December 4, 2020

Niemals Vergessen! [Life Of Agony, 2003]

 

Am I to blame?

 

Da li imam tremu? Naravno da imam tremu. Prošli put kad sam je video, probao sam da je poljubim. I to nije prošlo baš najbolje. Prošlo je zastrašujuće daleko od toga. Možda tome ne bih pridavao toliki značaj da se nije radilo o jednom u sada već dugom nizu prilično očajnih događaja.

Neko izgubi sebe, pa ode na Tibet da se pronađe. Neko je ubeđen da bi šest meseci putovanja po južnoj i jugoistočnoj Aziji učinilo čuda za njegovu ili njenu poljuljanu veru u svet. Neko treći mašta o južnoj Americi kao destinaciji, jer se sprema da uradi nešto prema čemu je pravni sistem zapadne civilizacije izuzetno netolerantan, a čuo je da Paragvaj ne izručuje osumnjičene. A ja sam otišao da tražim sebe u Nemačkoj. Možda ne znam zašto sam ovde, ali makar znam zašto sam tu. A to je nešto.

Nije baš istina da tražim sebe. Imam sebe. I tu se spisak završava. Problem je u tome što imam neodoljiv osećaj da sve što mi je ostalo u Srbiji nije ni za kurac. Neko je tu višak, ili sve ostalo, ili samo ja. Hence, eto mene u vozu u Nemačkoj.

 

Nije slučajno što sam tu gde jesam. Nije slučajno što sam uopšte još uvek ovde. Postoje neke stvari bez kojih ne bih dovde dogurao, i uopšte ne preterujem ako kažem da ne bih više bio ovde (makar ne u ovoj formi) da nisam slušao Life of Agony.

Počeo sam da ih slušam tamo negde u četvrtom srednje, doduše dosta nevoljno. Nikolić ih je non-stop imao u vokmenu, a ja sam imao predrasude prema stvarima koje je on duže vreme držao u vokmenu još od onda kad se deklarisao da ga Korn više ne zanima, pa je po ceo dan u školi slušao i na klupi u kabinetu za biologiju – gde smo sedeli zajedno, ispisivao delove pesama Wu-Tang-a. Navaljivao je da je Life of Agony nešto najjače na svetu i insistirao da treba da ih preslušam. Kad mi je dao tu kasetu, bio sam skoro siguran da ću je odneti kući, držati na stolu nekoliko dana i vratiti uz laž da mi se ne sviđa. Ali nije tako ispalo. Pustio sam kasetu (prilično loš snimak njihovog prvog, River Runs Red albuma) jedno veče i završio na mestu koje bi se moglo uporediti s ničijom zemljom bitke na Somi, noseći uniformu koju nijedna zaraćena strana ne prepoznaje kao svoju, pa je samo pitanje trenutka kad će svi okolo da se okome na mene pucajući iz svega što puca. Budućnost definitivno nije izgledala bajno, gledano kroz prizmu muzike na tom albumu. Stvari su se toliko izmenile od onda, i oko mene i u meni samom, da me sad ista ta muzika uverava da ima razloga za trud koji ulažem i da je super što mi je još uvek stalo do nekih stvari. Ta muzika me drži u komadu.

 

Well I need a place to run to
yeah, I need a place to hide
yeah, I need a place where I don’t need a smile as my disguise

 

Nije za pohvalu, ali je dovoljno da se pređe u sledeći dan. Pre ili kasnije, doći će i nešto vredno hvale, ako već sama upornost to nije.

 

…so please don’t keep on asking
if there’s something wrong
’cause you know damn well if I was fine
I would have never ever written this song

 

… No, vratimo se trenutnoj situaciji. Onoj konkretnoj. Jutros sam se nadao dužem putu, nisam znao da je vozu od Bohuma do Osnabrika potrebno manje od sat i po. Gledam kako izlazimo iz Minstera i znam da na sledećoj stanici izlazim. Ali ako već idem u zmajevo gnezdo, ići ću dostojanstveno: prvo ću sačekati da se završi Bad Seed, pa ću spakovati vokmen i slušalice u već fino popunjen teget ranac koji sam dobio od Ive pre koju godinu na poklon i koga zbog smešnog oblika koji poprimi kad se napuni zovem Debeljko, pa ću tek onda da udahnem duboko i počnem da se ubeđujem da još nije kasno da samo dostojanstveno u Osnabriku ne izađem iz voza i kukavički produžim sve do Hamburga.

A s druge strane, deo mene je do sada već naučio da voli svoje strahove dok živi s njima. Sasvim je moguće da su posle svih ovih vekova lisice zavolele svoje lovce, i pored konstatnog truda potonjih da usavrše svoje tehnike ubijanja. Adrenalin je čudo. Zato volim ovaj osećaj, zato mi je super to što leptiri uče da lete u mom stomaku, dok pokušavam dubokom koncentracijom da makar nakratko stvorim neki novi grad u Nemačkoj, još jednu stanicu za ovaj voz, koja bi za još malo odložila ponovni susret s njom.

Kako se uopšte ona uklapa u celu priču? Iskreno, pojma nemam. Pre godinu i po dana, u trenutku kad sam želeo da budem nigde (i po mogućstvu zaboravljen ili makar ostavljen na miru tamo), ona se samo pojavila niotkuda. I koliko god to nisam želeo da priznam, poludeo sam za njom. Mislim, daj, koliko je hiljada nautičkih milja daleko od pameti poludeti za nekim ko će u narednih godinu dana biti na 1.000 kilometara od mene, ko dolazi iz potpuno različite pozadine od moje slovensko-balkanske-samouništiteljsko-voleo-bih-da-sam-neko-drugi, ko ti prvo deluje kao veoma zagrejan za tebe, pa ti onda priča o svom dečku, i ko, sudeći po tome da ima tek nešto preko 18 godina (razmišljaću tako čak i ako jednog dana generalizovanje bude proglašeno za krivično delo), tek treba da preleži one dečije bolesti koje krivim za sve što je Iva uradila?! Sve i da sam se svega ovoga setio pre nego što sam je poljubio, ništa se ne bi promenilo. Dolazio sam iz ogromnog minusa, bio uveren da mi svet mnogo duguje, i poslednje što sam želeo bila je racionalnost.* Nije me briga da li je voda dovoljno duboka, hoću samo da skočim s ove jebene stene. A preko toga, njena kovrdžava kosa, njene oči, glas, usne, figura, akcenat… Hiljadu puta da se vratim unazad, 1.001 put bih isto uradio. Mada bi sasvim sigurno svaki taj put vodio ka istom ishodu i istom broju udaraca glavom u zid.

 

Ispostavilo se da sam Life of Agony počeo da slušam kasno. Tek koju nedelju pošto sam kod SKC našao na kaseti njihov treći, Soul Searching Sun album, saznao sam da ih je Kit Kaputo napustio. Raspali su se brzo posle toga, jer su šanse da nađu novog pevača koji bi bio makar približno dobar kao Kit bile mršave. Evo koliko je on dobar: kad bi mi nekako bio ponuđen solidan talenat za pevanje, ili neka eventualna karijera u muzici, ja bih to zamenio za pet minuta s ostala tri člana LOA na nekoj bini i šansu da otpevam Weeds ili Other Side of the River, verno imitirajući njega. Voleo bih da zvučim kao on, samo na pet minuta. Mada sam siguran da ne bih išao dalje u pokušaju da uđem u njegove cipele. Nije ni čudo što je baš on prvi digao ruke od svega i otišao u neku drugu priču. Priča koja je u njemu, iz koje ne može da ode jeste da su mu otac i majka bili zavisnici o heroinu, bez mogućnosti da se staraju o sebi a kamoli o njemu, te da je odrastao u kući tetke i teče (Džoui Zi, gitarista LOA mu je brat od tetke). Mama mu je umrla dok je bio vrlo mali, tek mnogo godina kasnije su mu rekli od čega. S ocem jedva da je bio u kontaktu, jer je ovaj nastavio da živi istim usranim narkomanskim životom sve do prošle zime, kad je i on nađen mrtav. Ta bol koju je morao da nosi u sebi bila je verovatno generator čudesnog načina na koji je pevao i cele atmosfere koju je muzika LOA donosila. Uopšte, velike životne nesreće mogu da pobude u ljudima želju za kreiranjem najdivnijih stvari. Mada češće samo ostanu to što jesu – izvori bede i bola. Eto, to ti je prava mogućnost izbora – u životu biraš samo kad moraš, i to samo između ponuđenih fiksiranih opcija. Valjda se zato ljudi u tolikoj meri okreću destrukciji i samodestrukciji, jer mami slobodom. Postoji toliko načina i mogućnosti za zla dela, a tako je uzan, neisplativ i neispunjujuć koridor pravičnosti i ispravnih postupaka.

