i nije, imao ikakve veze s onim što se desilo, a desilo se da se sve mnogo popravilo.

I kad već nisam mogao onda kad sam bio najviše naoštren za to, zašto se stvarno konačno ne bi sve poklopilo i zašto ne dođu oni kod mene, za promenu? Bio sam srećan kad sam video da je beogradski koncert definitivno potvrđen, pa makar i na tom smrdljivom stadionu. I nije samo zbog mene. Ko zna koliko još ljudi odavde nije moglo da ih gleda kad su to najviše želeli. Pa eto nam ga onda „na“. Petnaesti jun dve hiljade četvrte. Beograd i Srbija imaju priliku da popune makar jednu rupu. Da izravnaju neke stare račune. Da dokažu da su bili nepravedno zapostavljeni. Ja sam karte kupio još odavno. Nacrtaću se tamo rano, nabiću se negde napred i eksplodirati.

Evropska turneja počela je krajem maja. Čitam, pratim, gledam, slušam. Svako veče set-lista je različita. Stoga pripremama za koncert pristupam krajnje studiozno. Dan pred beogradski šou izvlačim spiskove s prethodna tri, iz Gelzenkirhena, Viner Nojštada i Minhena. Uporedni pregled, veštačenje, superpozicija. Zaključci pažljivo izvedeni: otvaraju sa Blackened i Fuel. Negde u sredini s novog albuma sviraju Frantic i St. Anger. Regularni deo koncerta završava se kombinacijom Nothing Else MattersMaster of PuppetsOneEnter Sandman. Dve pesme za bis, prva je nesigurna, ali je Seek and Destroy na kraju. Ostale pesme variraju. Sve je jasno.

Nažalost, promoter beogradskog koncerta je po starom srpskom običaju poželeo da za minimalna ulaganja ostvari dobit od koje bi mogao da se penzioniše, pa sa Metallicom u paketu ne dolaze i bendovi koji im inače otvaraju koncerte na ovoj turneji, a koje bih izuzetno voleo da vidim: Lostprophets i Slipknot. Neko vreme su po gradu kružile razne priče o eventualnoj predgrupi. Organizovano je i neko lažno onlajn glasanje o tome, a postojala je i realna varijanta da koncert otvori Block Out, zbog čega bih se ja najverovatnije istopio od radosti, samo da se obistinilo, što nažalost neće biti slučaj.

Petnaesti. Rano popodne. Nalazimo se kod Žodre. Pera Marinković dolazi sa mnom, Dule je već tamo. Nosim u džepu CD singl Frantic koji sam pazario prošle godine u Nemačkoj, s namerom da kod Žodre s njega preslušamo živu verziju Blackened, snimljenu prošle godine. Neverovatno sam naložen. Vidim i Pera isto. Kad smo odvrnuli muziku kod Žodre, prosto je poludeo. Neviđeno sam srećan zbog onoga što će uslediti. Koliko sam samo puta u prošlih 13 godina pričao sa Žodrom o njima, koliko smo obojica bili zaluđeni i koliko je samo muzike bilo između nas svih ovih godina, bilo da smo se oko nje slagali ili svađali. A Pera… Koliko god on voleo Partizan i Argentinu umesto Zvezdu i Brazil, to je čovek s kojim sam prvi put u životu išao u Prostor, koji je sa mnom bespomoćno tražio Ivu kad nisam znao ni gde stanuje, koji je posle išao sa mnom na Akademiju i veče ranije (da vidimo kako je zapravo tamo), i baš ono veče kada se sve desilo. Ovo je tačno ono što treba da se desi.

Skidam sat s ruke, ostavljam ga na stolu zajedno s mobilnim. Krećemo ka stadionu. Sunce piči. Ima da se načekamo, ali vredi toga. Bitno mi je da uđemo što ranije, hoću da se zabodemo skroz napred. Pre 11 godina sam bio mali i uplašen. Sad ne želim da izbegavam, hoću da sam blizu akcije. Najgora šutka mi deluje neizrecivo primamljivo. Hoću da sam napred, hoću da ih vidim izbliza, da vidim Džejmsov pogled. Da vidim tu vatru u očima uživo, da dam sve od sebe i da moja energija samo doprinese ludnici koja se sprema za nekoliko sati.

Na putu do stadiona pod adrenalinom više skakućem nego hodam. Čavrljamo o raznim stvarima. Neko pominje da su nešto jutros po vestima pričali da su spremna posebna iznenađenja za one koji dođu među prvima. Šta god, to mora da su neke sponzorske gluposti, kredit za mobilni ili tako nešto. Kapije su otvorene od četiri sata. Mi smo stigli oko pola pet. Ušli najnormalnije. Sišli na teren. Prošli napred do ograde koja stoji na jedno 30 metara od bine. Ne može dalje. Ne može dalje? NE MOŽE DALJE??

