December 4, 2020

Hronični nedostatak vatre u očima [Eyesburn, 2003]

 

Nikad ranije nisam bio u Zrenjaninu.

Šta znam o Zrenjaninu? Nekada se zvao Bečkerek. Proleter je iz Zrenjanina. Stadion se zove Karađorđev park. Darko Kovačević je tamo igrao pre nego što je prešao u Zvezdu. Ana Vasiljević je imala dečka iz Zrenjanina. Na Begeju je. U Vojvodini je. Dalje je od Borče.

A Beograd? Beograd je mesto gde provodim svoje dane i ujedno mesto gde najmanje želim da budem, što je osećaj koji mi je poznat od ranije, ali je posebno intenzivan u poslednjih nekoliko dana. Život u Beogradu je kao boravak na svemirskoj stanici Mir: smeješ se u kameru i palcem pokazuješ da je sve u redu, a u istom trenutku se zid s tvoje leve strane naizgled nenajavljeno urušava, neki pomahnitali kablovi pod nogama te sami spopliću, voda šiklja iz cevi iza tebe, a osoba iz susedne prostorije uporno priča sama sa sobom. … I tek onda stignu loše vesti. Ni najmanje mi se ne priča o lošim vestima. Možda mi se i priča o tome da mi se čini da su sve vesti koje dobijam već dugo vremena samo loše. Šta vredi? Kome da pričam? Onima kojima već jesam, već sam i dosadio. Ostalima? Ne mogu. Mrzi me. Nema svrhe. Evo kako se osećam: jun je 2003. Nisam dovoljno jasan? Evo onda ovako: iza mene je maj 2003. I unazad, ceo ostatak 2003. I veći deo 2002. Osim možda novembra i leta, oni su bili bolji. Mislio sam: „Neka, nema veze, sve to što je naišlo – možda je moralo da naiđe i prođe da bi došlo nešto bolje. Ali, umesto jula, stigao je jun, i tu baš ništa ne mogu da uradim. Nekog drugog dana bih zbog toga verovatno:

a) u tišini sklapao bombu po Hamasovom priručniku za odagnavanje dosade i preživljavanje na terenu, koju bih zakačio oko stomaka i demonstrativno se digao u vazduh u prepunoj šesnaestici;
b) popeo se na krov Narodnog muzeja i po evropskim standardima, bez ikakve diskriminacije pucao u ljude na Trgu;
c) pažljivo složio sve jastuke iz kuće na svoj krevet, duboko udahnuo, legao na stomak i vrištao u gomilu upakovanog perja ispod sebe;
d) seo u kola, vozio svojom ulicom i zaleteo se u baštu nekog od odvratnih kafića; po zaustavljanju bih izbacio u ler i nastavio da divljam po gasu kako bih preživele dodatno psihički uzdrmao;
e) čačkalicama zaglavio kapke i merio štopericom koliko je potrebno vremena da mi krenu suze; eksperiment ponavljao barem deset puta radi statističke pouzdanosti;
f) pozdravio se sa svima i bez velike buke otišao u pizdu materinu.

Umesto toga idem sa Žodrom u Zrenjanin. Prisustvo duha uz potpuno odsustvo razuma; specijalna ponuda, samo danas! Možda mi se samo čini da još nisam poludeo.

Pre neki dan sam na radiju čuo da Eyesburn sviraju u Zrenjaninu. Palo mi je na pamet da bi bio dobar štos otići na taj koncert. Žodri se isto svidela ideja. Brzo smo se dogovorili: idemo njegovim kolima, stižemo tamo predveče, blejimo po gradu, gledamo koncert i vraćamo se kući. Spustio sam slušalicu i veći deo sledećeg minuta proveo diveći se jednom slovu g napisanom ranije tog dana na nekom parčetu papira.