Koliko je, uopšte, moj boravak u ovom vozu i u ovoj zemlji plod mojih izbora? Šta je bilo onda kad je Iva htela da raskinemo? Koga je bilo briga što ja to nisam želeo? I šta je bilo godinu dana kasnije, kad se protiv moje želje da probam da očuvam tu neku hendikepiranu internacionalnu vezu u kojoj sam se valjda nalazio, našla namera druge polovine te veze da je „ipak bolje ’ne’“. Druge polovine veze… Pravilnije bi bilo reći „druge strane jednačine“, tako je na kraju ispalo. Jebi ga, ja ne umem da koristim matematičke operacije na svojim osećanjima. I to me očigledno još peče. … Koga boli kurac za stvari koje ja ili bilo ko drugi želi? Privilegija izbora pripada samo onima s više sreće. Ispada da sam sve važne odluke u životu donosio u nekoj samoodbrani, kao puku reakciju na neki svršen čin pred koji sam bio doveden. Nije drugačije ni ovog puta. Deo mene je hteo da pobegne u Nemačku jer je dovoljno daleko od kuće, a deo je proglasio da će tamo naći mir potreban da shvati šta želi. Ja sam dve budale u jednoj. Jedna na pameti uvek ima bežanje i povlačenje, a druga, i pored svega što je prošla i šatro naučila, još uvek razmišlja o stvarima koje želi . I svi mi u meni zaglavljeni smo u ovom Danu mrmota, koji traje ceo život. Dokle ovako? Dok ne naučim. Dok ne shvatim da dan ne počinje željom za nečim i ne završava se lupanjem glave zbog neostvarene želje, nego da ta praznina koju u sebi osećam samo znači da je život pun stvari koje je mogu ispuniti, i da je moj posao da ih tražim duž puta kojim idem. … Ili jednostavno ne vidim veliku sliku, na kojoj mogućnost izbora postoji, ali zbog svoje pasivnosti i nesigurnosti, umesto da iskoristim prilike, izbor prepuštam drugima oko sebe, na kraju sebe posredno dovodeći u bezizlazne situacije. Šta god ja želeo, ovde sam gde jesam. I tu je i ona.

Vidim je kako stoji na peronu. Srce mi lupa jače. Verovatno će tako uvek biti, koliko god mogućnost da se između nas nešto desi bila mrtva. Kupila me je time što je videla u meni nešto za šta tada niko drugi čak iako je video – nije pokazivao nikakvo interesovanje. Podsetila me je na stvari koje su u meni, a koje sam i sâm zaboravio. Pored nje sam se tog leta osetio kao da sam ponovo u srednjoj školi, samo što je bilo bolje nego u srednjoj školi: nisam se plašio stvari koje su me ranije brinule. Sve je bilo tako jednostavno a toliko lepo. Sviđam joj se, sviđa se i ona meni, i jedino što radimo jeste da to pokazujemo. Jednostavno. Kako je uvek i trebalo da bude. Bilo joj je dovoljno stalo do mene da ako nisam pored nje, dođe da me potraži – ne zato što ne želi da neko drugi bude pored mene, nego zato što baš ona želi da bude tu.** Ne znam zašto je Iva bila počela takve stvari da uzima zdravo za gotovo i zašto je prestala da se trudi (što sam tek tad primetio). Svaki poljubac može da bude kao prvi. Ako nekog voliš, ne voliš ga manje petog dana ili još manje pete godine. Sve je samo do tebe.*** Najlepše stvari izgledaju najdivnije, ali funkcionišu najjednostavnije. Zato je ovo bilo skroz drugačije. Bilo je leto, sve je imalo pravi ukus, i bilo nam je lepo. I nisam imao pojma koliko će se sve zakomplikovati.

Najviše od svega mi je žao što nismo imali fer šansu. Želeo sam da budem s njom, ali sam umesto toga bio hiljadu kilometara daleko. Posle leta, videli smo se samo jednom, na aerodromu u Minhenu, tamo negde u novembru. U tih nekoliko sati između letova stalo je više sreće nego u sva tri beogradska meseca pre toga i četiri posle. Do maja se sve promenilo. Ona je odlučila da ne može više tako; teže joj je bez mene nego što joj je lepo sa mnom, pa zato ne treba više da budemo zajedno. Nije lagala, to je jednostavno bio način na koji je ona mogla da razmišlja. Ja sam, s druge strane, bio naučen da sreća i patnja idu ruku pod ruku. Kod nas to tako ide, sekund sreće za minut bola. Izgleda da je kod Germana drugačije. …Mada bi bilo fer reći da ni ja nisam bio jednostavan. U Beogradu nikad nisam bio dovoljno daleko od Ive da bi ono što sam proglasio prošlošću to stvarno i bilo. Bilo je još slobodnih stolica, ali sam se nameračio na dve na koje nisam mogao da sednem, pa čak i tako, nisam mogao da se odlučim ni za jednu od te dve. I na kraju, kad smo se konačno videli i kad mi je ona još jednom objasnila šta želi i šta ne želi, bio sam dovoljno tvrdoglav da probam da je poljubim. Mesec dana posle toga nismo pričali, a prva stvar koju mi je rekla bilo je koliko je to naljutilo. Zato još uvek nisam siguran da je ovo sve dobra ideja: ne reaguje mi stomak ovako kad je vidim samo zbog lepih stvari koje su bile.

Stao sam pored nje, već sam bio spreman da joj pružim ruku, a ona me je zagrlila. Ne mogu da opišem koliko mi je laknulo. I koliko mi je lepo bilo.

Na putu do stana u kome živi pričala mi je o tome koliko joj se grad ne sviđa, koliko je Sever dosadan, kako su ljudi drugačiji nego u Bavarskoj, kako je devojka s kojom deli stan OK, kako ima raznih ljudi na klasi (neki su super, a neki joj se ne sviđaju) i da joj izgleda da je upisala lak fakultet. Baš mi je prijalo da joj slušam glas. Volim kako priča engleski.

Soba joj miriše. Objašnjava mi kako se skoro uselila, pa još nije sve sredila i stavila na mesto, a eto ta polica pored koje stojim, ta tek treba da se ofarba, sestra joj dolazi sledećeg vikenda, pa će zajedno da farbaju. Sobi u stvari ništa ne fali, nisam ni obratio pažnju na to što mi je objašnjavala. Miris… Šta je to? Na šta me podseća?

Krastavac.

Pojma nemam kako soba može da miriše na svež krastavac. Sramota me je da pitam, plašim se da ne ispadnem primitivan. Prošli put kad sam bio tako zaprepašten, gledao sam ljude u Holandiji kako peru sudove bez ispiranja, ostavljajući ih da se suše sa sve penom od deterdženta. Majke mi. Nije dovoljno samo se lepo obući da bismo sustigli Zapad. Štaviše, ni oni sami se ne oblače toliko lepo. Nemci nose letnje sandale preko čarapa. Da bismo ih stigli, moramo da probamo da ih shvatimo: što baš sandale i čarape, a takav standard i sistem. I Česi oduvek nose sandale sa čarapama, pa opet im to samo po sebi ništa nije donosilo. Ali taj krastavac me buni. Toliko me buni i toliko ne slušam šta mi ona za to vreme priča, da sam već počeo da vrtim kroz glavu sve stvari na koje me krastavac asocira. Interesantno, ova meni omiljena salata najverovatnije me je zbog svoje zelene boje odvela sve do Vimbldona. Ovaj Grend slem turnir mi nije najinteresantniji za gledanje, ali je fascinatno što organizatori drže do tradicije toliko da još uvek važi pravilo da igrači mogu da igraju samo u beloj odeći, a osim zvaničnih, zabranjena je upotreba svih ostalih peškira. Štefi Graf se jednom brisala nekim svojim, pa joj je prišao organizator i zamolio da peškir odloži u torbu i uzme onaj koji joj je dodavao. I ona se izvinila zbog svoje greške. Verovatno bi bilo drugačije da…

A da nije lubenica?

Kad malo bolje razmislim, miris ove sobe podseća i na lubenicu – onaj njen zeleniji deo, blizu kore. E to je već logičnije. He-he. Lubenica i krastavac: slični, ali miljama udaljeni. Prosto ne znam da li da se smejem ili da plačem zbog tako lude simbolike. Na spavanju smo svi isto ranjivi, ali budan um je sam sebi najveći neprijatelj. Voleo bih kad ne bih pamtio pola od stvari koje sam upamtio, ili kad makar o pola tih stvari ne bih kasnije toliko razmišljao. Ne umem: ne umem da zaboravim, ne umem da pustim. Drugi ljudi odlaze dalje, ja samo odlazim za njima. Nikad da zastanem, da razmislim šta je to što zaista želim, nikad da pogledam sebe i shvatim šta je u meni, večito nesiguran i u potrazi za nekim ko će mi biti oslonac, ko će birati umesto mene, godine i godine izgubljene na jurenje sopstvenog repa, dosta rana na površini i mnogo ožiljaka koje skrivam, bez ikakvog rezultata. Rep nisam našao. Ali je vreme da se vratim kući. Da se setim odakle dolazim, da odaberem svoj put i da s njega više ne silazim. Ništa mi ne fali, imam dve ruke, dve noge, nešto u glavi i nešto u centru što ne prestaje da lupa. Znam zašto sam ovde. Sad znam. I ako sam sve ovo vreme išao u pogrešnom smeru, to samo znači da imam veći zalet da krenem tamo gde treba.