Svi koji su ušli u prvih dvadesetak minuta dobili su narukvice s kojima mogu da uđu u fan-pit. Mi smo zakasnili ne više od pet minuta. Narukvica više nema. Sve smo proverili. Sve karte za teren su bile iste. Nisu postojale skuplje i jeftinije. Ponavljam te informacije samom sebi i prosto ne mogu da verujem u kako apsurdnoj situaciji se nalazim. ‘El’ znate vi bre ko sam ja? ‘El’ znate kol’ko sam ja na ovo čekao? ‘Este normalni?

Nema ‘leba. Obezbeđenje postavljeno duž ograda. Na stadionu još uvek neka sića ljudi, usred bela dana smo, kad bismo nešto probali na bum, odma’ bi nas pohvatali i izbacili. Jao, pa jao.

Ubijamo vreme. Kao, možda će moći da se preskoči kad se nakupi više sveta, ili kad padne mrak. Ma važi. Jun je, mrak dok padne Metallica će već uveliko da počne.

Vreme užasno sporo prolazi. Tu smo, kod ograde. Ne može bolje od ovoga. Tri’es’ i kusur metara. Ma super.

Puni se stadion. Pala nam je na pamet još jedna ideja, doduše. Možda neko iz obezbeđenja nije gadljiv na kintu? Merkamo redare. Ko nam deluje dovoljno pokvaren i dovoljno glup? Jer ako snimi koliko smo očajni, može da odrapi neku cifru koju ne možemo da platimo ni da sve istresemo iz gaća. Hm. Hmhm. Možda onaj desno? Ima priglup pogled. I gle, baš ga sad smaraju neka dva ortaka. Prilazimo, kao slučajno. Njih dvojica su Makedonci. Vidi, vidi! Odveo ih je u stranu, tamo u onaj tunel kojim vozila izlaze na atletsku stazu pod istočnom tribinom. Pratimo ih tamo, doduše s bezbedne distance. Oni njemu nešto iz novčanika, on njih odvodi sa sobom do ulaza u fan-pit, pokazuje rukom da prođu, i… Šefe, ti si baš ono što nama treba.

Prilazimo mu posle dva minuta. Mi smo ti-i-ti. Husa, drago mu je. Vidi, Huso, mi hoćemo to-i-to. I platićemo ti. Otprilike toliko. Husa bi hteo, ali se nešto nećka. ‘Ajde malo kasnije. Što kasnije? Pa sad mu je frka, da ne vidi neko. OK, bićemo tu blizu.

Desetak minuta kasnije mu opet prilazimo. Sad je problem što su se pojavili Ameri koji nadgledaju obezbeđenje, nema šansi sad ništa da završi. Evo, kasnije, kad počne predgrupa. Povlačimo se, taktički.

Teren se već fino popunio. Tribine isto. Počinje predgrupa. Užas. Opet mi kod Huse. Sav je nervozan. Hteo bi, ali se usrao. ‘Aj nemojte sada. Pa kad onda? Ne zna.

Ne zna ni posle dve pesme. U stvari, najbolje da probamo kad počne Metallica, tad će biti mrak, pa Ameri valjda neće biti tu, pa valjda ovo, valjda ono.

Ne vredi. On je jednostavno uplašen. Mogao je to da odradi još odavno i da ode kući sa solidnim parama. A budemo li mi još čekali da se smiluje (što se neće desiti), izgubićemo šansu da gledamo koncert makar iz blizine ograde. Sa pogrešne strane. Pu, bre.

Skrasili smo se negde u masi. A ništa, treba uživati u onom što ti je dato. S razglasa ide prvo raznolika muzika, pa se polako prelazi na klasike, bendove koji su im prethodili i koji su im na naki način pripremili put. Atmosfera se podgreva. Bina se namešta. Ističem da će početi tek kad se bude čulo It’s a Long Way to the Top od AC/DC, ali primećujem da me Dule gleda pomalo kao štrebera. Šta ću kad znam. Šta li su još odlučili da sviraju večeras? Jedva čekam. Ijao, jedva čekam! I sudeći po zvižducima i urlicima između svake dve pesme s razglasa, ima još solidan broj ljudi koji se isto osećaju. Znam još gomilu ljudi koji su tu negde, na raznim mestima po stadionu. Braća Velović su negde na tribinama. Jeja i Nikola negde na terenu. Video sam i razne likove s fakulteta, pa onda Danijela i Zdravka iz By-Passa… Iza sebe čujem još jedan poznat glas, doduše malo rastrojen, odnosno solidno pijano usporen.

