December 4, 2020

Vojvodo, kad šaljemo tenkove na Berlin? [Deftones, 2006]

 

Leta 1994. Brazil je postao šampion sveta.

Leta ‘94. završio sam osnovnu i sa školom otišao na more u Petrovac. Išlo je nas nekoliko iz te generacije i još klinaca koji su bili mlađi. Jedno veče se u odmaralištu gde smo bili smešteni digla frka zbog toga što se neki klinac kurčio i pokačio s nekim lokalnim klincima. Njegovi drugari su došli kod nas starijih po pomoć. Meni se činilo da to zapravo nema veze sa mnom: neki balavac misli da ima leđa, pa još misli da to što je iz Beograda i s Dorćola ne treba ni da ima nikakav nastavak rečenice jer je već dovoljno za dominaciju. Bilo je drugih koji nisu tako mislili, pa smo počeli da raspravljamo o tome. Ili sam bio u manjini, ili su drugi koji su mislili kao ja ćutali.

– Ne razumem zašto bismo se mešali. Napravio je sranje i praviće sranja dok ne nauči.

Debeli je poentirao:

– Zato što postoji nešto što se zove ponos.

Onda je došao Ilija. Od svih prisutnih iz škole, on je bio nesumnjivo najveći autoritet. Mangup s Dorćola. Kome su ispričali šta se desilo.

– Ko ga jebe, kad je glup.

Posle toga se ništa nije desilo.

Žao mi je zbog načina na koji je Ilija petnaestak godina kasnije završio. Ne znam zašto je to tako moralo.

 

Leta ‘94. trajali su ratovi u Bosni i Hrvatskoj.

 

Jednim delom, moja porodica je iz današnje Hrvatske. Deda oca moje majke, Milutin Milković, ubijen je 1889. u selu Koljani, u oblasti Vrljika u Kninskoj krajini. Na kućnom pragu ga je zaklao neimenovani hrvatski nacionalista. Ubistvu je prethodila njegova odluka da sliku Franje Josifa u učionici lokalne osnovne škole u kojoj je radio kao domar zameni slikom Svetog Save. Njegova supruga, Milka Matavulj (tada u poznoj trudnoći), beži kod svoje familije u Šibenik gde se uskoro porađa. Selo Koljani kasnije nestaje prilikom izgradnje hidroelektrane. Novo naselje osniva se na terenu koji je ostao nepoplavljen akumulacijom. Sto godina kasnije, odnosno 17. avgusta 1990, u okolini tog naselja započinje takozvana balvan revolucija, kao prolog ratu u Hrvatskoj. Moj čukundeda nikog nije ubio. To što je bio ponosan na svoju etničku pripadnost i što je to želeo da nekom natrlja na nos, bio je dovoljan razlog da bude ubijen. Čukunbaba je preživela. Da nije, ne bi bilo ni mene.

Jednim delom, moja porodica je iz Bosne. Iako korene vuče iz Like, otac mog oca živeo je, radio i pre Drugog svetskog rata dobro stajao u Banjaluci. Promena političkog ustrojstva 1945. uslovila je pad porodične firme. Iako se pridružio partizanima krajem rata i bio u jedinici koja je učestvovala u borbama na Sremskom frontu, njegova nespremnost da prihvati nacionalizaciju imovine i promenu životnih uslova rezultirala je hapšenjima i batinama. Radnja mu je bila zapaljena, a on je nađen mrtav 29. novembra 1950. Porodica se nikad nije otarasila žiga predratne buržoazije koji je bio posebno upečatljiv u tako maloj sredini. Tata je dočekao prvu priliku da ode iz Bosne, pa je po završetku studija 1973. prešao u Beograd. Neki njegovi prijatelji su još uvek tamo. Neki su se devedesetih razbežali po svetu, a neki nisu preživeli rat.

Jednim delom, moja porodica je s Kosova. Majka moje majke rođena je u Prizrenu. Familija Stamenković je od kako postoje bilo kakvi podaci ili sećanja bila jedna od najstarijih u tom gradu. Ratnu okupaciju su jedva preživeli, neki hapšeni i držani u logorima u Italiji, a neki u partizanima. Sunovrat SFRJ i eskalaciju međuetničkih sukoba članovi porodice većinom su dočekali nastanjeni u drugim krajevima Srbije. Ipak, ujak i ujna moje majke, Trifa i Marica Stamenković, kraj konflikta 1999. dočekuju u porodičnoj kući, kao jedini preostali članovi porodice u starom delu Prizrena. Jednog od prvih dana po prestanku sukoba Trifa je izašao iz zaklona i krenuo da kupi osnovne namirnice. Vratio se i zatekao svoju ženu, staricu od osamdesetak godina, zaklanu u staroj porodičnoj kući. Nemački vojnici iz sastava KFOR, koji su stigli nekoliko trenutaka pre njega, stavili su ga u kamion i s još nekoliko Srba iz kraja uz pratnju izvukli iz Prizrena. Albanci su ubijali Srbe. I Srbi su ubijali Albance pre toga, ne kažem. Ali su Albanci zaklali ujnu moje mame.

Generacija mojih bake i dede morala je da preživi Drugi svetski rat. Generacija mojih roditelja počela je u zemlji koja je bila razrušena, ali koja se ponovo izgradila. Moja generacija rođena je u toj zemlji i sve je bilo lepo nekih desetak godina. Onda je sve porušeno i satovi su podešeni na nulu. Neki od tih satova kucaju suviše lenjo. Srbija u kojoj živim nije ni nalik onoj u kojoj sam rođen. I ide napred toliko sporo da nisam ni siguran da ide napred.

Donedavno, činilo mi se da se sve događa u skladu s okruglim brojevima. Rođen sam 1980. Tito je umro te godine. Deset godina kasnije bili smo na pragu rata. Deset godina kasnije zbacili smo Miloševića revolucijom. I stvarno sam mislio da je to taj nulti trenutak: da je tih mojih prvih 20 godina konačno dobilo smisao. Da će mi to što mi je bilo nagovešteno pa oduzeto sada biti vraćeno. Izgubljene godine zauvek ostaju izgubljene, ali na to saznanje sam se već navikao. Tja, žalbu ti i usvoje, ali ti ovde niko ne vrati pare potrošene na administrativnu taksu; niti ikom vrate život kad mu ga unište. Sve se to dalo mnogo lakše podneti u danima posle petog oktobra 2000. nego sada. Možda sam bio glup što sam mislio da će sve biti u redu. Možda to zaista nikad nije imalo šansi. A možda je i moglo da uspe, da neki ljudi nisu nešto uradili, a razni nisu samo ćutali i smetali. Koštunica može da napiše knjigu „Kako se uspešno okružiti potpunim idiotima i nestati među njima u 30 lekcija“. Đinđića su ubili. Sad je 2006. i ja stvarno nemam ideju kako će to stvari da se poprave.

Kad nešto ne valja, ključ je u tome da nađeš gde da pobegneš. Gde da odletiš i u kom trenutku da se skrasiš. Kojom muzikom da se lečiš i odakle da crpiš energiju. Ja sam se baš nedavno ponovo vratio u oktobar 1997. Volim tamo da odem. Nekad me nema da se vratim i po nekoliko dana. Svačeg tu ima. Iva se pojavila tek koji mesec pre toga, ali sam do ušiju zaljubljen i svi to treba da znaju. Stojim pred poslednjim usponom na krov sveta i sve mi super ide. Imam svoja uverenja i svoje iluzije, ali ih još uvek jednako volim. Osećam da možda ne mogu sve, ali da mogu sve što treba. I da se tek zagrevam.