– Došao si skroz ovde zbog koncerta? … To baš liči na tebe.
– Eh, hvala. To je koncert koji ne mogu da propustim. Prvo je trebalo da idem u Dortmund, ali je tamo bilo rasprodato. Isto i u Kelnu i u Hamburgu. Već sam mislio da ću morati da kampujem ispred tih klubova i molim ljude da mi prodaju kartu, makar skidao odeću sa sebe da bih platio, kad su zakazali svirku u Utrehtu. I tamo je bilo gusto za karte, da znaš.

Znači mi to što je rekla da ovo baš liči na mene. Mnogo mi znači što me neko uopšte primećuje, a kamoli poznaje. Mislim, da se razumemo, ne javljam se za reč, ne tražim nikakav reflektor uperen na sebe, želim da ostanem autsajder, the underdog, konj na koga se niko ne kladi, klinac za koga niko nije čuo a koji ulazi s klupe i rešava derbi. Ako je to put koji prepoznajem kao svoj, radije bih pet godina plivao uzvodno, nego se na jedan dan pustio niz struju. Ništa od sveta ne očekujem i ne tražim. Samo želim da me vole oni koje volim i za koje bih sve dao i učinio. I kako samo boli kad te ti ljudi ne primećuju, kad stojiš i nudiš im svoje krvavo srce koje još lupa na dlanu, a oni traže dalje, i dalje, i dalje. Nije svaki otkucaj srca isti. Salinitet neće otkriti razliku između suza i slina, zarađeni novac nije merilo uloženog truda, a vreme nekad prolazi brže a nekad sporije. Vreme samo prolazi. A ja sam ili strašno potcenjen, ili stvarno ništa ne valjam.

– Dobro, šta je sledeće?
– Pa plan mi je da ostvarim svetsku dominaciju do sedamnaestog u mesecu, kloniram se i stvorim svog zlog brata blizanca, povučem u hibernaciju i ostavim njega da spiska sve bogatstvo na sve zamislive poroke. …Ništa, sutra idem za Bohum, posle za Utreht i na kraju kući.
– Ne, mislim na Ivu.
– …Ne znam.

Ako boli dok smišljaš ali ne i kad izgovaraš, to je laž, a ti nisi dobra osoba. Ako boli i dok smišljaš i dok izgovaraš, to je neka teška istina, a ti taj teret verovatno ničim nisi zaslužio. Ako postoji jedna osoba, jedina kojoj bi tu istinu želeo da saopštiš, a da to nisi u stanju da uradiš, onda ti je teže nego što bi umeo da opišeš. Nije meni problem ono što već dobro znam, boli što nemam šta s tim da uradim, nemam gde da denem to što osećam. Njoj mogu sve da kažem i to što se ne dvoumim najveći je dokaz da ona nije ta. Iva… O Ivi mogu da joj pričam, ali Ivi ne mogu to isto da pričam.

– …Samo mi je drago što sad nisam tamo. Lepo mi je ovde jer niti moram niti mogu bilo šta da uradim.
– A šta želiš da uradiš?
– Ne znam šta želim da uradim. Samo bih voleo da sve bude kao pre. Želim da budem ponovo s Ivom.
– E, zbog toga je meni drago što se ništa između mene i tebe nije desilo letos. Jer bi to bilo pogrešno i sve bi se samo iskomplikovalo. Iva je ta, ona je prava devojka za tebe. To se vidi. Kad sam je upoznala i kad sam videla kakva je atmosfera između vas dvoje, htela sam da ti to kažem. Ali ti nisi hteo da slušaš.
– Ti nemaš pojma u kakvom je stanju bila moja glava tada. Gde god da se okrenem, šta god da smislim, non-stop sam išao iz greške u grešku. Sad mi je strašno žao zbog nekih stvari koje sam rekao ili uradio, ali jebi ga, ništa ne mogu da promenim.
– Pa šta će biti kad se vratiš? Jel’ vas dvoje sada uopšte razgovarate?
– Na kraju leta se sve raspalo. Pričao sam ti o tome. Jedno vreme nisam želeo da znam za nju, želeo sam da je više nikad ne vidim. Više od godinu dana sam išao uzbrdo i borio se, a za to vreme… Pa kao da su me konstantno tukli sve to vreme. Kako se oporavim od jednog udarca – opa, evo ga još jedan. I na kraju sam prsô. Jednostavno, više nisam imao snage. Hteo sam da se predam, da sve to batalim i odem negde gde više nikad neću moći da se setim Ive.
– A što tako? Jel’ primećuješ da tvoja osećanja prema njoj idu iz ekstrema u ekstrem? Možda to nisu baš prava osećanja, možda ih ti samo tako prikazuješ.
– …Znam na šta misliš. I znaš šta – verovatno si u pravu. Baš sam dete, a? Kad ne mogu da dobijem ono što želim, pravim se da je to nešto bez veze što nikad nisam ni želeo. U suštini, najviše bih voleo da mogu da prelomim, na bilo koju stranu. Ali svaki put ostajem makar delom neodlučan, postoji makar deo mene koji misli da „to baš i nije najbolja ideja“, šta god bilo to što je ostatak mene smislio. Mnogo sam, bre, plašljiv. Ima jedan fenomenalan film u kojem Donald Saterlend kaže moju omiljenu rečenicu: „We’d like to feel that we can get out of trouble quicker than we got into it.“ I to je tako tačno za mene. Uglavnom, nije prošlo mnogo vremena pre nego što smo se Iva i ja ponovo sreli. Taj prvi put kad smo se videli posle tog sranja, bilo je strašno mučno. Ali kako se završilo? Hodamo jedno pored drugog, sve je nekako zategnuto, a ja odjednom dobijem neverovatnu želju da je zagrlim. Čvrsto, kao da će jedan tako čvrst zagrljaj učiniti da sve nestane i sve počne iz početka. Ne znaš koliko me je to ubilo u pojam: šta god želeo, ne vredi mi – ne mogu da pobegnem…
– Zašto bi bežao? Zar ti nije palo na pamet da treba da ideš ka onome što želiš?
– To je nešto što bih voleo, ali je to ujedno i poslednje što želim. Nemam više snage. Ne mogu da napravim taj prvi korak, a znam da ga ona neće napraviti, jer se tek ona plaši. …Kako bih samo voleo da mi neko kaže: „Samo ti kreni, samo zakorači, sve će divno da ispadne.“ Ali znaš šta? Nema takvih stvari u životu. Nema tih velikih filmskih saveta. Sam si. Bol ni sa kim ne može da se podeli. Mislim da ni pakao nije jedan veliki svet gde svi gore, ili šta već. Pakao je individualan; tamo su samo jednokrevetne sobe. Godinu dana sam se samo batrgao, čekao, s pola srca odlučivao da ipak nekud krenem, da bih se svaki put još brže opasuljio i vratio da još čekam Ivu. I na kraju se sve lepo raspalo. Nisam mogao da izdržim pod tim teretom. Grozno mi je u Beogradu. Kao da se sve moje želje odnose na stvari iz pošlosti, ne postoji ni jedna stvar koja me tamo pokreće, ničemu se ne nadam.
– Ja ne mogu da ti kažem šta da uradiš. Niko to ne može. Ali mislim da ti već znaš šta želiš i šta moraš da učiniš.

Ostatak popodneva smo proveli kod kuće. Ručali smo nešto što je ona sama napravila, neki špageti s nečim… Pojma nemam sa čim. Nečim vegetarijanskim što uopšte nije imalo loš ukus. Pio sam i fenomenalni sok od jabuke koji pravi njen deda, najbolji ukus još od Fruktalove jabuke, one stare u duguljastoj svetlozelenoj ambalaži od 0,8! Cimerka joj se vratila pred kraj ručka, pa su njih dve prale sudove, a ja ih samo brisao. Nisu ispirale. Nisam ništa pitao.

