December 4, 2020

Nikola Vranjković – Veronautika (Multimedia Music, 2017)

 

Razne se stvari dese za deset godina. Izađe i poneki album.

Oktobar je 2007. Vozim stvari na koncert u crvenom jugu i sav sam sebi važan. Ugurali smo neko pojačalo i gomilu nekih drugih čuda u gepek i na zadnje sedište i ponosam sam jer sam deo nečeg meni toliko bitnog. Moj omiljeni ovdašnji bend treba da svira u SKC-u. Trudim se da ne smetam i da ne delujem suviše vidno impresioniran dok tu nešto kao pomažem, ako je već preveliki zalogaj da izgledam kao da apsolutno znam šta radim uz obavezni „nadrndani roudi“ izraz lica. Upijam sve što se događa i jedva čekam da koncert počne. Počeće tom nekom novom pesmom. Čuo sam je veče ranije na probi. Patern na bubnju mi je ličio na Bullet the Blue Sky i vreme kada je bilo OK pomenuti U2 u nekoj rečenici. Fraze i tema kao da su se Fripp i Gilmour našli na kafi, pa zasvirali onako, za svoju dušu. Ima taj neki zarazni kraj i sveukupno pravi neku atmosferu od koje ti uopšte nije svejedno. I zove se Fotelja.

Mnogo toga je moralo da se desi u tih deset godina koliko je prošlo od prvog puta kada je iko čuo Fotelju uživo, do momenta kada se ona pojavila na albumu. Vreme je prolazilo, naučio sam još novih pesama i čekao da se ponovo oduševim njima na svakoj sledećoj svirci. Omiljene su mi postajale i Dve reči (koju smo svi u početku zvali Sve što mogu reći), 2000 i kusur godina, Zadrži svoj dah, Za životom il’ za sudbinom… Stvari su se događale i menjale. Nekad promene sami prouzrokujemo, nekad samo na njih reagujemo. Jedan bend je nestao, drugi je nastao. Neke nove pesme su počinjale da dobijaju oblik (prva koja se pojavila bila je Fototapet). I ja bih povremeno dobio neki demo da čujem, preko veze, naravno. Tu i tamo sam bio i na studijskim sesijama, gledao, slušao, iščekivao. Kod Mareta su oktobra 2014. u onom bunkeru snimani bubnjevi, pre nego što je otišao u Kinu. Juna 2015. su kod Steve Vitasa tamo blizu Marakane snimane gitare, a u prisustvu Ace Radosavljevića i vokali za neke pesme. Jeseni te godine sam svratio na Voždovac, bilo mi je obećano da ću čuti nešto od novog materijala, ali mi je umesto toga tutnuta u ruke neka klavijatura i date instrukcije tipa: „Drži ove dirke! Tako. Sad ove. Opet one. Ne valja. Aj ponovo.“ Legenda kaže da su akordi tada snimljeni ušli u finalni miks. Kojih šest meseci kasnije u Krčedinu sam gledao kako se dosnimava šezdes’ sedmi lejer gitara, sve pod Petrovićevim budnim okom. Ni sam se ne sećam koliko sam puta sedeo u nekom ćošku dok se nešto, ko zna šta editovalo i silno vreme i trud ulagali u fino podešavanje časna-reč-još-malo-pa-gotovih mikseva, a da u stvarnosti obično ljudsko uho te izmene nikad ne bi ni primetilo. Gledao sam album kako raste.

 

 

Čudan je ovo album. Svašta se u njemu prožima. Na momente kao nečiji poslednji, trepneš, pa ti zvuči kao nečiji prvi. Slušaš Livingstona, najnežniju pesmu na njemu, pa shvatiš da ti priča o nekakvom besu. Kom? Kakvom? Razmišljaš o tome, pa ti misli pobegnu u neku novu izmaglicu prijatno nostalgičnog kasnog popodneva na koje te Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu asocira, samo da te iz tog sanjarenja probude Božina dupla pedala i omaži Daveu Lombardou, odnosno Nikolin pozdrav Margiti. Pa se vratiš na Moraćeš da naučiš da živiš sa tim, kolaboraciju sa Autogenim treningom, pa te to sve vrati na neke lične poraze i gorke pilule i način na koji si to prevazišao. Ili nisi. Vi ste mi te tako perfidno vrati u prošlost, malo zvukom i osećajem da je duh Davea Grohla iz ranih devedesetih zaposeo bubnjara, a više zbog toga što te u pojam ubija taj neki dan koji nikad nije došao, onaj oktobarski datum na kalendaru koji u Srbiji jednostavno ne postoji, odmah posle onog koji se desio, ali nam je mučno da ga se setimo. Verovatno iz istog razloga i Marburg zvuči tako univerzalno autobiografski, svakom od nas ko je bio i napolju i unutra i zagledao se u oba pravca. Pa onda Vosak, pesma koja ti pojača interni kul faktor za minimum 40% dok zamišljaš da i ti sviraš na njoj. Na stranu sve što se događa u Veronautici, ceo spektar osećaja i momenata od kojih se naježiš (i saznanja o poreklu teksta ove pesme), ali nije li genijalno da se EP koji je (stidljivo) najavio album Veronautika pre – koliko – više od tri godine, zove Bremeplov? Sad, da li je to splet okolnosti, ili je Vranjković sve vreme imao u glavi vrlo precizan plan, ostaje da se nagađa. I ako jeste, kako li je bilo svesno sedeti na pesmi, odnosno nesumnjivom magnum opusu pod nazivom Večernja zvona, i stalno nešto čačkati, tj. čekati tolike godine da se ona pusti na slobodu?

A Suteren? Svako ima svoj Suteren. Nećemo sada o tome da pričamo.

Ovaj album će lako naći način da uđe pod kožu mnogima. Jer dira u teme kojima se baviš i zato što to biraš da uradiš, i zato što te je nešto na to priteralo. Jer će na momente delovati previše poznato.

Razne se, kažem, stvari dese za deset godina. Toliko ispadne da je bilo potrebno da svetlost dana ugleda jedna poveća grupa ozbiljno dobrih, dubokih, teških, ali nadasve bolno iskrenih, i ako je već „skriveno optimističkih“ pretežak izraz za svariti kada se radi o pesmama Nikole Vranjkovića, onda makar pesama koje podsećaju na to koliko je važno ne odustati od važnih stvari u životu. U tih deset godina desile su se svakako i stvari koje su opredelile smer u kom je album završio, a ne jednom su pod dejstvom tih i takvih događaja i same pesme nastajale. Nešto mora, nešto i nije moralo, ali na kraju mora biti kako jeste. Za deset godina nekih više nema. Neki novi se pojavljuju. Neke čekamo. Iza raznih razočarenja prošvercuje se i nešto sreće, nadanja i snova. I jedan dupli disk.

Dugo smo čekali.

Deset godina kasnije, eto nas.