I onda odem na matursku ekskurziju i u atinskoj hotelskoj sobi priđe Nikolić s diskmenom i pusti mi sedmu pesmu.

I vilica mi otpadne.

Ko je ušao, povezao sve parčiće, obojio ih svakojako, pomešao sve ukuse, pojačao kontrast do izbezumljenja, skupio, istopio, iscedio, potopio, zapalio, udahnuo, zaledio, pretvorio u prah, raspršio po vazduhu i posuo sve živo, sve jebeno živo svime što sa 17 godina osećam, nekako a neprimetno pretvorivši sve to u muziku? Ko mi je u glavi? Šta je ovo?

Deftones.

 

Iz Grčke sam se vratio s No Holds Barred živim albumom Biohazarda i bio presrećan što su na disk uspeli da prenesu istu armosferu koja me je oduševila ranije te godine kad su svirali u Beogradu. Nikolić je kupio Adrenaline od Deftonesa. Snimio sam ga na kasetu koju nonstop puštam. Slušam nešto što kao da je bez truda našlo način da komunicira sa mnom. Nečeg na momente agresivnog, pravednički besnog posle primanja očigledno nezasluženog niskog udarca, na momente tužnog i povređenog onako kako mali dečak može da se oseti kad mu se desi neka nepravda ili kad misli da mu ljubav nije uzvraćena i samo hoće da pokupi sve svoje igračke i zavuče se u neki ćošak koji će nazvati svojim, a na momente tupog i frustriranog u iščekivanju da se bilo šta promeni. I onda te sve to samo podigne i odnese.

Od tada pa do sada Deftones i ja smo dosta porasli. Mnogo se toga promenilo oko nas. I nekako je to uvek dobijalo savršen soundscape uz njihovu muziku. Kad sam 1998. čuo Around the Fur, još uvek sam se borio protiv svega. Ili sam mislio da je tako. Kada je 2000. White Pony sve promenio, promene su bile ono čega sam se najviše plašio. Pa sam se i ja promenio i sebe pobedio. Kad sam leta 2003. sav sjeban jedva dočekao četvrti album, na njemu je bilo sve što sam osećao: i tuga, i strah, i još tuge i crnog, i bes, i osveta, i nada i toplota i izbavljenje.

 

U Hrvatskoj sam poslednji put bio maja ‘91. Petnaest godina kasnije, eto me u vozu za Zagreb.

Jovo je iz Kumbora. To je prva i najbitnija stvar koju svako ko ga upozna treba da nauči. Jovo je iz Kumbora i četiri je godine mlađi od mene. Jovo je iz Kumbora i mnogo je dobar dečko. Jovo je iz Kumbora i čudno mi je da ga opišem sa „dečko“ pošto je za glavu viši od mene. Jovo je iz Kumbora i trenirao je košarku, a sada uči i pokušava da postane košarkaški trener u Beogradu. Jovo je iz Kumbora i upoznali smo se 23. marta 2004. Što ne bih tačno znao, da Jovo koji je iz Kumbora nije upamtio tačan datum i s ponosom tu informaciju ponovio nekoliko puta o nekim bitnim okupljanjima.

Marta 2004. Žodra i ja smo odlučili da potegnemo put za Budimpeštu i gledamo Limp Bizkit uživo. Usput smo upoznali momka koji je delovao malo stidljivo jer na koncert ide sam, pa smo ostatak puta i koncert proveli zajedno. Sreli smo se posle toga još nekoliko puta po nekim svirkama u Beogradu, sprijateljili i počeli da igramo košarku zajedno jednom nedeljno. Pored toga što volimo sličnu muziku, spojilo nas je to što je i on veliki Zvezdaš, pa smo se redovno viđali i na opskurnim fudbalskim i košarkaškim utakmicama. Nažalost, nisam bio u stanju da ispratim njegovu apsolutnu posvećenost, pa na rukomet, vaterpolo, mušku i žensku odbojku nisam odlazio. Jovo nas je sve kupio svojom instant dobrotom i velikim osmehom. Družeći se s njim upoznao sam i solidan broj njegovih zemljaka koji su se isto pravili da nešto studiraju u Beogradu, a zapravo svi visili jedni kod drugih i delili dobro i loše, usput prozivajući jedni druge u zavisnosti od toga da li su baš iz Kumbora, ili pak iz Zelenike, Igala ili nekog drugog mestašceta iz okoline Herceg Novog. Najimpresivnije mi je bilo to što su gotovo svi potpuno neiskvarene dobričine, ali s fenomenalnim smislom za humor.

Pored navedenog, Jovo iz Kumbora se ponosno izjašnjava kao Srbin.

U Hrvatsku posle 15 godina odlazim bez konkretnog znanja o tome šta je i kakva je sadašnja Hrvatska, ali s određenom dozom sećanja i dosta predubeđenja. Sećam se, na primer, da sam u Hrvatskoj svake godine provodio skoro dva letnja meseca na moru u kućama koje su pripadale mojoj familiji i kako sam obožavao da idem tamo, ali da tada niko nije postavljao pitanje ko su Srbi a ko Hrvati. Imam isto tako, na primer, sliku o današnjem hrvatskom društvu kao šminkerskom i dupeuvlakačkom kad za to postoji potreba (kao kad se setim Danke Deutschland s početka devedesetih, ili kao kad sam desetak godina kasnije gledao kako HRT uživo prenosi svečano dizanje zastave EU na Trgu Bana Jelačića pošto je Hrvatska sama potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU, što mu dođe kao da aplaudiraš samom sebi, jer su taj sporazum tek kasnije ratifikovale ostale evropske zemlje, a pregovori su tek počinjali), arogantnom i s kompleksom više vrednosti kad god za to postoji prilika (kad god je potrebno da se u službi dnevne politike pokaže kako smo mi Srbi za njih tek neki Balkanci i barbari, ili kad je iz nekog razloga poželjno istaći kako za nekakvu srpsku agresiju nikad neće biti oprosta i da su Srbi zločinci a Hrvati časni domoljubi, te kako su tisućljetni snovi o hrvatskoj državnosti uvek bili sputavani od Srba makar onoliko koliko su i Dinamo i Hajduk bili potlačeni u odnosu na srpske klubove do 1991), ali i pametnom, pragmatičnom i sposobnom da uoči i usvoji dogovor o opštem interesu i krene napred (kao kad se zarad postizanja nekog višeg cilja postavi šminkerski i dupeuvlakački, videti ranije primere). Kuće u Rovinju i na Braču su prvo bile otete, da bi posle bila omogućena prodaja po nekoj smešnoj ceni. Osim ta dva mesta, nije postojalo nijedno drugo koje bih želeo da vidim u celoj sadašnjoj Hrvatskoj. Sve dok se s Jovom nisam dogovorio da krenemo za Zagreb. A to je bilo pošto smo saznali da je 27. juna 2006. baš tamo zakazan koncert Deftonesa.