 

Nisam znao šta gubim kad su se LOA raspali. Ta vest me nije rastužila kao kad sam čuo da je Džejson otišao iz Metallice. Trebalo mi je dosta vremena da potpuno prihvatim njihovu muziku, da uđem u tu priču. Nisam ih prihvatio na prvu loptu, prvu loptu sam potpuno promašio. Drugu sam samo zakačio, verovatno mi je tek treća ostala u naručju. Pretpostavljam da mi je bilo teško da se izborim s onim što je njihova muzika donosila sobom. Kako se uopšte izvući kad neko na tebe sruči 22 tone iskrenosti i kaže samo: „Snađi se!“

Baš je ta iskrenost ključna kod njih. Došli su iz sveta pretrpanog problemima i počeli da traže sebe i svoje mesto u njemu. Muzika koju su usput stvarali samo svedoči o tome. Početak je bio sirov. I besan. I mastan. I krvav, od samonanesenih rana. Ceo River Runs Red album govori o samoubistvu. Svaka pesma se bavi baš tom nemoći, tim besom, tim porazima, tim očajem i tim nedostatkom želje. I mene je to odmah hipnotisalo. Jer mi to leži, jer sam takav. Ne znam kako drugi ljudi žive i razmišljaju, ali od kako znam za probleme, sećam se da sam suicidu davao ravnopravni položaj u odnosu na ostala rešenja. Ne želim uopšte da ulazim u celu filosofiju u vezi s tim. Pogrešno je i pušenje, pa šta? Ne želim da sudim bilo kome, a ko želi meni, može slobodno da gubi vreme. Ispravno je gledati s visine na osobu koja je pala od svoje ruke koliko i gaziti nešto što ne razumeš. Ljudima treba pomagati da izađu, a ne gurati ih dublje u rupe. Za svaku nasilnu smrt društvo snosi veliki deo odgovornosti.

River Runs Red je bio i ostao jedan od najmračnijih albuma koji sam čuo. Na njemu četvorica devetnaestogodišnjaka daju sve što imaju, cede sav bes iz sebe i time što pričaju o tome kako jeste, pošalju te u najtamnije dubine bića, podrume iz kojih nesigurnost, bol i strah nikakve doze insekticida i otrova za pacove nikad neće isterati. Zvuk albuma je mračan i do zla Boga težak; ritam je spor, taman se nivikneš na to, pa se pesma ubrza, a pre nego što se od toga opasuljiš – novi breakdown, ponovo riljanje, kopanje tunela. Kao da je pljusak nad tobom normalno stanje kiše, natopljen si vodom teškom kao blato, a sve što možeš da radiš jeste da s glavom, pognutom zbog težine nad sobom, nastaviš da hodaš. Možda će u životu biti bolje, ali će gotovo sigurno ponovo biti loše. To nije do tebe, tvoje je da se nosiš s tim. Ako gunđaš, skičiš ili plačeš, to je dobro, to znači da ti je još uvek stalo. Ako se plašiš, znači da još uvek želiš da živiš. RRR volim toliko jer kao da me neko drži za ruku kad slušam taj disk. Nisam sâm, ima još ljudi koji se bore s istim demonima i koji osećaju iste stvari. To je muzika koja može da mi pomogne. To je karta za let čarobnim ćilimom što dalje, u pizdu materinu dalje odavde. Kad je Zvezda izgubila od Zadra u Ljubljani trojkom Miksa u poslednjoj sekundi, otišao sam u sobu i četiri ili pet puta zaredom slušao ceo album. Mada je bilo i težih trenutaka kad je RRR bila jedina muzika koju sam slušao.

Snimili su tri albuma, prvi 1993, a poslednji samo četiri godine kasnije. Ceo život je mogao da stane u te četiri godine. Ugly je izašao ’95. Ako su na prvom albumu zvučali kao besni klinci koji stoje u ćošku, leđima okrenuti od ostatka sveta, koji i nisu želeli da pričaju, ali ih je neko uhvatio za rame i nešto pitao, na drugom albumu su se sami otvorili. Kit potpuno sam piše dve pesme o svojoj majci (prethodno je jedini autor pesama bio basista Alan Robert). Preko Alanovih novih pesama stoji pečat „stariji sam dve-tri godine, ali to samo znači da se potvrdilo ono što sam ranije mislio“. U svetu jednostavno postoji previše pogrešnih izbora, previše loših ishoda i previše neželjenih kompromisa, a većina ljudi kao da se odavno pomirila i složila s tim. I svi se lepo zabavljaju, samo ti ne možeš da se uklopiš. Samo si ti izgubljen, gde god da staneš. A dobro znaš da u svet takav kakav jeste moraš da uđeš.

Soul Searching Sun, treći i poslednji album, ide duboko i daleko. Kao da su budućnost prestali da smatraju svesnim neprijateljem, kao da su krenuli ka njoj spremni da je zagrle, koliko god se ona opirala. Ne radi se u životu o sprintu pred cilj, niti o jednoj trci, već o celom putu. Ceo život može da se provede u čekanju sreće, a da nijedan trenutak tog života ne bude miran. Pa kad već ima toliko loših stvari u životu, zašto ih ne iskoristiti za nešto? Štos je u pronalaženju dobrog u lošoj situaciji, to je ono čemu me je muzika Life of Agony naučila. Njihova muzika je iskrena, obišli su pun krug i videli da više ne postoji ništa što nisu videli i što može da ih plaši, da najlepši trenuci mogu da se pretvore u ružne, a da u najgorim momentima dobro nikad nije daleko. To je muzika koja stvara nove divne stvari, nešto kao monolit iz Klarkove Odiseje. Danas postoji bar 20 bendova koji su na papiru veći i uspešniji od LOA, a koji kao jedan od ključnih uticaja na sebe navode baš LOA. Jedini način da muzika bude još ličnija od one na njihovim albumima jeste da uz disk dobiješ i po uzorak krvi i tkiva svakog člana benda. A oni su sve vreme stajali kao svetionik i sijali nečim organskim, nečim što je umelo da zagrli, leči, pridrži, podigne. Izgradi novi život. …Ma, ne znam, batali slobodno sve ovo, idi, nađi i slušaj neki njihov disk. Vredno je toga.

Ono što sanjamo nije beznačajno. Postoje istraživanja koja su pokazala da u snu dolazi do prekidanja određenih veza u mozgu, zbog čega ono što čula registruju ne ulazi u dalju analizu. Ta pauza pogoduje raznim razbacanim komadićima ko-zna-čega da iz nekih primitivnijih oblasti mozga stignu do mesta gde će biti uzeti za ozbiljno i gde će se um baviti njihovom obradom. Ovo se događa tokom REM faze. Suočen s bujicom ovih slika, reči, zvukova i svega ostalog, mozak nema drugog izbora nego da ih povezuje u celine, pokušavajući da im dâ neki smisao, kao da svedoči o nečemu što se zaista događa. Mozak ne spava. On radi potpuno iste stvari koje radi i kad je telo budno. Samo što tada ne može da bira šta da vidi, čuje i kaže – ako je percepcija neometana, um nije u stanju da nadjača realnost. I tu nije kraj. Realno je reći da je u snu, odnosno u REM fazi, mozak aktivniji nego dok smo budni. Na stvari iz svakodnevnog života um se navikne, ishodi mogu biti zaključeni iz premisa i pre nego što ih čula registruju (grom će sledeti munju, bol šamar, a saznanje da će za tri minuta videti voljenu osobu čoveka može da načini srećnim i pre nego što je vidi), jednom rečju, uz malo treninga i iskustva um je u stanju da zaključuje nagađajući.**** Ali u snu, kad se u mozgu proglasi stanje potpuno slobodne trgovine i kretanja, sva pravila spoljnog sveta nestaju. Ne postoji način da se pretpostavi koja će informacija ili koji njen deo sledeći naići, zbog čega je mozak znatno aktivniji u pokušajima da sve to poveže i održi koliko-toliko logičnim. Čovek tek probuđen iz REM faze u stanju je da poveže nasumično skupljenu grupu reči brže i od osobe koja je odranije budna. Možda sanjanjem mozak i razmišljanje mogu da napreduju. Bez nade sam kao bez straha, ali bez snova ne želim da ostanem. U svakom slučaju, ostvarenju sna mora da prethodi sam san.

 