 

Nisam bio nešto oduševljen kada sam februara ’98. prvi put slušao Eyesburn uživo. Svirali su u SKC kao predgrupa Pro-Painu, i sve čega se sećam jeste da ih je bilo trojica, da su se trudili, ali da sam brzo zaboravio njihov nastup. Čuo sam za njih i ranije, puno su ih hvalili neki ljudi koje sam poznavao, baš sam zato dosta i očekivao. Podigao sam obrvu zbog njih tek kad sam video spot za Exodus, čini mi se da je to bilo leta ’98. Posle se na radiju vrtela ona obrada Haustora, sve je to dosta obećavalo, ali nikako se nije bilo potrefilo da ih ponovo gledam uživo. Potpuno se me oduševili tek na onom koncertu pred izbore 2000, kod Nebojšine kule, kad su se pojavili na bini prepuni energije i podigli atmosferu do ivice izbezumljenja. Fool Control je izašao malo posle toga, pa je usledio još jedan mnogo dobar koncert u SKC s gomilom gostiju, i posle toga sam im postao redovan na svirkama, a Eyesburn postao bend koji baš cenim. Njihova muzika je baš često nekako uspevala da bude tu u nekim meni bitnim momentima. Bili su tu kad je bilo teško, kao onda kad su svirali u Barutani na proleće 2001, malo pre nego što mi se život drastično popravio, ali dok je još uvek bio teško sranje. Bili su tu i kad sam bio srećan (ili barem tako mislio), i kad sam sa još-malo-pa bolesnom predanošću sastavljao idealnu kompilaciju njihove muzike za južnonemačko tržište, nazovimo ga tako.

Dugo sam iščekivao da Solid izađe, a kad je konačno izašao, nigde nije bilo ni reči da će se uskoro desiti neka svirka u Beogradu. Pa kad sam već čuo da će svirati u Zrenjaninu… Čini mi se da sam trenutno na mestu u životu gde bih probao bilo šta.

Radujem se što idem u Zrenjanin. Inače, najradije bih iskočio iz svoje kože.

Kad sam seo u kola, bio sam miran. Ne volim taj osećaj, uznemiri me. Negde na pola Pančevačkog mosta sam se setio šta mi je. Nije spokoj za mene, ne znam šta ću s njim. Čim shvatim da sam spokojan, sve počinje da me pecka, svi živci igraju, samo čekam s koje strane će voda da poplavi. I kao da me baš ta anksioznost održava u komadu. Dobro mi je samo ako se tresem i treperim, ako stanem, moraću nekom da objasnim šta mi je. Moraću sebi da podnesem račune. A ako ne stanem – istrošiće mi se baterije, kad-tad. U svakom slučaju, ovako neću moći još dugo, uskoro će doći kraj. Eto i jedne dobre vesti. …Mada sam siguran da će to biti samo uvod u neko sledeće sranje.

Nije sve tako crno. Dobra vest je i da sam u poslednje vreme primetio i nešto nalik besu u sebi. Loša vest je, doduše, što to nije pravi bes, nego nešto podmuklo, što se prilagodilo situaciji a ne mojoj potrebi da pobesnim. Da nazovemo to srdžbom. Jesu li bes i srdžba sinonimi, uopšte? Meni ta reč, srdžba, deluje nekako sivo, gorko, baš onako kako se osećam. I ne puknem od toga, ne uradim ništa, samo osetim da nezadovoljstvo poprima još jedan oblik. To je moja srdžba, i ja je volim. Nosim je kao krunu. Sam biram trnje za svoju krunu.

Kruna od trnja koju je rimski vojnik stavio na Isusovu glavu nije izgledala kao ona na slikama raspeća koje danas postoje. Raspećima za razliku od modernih sahrana nije prisustvovao oficijelni fotograf, tako da su majstori slikarstva iz ranog srednjeg veka toj slici dodavali i neke detalje po slobodnijoj proceni. Crkva je, inače, nekoliko vekova branila da se raspeće pojavi na slici, što je bilo sasvim dovoljno da se nit potpuno egzaktnog prizora negde zagubi. Pojmu krune na Zapadu odgovarao je prstenast oblik, te su po inerciji slikari trnje prikazivali savijeno u običan okrugli venac. Istočne zemlje su zapravo imale krune drugačijeg, zasvođenog oblika, nalik onima koje se i da nas koriste na crkvenim venčanjima u Srbiji. Upravo je takvog oblika bilo upleteno trnje na glavi Isusovoj. Ikone koje dan-danas mogu da se kupe u crkvama na Istoku pokazuju krunu od trnja kako su je zamislili na Zapadu. Holivud je pobedio još u srednjem veku. Da li istoriju stvarno pišu samo pobednici? Ako ne možeš da pobediš, da li to uvek znači da moraš i da izgubiš? Hitler je morao da izgubi, takav čovek ni u jednom paralelnom univerzumu ne bi potpisao nikakav mirovni sporazum s neosvojenom Engleskom i neuništenom Rusijom. Čaušesku i Milošević su morali da propadnu, put koji su odredili za svoje narode oduvek je vodio ka samo jednom ishodu za njih same. Kurt Kobejn nikad ne bi preživeo medijski cirkus koji je pratio uspeh njegove muzike. Šta je onda sa mnom, običnim čovekom koji nikad nije prišao tim nivoima moći, slave ili upotrebe ilegalnih supstanci, a koji se opet muči da svari razne stvari na koje naiđe? Možda za mene ima nade. Možda je moja prednost što sam primetio da postoji i nerešen ishod. Možda samo treba da se naučim i da verujem u to. Jer ovako kako jeste, sam ću sebe sagoreti neprekidnim trčanjem i jurenjem krajeva dugâ. Ne mora svaki put da se pobedi. Ne može svaki put da se pobedi. Moram da naučim da pažljivije biram svoje bitke. Moram da se naučim da nedostatak hrabrosti i strpljenje nisu iste stvari.