Neobično se radujem ovom putovanju. Deftones sam zavoleo u slično vreme kada i neke druge bendove koji su bili etiketirani od medija kao nu-metal, ali iako sam neke voleo pa doživeo da ih vidim tek kad sam u nekoj meri izgubio nekadašnje interesovanje (kao Limp Bizkit, ili više godina kasnije Korn), ili sam ih voleo samo na daljinu, odnosno kroz diskove i ono malo video-snimaka do kojih sam mogao da dođem, oni su bili bend koji sam uvek stavljao ispred ostalih tobože sličnih. I sad su tu, nadohvat ruke. Odnosno, na jedno osmočasovno drndanje dosadnim, sporim vozom. Ne znam kako su i zašto vrli promoteri i ostali diletanti koji se time bave izrezonovali da nema potrebe da ih dovedu u Srbiju. Možda su nedovoljno atraktivni za Exit, pošto mudroseri koji se busaju u grudi tim jeftinim izgovorom za muzički festival u svojim nadobudnim medijskim istupanjima pokušavaju da dokažu da kod njih ima mesta samo za krem muzičke scene, te isfuravanje svojih kompleksa razmazuju arogancijom oivičenom tvrdnjama da i oni i publika u Srbiji imaju istančan ukus, a ja kao treba da im budem zauvek zahvalan za ona dva i po krštena koncerta koja sam tamo odgledao u prošlih pet godina. Ako su uopšte ljudi koji rade buking za taj usrani festival i čuli za Deftones, ili čuli da će svirati u blizini Srbije…

Ulazimo u prvi kupe. U prvi mah ne primećujemo stariju gospođu koja se odećom gotovo savršeno kamuflirala u sivo-braon-bajatobordo pozadinu srpskog voza. Presekla nas je pogledom kako smo razgrnuli klizna vrata. Baba izgleda kao da je igrala crvene rukavice s Hitlerom. I dobila ga svaki put, time verovatno u velikoj meri doprinevši onolikoj agresivnosti i frustriranosti. Ne želimo incidente, zatvaramo vrata i ulazimo u sledeći kupe.

Neki momak tu negde naših godina u njemu upravo završava telefonski razgovor.

– Idete na cert? Ssssupeer!

Šta nas je odalo? A da, nosim White Pony majicu kupljenu u nekoj duboka ilegala radnji u Lisabonu pre tri-čet’ri godine. Ovaj ne izgleda kako treba.

– Ideš i ti? (Ko je bre ova šatirana budala?)
– Jaaao, pe neee znam još, mislim, idem verovatno… Idem u Zagreb kod jedne frendice, verovatno ćemo ići zajedno.
– Mhm. (valjda se nećemo sresti)
– Jaao, sssuper. Ostajete preko noći u Zagrebu?
– Da. (kad bi mogao samo malo tiše i manje iritantno da pričaš, evo, platio bih ti)
– Ja ću biti smešten kod jedne svoje frendice. Gde vi spavate?
– Imamo neki hostel. (ne’am, bre, pojma, videćemo kad stignemo)
– Sssuper. Baš se radujem.

Smeštamo se i voz polako kreće. Vreme je za kraće ažuriranje procene situacije. Ne valja. Najebaćemo pored ovog. Ako nas u Zagrebu ne razjebu zato što smo Srbi, napašće nas zato što će misliti da smo gej. Moramo se jasno distancirati od ove spodobe.

 

Ja sam proizvod porodice koja je prilično specifična. Baka i Deda sa Mamine strane su još pre rata bili aktivni komunisti. Oboje su od početka bili u partizanima i štošta pregurali, da bi posle rata deda bio na više bitnih funkcija. I s Tatine strane bilo je aktivnih učesnika rata. Dva njegova ujaka su takođe ušla u rat 1941. Doduše kao četnici. Pa su zbog strane koju su odabrali morali da pobegnu iz zemlje 1945. i nikad se ne vrate. Ovo naravno nije prošlo nezapaženo, a nije pomagalo ni što je Tatin tata bio politički nepodoban. Ukratko, baba nikad nije oprostila komunistima i uvek ih je smatrala odgovornima za sve njihove životne nesreće. A tata je kasnije u Beogradu najsrdačnije primljen u porodicu istaknutih komunista. I šta sam ja dobio od celog tog bipolarnog poremećaja od familije? Otprilike sve u opsegu između razumevanja i uvažavanja obe opcije i potpunog odbacivanja istih. Pola obaveznog školovanja proveo sam učeći o podvizima partizana i nekritičkim lekcijama o junaštvima i nezamislivim žrtvama koje su komunisti podneli kako bi izgradili pravedno društvo svih Jugoslovena. Onda su ti isti Jugosloveni otišli u kurac, pa sam drugu polovinu školovanja učio kako su se zapravo i četnici s istom dozom srčanosti borili protiv fašističkih okupatora i domaćih izdajnika. I kome sad da verujem? Na čijoj sam strani, ako su svi na mojoj strani? Nije mi jasno, baš kao što mi ništa nije bivalo jasno tokom većeg dela ranog detinjstva kada bi se Tata uključio na pola scene bilo kakvog akcionog ili ratnog filma koji sam gledao na televiziji, i pitao svoje dežurno: „Jesu li to naši, ili partizani?“ Na šta bih ja uvek zbunjeno i nervozno pomerao očima levo-desno i zaključio da je najpametnije da ne odgovorim. Iako sam mislio da je najbolje da se opredelim za naše, jer ko su da su, s moje su strane, makar semantički. Srećom, do devedesetih je ova dilema izvetrila. Svi smo naši, svi smo Srbi, samo da je sreće i da koljemo ustaše.

S Jovom sam prvo nešto mrndžao o partizanima i četnicima, ali smo već dobrano pre Rume okrenuli na ono što mnogo bolje znamo: fudbal. Sve smo ponovo pretresli, prve utakmice, mržnju prema grobarima, potrebna i pojačanja na koja su bacane pare, nacionalizam na tribini, tuče koje smo videli, politiku i fudbal, Džajića i Piksija i omiljene citate Šavije. Smorili smo šatiranog. Pre toga je u nekoliko navrata pokušao da priča s nama, ali smo ga zverski iskulirali i još žešće opalili po nekim morbidnostima. Mislim da smo ga time dotukli. Kod Šida je prešao u drugi kupe, da telefonira. I da se ne vrati. Verovatno mu delujemo kao da smo igrali tapke s Polom Potom i odneli mu sve slajbe. Kapiram da je tako bolje za sve.

Posle toga smo na miru nastavili da diskutujemo o Milošević Melu.

Ušli smo u Hrvatsku.

Carinik nam nije pridao veći značaj.

Čudno se osećam. Znam da prolazimo kroz kraj o kojem sam toliko slušao na vestima ’91. Ovde se mnogo ginulo. Ljudi su gubili pamet, udove i krv. Lep kraj s bogatom istorijom, a unakažen bezumljem dojučerašnjih komšija i pridošlica ko zna odakle. Šta ja znam o tome? Mali sam bio. Jedanaest godina. To je skoro pa ništa. Slušao sam neke priče. Ništa vredno bilo čijeg ponosa. Samo gadosti, tuga i izgubljeno.

Upoznao sam negde jeseni ’98. jednog momka na fakultetu. Zvezdan se zvao. U početku je delovao kao i bilo ko drugi na tom nesrećnom ETF. Ali je posle nekog kolokvijuma koji smo obojica pali, progovorio. Rođen u bolnici u Virovitici, inače iz Borova Sela. Jedva da je imao 16 kad je sranje počelo. Bili su pod oružjem još dok se nije zvanično zaratilo. Pa je s manje-više celom muškom familijom otišao u dobrovoljce. Prvo mi je pričao o tome kako su ih slali u čišćenja, da posle artiljerijskih napada idu od kuće do kuće i proveravaju da li ima još nekog živog, pre nego što se mesto ne proglasi zauzetim. Da se nagledao svačega. I da mu je sve to bilo koliko-toliko zabavno. Davali su mu da puca iz čega god je želeo. Kralo se na sve strane. Dok jednom nisu od ko zna koga dobili naređenje da odu u neki susedni zaseok u kuću tog-i-tog vođe neke ustaške milicije, ili čega već. Tako naoružani upali su mu iznenada u kuću dok se slavio neki dečji rođendan. Kuća je bila krcata. Zapucalo se. Ubio je dete. Siguran je. Ma kako može da bude siguran u bilo šta u tom metežu, pokušavam da mu otvorim vrata. Ne vredi. Video je svojim očima. Odjednom mi priča sve, jasno kao da se juče desilo. Ćutim, nemam pojma šta da mu kažem. Hoće da se ubije. Ne može ništa od sebe da napravi. Upisao je fakultet sa 23 godine, pre toga je dovršavao školu koju je napustio kad se zaratilo. Ali ne vredi, stalno se vrati na isto. Priča mi o tome kako više nema nikakvo oružje. Kako su mu sve uzeli jer je nekom već ispričao kako hoće da se ubije. Priča mi o tome kako želi da skupi dovoljno para za gram heroina, jer je čuo da je to dovoljno.