Ležim u krevetu, ni svom ni njenom, neutralnom i velikom. Stan ima tri sobe, ova je žuta i gostinska. Za danas je moja. Lepo mi je ispod pokrivača i ne želim da ustanem. Ponekad otvorim oči, samo da bih bacio još koji pogled kroz prozor. Toliko sam nepoverljiv, da stalno proveravam ono što sam jutros prvo video i stalno očekujem da će se nešto pokvariti i sve postaviti na očekivani loš nivo. Ali ne vredi, dan je lep, jutarnje sunce je postiglo sporazum sa zavesama o slobodnom prolazu sa strana i između (kao i olakšicama u tranzitu kroz njih) i sada ima odrešene ruke da izgled tog ugla sobe uredi po sopstvenom nahođenju. Sviđa mi se Nemačka: ovde imaju i jesen. Nije blatnjavo nego kišovito, lišće nije braon nego žuto, a danas je još i sunčano. Mnogo mi je lepo ovde. Ili mi je toliko grozno kod kuće? Umoran sam od borbe protiv sebe. Ne mogu da pobedim, a ne želim da se promenim. Prošle godine sam probao da prestanem da budem negativan. Počeo sam da volim ljude. Nisam dugo izdržao. Kako god se ja postavio, ljudi će ostati isti. Ima strašno malo dobrih na zastrašujuće mnogo mediokriteta i loših. Loši me ne zanimaju, a s dobrima bih išao do kraja sveta. Problemi nastaju kad ispadne da dobri nemaju ambicije da baš sa mnom idu do kraja sveta. Kad sam ostajao usamljen, 1.000 puta sam tugovao nad činjenicom da sam tih, zatvoren i sav-sa-šiljcima-na-spolja, stalno se pitajući: „Zašto tako, Lazare?“ Why am I such a fuck-up? Gde je moje mesto? Koliko je to daleko od onoga gde želim da budem? Da li bih dospeo tamo ako bih se promenio? Da li bih još uvek želeo da budem tamo kad bih se promenio? Nema sreće bez unutrašnjeg mira. Nema svrhe da pokušavam da linčujem deo sebe. Jedinstvenim nas čine i mane. Pa kad sam već negativan, mogu to i da iskoristim. Mogu da sanjam o pozitivnom. Positive aspects of negativity… Čija to beše pesma? Verovatno su svetu potrebni i negativni ljudi. Možda neko tamo traži baš mene. I možda se nikad nećemo sresti. Teško je iz jedan i jedan dobiti dva, a kamoli sastaviti jedan i jedan u jedanaest. Ali makar postoji mogućnost. Iz ove tople postelje, u ovoj sobi u kojoj se nijanse žutih boja zidova i sunčevih zraka pretapaju, ceo svet deluje moguć. I toliko zadivljujuće veliki i pun još uvek nesanjanih snova, da želim da ostanem u krevetu i uživam u idejama o stvarima koje se možda nikad neće desiti i o jezama koje me zbog toga neće prolaziti. Bojim se da će sve to nestati ako se pomerim. Ja bih i kliker pokvario… Neko je na vratima.

 

Neko stoji na vratima i gleda me.

Žmurim.

Ne smem da otvorim oči.

Ležim nepomično i pravim se da spavam.

Hiljadu puta u sekundi se pitam da li je to ona. Parne sekunde koristim za iznalaženje još hiljadu razloga da oči ostavim zatvorene. Jednom u životu, makar jedan jedini put, hoću da izbor bude moj, pa makar izabrao da ništa ne uradim. Ne želim da mi se sada bilo šta desi, ne želim posle ponovo da se predomišljam. Iva. Ne čekam nekoga da naiđe, čekam Ivu. Ne verujem u sebe, ne verujem više ni u nju, verujem u svoj izbor.

Nikad neću znati ko me je gledao. Kad sam ponovo otvorio oči, bio sam sâm u sobi, još uvek žutoj i još uvek ispod toplog pokrivača.

 

 

*                             *                             *

 

Bilo je to tek drugog ili trećeg dana nove godine. Primio sam dva mejla. Prvi je bio od nje. Verovatno bih se i danas naježio kad bih ga pročitao, kao što sam i onda, samo što sada to ne bi bilo zbog istog razloga. Pisalo je koliko joj nedostajem i bilo je… Bilo je stvarno. Bilo je mnogo više lepo nego tužno. Drugi mejl je bio cirkularno pismo poslato sa sajta LOA. Pisalo je da su se originalni članovi benda ponovo skupili i da na jesen kreću na zapadnoevropsku turneju. Nisam mogao da verujem. Nekoliko meseci kasnije, pojavio se raspored turneje, kao i vest da su Life of Agony definitivno ponovo zajedno i da pišu pesme za novi album. To je bila potpuno suludo neverovatno dobra vest.

Kit Kaputo je napustio LOA krajem ’97. Ono što je usledilo imalo je smisla otprilike koliko i jedan prosečan besmisleni san, jer je baš tako delovala vest da su LOA novog pevača doveli iz Ugly Kid Joe-a. Raspadu benda tako je prethodila jedna krajnje bizarna epizoda, u kojoj su ostala tri člana odradila još jednu evropsku turneju s Vitfildom Krejnom na mikrofonu. Posle toga su se definitivno razišli. Leta 2003. Life of Agony zvanično nisu postojali već pet godina. Ali ta vest… Pre nego što je leto počelo želeo sam da ih vidim. Kad se leto završilo, sve raspalo, a ja preživeo i počeo da brišem prašinu sa sebe i prebiram po ruševinama, prva stvar koja mi je bila na pameti bila je: „Moram da idem da ih gledam!“

Zato sam došao u Nemačku. Da vidim Life of Agony uživo.

Petar mi je pružio utočište u Švabiji. Znam ga već sto godina, s plivanja, iz osnovne… Na kraju, u gimnaziji mi je bio najbliži prijatelj. Čudnim spletom gena i državljanstava, on uopšte nije morao da bude u Srbiji, ali je želeo da ostane. Izdržao je oko 20 godina, ali je posle Bombardovanja shvatio da tamo dole nema ’leba. Počeo je da studira skroz od nule u Bohumu i dobro mu ide. Druži se uglavnom sa strancima i nedostaje mu kuća, ali bih se komotno zamenio s njim. Meni Srbija ne nedostaje, a ljude uglavnom ne volim. I love to hate and I’m good at it. Elem, od kako je otišao, zvao me je da s nekog putešestvija skrenem do njega, a ja sam krajem avgusta odlučio da iskoristim te stare pozive. Dao sam mu u zadatak da mi pronađe i kupi kartu za koncert u Ofenbahu 19. oktobra, ili u Hamburgu 22. istog meseca, a najbolje u Kelnu 27. ili u Dortmundu 21. Za svaki slučaj, kontaktirao sam i s Bramom, momkom iz Holandije kojeg sam upoznao godinu dana ranije (i posle saznao da mnogo voli LOA), da proba da mi nabavi kartu za koncert u Tilburgu 5. novembra. Veze su bile potegnute za vizu, a sve pare koje sam uštedeo bile su spremne i namenjene samo za ovaj put. Ne zanima me šta će posle biti, samo hoću da odem na taj koncert.

Naravno, ništa u životu ne ide onako kako zamisliš. Karte za sve ove koncerte bile su već rasprodate. Nisam znao šta da mislim. Bilo mi je muka od neostvarljivih želja i još više muka od toga što ova čak nije ni bila neostvarljiva. Na kraju sam prelomio: ići ću tamo, nacrtaću se ispred nekog od tih klubova i naći sebi način da uđem i odgledam taj koncert.

Ipak, desilo se nešto neplanirano. Life of Agony su otkazali koncert u Parizu 4. novembra i umesto toga zakazali koncert u Utrehtu. Karte su bile puštane u prodaju u manjim kompletima i bile munjevito prodavane. Bram me je zvao jedno veče da mi to kaže i da kaže da će probati sve što ume ne bi li nam nabavio dve karte. Sledeći put se javio da kaže da su od poslednjih deset karata ponuđenih na internetu dve sada naše.

U Dizeldorfu sam seo na voz. S Petrom sam se pozdravio na stanici, nisam umeo da mu objasnim koliko mi je značilo što sam kod njega mogao da se sklonim od svega što me je jurilo (uključujući i sebe) prošle dve nedelje. Jedva sam se spakovao na kraju: veliki ranac na leđima mi je prepun, u jednoj ruci je natrpani Debeljko, a u drugoj nosim zarolane plakate koje sam našao u jednoj mnogo dobroj radnji u Bohumu. Od sad pa do Beograda nema stajanja. Predveče sam u Utrehtu, treba da se nađem s Bramom i ostavim negde stvari, da uđemo na koncert, a sve posle toga me se ne tiče. Bilo bi poželjno da ujutro uhvatim i prvi voz za Dizeldorf, da bih uhvatio let za smrdljivi Beograd, ali iskreno, uopšte mi nije bitno da li ću to i uspeti. Sedim u kupeu, na svom rezervisanom mestu i borim se s euforijom. Toliko sam siguran u to da želim da budem tamo kud sam krenuo, da mi dođe da ustanem i pevam navijačke pesme. Dobar razlog što to i ne uradim jeste i što je u kupeu još dvoje ljudi. Sad već troje. Neka keva nešto kenja na nemačkom, koliko mogu da joj vidim na licu, neko od ovo drugo dvoje ljudi joj je seo na mesto. Tamnoputi muškarac joj pokazuje svoju kartu, očigledno bez rezervacije, međutim, pošto je već sela na sedište do vrata, ona samo odmahuje rukom ka njemu.

– Ko ti jebe mater.

Na tečnom srpskom… Bio sam siguran da je on neki Severnoafrikanac, a ono Ciga! Ha-ha, prevrni neki kamen u Evropi, ispod ćeš naći nekog „našeg čoveka“ kako gunđa! Ima tri’es i nešto godina, oniži je ali s jakim rukama i širokim ramenima. Devojka pored njega je isto Romkinja, mlađa je od njega i jedva da je razumem kad priča. Oboje su obučeni sportski, ali nikako neukusno ili napadno. Nemica je izašla u Duizburgu, ostali smo sami. Pravim se da ih ne slušam niti razumem, za svaki slučaj. Otkud znam da ne planiraju da me odžepare? Izgleda da mi se euforija brzo pretopila u paranoju. Pa dobro, to sam još uvek ja, ništa se tu nije promenilo…

Voz stoji negde pre Arnhajma, naizgled bez razloga. Ona je izvukla cigaretu iz pakle i od njega traži upaljač.