Možda je i svako ko preživi pobednik.

…I tako je negde u blizini Besnog Foka moja srdžba arhivirana. Za kasniju upotrebu.

 

Verovatno je činjenica da se prvi put vozim ovim putem uslovila moje povećano interesovanje za prizore koji su odlučili da se ponude duž njegovih bokova. Ali mi mozak suviše lako upada u one dosadne i još povrh svega sam vs sebe filozofske rasprave o tome šta stvarno postoji, da li je svest uslov postojanja nekog događaja ili samo svedok istog, da li kuća, polje, nebo i oblaci egzistiraju van ikakvog čulnog opažaja, da li je svest jedini, ako ne dokaz, onda makar trag postojanja bilo koga ili čega, da li kamen postoji za svakog ko ga primeti, odnosno da li postoji za sebe, ima li kamen bilo kakvu svest o bilo čemu, te ako bi imao savest, da li bi ga i zbog čega grizla; i na pamet mi pada takva bujica glupih teorija da ne mogu da se odbranim čak ni kad bih se potrudio. Da mi je put bio stvarno dosadan, verovatno bih pribegao svom tradicionalnom metodu odagnavanja dosade po kojem trepćem po jednom između svake dve bandere. Malo kome je poznato da je ovaj metod u stvari u mom biću češće dovodio do amplifikacije već postojeće dosade, pa je svakako bolje što ga sad ne primenjujem. Put za Zrenjanin mi je zabavan jer mi je nov. Novosadski ne volim jer sam ga prošao sto puta. Neki vešt advokat bi ovo iskoristio da dokaže sudu da sam isti kao ljudi koje još uvek krivim za svoju nesreću, zbog čega bi se oni verovatno i izvukli. A-a, ne može. Legalno je i legitimno igrati se igračkama. Zločin je i pomisliti da se isto sme i ljudima. Šta me briga ako deluje da sudim.

In my mind I’m everyone of you…

Izgleda da ipak nisam daleko odmakao od one srdžbe od malopre. I to me… To me sad već nervira.

Postoji toliko stvari koje mrzim kod sebe.

Postoji toliko stvari koje mrzim kod drugih.

Sâm sam. Već dugo vremena sam sâm. Ništa se ne menja ni u fizičkom prisustvu ljudi oko mene. Oni koje želim pored sebe miljama su daleko, na ovaj ili onaj način. Ne mogu više ovako. Počinjem da grizem, to je dobro. To me podseća na nekog.

Nedostaje mi Ari. Bio je pored mene 12 godina i voleo sam ga više od skoro svih ljudi. Sećam se i njegovog škljocanja zubima, taj pas je imao karakter i po! A bio je tako dobar. Koliko je on samo puta umeo da ugrize zbog neke najsitnije gluposti, barem se nama tako činilo. A ko zna šta je njemu u stvari bilo na srcu? Ko zna šta je on trpeo, da bi tako planuo na nekim tako neočekivanim mestima, jadnik… Uopšte, kakav li je teret koji svi nose, a o kojem niko osim njih ništa ne zna? Ko zna šta je u nama i šta je s nama.