Preživeli smo zajedno jedan, dva, možda i cela tri semestra. Posle je otišao u neku Austriju, ili tako nešto, kod neke tetke koja drži neki pansion, da radi kao domar. Nemam pojma šta je posle s njim bilo. Još uvek čuvam njegov broj u imeniku, ali se plašim da ga okrenem.

Posle je počelo i u Bosni. Nisam ni tad bog-zna-šta razumeo o svemu tome. Čak je bilo i zanimljivo. Tog proleća, koju nedelju pre nego što se u Sarajevu zapucalo, kod nas u kuću je došao Tatko, sin Tatinog daljeg rođaka, koji je naslutio šta će se desiti i malo sklonio svog osamnaestogodišnjeg sina u Beograd, sa sve nekim izmišljenim putnim nalogom za neki tinejdžerski časopis u kome je kao radio. Tatko i ja smo tako postali cimeri. Odjednom sam dobio starijeg brata. Sve smo radili zajedno. U narednim nedeljama u Beograd se sjatilo još njegovih drugara. Počeo sam da izlazim s njima. Nekako mi je sve to bilo novo i sveže, baš kako proleće ume da bude. Bojim se da njemu nije. Jednom su, dok su telefoni još radili, Tata i on uspeli da dobiju njegovog tatu. Pričao im je kako je baš to popodne seo u kola i vozio se od barikade do barikade, psujući razne golobrade paravojnike koji bi ga zaustavljali i naređivali mu da se okrene kuda je došao, sa čije god strane navodno bili. „On je pijan“, Tatko je progovorio kad su završili razgovor. Tata je klimnuo glavom i slegao ramenima. Ja sam samo gledao iz dovratka. Posle nekoliko meseci Tatko je pobegao u Švajcarsku, gde je i danas.

Tata je bio negde na putu kad su javili da je Vučko poginuo. Vučko mu je bio najbolji drug. Meni je bio mnogo drag. Tolika smo leta provodili kuća do kuće na Braču. Pored njega sam zavoleo pecanje. I sad ga odjednom nije bilo. Raznela ga granata u Sarajevu. Spasao je Bilju, svoju ćerku, tri-čet’ri godine stariju od mene, s kojom sam se toliko puta igrao u Bolu. Bacio se na nju kad je čuo kako granata zviždi. Ostala je bez ruke, ali živa. Tata je delovao stabilno kad je čuo vest, dan ili dva kasnije.

Onda smo jedno veče nešto gledali na televiziji, neke vesti. Išao je prilog o tome kako su digli u vazduh džamiju u Banjaluci. Odjednom se skamenio. Bili smo sami. Počeo je nešto nerazgovetno da priča. Okrenuo se ka meni i progovorio s iznenadnim bosanskim akcentom: „To se… To se ne radi…“ Gledao sam ga, zaprepašten i uplašen. „Digli su džamiju u vazduh. To je… To je kao kad istučeš dijete.“ Gledao sam nešto potpuno uznemiravajuće. Svog oca koji je van sebe. Ijekavski je pričao, bar da ja to znam, veoma retko. Samo kad bi bio van sebe od neke euforije, ili pijan. Sad je bio i van sebe i pijan. Euforije nije bilo ni najmanje, nigde na horizontu. Treptao sam i ćutao pored njega, nadajući se da će sve uskoro prestati.

 

U Vinkovcima je u naš kupe ušao jedan momak, nešto stariji od nas. Ne mnogo, mada verovatno dovoljno. Gleda nas. Vinkovci. Još jedan od onespokojavajućih toponima.

– Dečki, idete na koncert večeras?

Klimamo glavama, malo oklevajući. Ja barem.

– Sad ste se ukrcali?
– Ne, mi smo iz Beograda pošli.

Gledam Jovu kako smelo odgovara. Ne znam koliko je to bio pametan potez. Ovaj je dovoljno stariji da je rat koji smo mi gledali na vestima najverovatnije osetio na svojoj koži.

– Iz Beograda ste krenuli na koncert? Pa to je sjajno!

Raspričali smo se o obostranom ushićenju što idemo na Deftones. On je iz Osijeka, radi na nekom radiju, ali je uzeo slobodno popodne, stigao da parkira pored kolodvora u Vinkovcima i ukrca se na voz. I eto ga u kupeu s dvojicom momaka iz Beograda koji idu u Zagreb na koncert u leto 2006. Njemu je to super. Pa i nama, kad već pominje. Prati i muziku iz Srbije. Generalno, čini mu se da je svuda drastično opao kvalitet otkako se zemlja raspala. Neki drugi ukusi su zavladali. Slažemo se. Ja kažem kako slabo slušam pod znacima navoda domaću muziku, ali da mi se iz Hrvatske mnogo sviđa Let 3, iako se ne mogu nazvati novim bendom. On kaže kako ima jedan bend koji je iz Beograda, koji nije postojao pre rata, ali koji mu se baš dopao. Zvuče mu skroz posebno. I voleo bi da ih vidi uživo nekad. Block Out. Jovo se smeje i oduševljen pokazujući na mene ističe: „Pa on ti je njihov vebmaster!“ „Administrator foruma“, ispravljam ga. Pričamo o njima i raznoraznoj muzici koju volimo. Delimo razočarenje zbog toga što osećamo da nas koncerti koje bismo baš voleli da vidimo zaobilaze u širokom luku.

Jebote, večeras ćemo gledati Deftones!

 

Histerija je pojava koja je u početku bila smatrana isključivo ženskim poremećajem. Stari Egipćani su za određena stanja kod žena uzrok pronalazili u pomeranju materice iz prirodnog položaja, koje je dovodilo do uznemiravanja prirodnih kretanja u umu. Ovakav emocionalni poremećaj Grci kasnije nazivaju histerijom, od reči hysteron – materica. Demokrit je matericu još nazivao i „uzrokom hiljadama nevolja“, a ondašnji lekari su tvrdili da postoji veza između konvulzije materice uzrokovane emocionalnom uznemirenošću i slabljenja funkcija ostalih organa. Tek u XVIII veku histerija prestaje da bude smatrana bolešću materice i biva prekomandovana u bolest nerava, iako se kod laika konotacija ovog stanja kao nečeg svojstvenog ženama, odnosno osobama koje nisu „dovoljno muškarci“, još uvek održala. Histerici su i u XX veku bivali etiketirani kao osobe s lošijim nervnim sistemima, ili defektne osobe s inferiornim i degenerisanim mozgovima. I Hitler je želeo da zataška podatak da je tokom Prvog svetskog rata bio tretiran u bolnici zbog histeričnog slepila. U Švajcarskoj žene nisu imale pravo glasa sve do sedamdeset i neke. Lako ćemo s tim što pobednik piše istoriju. Ona se dâ poništiti i ponovo ispisati. Pobednik postavlja pravila o sadašnjosti. Onaj ko vlada svima nam postavlja standarde. Jedan takav je da moraš da budeš lud.