– Hoćeš da pušiš? Nemoj ovde, ovde je zabranjeno. Idi na hodnik.
– Pa šta smeta?
– Ne smeta meni, možda će on da se pobuni.

Dok je izlazila, skupio sam hrabrost da mu se obratim:

– Meni ne smeta, može i da ostane, samo da joj kondukter ne naiđe.
– O, pa ti pričaš srpski? Odakle si, bre?
– Iz Beograda. A ti?
– Jao, vidi ga, on iz Beograda, a ovde se srećemo. Ja sam ti iz Kragujevca. Kako je u Beogradu? Sve super, a?
– Pa i nije baš…
– Ma, znam, znam, znam, bre, sve. Ima sve, a nema para. Znam kako je dole. Al’ zato ovde ima para, a nema ništa drugo. Pa pričaj, kako se živi sad? Jel’ ti mnogo drugačije ovde nego tamo?
– Šta ja znam… Zavisi kako se čovek snađe valjda, i ovde i tamo. U Srbiji može da se živi nekako, ne umreš od gladi ili tako nešto, ali živiš u zatvorenom. Ne možeš da putuješ, kao da si skroz van Evrope. A ovde mi nekako deluje da postoji mnogo više stvari koje može čovek da radi. Sve je nekako veće…
– Jel’ ti nešto studiraš ovde, ili…
– Ne, studiram u Beogradu. Bio sam u poseti kod druga koji studira u Bohumu, a sad idem kod drugog drugara u Utreht.
– Dokle ostaješ u Utrehtu? Moraš da dođeš jedan dan i do mene u Amsterdam!
– E, hvala, ali teško, već sutra moram nazad za Beograd, ističe mi viza.
– A, šteta. To s papirima je sranje. Ja sam čekao papire u Nemačkoj nekoliko godina, ali su hteli da me izbace, pa sam se sad prebacio u Holandiju. Tu imam bolji status. Sad sam i nju doveo, treba da je ženim. Ona je iz Bugarske.
– Kad si poslednji put bio u Srbiji?
– Ima bar jedno deset godina. Da znaš da bih mnogo voleo opet da dođem, da obiđem familiju. Al’ ne smem. Imao sam nekih problema s policijom.

Nemam nameru da ga pitam o tim problemima. Deluje kao dobar čovek i to mi je više nego dovoljno. Vidim i da mu je stvarno žao što ne može da vidi porodicu. Koliko se samo razlikuju moj i njegov svet s jedne strane i zapadni s druge… Kod nas je sve u rasulu, ali sve nastavlja da funkcioniše. Ne postoji budžet, sve radi na kredit, staru slavu ili dobru volju. Podrum je poplavljen, ne može da se živi ni u prizemlju jer su zidovi popucali od klizišta na kome je kuća, pa su se ukućani preselili na tavan koji još nije dovršen, ali će taman da ga srede do zime. Čak ni meni ne smeta takav raspored snaga. Beograd nije ni lep, ni čist, ni nezagađen, pun je nekog polusveta, više je loš nego dobar. Ali ga volim jer i tako grozan kakav jeste, nastavlja da postoji i funkcioniše. It works! I u takvoj sredini ima nečeg dobrog, ima nešto dobrih ljudi. A biti dobar u lošem okruženju priličan je podvig. Volim taj grad sad više nego dok sam bio u onom vozu prošle nedelje, mnogo više nego kada sam odlazio iz njega pre dve nedelje. Nisam više ljut.

A Zapad? Na momente deluje da će se ceo sistem raspasti ako neko sedne na mesto koje nije za njega predviđeno. Na momente deluje i hladan, u nedostatku veza među ljudima, nekog ljudskog dodira u odnosima. Pitam se da li bi vremenom ona postala manje Nemica ili ja manje ja, da smo imali vremena. Ne znam. Eto onda i odgovora o Zapadu: ne znam šta je sve moguće. To je svet pun mogućnosti. Što se najbolje vidi odavde. Voleo bih da probam da živim na Zapadu i pitam se da li bih uspeo, ili se slomljen vratio u Srbiju.

– A čime se ti baviš u Holandiji?
– Ja sam ti kik-bokser bio. Dobro sam živeo od toga, ovde mogu dobre pare da se zarade od borbi. Sad sam već mator za to, treniram da ostanem u formi i radim s nekim klincima.
– Znači, može sve, samo treba da se radi.
– Tako nekako. Evo ti, ulazimo u Utreht sad. Sigurno nećeš da produžiš s nama do Amsterdama, makar na piće jedno?
– Ne mogu, hvala ti puno, čeka me drugar na stanici.
– Ništa onda, ako budeš dolazio neki put ponovo, obavezno da se javiš!
– Važi! A možda se i opet negde sretnemo ovako, ko zna…

Samo potpuni paranoik može da sakrije sve svoje tragove. Jedino se on seti svakog koraka. Mi to nismo. Ni ovaj čovek ni ja nikad nećemo pobeći od Srbije. Šta god uradili, gde god bili i krenuli, uvek ćemo biti na pola puta odande. Ili do onde. Na neki sumanut način, Zenon je bio u pravu. Ne možeš sebe da pobediš, koliko god išao protiv sebe. Valjda nije prekasno da i ja to shvatim. Sve što je u meni, sve što mogu da vidim, osetim i sve u šta mogu da uprem prstom, sve je to u meni s nekim razlogom. Ništa ne bacaj, sve može da se upotrebi. Recikliraj dušu.

Živeti je sve samo ne lako. Mogao bih zbog toga da kukam, naravno. Ali nisam zbog toga skroz dovde stigao.

Najlakše se gine pred kraj filma, kad je pobeda pravde već izvesna, a prosečan gledalac misli da će završna scena biti venčanje ili makar ponovni zagrljaj neke prelepe kovrdžave plavuše i ovog u-poslednjem-momentu-ipak-tragično-nastradalog junaka. Pa čak i znajući ovo, stiče se utisak da sam se previše znojio čekajući Brama na železničkoj stanici u Utrehtu. Strašno sam se plašio da će nešto krenuti naopako baš kad sam toliko blizu. Kad se on s nekih 25 minuta zakašnjenja ipak pojavio, otkrio sam zapanjujuću istinu da vozovi mogu da kasne i u Holandiji. Što je svakako podatak koji treba uzeti u obzir prilikom one analize u kojoj figuriraju čarape, sandale i visoki društveni standardi. Može li, uostalom, iko prestići Srbe i Crnogorce kad se udruže u kašnjenju onda kad od ljubaznog šalterskog radnika na beogradskoj železničkoj stanici saznate da voz za Bar u polasku kasni tričavih 400 minuta? U svakom slučaju, Bram se pojavio. S kartama. Otišli smo da ostavimo stvari kod njegovog druga Pola koji živi u nekoj sajberludilo zgradi studentskog doma i koji će biti toliko dobar da nas ugosti preko noći. Pol bi se, kao uostalom i Bram, super proveo na bilo kojoj gotik-žurci, sudeći po šminci, crnom laku na noktima i načinu na koji je ukrasio sobu. Definitivno ne treba imati predrasude. Koliko god puta budem video Brama u dugoj crnoj kožnoj suknji, nikad neću zaboraviti da je on jedno od najinteligentnijih bića s kojima sam imao priliku da komuniciram.

Stigli smo do Tivolija, kluba u kojem će se koncert desiti, oko 15 do osam. Pola sata kasnije, odnosno taman na vreme naznačeno na karti, na bini se pojavila prva predgrupa. Bili su prilično nezanimljivi, previše su ličili na one bendove koji previše liče na druge bendove dok očajnički pokušavaju da dokažu da ne liče ni na šta drugo što je bilo ko čuo. Druga predgrupa, Breed 77, već je bila nešto vredno pamćenja. Svako ko dolazi iz Engleske a ne zvuči kao da tamo snima muziku, zaslužuje palac nagore. Njihov zvuk dosta duguje etničkom poreklu: sva petorica su rodom s Gibraltara, a studiraju i žive u zemlji koja im je izdala pasoše i koja nema nameru da tu stenu i nešto malo zemlje oko nje vrati Španiji, pa makar natezanje o vlasništvu nad evropskom stranom mediteranskih vrata nadživelo gašenje Sunca. Mada mi se čini da je Torenteovo rešenje ovog problema bilo najkonstruktivnije…

Tivoli je klub malo manji od velike sale SKC. To što smo ušli ranije značilo je da smo zauzeli mnogo dobra mesta. Bram je bio u prvom redu naslonjen na ogradu, a ja sam bio odmah iza njega. Od ograde do bine nije bilo više od metar i po. Breed 77 su svirali malo više od pola sata.

Sledećih stotinak minuta bili su najvrednije vreme mog života.