Kamo sreće da sam ja nekad ugrizao, da sam makar škljocnuo zubima u prazno; da opomenem, da kažem: „Nemoj to da radiš, ne znaš šta će se desiti; ovo nije igra, ovo stvarno boli.“ Voleo bih kada bi svako ko je ikad učinio nešto od čega se kumulativno ovako osećam dobio od mene šakom preko usta. Voleo bih kada bi se to baš sada desilo. Ali će na kraju taj na koga se sve sruči verovatno biti neko najmanje kriv. Ili ću, još verovatnije, to biti baš ja. Zamahnuću, zaleteti se još jače, izgubiti ravnotežu i pasti na dupe pre nego što ikog udarim.

Kad bi život bila igra, moja bi se sastojala od bacanja kockice i svaljivanja krivice na druge. Pa čak i tako, čini mi se da su me već nekoliko puta preskočili kad je bio moj red da igram. I možda sam i sâm kriv za to. I da, to me ljuti. Sve to.

Gledam suncokrete u poljima s leve i desne strane puta i prepoznajem sebe u svakom cvetu koji uinat hiljadama ostalih stoji okrenut za sebe, bojkotujući sunce.

 

*                             *                             *

 

Sedim sa Žodrom u kafiću, pretpostavljamo da smo negde u centru Zrenjanina. Fin grad. Nije da smo odmah zaseli na piće, prvo smo malo prošetali okolo. Baš fin grad. Išli smo da tražimo Zeleno zvono, mesto gde treba da bude koncert večeras. Našli smo ga lako. Karte još ne prodaju, kažu da će početi tek negde uveče. Pre kafića smo kupovali neke sitnice na trafici pored. Devojka koja radi unutra bila je tako neobično ljubazna, da mi je nekoliko stvari brzo palo na pamet. Batalio sam to otprilike istom brzinom, jer:
1. u Vojvodini smo; ovde su svi fini i ljubazni;
2. šta bih ja kog đavola radio, sve i kad bi mi uspelo to što mi je palo na pamet? Kako bi to pomoglo? Problem je u meni. Ako sam ružan iznutra, ništa spolja neće me učiniti lepim.

Vreme je fenomen. Možeš da ga meriš, gubiš, bezuspešno ubrzavaš ili usporavaš, gubiš, posmatraš kako protiče, raspravljaš o tome da li je ikad (i kad) počelo i da li će mu doći kraj, ponovo gubiš, ali ga nikad ne možeš zaustaviti. Ne znam kad je počelo, ne znam kuda i dokle je naumilo, ali neće zastati zbog mene, to je sigurno. Istorija nikog ne čeka. Ne postoji ništa upornije od vremena. Povezano je, za razliku od mojih misli. Teče. Ljudi vekovima pokušavaju da ga diseciraju, izdele na celine bilo kakvih veličina, da ga posmatraju na način koji bi ih uspokojio jer se plaše svega što ne mogu da osvoje i kontrolišu, ali ne vredi. Vreme će biti tu posle svakog, pregaziće nas sve, ništa mu ne možemo.

Ne verujem da je postojao nulti momenat bilo čega, pogotovo vremena. Svaki događaj bio je uslovljen nečim: uzrokom, povodom, šansom, fizičkim poljem, bacanjem kockice, stajanjem na okrugli ili četvrtasti šaht, nečim što mu je prethodilo. Ova godina je loša ne zato što je godina, nego zato što joj je prethodilo sve što jeste. Ne znam kako drugačije da joj priđem. Gde je dupe a gde glava problemu? Gde je prostor u vremenu? Ili kada je?

Konzumentsko društvo je čudo, koliko je grozno. Ne bih se ja borio protiv njega, više me fascinira koliko je ogavno. Nije bitno da li si vernik kad dođe Božić, niti je bitno da li uopšte i u šta još uvek veruješ. Važno je samo kupiti poklone na vreme. Važno je biti agresivan, advertajzovati, biti prvi ili makar tvrditi da jesi, i biti bombardovan beskorisnim informacijama. Ali propašće to društvo, baš zato što je toliko nervozno. Ili možda neće, možda će propasti čovek, možda će biti manje čovek da bi bolje funkcionisao: mrštiti se, saosećati i plakati na komandu, kao publika u TV studiju koja aplaudira kad se za to predviđeni znak upali. Konzumentska kultura je kupila i prava na brojanje vremena. Iako za to ne postoji razlog, danas i ja vreme sagledavam po konvenciji. Evo, januar na primer. Januar je čudan mesec, to je onaj period kad se najlakše zbunim i pomešam prošlo, sadašnje i buduće. Tako je bilo i ove godine: lagao sam da se selim u Bugarsku, oduševio se balsamom za usne od kajsije, sanjao o nečemu dalekom ili davno prošlom, umalo povraćao zbog načina na koji me je Debeli vozio posle jedne žurke (ali sve vreme to veče smatrao svojom pobedom), ježio se čekajući i čitajući neke mejlove, slao SMS pred spavanje posle čega sam ugasio telefon i prevrtao se u krevetu zbog neke sumanute i ne-znam-kako-da-opišem-kolikodobre-leptire-u-stomaku-a-22-mi-je-godine nervoze, i sve to sumirao sutradan izrekavši preko telefona u trenucima potpunog sunovrata naše rukometne reprezentacije: „Nemačka vodi 7:2.“