Alo, bre, šta je ovo? Kakva je ovo ograda? Kakvi su ovo fazoni? Ovo je koncert, ovo je talme! A ne VIP talme!

Luka. Pijan ko bulja.

Ljudi, ne mogu nam ništa. Samo treba svi da krenemo napred, neće moći da nas zaustave. Samo treba da pređemo preko ograde. ‘Ajmo svi napred!

Hvatam ga za rame dok se tetura i dok ga masa na neku foru propušta ka nama. Grli me, sav je srećan što me vidi. Kaže da su sedeli i cirkali ispred stadiona, iz fazona da slušaju odatle, pa su onda skupili neku kintu i ponudili redaru, i ovaj ih je pustio. Jebem ti Srbiju. Jednom u životu hoću nekog da potplatim, i samo ja ne mogu.

Čuju se gajde od AC/DC. Odjednom se muzika prekida. Sva svetla se gase. Eksplozija. Na ekranima Klint Istvud pali fitilj na topu, od eksplozije zamalo strada Ilaj Valak, a s razglasa počinje Morikoneov Ecstasy of Gold, uz neopisiv urlik odobravanja.

Ništa ne čujem. Ništa ne čujem.

Skačem koristeći Perina ramena kao pomoć pri odrazu. Urličem nešto kao bezglava budala. Ma, pusti me, vidiš da ne znam gde sam.

Kreće intro traka. Svi urlaju. Jel’ Blackened? Jel’ jeste? Ništa ne čujem, jebote, jesi li nekad čuo ovoliko ljudi koji ovako urlaju?

Istrčavaju na binu, Hetfild krlja uvodni rif. Počinju da prže. Pera me hvata za ramena, đipa, oči mu skroz razrogačene. Svi skaču, svi oko mene, u i van ritma, uopšte nije važno. Pokušavam da pevam prvu strofu. Možda stih i po, dok se nisam zakašljao. Jednostavno ne mogu da izdržim, preveliki mi je autput. A sve bih, sve u isto vreme. Ne znam koliko sam se puta izgubio od ostalih i u metežu ponovo pronašao nekog od ljudi s kojima sam do pre koji minut stajao, a pesma je već bila gotova.

Beograd! Metallica is with you! Are you with us? Then give me an M! I said, give me an M! Give me a E! Give me a T! Give me an A! Give me an L!

Gimme fuel, gimme fire, give me that which I desire!

To, rokaj! Vatra na sve strane, sumanuta pirotehnika. Cupkam i bacam se levo i desno, odbijam od Pere i raznih istomišljenika. Pevam, kreštim, puca mi glas, kašljem, derem se nešto neartikulisano. Skačem kao budala. I ništa od toga nije problem. Jer mi se čini da svi oko mene rade to isto.

You look… You look beautiful. And you sound beautiful.

Džejms najavljuje Harvester of Sorrow. Idemo, ludilo! Opet skakanje, fin ujednačen ritam. Pumpam pesnicom, pevam reči kao da sam ih pisao. Penjem se na prste, da vidim ko šta radi na bini. Na refrenu biram da pevam prateći vokal. Rob to radi, ali nije to to. Džejson je bio zver. Ali, nekako, nisu bitni delovi. Tu su uvek četiri čoveka, neki zamenjivi neki ne, ali sklopljeni u neverovatnu mašineriju. Metallica. U Srbiji, prvi put. Očigledna je obostrana želja da se ostavi najbolji utisak. Srbija hoće da pokaže koliko je ovo čekala. A oni da su živi, življi nego ikad, i da prže kao da im je to poslednje. Pesme koje su izabrali su totalni best-of, nema nekih eksperimenata i rariteta, samo ono što svi žele da čuju: Sanitarium, Bells, Sad But True, Creep, Fade, Battery, Roam, pa onda pred kraj i očekivani Nothing Else Matters, Master, One i Sandman… Mnogo smo čekali na ovo. Ali nema veze, sad smo tu. Eh, da je i to čekanje prozujalo ovako brzo koliko i ovaj koncert…

Izašli su na bis, krenuli u The Four Horsemen, ja nastavio gde sam stao. Pevam, skačem, grla nemam, listove ne osećam. Kako su dobri. I još Seek and Destroy i…

It’s been wonderful to finally see you, Metallica loves you.

Prosto ne znam šta bih od sebe. Od ovog nema dalje. Do nekog sledećeg puta.