Jer moraš da prihvatiš ubijanje. Moraš da ga prigrliš, da mu se smeješ ili da ga priželjkuješ gledajući, čitajući ili slušajući dela popularne kulture. Na ubijanje te spremaju, svakog dana, otkako znaš za sebe. Za ubijanje bi te i trenirali i plaćali, u vojsci, policiji ili ispod tezge, bilo da ubijaš ili budeš ubijen. Ubijanje je neophodno, u to hoće da veruješ.

Samo ludak može da ubija. Normalan čovek poludi od ubijanja.

Od kada je počeo da ubija, čovek je težio usavršavanju. Ili distanci. Toljaga je postala kamen, praćka katapult, koplje samostrel, metak granata, bajonet bespilotna letelica, a iznenađenje balistički projektil s nuklearnom bojevom glavom. Distanca je ubici donosila efikasnost, ali i sigurnost, manju šansu da bude povređen, kako bi i sledećeg dana mogao da ubije. Obmanjuje se i bodri da je to što radi zabavno, napucano adrenalinom, a u odgovarajućim društvenopolitičkim okolnostima i časno. Lov je postao sport, osim u retkim slučajevima siromaštva ili života u primitivnoj zajednici. Životinje ubijaju da bi jele, čovek to radi s više izgovora i manje razloga. Distanca koju je umom i tehnološkim razvojem sebi omogućio pomaže mu da lakše spava. Meso kupuje u radnji, našao je nekoga ko će mu ga obezbediti tako da ne mora da gleda klanje, niti da razmišlja o životinjama koje se rađaju samo da bi za njegov stomak bile ubijane. U stanju je da se laže kako stvara umesto da prihvati kako otkriva već postojeće, ali je uveren i da je čist jer je distancom i iznalaženjem posrednika u ljudima koji su sistemski trenirani i plaćani da ubijaju ljude i životinje kupio svoj miran san. Ubijanje ostavlja tragove. Nismo svi za to. Suprotno je razumu. Zato nam odgovara da ga ne proživljavamo lično, već da sve radimo uz hrabrost nastalu u zaklonu u kome se nalazimo kad povlačimo okidač ili pritiskamo dugme.

Društvo je zasnovano na ubijanju, koliko god ga se čovek gnušao. Na ličnom planu nam je potreban neko ko će nam obezbediti hranu koju najviše volimo, isto onoliko koliko je društvu potrebno da se konflikti zasejavaju, a nacije ili interesne grupe međusobno tamane kako bi vojno-industrijski kompleksi i ostala gamad koja pokreće ekonomiju održavala svoje profite. A kad za to nastane potreba, one koji su mirno živeli i gledali svoja posla lako ćemo već zapaljivom retorikom i nadraživanjem primitivnih nervnih centara podstaći na ratnu histeriju.

Čovek mora da bude kvaran da bi opstao. Tako je bilo oduvek. Preživeli smo zbog takvih predaka. Oni koji su jurili leptiriće i mislili o lepim stvarima nisu preživeli ledeno doba. Mi smo tu i ovakvi kakvi smo zbog baksuza kojima su padale na pamet crne stvari, i koji su se za loše vesti pripremili, adaptirali i prevazišli ih.

 

Bauljamo po Zagrebu, tek što smo stigli. Grad je još pod reklamama koje prate svetsko prvenstvo u fudbalu. Doduše, euforije više nema, i oni su, kao i mi, ispali posle grupne faze. Mi smo pukli sve tri tekme, a oni su se nešto batrgali, mada nisu prošli. Nas je razmontirala Argentina, a njihov highlight bila su tri žuta koje je na istoj tekmi dobio Joe Šimunić, domoljub iz Kanbere. Prolazimo Trg Bana Jelačića i stižemo do hostela koji smo nekoliko dana ranije našli na netu, ali koji nismo uspeli da rezervišemo. Momak koji je na recepciji je tu negde naših godina. Čuo je odakle smo i razgovara s nama krajnje veselo. Kaže da mu je mnogo žao što nemaju mesta, ali eto, sledeći put samo treba da mu se najavimo nekoliko dana ranije i donesemo flašu rakije – i nema da brinemo. Posavetovao nas je gde bismo mogli da pronađemo jeftino prenoćište, pa smo tuda i krenuli.

Taj drugi hostel deluje kao da je državni. Sve je nekako silom prilika rustično, uključujući i dve gospođe na recepciji. Ipak, i one deluju srećno što nas vide. Raspituju se kojom zgodom smo u Zagrebu i drago im je što, kako kažu, mladi dolaze iz Srbije na koncert u Hrvatsku, i kažu da bi tako i trebalo da bude. Pa ono jes’. Pojeli smo nešto i ostavili stvari u lokerima kod železničke stanice, pošto ih pri hostelu nema. Idemo lagano peške u pravcu Save, pošto je tamo negde Močvara, klub u čijoj bašti je koncert. Sunce se spušta, lepo je.

Močvara je napuštena fabrika, a njena bašta zapravo je dvorište fabričkog kruga. Reka je blizu. Vazduh je kasnopopodnevno letnji i lepljiv. Po koja buba proleti. Ima dosta ljudi.

Obišli smo štand s majicama, skupili dovoljno para i kupili svako po jednu. Nameštamo se negde u gomilu, ne preblizu jer od drugih ljudi ne možemo, ne predaleko jer nas ne zanima da samo stojimo pozadi skrštenih ruku.

Očekivao sam neku predgrupu. Očekivao sam još čekanja i nekakvo smaranje. Umesto toga, tačno u pola devet, baš kao što je pisalo na ulaznici, dobio sam Čina u običnoj crnoj majici, dugom šortsu, starkama i čarapama dignutim sve do kolena, koji staje na sredinu bine i u nekom imaginarnom ritmu polako mrda kukovima dok upliće kabl od mikrofona oko ruke. Dobio sam i ostale: Stefa koji mi gabaritom sve više liči na Nikolu Vranjkovića i ponovo dugokosog Čija koji su s okačenom gitarom, odnosno basom odšetali u svoje uglove bine, Ejba koji je seo za bubanj i Frenka koji je bez kačketa ali sa sređenom frizurom otišao na svoje radno mesto kod gramofona, klavijatura, konzola i ostale skalamerije koju koristi. I sve to bez intro muzike, bez ikakve pompe. I dobio sam Passenger kao prvu pesmu, mimo svakog očekivanja.

Mnogo volim Passenger. Upada mi u nekakvu trilogiju s Be Quiet and Drive (Far Away) i Feiticeira. Ima jednak nedostatak želje za ostajanjem u mestu koje asocira na ono što te muči. Ili jednako jaku želju za odlaskom u pizdu materinu odatle, ma po koju cenu. Iako je Passenger Činov duet s Mejnardom iz Toola, pesma i uživo izaziva pad vilice. I pokušavam da je pevam, stvarno se trudim, ali mi glas puca na refrenu, samo tako. Slušam, propinjem se na prste, gledam, prisećam se vremena kad sam hteo da se utopim u takvu pesmu i budem odveden daleko od onoga što mi je u Beogradu onda ili onaj drugi put zubima otkidalo komade i mljackalo. I srećan sam što je to iza mene. A da mi je ovakva muzika pomogla. Što ponosno zaključujem s prvim taktovima My Own Summer i smeškam se pobednički. Ili postosvetnički. I neka niko o tome ni reč više od mene ne sazna, i neka nikom ne kažem neke stvari koje nikad nisam. Šta ima veze, tu sam, pobedio sam, preživeo sam.