U februaru nisam ništa radio.

U martu sam se sećao novembra i činilo mi se da je drugačiji svet moguć. Kolumbo je krenuo ka zapadu da bi došao na istok, a umesto toga našao Novi svet. Meni se jednom kasno noću učinilo da ću naći novi svet ako slučajno krenem ka istoku, pa u krug. Zaboravio sam da neću uspeti.

April je bio mesec kad sam čekao proleće. Kad je konačno stiglo, više nisam znao zašto sam ga čekao.

U maju sam u trenutku lažne hrabrosti izjavio da me ovog maja niko neće ostaviti. Zaboravio sam da neko može.

Jun je već pri kraju. A ja isti. Još uvek zarobljen negde u hodnicima prošlog, držim grčevito rukama cifre nekih starih datuma i očekujem čestitke i priznanja jer smatram da sam pobedio sat samo zato što je on prvi stao. Brkam prostor i vreme. Zaustavim se, ulogorim se i ukopam u nekom danu, smišljam kako da ga promenim, a on je već davno prošao, zajedno sa celim svojim svetom. Durim se po nekoliko dana u nakjuče, dok ne shvatim da sam sve to do danas uzaludno potrošio. Juče je istekao rok trajanja za juče, već se pokvarilo. Sutra možda neće ni doći. A danas mi se obično ništa ne radi. Samo zato što više nemam ideja šta da uradim. Ne znam šta ću od sebe, jedino da odbacim kožu i počnem iz početka. A za to vreme… Vreme teče kontinuirano, a ja ga pratim samo kad mi to odgovara. Kad sam bio mali, ako mi je bilo lepo napolju a već se bližilo vreme da se vratim kući, pomerao sam vreme na svom satu tako da ispadne da imam i dodatnih pola sata i izgovor za mamu i tatu za kašnjenje. Deo sam čovečanstva, jedinka sam vrste koja tretira vreme kao da može da se igra s njim. Lomimo ga i računamo po svojim potrebama, brojimo od momenta kada je neki čovek bio razapet, ili od kako je neki drugi čovek s nekim ljudima koji su ga sledili prešao iz nekog u neki drugi grad, ili od rođenja nekog koga smatraju prvim čovekom na svetu, ili ciklično na svako deljenje lovorovih venaca ljudima koji najbrže trče ili najdalje bacaju koplje. Ljude delimo u odnosu na deo godine kad su rođeni, verujući da su slični jer zvezde tako kažu. Uvek je tako zato što je neko to rekao. „Karte su kod onog iza.“ Krademo i otimamo, a to u startu ne priznajemo jer sve smatramo oduvek našim. Decembar je oduvek bio poslednji mesec, ali kad je bio izmišljen, bio je deseti mesec. Horoskop je imao 12 znakova dok nisu izmislili zmijonošu, koji je ipak brzo kidnapovan i o njemu se više ništa nije čulo. Sve je Bogom dana istina, a ono u šta se ranije verovalo bile su praznoverice. Jedino još valja raspravljati oko toga čiji je Bog u pravu. Naravno, samo dok nauka ne dokaže da istina više nije istina, nego da se promenila. Mada je i to u stvari neki Bog hteo.