Ili najkorisnije? Nije mi prvi put u životu da ne mogu da nađem reč koja bi opisala ono što osećam i čega se sećam. „Najlepše“ nekako skreće pažnju sa stvarne vrednosti (kao i sama lepota u mnogim slučajevima), „najbolje“ zvuči suviše neodređeno, „najfenomenalnije“ verovatno i ne može da se kaže a da rečenica bude ispravna (a sve i da može, ja to ne bih rekao jer mi zvuči glupavo). Kako bi majmuni s početka prve Odiseje opisali susret s monolitom? E, pa ja bih baš taj izraz upotrebio, samo kad bismo majmuni ili ja umeli da pričamo. Ni na jedan drugi kraći period ne mogu da uprem prstom i da ga označim tako beskompromisno važnim. Sve ostalo se ili već pokazalo uzaludnim, ostavivši me s onim buđavim „magarče, baš si morao da se obraduješ, a; e, pa evo ti ga sad“ – osećajem, ili samo ima sav potencijal da bude dvosmisleno. Svaka druga radost je sposobna da preraste u razočarenje, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog samog radovanja, odnosno baksuzluka koji obavezno ide u paketu. Sreća zbog vodećeg gola može preći u tugovanje zbog izjednačujućeg gola protivnika (ili čak njihovog pobedonosnog), euforija zbog jedne pobede može da se pretvori u očaj zbog na kraju ipak neosvojene titule, pa i sama osvojena titula može da bude samo uvod u još jednu eliminaciju u poslednjoj rundi kvalifikacija za Ligu šampiona. Sve može da se pokvari, čak i crno može da se isprlja. Četvrti novembar 2003. u Utrehtu, s druge strane, predstavlja uzvišenje do koga voda nikad neće doći, koliko god nasipa popustilo.

Klub je u međuvremenu postao prepun. Nekoliko ljudi je razmontiralo bubnjeve koje su predgrupe koristile, odjednom stvorivši novu dubinu bini. Platno na kome je logo LOA postavlja se na zavesu iza stejdža. Kao da se sam prostor pocepao, kao da je jedan mali ugao na svetu bio izdubljen i oblikovan, kreiran samo za ovu priliku, pre nego što se ceo moj univerzum vrati u normalu. Ne preterujem, stvarno mi toliko nestvarno deluje to što se ispred mene priprema. Već jedno pet minuta se samo štipam ili snažno otvaram i zatvaram oči, ne bih li na vreme otkrio da sam opet predaleko otišao u maštanju. Masa ljudi već počinje sa spontanim komešanjem, čas sam odmah iza Brama, a čas ga uopšte ne vidim. Na bini ekipa tonaca i roudija još jednom proverava i namešta razna sranja, polako završava posao i sklanja se, da bi na kraju ostao samo još jedan Amerikanac s kačketom na glavi i dva mikrofona u rukama.

Mic check, mic check, 1, 2… Check, 4, 3, 2 and a half… Spare mic, checkin’ 1, 2, 1, 2… Curly, we’re good to go, one minute… Curly? Cuuurrrllyy? One minute.

Minut kasnije sva svetla se gase. Potpuna histerija. Ne postoji niko ko ili ne vrišti ili ne viče nešto na neki drugi neartikulisani način. Grupica tri-četiri metra, odnosno pedesetak ljudi levo od mene, skandira L-O-A, ali ih okolna buka brzo nadjačava. Čuje se intro – semplovi s prvog albuma, snimljene poruke na telefonskoj sekretarici, neki jezivi vriskovi, bubnjevi u daljini, zvuci kapi koje padaju na vodu, sve to smućkano na način od koga se koža ježi. Jedno svetlo upereno ka kružnom LOA amblemu iza bine polako se pali. Gledam sve to oko sebe očima razrogačenim kao da imitiram Dejana Milojevića i pričam nešto na srpskom, nemam pojma šta. Toliko sam stešnjen između drugih tela da ne mogu da padnem ni na jednu stranu, koliko god se eventualno trudio. Dižem se na prste, ponavljam: „Jebo te Bog“ a da ne čujem ništa osim tog kolektivnog urlika. Pali se još jedno svetlo usmereno na prvu osobu koja izlazi na stejdž, desno od mene. Džoui Zi namešta gitaru, gleda u masu i prilazi svom mikrofonu:

Utrecht!!!

Svi urlaju još barem 20% glasnije. Sad su već sva četvorica na bini. Kit hvata mikrofon, i pre nego što sam shvatio šta se događa, počinje River Runs Red:

I got the razor on my wrist
’cause I can’t resist
I’ve got this fever burnin’ fist
that does as I wish
but when I get downtown
and see what’s around
I just know there’s gotta be
a better place to be found

Tek tad, kad Kit propušta da otpeva jedan stih, shvatam koliko smo svi u gomili glasni:

Oh, God help me!

Sve tutnji, ozvučenje je fenomenalno, sve se čuje kristalno jasno i sve je tako bučno. Aaaaaa!!!

The river runs red and I think I’m dyin’

Svi skaču uz ujednačeni ritam bas-bubnja na brejku između refrena i druge strofe. Opet svi pevaju. Pesma je već gotova, ja još uvek nemam pojma gde sam. Bez pauze, Džoui počinje da krlja rif za This Time, pesmu koja otvara prvi album. Bubanj uleće taman kad treba, pesma ima do zla Boga brz početak i ja sam za njenih prvih dvadesetak sekundi bio u svakom ćošku podijuma, nošen nekim masovnim i potpuno nenadjebivim mosh-pitom, koji prkosi zakonima fizike jer si u istom trenutku na barem tri različita mesta u Tivoliju. Do početka drugog rifa koji najavljuje strofu ponovo sam na startnoj poziciji, svuda oko mene komešanje, neko bukvalno preleće preko mene, nisam stigao ni da podignem ruke, poslužio se mojim vratom umesto toga, da bi mu crowd surf završio s druge strane ograde, gde ga krupni Kunta Kinte iz obezbeđenja prihvata i vraća nazad okolnim putem u gomilu. Sve se kreće, kao da su ljudi i ispred i iza i oko i ispod i iznad mene. I svi pevaju, svaku jebenu reč, kao da se samo na njih odnosi:

… You’ve got time, but you ain’t got time for me.

Pred refren, pesma se opet ubrzava i opet nastaje metež. A ja uživam u svakom sekundu ovoga. Kad je počela Other Side Of The River, meni se plakalo. Celu pesmu sam proveo cupkajući na prstima, samo da bih bio koji centimetar viši dok pevam, kao da pokušavam da zabodem zastavu na vrh svega što se događa i kao da bih zbog toga bio još glasniji.

You were such in a rush to reach the other side
now look at yourself with that look in your eyes
smiling wide and pre-occupied with that river

Srećan sam. Srećan sam što sam živ i što sam ovde. Mnogo sam srećan i hoću da to svi znaju.

U nekoj pauzi između pesama Džoui je gledao u ljude u publici, prišao mikrofonu i pitao:

What is this, man, you’re all smiling? Seems that everywhere we go on this tour, everyone is so nice to us, we get all the smiles… Thank you!

I bio je u pravu, svako lice koje sam video bilo je nasmejano. To je, jednostavno, zbog njih. Njihova muzika te dodirne, podigne, ako treba lupi i šamar, ali sveukupno pomazi, nežno prizemlji… Leči, jednom rečju. Svi ljudi koji su bili u publici bili su tu 101% za i zbog Life Of Agony. Nikad pre nisam bio u tako homogenoj grupi ljudi na jednom koncertu, čije su misli bile toliko koherentne i toliko korespondirale s muzikom.

Dok Džoui menja gitaru, Kit stoji pored svog mikrofona i gleda u ljude ispred sebe. Bira nasumično po osobu iz gomile, pa je gleda po tri-četiri sekunde. Ne znam zašto, jednostavno sam znao da će i mene pogledati. I gledao me je. Sa ne više od tri metra razdaljine, pogledom skroz umirenim, kao dete koje gleda igračke kojima može da se igra, ali iz nekog razloga ne oseća nikakvu potrebu da požuri, kao da ima sve vreme sveta da se igra svakom igračkom na svetu. Znam da takav pogled ne postoji, kao što znam da u životu nema vremena za sve što želimo da uradimo. Ali o tome svakako kao deca sanjamo. Važno je nikad ne izneveriti dete u sebi, nikad ga ne ostaviti. To što ja od 23 godine znam da ne mogu da imam, mali ja verovatno još uvek želi više nego išta drugo na svetu. Divno je ispunjavati želje deci. Predivno je biti dobar i prepoznavati dobro u drugima.