U pauzi između pesama neka baraba je bacila nešto ka bini. Možda plastičnu čašu.

Oh hell no, you didn’t throw shit at me!

Auh. Neće valjda sad da ispadne neko sranje od ovoga. Sad samo neka sledeća pijana budala treba da se primi i da nastavi, pa da prekinu koncert. Čino se saginje da vidi šta je to bačeno. Ljulja kukovima i usporenim glasom devojčice izgovara:

Oh, it’s a present! Thank you!

Izusti da još nešto kaže, ali odustane, uz kiseli izraz lica.

Ugh… I swallowed a bug! It’s crunchy, though.

Dobro je, kriza je izbegnuta. Kad je na red došla Be Quiet and Drive, skakao sam kao da je opet 2001. Kad su otišli u brutalnost i rokali Hexagram, zamislio sam – ne, video sam sebe za bubnjevima kako bijem iz sve snage, a sve vreme se odbijao o razne istomišljenike u nekom ne preterano neprijateljski nastrojenom mosh-pitu, koji se pretvorio u krajnje nekontrolisano komešanje i guranje unapred u momentima kad se Čino popeo na barikadu ispred bine i pridržavajući se za ljude u prvim redovima pevao – ne, urlikao reči pesme.

Dok su svirali RX Queen… Ne zanimaju me raznorazna i kojekakva tumačenja te pesme. Znam samo da je volim i da me refren podseća na Ivu. Mnogo.

Neverovatan mi je spektar emocija kroz koje me Deftones voze. Stvarno tu ima svega. Od najgnusnijeg, agresivnog i krvožednog, preko nekih do zla boga hevi i sporih ali gotovo dobroćudno debelih i priglupih groovy-bouncy životnih momenata, ka detinjastim, naivnim i nevinim mislima, koje ili budu prevarene i iskonski nepravedno izigrane, pa vode natrag u agresiju i osvetoljubivost, ili odvedu u najtoplije krajeve srca i nekakvom alhemijom pretvore vazduh oko tebe u vodu slatkog ukusa, a sve zvukove u nešto nalik na uspavanku koju kao mali pevaš svojim plišanim igračkama sve dok ne zaspiš pored njih.

Deftones sam retko kad u životu delio s nekim, što mi je i malo čudno, s obzirom na to koliko su mi važni. Bilo je nekih momenata koji nisu bili samo moji, kao uostalom taj prvi put kad sam ih čuo, ili kao onda kad me je Iva jedno veče jeseni ‘97. hitno zvala jer je na tadašnjem Trećem kanalu počinjao spot za Bored, a ona je prethodno od mene slušala kako se pojavio taj neki novi bend koji mi se baš svideo, ili do večeras, kada s Jovom delim oduševljenje nastalo početkom svake nove pesme, ali veći deo asocijacija na njihovu muziku vodi me do trenutaka kad sam bio sâm, razmišljao o raznim stvarima i slušao njih. Sad je super. Nekad je bilo mnogo teže. Pa onda čuješ nešto, pa ti bude makar malo lakše.

Done feeding, I leaned back, head rested on the couch’s top
Must leave the house soon, mean gone, ‘cause my pops he’s hot
Grab my blue backpack, my walkman, grip my bicycle
Because I know my friends are waiting at the door
I’m feeling loose like you, just fucking around and shit
Till that comes fifty-five; I’m twenty-six.

Isto sam tako gledao i slušao Minervu pre – koliko – tri godine. Blenuo u spot kad god ga noću uhvatim na MTV na kablovskoj koju sam ranije tog proleća dobio i gledao kako prolazi noć, a da nisam bio načisto da li je to zbog kadrova samog spota montiranih tako da na kraju i sviće, ili zbog toga što sam dao zeleno svetlo glavi da se pusti i da misli o svemu samo ne o onome kroz šta sam tada prolazio, gledajući s terase u most, luku, silose, brda na desnoj obali i istočno nebo, čekajući boje. I zamišljajući sebe u mraku u istoj onoj pustinji po kojoj Čino u spotu hoda, taman dok se vraća u pesmu s „I get all numb“. Minerva zvuči kao himna. Oduvek je tako zvučala. Slušao sam je na najrazličitijim mestima. Bila je svetli trenutak života i Exita 2003, kad su je puštali s razglasa u pauzama između koncerata. To je ujedno i jedino čega se sećam od te godine. Davala mi je neku nadu, uopšte nije važno lažnu ili ne. I završava se s „And God bless you all on the Earth“. E, tako treba da zvuči himna. Umesto da se svi ubijaju, svi treba da brinu jedni o drugima. Ili makar da se ne ubijaju.

Onda su svirali Bloody Cape. Još jednu njihovu pesmu. Koja te potpuno neprimetno preveze preko neke velike vode tako što si joj stajao na obali, a tokom nje zaplovio zaboravivši da uopšte ploviš i da tome nisi vičan. Koja te hipnotiše i takvog obmota nekakvim nitima i jednostavno učauri, preuzme. Koja je tako topla dok slušaš gotovo detinji glas koji o nekakvoj ljubavi izgovara:

We must be the first ones in the world to fall off the Earth,

a onda pesmi dođe onakav kraj. Kunem se, kad se završila, nije usledio ni aplauz, ni urlik, ni zviždanje, niti bilo kakav izraz odobravanja. To je došlo posle. Prvo se desila tišina. Ogromna, zahvalna tišina. Nije trajala duže od pola sekunde, ali bila je jasna kao grmljavina na manje od kilometar od tebe u gluvo doba noći. Pogledao sam Jovu, mislim da je i on pogledao mene. Pogledali smo ka bini, i kao i svi drugi koji su se u tih pola sekunde gledali u tišini, počeli smo da aplaudiramo, potpuno opčinjeni.

Do kraja sam u mešavini transa i adrenalina, ili sukcesivnim napadima jednog pa drugog skakao, pevao, gurao se, trčao okolo, urlikao, mlatio pesnicom kroz vazduh, skakao i pevao, ili barem verovao da to radim uz Headup, Change, Engine No. 9 i 7 Words. I bilo je gotovo.

 

*                             *                             *

Vučemo se ulicom, mrtvi umorni, Jovo i ja. Pričamo o koncertu, oduševljeni. Primećujem da pričam glasnije nego ranije tog dana, da li od toga što mi umor spušta gard, ili od opšteg oduševljenja malopre doživljenim i verovanja da mi niko ništa ne može. Onda primetim da hodamo Ulicom Hrvatske bratske zajednice. I da nailazimo na raskrsnicu s Ulicom grada Vukovara. Pa prokomentarišem nešto u stilu: „Ko zna kako su se ove ulice ranije zvale“, malo tiše, da li zbog toga što adrenalin vetri, ili od milovanja nekog zdravorazumskog povetarca. Jovo odrečno klima glavom. Sustiže nas neko.

– Oprostite, dečki…

Okrećem se i… Ma, idi, bre, neki klinja.

– …Kaži?
– Bili ste na koncertu?
– Jesmo.
– Bute mi pomogli? Moramo proći pored glavnog kolodvora, a tamo se noću okupljaju skinheadsi, pa ak mogu proći s vama dvojicom?
– OK, ne brini.

Jovo i ja se pogledali, razmenili osmeh i nastavili. Hodamo i ćutimo.