Već hiljadama godina stojimo na svom gigantskom đuletu i divimo se sami sebi. Još jedna godina prođe, veći smo i stariji, zreliji i pametniji, sve se menja i sve ponovo cveta. Naš svet grabi napred. Jednom kroz perihel i jednom kroz afel i opa, idemo iz početka. Godine menjaju ime. A ja ne znam šta da radim u životu. Ne znam kud da krenem uplašen porazom, uplašen krahom cele omanje ideologije koju sam razvio misleći da znam šta radim i kuda idem. Konstruisao sam svoj Titanik, potonuo je, ja sam još živ ali uplašen da bilo šta uradim, znajući da sam prošli put i pored čvrstog uverenja da sam stvorio nešto postojano završio sâm u vodi. Kako opet da verujem da će sve biti u redu, kada se prošli put kad sam to sebi dozvolio sve survalo? Sebi mogu da postavim perfektnu dijagnozu, ali ne umem da se lečim. A treba biti strpljiv sa pacijentom, što zvuči bolje na engleskom.

Gde je onaj prekidač? Onaj koji ili promeni sve oko tebe, ili totalno promeni tebe? Gde? Ovaj ovde?

Klik.

Ne radi.

A. Prekidač je u redu, ne valja instalacija.

Jak mir ja tražim… Uplašio bih ga kad bih ga našao, kako ga izbezumljeno jurim. A pri tom ne smem ni da priznam da ga tražim. Nije mi problem da nastavim da budem nesrećan. Plaši me ono iza. Šta ako uspem? Kako da se zaštitim od propasti koja će uslediti? Deo mene koji ne umem da zadržim želi da ubije taj mir, kao i samu ideju o njemu. Ne vredi, ne možeš da imaš to što želiš, ne možeš da pobediš, odustani, walk away.

U filmovima je zgodno to što je, ma koliko sićušan i neugledan, uvek naznačen onaj prelomni trenutak kad se smer plime obrne i zbog koga se sve promeni. Jedan takav meni je već dugo potreban. Da me probudi, da mi kaže: „Sad!“ U stvarnom životu mi ostaje samo da guram napred. Samo vozi, ne osvrći se, nije bitno šta je iza, samo idi dalje, bez blama i sramote, jer oni koji ti se smeju ne znaju ni ko si ni kako ti je. Oni ništa ne znaju. Nosiš svoju srdžbu i svoje trnje kao krunu, niko te na to ne tera, čak ti i ne stoji lepo. Pusti, makar nakratko pusti. Odmori glavu. Ne bori se protiv oluje, pusti svu kišu da padne. Svaka napravljena greška nije i neophodna. Priznaj, pokaj se, produži. Gutaj ili pljuj šta ti je servirano, sam biraš. Istrpi, (o)jačaj, radi nešto. Naići će već nešto dobro. Sve ove muke će jednog dana postati vredne, kad se desi ono što sam čekao, pa makar sad ne znao šta je to. Ili je tako, ili je žešća fabrička greška.

 

Stvari se promene nenadano. Ne primetiš kad se to desi. Stojiš, čekaš svoj red, neko ti iscepa kartu, i uđeš u neki novi prostor.

Bašta Zelenog zvona na prvi pogled ne deluje kao mesto za svirku. Prostor je dosta uzan, bina skučena, a podijum je s nekoliko stepenika razbijen na donji i gornji deo. „Bašta“ je zapravo ne preterano prostran pojas između visokih zidova okolnih zgrada. Stolovi kafića koji tu inače ordinira većinom su sklonjeni, preostalih nekoliko je pomereno na stranu i unazad. Prolazimo napred, stajemo u donji deo, taman posle stepenica. Nema ni pet metara do bine. „Super je što je ovako mali prostor, može totalno bratska atmosfera da ispadne.“ Nismo baš na najsrećnijem mestu jer je odmah iza nas zidić ne viši od 50 cm, ali čije argumente potkrepljuje red betonskih žardinjera na samom rubu. „Biće padanja preko ovoga večeras!“ Skupilo se već dosta ljudi. Petnaestak minuta kasnije Kojot, Laza, Nino, Mengele i Utvar bez nepotrebne pompe izlaze na binu. Počinju nekim laganim rege instrumentalom i ozvučenje je skroz solidno. Masa je relativno mirna, tu i tamo neko đuska. A onda – bum! Kreće Material. I kreće skakanje i ludilo. Tu, ispred mene, neko popije patos, hvatam tu osobu ispod pazuha i pomažem joj da ustane i tek kad se osvrne shvatam da je devojčica. Ima plave oči zaokružene tankom crnom šminkom i gleda me ljuto. Onda se okreće i nestaje u gunguli.