Dok me je gledao, mislim da sam ga gledao nekim blago izbezumljenim pogledom, onom vrstom pogleda koga nikad nismo svesni dok razmišljamo o nečem važnom. Uspeo sam da se nasmešim pre nego što mu je pogled odlutao dalje. Na kraju najavljuje Heroin Dreams i posvećuje pesmu svom ocu, kojeg je pre manje od godinu dana i definitivno izgubio. Nešto toliko mutavo i marginalno kao igla, a toliko nanete štete…

Sviraju Weeds, I Regret, Hope, Through and Through, Bad Seed, Lost at 22, Seasons… Stalno sam u pokretu, sve vreme se trudim da se izdignem iznad ljudi ispred sebe, samo da bi me neko od njih četvorice na bini primetio, samo da bih im pokazao koliko mi je drago što su tu i koliko mi njihova muzika znači. Možda bi mi to i uspelo da se i svi drugi oko mene ne ponašaju isto tako. Osećam da me bole tetive, ali se tako dobro osećam, toliko sam oduševljen što sam tu da mi uspeva da potpuno potisnem bol, kao da je to sve neka utakmica i ja jednostavno moram da stisnem zube do kraja. Ili je možda ceo život jedna vrlo duga i naporna utakmica. Možda ga provodim tragajući za stvarima koje nikad neću naći niti dobiti, ali kad sam se na to odlučio, ne treba ni zbog čega da odustajem od dalje potrage. Moram da pratim put koji sam odabrao, koji bi inače bio smisao tog izbora. Zašto bih odustajao, zašto bih se ikad pomirio s neuspehom? Živeću kako želim, makar negde usput umro pokušavajući.

Od momenta kad sam to shvatio, više uopšte nije važno šta se do kraja koncerta događalo. Radio sam jedinu stvar koju sam mislio da ne umem: uživao sam. Uvek je u životu moralo da mi bude nešto na pameti, makar na nekom njenom udaljenom kraju, neka sitnica koja me je brinula, koja me je opominjala da se ne opuštam jer neprijatelj vreba. A toga ovde nije bilo. Slušao sam svoj omiljeni bend kako svira pesme koje mi najviše na svetu znače i bio potpuno svestan svega. Najviše svestan toga koliko želim da živim.

Nisam bio tužan kad se koncert završio, niti razočaran što nisu svirali još ovu ili onu pesmu, ili još samo jednu, bilo koju. Vreme sam proveo uporno se zahvaljujući Bramu što je pomogao da mi se ispuni san (za neke stvari jednostavno ne postoji dovoljan broj izgovorenih Hvala), ili samo potpuno zadovoljno zureći u daljinu. Do momenta kad smo stigli do Pola, imao sam snage samo da se istuširam i da zaspim. Pre toga me je, prepoznajući pravi umor, naš domaćin uspešno ubedio da ja treba da spavam u krevetu, a da će on i Bram biti na podu. Zaspao sam, a da nisam uspeo ni da mu zahvalim.

 

Sutradan sam stigao na vreme u Dizeldorf. Jatov let je uredno kasnio dva sata. Sedeo sam na aerodromu i čitao Malog princa, prvi put. Da, tek sad. Nije kasno da nešto shvatiš, kad god to shvatio, dok god to i shvatiš. Pa i Tool sam stvarno počeo da slušam tek prošle godine…

Vreme sam proveo razmišljajući i o čoveku od nekih četrdesetak godina, koji me je jutros na glavnoj železničkoj stanici u Dizeldorfu pitao za pomoć oko pronalaženja perona, odnosno voza koji ide za aerodrom. Šta ja znam, valjda je logično za osobu koju vidiš u Nemačkoj pretpostaviti da je Nemac. I ja sam sekund pre nego što mi se obratio na engleskom bio ubeđen da je on, onako plavokos, baš Nemac, kao što je i on pretpostavljao da sam ja u Dizeldorfu domaći. Taj krajnje prijatni gospodin (zapravo iz Južnoafričke republike) dao mi je i koristan savet, ako budem želeo da posetim njegovu domovinu: najjeftinije je leteti preko Dubaija. Ako ikad u životu uspem, to će biti tajna tog uspeha. Kad me je pitao odakle sam i dobio odgovor, prokomentarisao je to jednim: „Oh…“ Na kraju, čini mi se da sam time što sam mu pomogao i doveo ga do pravog perona, učinio više na promociji Srbije nego verovatno svi moji sunarodnici za koje je on čuo (većinom ili već zvezda reality TV koji se emituje iz jedne sudnice na teritoriji koju je Holandija galantno ustupila Ujedinjenim nacijama, ili onih koji će tek dobiti svoju šansu da tamo sijaju i brane ne samo svoj, nego i ugled cele nacije pa i mene; ne hvala).

Iskren da budem, i nisam toliko razmišljao o svemu ovome, samo mi je bilo palo na pamet, kao i neke druge sitnice. U suštini, još sam zbunjen zbog svega što sam sinoć doživeo. Jedna stvar koju ipak znam jeste da sam srećan. I na to sam bio potpuno nepripremljen. Možda to život na fin način pokušava da mi kaže da se ne zanosim i mislim da znam šta jeste a šta nije moguće. Jer baš za ovako nešto nisam video da dolazi: srećan sam. Tačka. Ja, sâm, i još srećan. Ranije je znalo da bude biću srećan kad se to i to desi, ili srećan sam pored ove osobe, ili srećnim me čini ona ili ko god. Ovo je prvi put da je rečenica prosta.

Osećaj dođe i prođe, kao i stvari koje se dese. Nema veze. Sve što jednom dođe, po svoj logici može da dođe ponovo. Sa svakim događajem stvara se ceo univerzum mogućnosti. Malo toga je zaista zauvek izgubljeno, a toliko toga tek može da se pronađe, pa čak i ako se izgubi da se ponovo nađe. Samo treba ne zaboraviti.

Nikad neću zaboraviti kako sam stigao do ovog osećaja. Nikad neću zaboraviti one koji su mi pomogli, koliko god daleko od mene provodili svoje dane. One koji su me naučili stvarima o sebi i o meni. Koji su mi bili blizu srca i u teškim i u suludo zabavnim momentima. Neću zaboraviti i da će ponovo biti teško, kad-tad. Nema većeg optimizma od pesimizma koji ne prestaje već se uporno održava – kad se i pored toga u šta čvrsto veruješ još uvek boriš. Nikad neću zaboraviti ni one koji nisu pomogli, sve koji su me negde usput učinili tužnim. To nije pretnja, to je jednostavno kako jeste. Kao što ni život u stvari nije pretnja, koliko god nekad turoban i pun bola delovao. Zato ravnoteža i jeste tako tanana, brzinom treptaja sve može da se promeni. Noć brzo prelazi u dan, a dan brzo u noć. Noć može da bude čudesna isto kao što i dan može da bude sumoran. Ceo život je zastrašujuć. Ukroćen i pripitomljen veliki je prijatelj, možda i debeljušan i zabavan; ako nije, onda je protivnik koga se treba plašiti.***** Može da te uništi ako ga ne upotrebiš za stvaranje. Ali je veoma bitno da ne postoji kraj, jer nije ni bilo početka. Destrukcija i kreacija nikad nisu bile suviše udaljene jedna od druge da bi jedna ili druga bile zaboravljene. Veliki postajemo u porazima. Srećan jesam danas i zbog onih stvari ili ljudi zbog kojih ranije nisam mogao da budem srećan.

I nikad neću zaboraviti snove. Sve počinje i završava se snom. Ispred sebe imam još mnogo vremena, a iza mene je ono odakle dolazim, ono što će ujedno uvek biti u meni. Sve je to ispunjeno snovima, bilo ih je i pre stvari koje su bile, biće ih i posle onoga što dođe. Snovi su mesta gde odlučujem kako će biti. I oni su ujedno mesta gde niko ne zna šta će biti, jer je sve zaista moguće, a od svega će se nešto već napraviti. Kad je sve protiv tebe a sva vrata zatvorena, snovi su gde scenario ne važi, gde sam određuješ kurs i koristiš stvari koje ti naiđu baš onako kako hoćeš. Oni su stariji od samog života. Život je u svakom svom trenutku samo zamrznuta slika, snovi su ono što ga zapravo kreira i oblikuje. Što život bio manje podudaran s mojim željama, to ću ja samo još više sanjati. Niko to ne može da mi oduzme. Jednog dana će biti kako ja želim.****** Imam na raspolaganju vremena koliko stane u ceo život da ostvarujem snove, a neke stvari jednostavno treba čekati. Svaki dan počinje i završava se snom i to je bukvalna istina. Od snova polazimo i snovima se vraćamo.

 

Pred tobom je more.

Baci kamen, uznemiri vodu.

Ne dozvoli da voda uznemiri tebe.

 


* E to je stvar mentaliteta! Ona to na mom mestu nikad ne bi uradila!

** Ne po ključu po kojem su Milan i Inter sredinom devedesetih kupovali igrače („bolje da je naš nego tuđ“), nego baš po svojoj želji.

*** „The war is over, if you want it.

**** Sprinteri prerano startuju jer očekuju da se svakog milisekunda desi startni pucanj.

***** Istorijski gledano, ovo se najbolje vidi na primeru Rokija i Apola.

****** „You’ve used your eight, now I’ll have my eighty-eight.