– Ja nisam odavde…
– Odakle si?
– Iz Varaždina. Vi ste iz Zagreba?

Jovo je odlučio da mu odgovori dubokim glasom.

– Ne. Mi smo iz Beograda.

Mali ćuti. Usrô se. Dovoljno je mali da smo vrlo verovatno prvi iz Srbije koje ima u svojoj blizini. Šta li je u njegovoj glavi? Ćuti i nastavlja s nama. Verovatno još uvek presabira: šta mu je gore – da ga startuju skinsi koji su strašni po jednim pričama, ili da ga štite Srbi, koji su u stvari četnici, koji su po drugim pričama na ko zna šta sve spremni i strašni, i nema veze što ih je do malopre smatrao svojim spasiocima i sabraćom s koncerta Deftonesa, i šta će on, samo da živu glavu izvuče. Sve će biti u redu, dok god se svi dovoljno plašimo jedni drugih. Kad već drugačije ne umemo.

Blizu je glavni kolodvor. Dopratili smo ga. Pozdravili se, otišao je na voz koji ga vodi kući. Skinse nigde nismo videli. Seli smo u McDonalds i ždrali, gledajući u pozadini pregled tog dana odigranih utakmica, u kojima je Brazil tukao Ganu, a Francuzi izbacili Španiju. I posle toga konstatovali da je Jovo ostao bez kuna i da mora negde da promeni pare, a anketiranjem i analizom dobijenih odgovora zaključili da u to doba to jedino može da uradi u pošti, blizu ranije pomenutog glavnog kolodvora.

Pošta, ista kao naša. Čak se u odnosu na stanicu nalazi na istom mestu kao i pošta kod stanice u Beogradu. Jovi dali da popuni neki formular, ja gledam oglasnu tablu. Izložene pravilno popunjene uplatnice. Zagrcnem se pre smejanja. Na jednoj od tih pravilno popunjenih kao ime i prezime stoji Hrvoje Hrvatić. Ne, ovo je stvarno smešno. Ovi su stvarno nenormalni. Jovo se naginje ka meni i pokazuje mi formular koji je upravo popunio i svoj upadljivo ćirilični potpis. Zadovoljno klima glavom. Na šalteru mu traže neki lični dokument, on otvara novčanik iz kojeg prosto ispadaju članske karte i ostala memorabilija koja ga vezuje za Zvezdu i Delije. Sve ludak do ludaka.

U hostelu upoznajemo neku dvojicu momaka iz Engleske, koji su se smestili dok smo bili napolju. Planiraju da obiđu razne stvari iz bivše Jugoslavije i pitaju nas za mišljenje. Dosta im je teško da shvate šta je od tih mesta u kojoj državi, kao i gde je uopšte koja država, kad ih je već toliko niklo u Evropi ‘91. Nedugo zatim pao sam u komu od umora.

 

Ujutro na kolodvoru kupujemo nešto za put. U naletu inspiracije ulazim u pekaru. Hoću da dokažem da smo svi ista govna. Praviću se da sam Hrvat.

– Dobar dan. Dve krafne, prosim.
– Dvije?
– …Da.

Khm. Delovalo je lakše na papiru. Smejem se samom sebi dok izlazim.

Smeštamo se u vagon, čekamo da krenemo. Blizu nas jedna sredovečna gospođa i jedan stariji čovek, svako čita svoje novine. Jovo i ja pričamo, ne preglasno, ali bokeljski i beogradski naglasak mogu da se razaznaju. Matori spušta novine.

– Odakle ste vi, dečki?
– Ja sam iz Beograda, a on je iz okoline Herceg Novog.
– Iz Kumbora.
– Bili ste u Zagrebu?
– Da. Došli smo juče da gledamo jedan koncert, i sad idemo kući.
– Da?
– Jeste.

Uključuje se i gospođa:

– E, vidite, to je lijepo. Da mladi ljudi iz Srbije i Crne Gore dolaze u Hrvatsku na koncert. Tak bi i trebalo biti.

Klimamo glavom, šaljemo prijateljske osmehe. Ali matorom nešto nije pravo. Nisam isparanoisan, stvarno se nešto meškolji.

– Koliko je vama dvojici godina?
– 22 i skoro 26.
– Pa dobro, niste baš tak mali, mogle bi vam biti jasne neke stvari.

Pokazuje nam naslovnu stranu novina. Glavna vest je nešto o nekakvoj Tadićevoj poseti Hrvatskoj i polemici oko toga da li se njegovo eventualno izvinjenje uopšte može prihvatiti.

– Kaj vi mislite o ovome?
– O čemu?
– Pa o tome. Kad bu se on izvinil?

A, ti si u tom fazonu?

– Izviniti?
– Pa, da. Ne možemo krenuti naprijed dok se srbijanski predsjednik ne izvini u ime svog naroda za zlodjela koja su bila počinjena, ne?

Duvaj ga, matori.

– Kako mislite „da se izvini“?
– Čekajte, vjerojatno se i kod vas doma priča o ovome?

E ne’š ga majci. Ima da ti se pravim lud, pa makar još luđi od tebe ispao.

– Mislite o Tadićevoj poseti? Ne znam. … Možda je bilo nešto na vestima pre neki dan. Ili je to bilo o poseti Italiji?
– Ne priča se o zločinima koje je Srbija počinila? U novinama? Kaj, ne uči se u školama o tome?
– Pa priča se o građanskom ratu koji je bio, to da. Ali…
– Nije to bil građanski rat!

Prosto mi dođe da glasno podrignem na tu pomisao.

– Verujte da ne znam. Ja sam išao u školu kad je rat trajao, pa tad još uvek nismo u školi o tome učili. Ne znam šta se sad uči u školi.
– Ali vi jamačno znate koja je bila uloga Srbije u tom ratu. Ipak je Srbija bila agresor. To se mora znati.

I Jovo igra:

– Slabo vam šta mi znamo o tome.

Matori neće stati dok ne dobije šta želi.

– I kaj mislite, kada bu došlo do tog izvinjenja? Bi se vi izvinili?

Dobro, dosta zajebavanja.

– Pa vidite, ja stvarno ne znam šta da vam kažem. Što se mene tiče, najbolje bi bilo da se izvine svi svima, ko god imao iskrenu potrebu da to uradi. Ja lično ne mogu da pričam o tome pošto sam bio mali kad je rat počeo i pošto ni na koji način moja porodica i ja u njemu nismo učestvovali. Ali znam da se dosta ružnog desilo i da je teško da je iko neuprljan iz tog ludila izašao. A opet, moramo dalje.

Gospođa je odlučila da nam nešto kaže. Okreće se ka matorom:

– Gospon, ja mislim da niste u pravu.
– Kak?
– Vidite, moj muž je sudjelovao u ratu. Tom, domovinskom ratu. Je. I on je poginuo.

Svi ćutimo.

– Moj sin sad odrasta bez oca, koji je poginuo u ratu koji nam žele dočarati kao ovakav ili onakav, a koji je u biti bio nepotreban.

Još ćutimo, samo s različito ofarbanom nelagodnošću.

– Ali ovo što su ova dva momka došla ovdje kako bi gledali nekakav koncert, ja bih baš željela da to postane najnormalnija stvar. Kao što se nadam i da će moj sin odlaziti u Srbiju. Jednostavno, da će mladi živjeti normalno i da će buduće generacije naučiti živjeti bez nekakve mržnje. Da ih neće ograničavati nekakav križ koji neko drugi misli da oni trebaju nositi.