Look inni eyes, do you see color or nation
In disya time when the answer is not
In any time, and everywhere
We link up with someone who just don’t care
About material vanities
Plastic life inna misery

U samo jednom kratkom trenutku video sam više želje i života u tim očima nego što je iz mojih moglo da se iscedi tokom cele godine. I mislim: „Bravo.“ I mislim: „Eto nekog ko je uspeo da zaustavi i ujedini svoje inate – aždaje koje su jedne drugima odgrizale glave i večno se međusobne borile ne dozvoljavajući da se rat ikad završi i oblaci raziđu; eto nekog ko je uspeo da ujedini sva čudovišta u sebi i povede ih bez stida napolje, na svetlost, ka pravim neprijateljima.“ I mislim: „Eto nekog ko pokušava…“ Zanima me. Nije mi bitno što je verovatno sve samo ne onakva kakva sam zamislio da jeste. Kao da iza sebe ostavlja trag nekog posebnog mirisa, tako mi se glava okreće i pokušava da je ponovo nađe u masi.

Ne idi za njom, čak ni u mislima. Ostavi onu aždaju u sebi koja to traži na cedilu. Pokaži toj zveri makar nakratko koliko je ranjiva bez tebe. Biće ti samo odanija kad dođe pravi trenutak. Idi sad u potpuno suprotnom pravcu. Prođi kroz sopstvenu senku, izađi na drugoj strani. Vidi kako je tamo. Jer upravo je tamo svet koji tražiš. Isti onaj koji ne vidiš zbog svih neispunjenih želja, prodatih snova, izneverenih poverenja i šupljih nadanja. Mir će nastati kad više ne bude rata, borbe i želje za pobedom. Neću se nikad izboriti za sopstveni spokoj. Doći će samo ako se odreknem želje za svim onim što ga narušava. Ne kažem da sam u stanju to da uradim. Ne kažem ni da sam sâm sa sobom načisto da to treba da uradim.

…Ali nisam zbog toga ovde.

Gledam i slušam Eyesburn. Ceo koncert je postao jedan događaj, kompleksni opažaj u kome uživam, bilo da sam zamišljen dok slušam Foundation i gledam dvoje ljudi koji ispred bine izvode neke impresivne trikove s vatrom, znojav od skakanja na Divide, promukao od pokušavanja da pevam Foolin’ I&I, istopljen osećajem saosećanja za koje sam ubeđen da dopire s bine dok sviraju All Right i podudaranjem s mojom jakom željom da sve bude u redu (iako znam da neće biti tako), ili jednostavno ozaren dok svi oko mene pevaju refren iz Sun. U nekim trenucima ne razmišljam ni o čemu. Pokušavam da umorim telo na razne načine, da izbacim što više mogu iz sebe. U nekim drugim trenucima sam toliko udubljen u misli generisane muzikom koju slušam i onim što mi se događalo u poslednje vreme, da nisam do kraja siguran ni koju pesmu slušam. Najčešće se vraćam na prostor iznad rasedne linije u sebi, tamo gde jedna strana vuče u borbu, a druga želi da se prepusti višim silama. Dugo sam patio. A ništa zauzvrat nisam dobio. Možda je vreme za promenu… Nečega… Ne strategije, više ugla gledanja. Tamo negde sigurno postoji balans između ratobornosti i mira sa sudbinom. Čudno je kako me to podseća na muziku Eyesburna. Na miroljubive ili agresivne tonove. Ni dobro ni loše, samo ljudski. I gledano iz pravog ugla i pod pravom popodnevnom svetlošću – lepo.

Kad sve saberem, izgleda da stvarno sebi još uvek nisam dao šansu. Ispadne da nisam ništa zaista probao da uradim. Sve vreme sam razmišljao i vagao opcije, ali nikad nikakav izbor nisam napravio, odnosno nikad ga se nisam dovoljno dugo držao da kažem kako znam da nešto ne funkcioniše i da znam zašto. Sve što imam jesu neproverene pretpostavke. Sutra će doći dan da ih porinem. Nije bitno da li će plutati ili potonuti. Mogu još mnogo novih da spustim u vodu svakog sledećeg dana. Budućnost počinje sad. U istom trenutku u kome se posle više od dva sata fenomenalne muzike svirka Eyesburna završila.

 

*                             *                             *

 

Pošto se koncert završio, na binu se vratio Nino da bi pokupio gitaru i neke kablove. Na gitari je bila nalepnica Starface-a. Jednostavno sam morao da se probijem do njega i pitam ga zašto ne mogu da srede da im taj bend otvori neki koncert. Rekao mi je da bi i on to voleo, ali da su oni svi u nekim svojim pričama i poslovima, i da ih je vrlo teško i okupiti, a kamoli dogovoriti s njima svirku u zajedničkom terminu. Posle toga mi je neki rmpalija iz obezbeđenja rekao da se pomerim od bine.

Pošto smo izašli iz bašte, popio sam litar kisele vode. Oko sat vremena kasnije, u Beogradu, pojeo sam pohovani kačkavalj na kiosku kod Bajlonijeve pijace i ponovo ožedneo.

Kasnije, iste noći, odlučio sam da probam da postanem vegetarijanac. Dva dana kasnije definitivno sam odbacio tu ideju, pre nego što sam je i inicirao.

Dan posle koncerta video sam se s Ivom na Kalemegdanu i rekao joj neke stvari koje sam prethodnih nekoliko nedelja krio. Neke, ne sve. Ništa se posle toga nije promenilo. Otprilike mesec dana kasnije iz Nemačke je stigla i druga osoba zbog koje sam ove godine glavom ulubljivao zidove. U ovom trenutku, najmanje je bitno šta se zatim desilo. I isto bih se tako izrazio i da je ishod bio dijametralno suprotan, odnosno igde blizu srećnog. Jer ovo je priča o jednom koncertu i jednoj noći kad su neke stvari ponovo, posle dugo vremena izgledale ne samo moguće već i blizu, možda nadohvat ruke.

 

Ona srdžba s početka priče, ona rezigniranost i onaj nedostatak volje, oni su svi još uvek tu negde. Vrebaju. Čekaju loš dan. I znam sebe, kako god se postavio – ja ću ih ipak pre ili kasnije obradovati i ponovo im odškrinuti vrata. Ništa ja sređeniji i stabilniji nisam posle te noći u Zrenjaninu. Samo je vazduh koji sam udahnuo bio malo svežiji. I to je sve. Linija fronta nije se pomerila. Iste stvari zbog kojih nekad ne mogu da zaspim nastaviće da me prevrću u krevetu, da me teraju da još čvršće stegnem pokrivač i ako treba namrštim lice i stegnem vilicu. U stvari… Nešto sam shvatio.

Koliko god mi se činilo, odnosno koliko god sam to ponekad u tamnim trenucima naslućivao, ovo ipak nije moj kraj. Nije poenta u tome šta mi se događa, nego šta zbog toga osećam. Dugo sam sebe pogrešno tumačio. Postoji nordijska legenda po kojoj kraj sveta neće doći na način često opisivan u drugim mitologijama, nekim katastrofičnim, naglim i nasilnim događajem, velikim požarom ili poplavom. Kraj će doći polako. Veliki vuk će progutati Sunce i Mesec i ostaviti svet sve hladnijim i u stalnoj tami. Posle toga će doći sneg, koji će nežno pokriti sve i pritajiti sve zvuke. Tama, hladnoća i tišina zaustaviće sve.

Nije ovo moj kraj. Kraj će biti kad postanem distantan i hladan, kad prestanem da se bunim. Još se ritam i kmečim. To je dobro. Računaće se i to jednog dana. Stvari će se promeniti, osećam da hoće, čak i mislim da hoće. Ne znam da li nabolje. Nema veze. Nekad je i gore bolje. Čak iako se front ne pomera, iako je rov blatnjav, možda će se ispostaviti da je blato lekovito.

Uvek ima nešto što nas gura napred, koliko god loš bio put kojim idemo, koliko god ružan bio dan, s koliko god malo volje koračali. Kao i većinu stvari u životu, i sam život je lako započeti, a mnogo teže zaustaviti. Volja je inertna kao kamion u leru na nizbrdici, uporna kao tvrdoglava mazga, a nezavisna kao ono što mediji nisu. Rupe i zakrpe, zadaci i rezultati, zagonetke i rešenja, pas koji čuva praznu kuću i gazda koji joj se vraća, sreća i ja, svi se mi tražimo. Svako traži svoj drugi kraj. Možda nema spokoja bez uspešnog kraja potrage, ali izgleda da nema mira bez polaska u istu poteru. Koliko god bio ozlojeđen, volja je ta koja ignoriše i mene samog na putu ka zaključenju, kakvo god da je.

 

Keep searching,
Keep on searching.