 

Frojd je pisao o narcisizmu malih razlika. Nisam čitao, samo znam da jeste. I da sam se obradovao kad sam saznao da jeste, pošto sam nešto ranije u životu došao do otprilike takvog stava: da se najviše trude da se istaknu oni koji su isti kao svi ostali. Da u ratu protiv sebe pokušavaš da dokažeš da si nešto bolje, veće, plemenitije, nešto što nisi. I što je razlika između neke celine kojoj ne želiš da pripadaš i neke druge kojoj misliš da pripadaš manja, to je više ističeš. Zato toliko volimo da ističemo nacionalne simbole, mi koji smo do juče bili Jugosloveni. Jer smo ista govna.

Istina, taj smrad smo svim i svačim pokušavali da zamaskiramo. Istoriju brisali, ponovno tumačili, mitove pretvarali u fakte, a o ljudima sudili ne toliko na osnovu onoga što su bili u stanju da urade za svoj narod, koliko na osnovu onoga što su govorili ili radili onom drugom, ili trećem narodu. Kad istorija nije bila dovoljno silovana, zadigli smo suknju i teologiji. I naravno, i tamo se uverili da su oni govna i nevernici, a mi žrtve i mučenici, da je došao naš čas i da će Bog biti uz nas na našem pravednom putu. Isto tako i oni. Ako je Bog na našoj strani, ko je na njihovoj? I otkud znamo da je Bog baš na našoj strani? Ako je iole pametan, ne bi se mešao u naše sranje. Zašto bi se uopšte bavio bezvrednim budalama koje rade upravo ono što im on navodno brani, pa još u njegovo ime? Da mu je stalo do onih koji ne umeju da misle, možda bi nekako uticao na to da negde, nekako počnu da misle? Ili je samo pragmatičan, pa kad vidi dve grupe ljudi koji uzimajući njega kao potporu čine nezamislivo zlo, samo ih pusti kuda su naumili, rezonujući da je bolje da se istrebe, jer im pomoći nema.

Nismo, naravno, ni mi za sve krivi. I ovi koji su stajali sa strane i jednima govorili: „Aj’ mu sad lupi šamar“, pa posle drugima: „Ijoo, š’a ti je uradio“, a pri tom sebi davali titule čuvara originalnog plamena kolevke civilizacije i kulture, zapravo su se samo preko naših grbača grebali za svoje interese. Novi vetrovi su duvali i novi poredak je nastajao. Blok s Istoka se konačno urušio i valjalo je naplatiti sve na šta se mogla staviti cena. I niko nam tu nije ništa mogao. Bili smo rođeni na trusnom tlu. Americi treba Rusija da bi pravdala svoju naopaku ekonomiju i trošenja na vojni aparat, ali im dobro dođe i Rusija kao ne baš ravnopravan protivnik. Evropa želi da raste. Da ojača i uveća svoje tržište i priča sebi bajke da je jaka i ujedinjena. A može da proguta samo sitnije parčiće. Jugoslavija je bila sočna šnicla. Samo je trebalo da se raspadnemo. Nacionalizam je trebalo da bude sredstvo. Sve je bilo spremno. Odjednom u manjim komadima, ili jedni po jedni, svi bismo se našli unutra. Istina, ne bismo bili ni za šta pitani, ali bismo bili unutra, a ispod nas bi bila sigurnosna mreža. Nešto divno je trebalo da se desi, nova zvezda je bila spremna da se rodi. Nažalost, nismo dobili taj dopis. Umesto da fingiramo svađu, mi smo se poubijali. I još uvek ne umemo da se nosimo sa svojom glupošću.

Ali zato danas imamo svoje bedne izgovore za države. Svoja degenerisana i zatrovana društva. Doktrine koje napamet učimo i laži na kojima prošlost baziramo, sadašnjost pravdamo, a budućnost obezvređujemo. Simbole koje potenciramo i kojima želimo da se razgraničimo. I na kakvoj su poganoj ideologiji i temeljima utvrđenim tuđom krvlju i kostima nastale, najpravednije bi bilo da na mestu nacionalnih simbola na zastavama novonastalih balkanskih zemalja stoje samo rupe. Toliko mrtvih, toliko nesrećnih i toliko živih u uništenim životima i sudbinama. I ništa od toga koliko prekosutra nikom neće biti bitno. Osim onima koji su izgubili sve. A njih ćemo već nekako zaboraviti.

Ja da ti se izvinim? Jebalo te izvinjenje. U kom ludom svetu ti živiš? Znaš da sereš, a rat si sa toliko godina verovatno samo na televiziji gledao. Rat iz kojeg je nešto izvukao samo najgori šljam. Kad će meni neko da se izvini? Što moram da živim s vama takvima. I šta će mi to?

Zajebi me s tim naturanjem krivice. Nema kolektivne krivice. Ne dolazi li se kod Svetog Petra na individualni intervju? Kriv je svako za sebe, kao što je svakom dat razum i šansa da sam za svoja dela odgovara. Nijednog rata ne bi bilo da nema bednika koji uzmu oružje. I koji glasaju za one koji ka oružju vode. Ona Koraksova karikatura, gde đavo sprovodi Miloševića ka kazanu iz kojeg mu mašu Izetbegović i Tuđman. To je jedino zajedničko saopštenje koje bih ikad mogao da potpišem.

 

Gde smo danas?

Većina ljudi koje znam nikad nogom nije kročila na Kosovo. A kažu nam da nam je ono svetinja i da je srce Srbije. Većina ljudi s kojima se družim nije religiozna. A kažu nam da je pravoslavlje ključno za Srbe i da su manastiri na Kosovu naše najveće kulturno blago. Nas ubija što nemamo identitet. Što se lažemo o nasleđu. Što smo prema sebi najpopustljiviji i na svoje greške nekritični. Sve nas. Odlikuje nas razlika od drugih. Mi smo sve što oni nisu. Ma ne postojimo mi i oni. Kad nisi siguran u sebe, kriješ se u grupi. Pripadnost nečem većem su ti štake. Ne moraš da zauzmeš stranu da pokažeš empatiju. Treba samo da budeš čovek. Što je zapravo mnogo teže. Žao mi je svih. Jebe mi se šta su po nacionalnosti.

Moje porodice više nema ni u Krajini, ni u Banjaluci, ni u Prizrenu. Ja sam Srbin. Srba više gotovo da nema u Prizrenu, u Krajini ih ima neuporedivo manje nego pre početka sukoba u Hrvatskoj, ali u Banjaluci čine daleko veći udeo nego pre rata u Bosni.

Da li to utiče na moje stavove o Hrvatima, Bošnjacima ili Albancima?

Da li zbog toga što su ubistva članova moje porodice bila posledica etničke mržnje ili promašene ideologije ja treba da osetim neki poseban animozitet prema narodima ili sistemima kojima počinioci pripadaju?

Šta ja uopšte imam od toga?

Katolici, pravoslavci, muslimani i komunisti ništa mi ne znače.

Ne zanima me ko je ko, odakle i šta. Bitno mi je samo ko je kakav čovek, a mi svi ovde smo oduvek prokleti i dovoljno glupi da pogrešno tumačimo ponos i pripadnost.

 

U vozu, tamo negde blizu granice, terao sam Jovu da mi ponovo priča sve anegdote i priče iz života Milošević Mela.


Fotografije 1 i 2: maturska ekskurzija, oktobar ’97.
Fotografije 3 i 4: simulacija žreba za svetsko prvenstvo ’98. u Francuskoj; Prva beogradska gimnazija, oktobar ’97; Nikolić je u plavoj jakni

Izvor fotografija sa koncerta: muzika.hr