Budapest ’93 [Metallica, 1993]

– Hoćeš da siđeš?

Ograda se drma. Držim se čvršće za šipku na kojoj sedim, gledam levo i desno, napred. Grmi. Ne, još je glasnije. Gledam more ljudi oko sebe, talasanje, padanje, polivanje, stvari koje lete, najrazličitije forme divljanja i oduševljenja u isto vreme. Vidim i ljude koji drmaju ogradu kao da su zveri u kavezu.

– HOĆEŠ DA SIĐEŠ?
– Ne, ne…

Malo je reći da ovo nisam očekivao i nisam nikad video. Zvuči i izgleda neverovatno silno. Ali da sam se prepao – jesam.

To nije bilo leta ’91. Mislim, jeste, ali je počelo malo ranije, verovatno leta ’90. Mali Žodra, mali Veki i još manji ja bili smo u Žodrinoj vikendici na Bukulji, Veki je poneo kasete svog starijeg brata i slušali smo Ganse, praktično svaki dan. I tako je počelo. Moglo je i drugačije, mogao je Vekijev brat da sluša pank, ali pošto nije, nas trojica smo postali metalci. To je bilo takvo vreme, praktično su svi koji su bilo šta svirali na TV imali duge kose, teksas ili kožne jakne, tetovaže, glupe naočare za sunce i marame. Svi su bili metalci, barem smo tako bili navedeni da mislimo. Treći kanal je do podneva puštao Super Channel, koji je u tom terminu puštao spotove. I što se mene tada tiče, puštali su ili rep (MC Hammer, Snap, Vanilla Ice, Technotronic i C&C Music Factory), što je bilo grozno i mrzeo sam repere, ili metal (što je zapravo značilo sve od Stinga nadalje), što je bilo genijalno. To je bilo vreme kad sam se oduševljavao kad na TV vidim Thunderstruck od AC/DC, Paradise City (GNR), Unskinny Bop (Poison), Poison (Alice Cooper), Cradle of Love (Billy Idol), Beds Are Burning (Midnight Oil), Youth Gone Wild (Skid Row), Holy Smoke (Iron Maiden), Bad Medicine (Bon Jovi), Kickstart My Heart (Motley Crue), Wind of Change (Scorpions), jer sam mislio da je sve to najbolje na svetu.

Leta ’91. se sve zakomplikovalo. Nismo otišli u Rovinj, nismo ni na Brač. Otišli smo na more u Crnu Goru, u Miločer. Hotel je imao satelitsku, MTV je bio uključen praktično non-stop, jednog dana je išao XPO, emisija u kojoj su premijerno puštali spotove, i najavili su novi spot Metallice.

Metallica je zapravo sve vreme bila onaj ključni ali nedostajući deo slagalice. Čuo sam za ime, neki stariji su ih držali za važne, na školi je bio i grafit s logom benda, samo što ih nikad nisam čuo. Sve dok na TV nije počeo spot za Enter Sandman.

Aha, znači tako oni zvuče? Ovo je super!

Nije bilo bitno što zapravo ništa ni o čemu, a posebno ne o njima i njihovoj ranijoj muzici, nisam tada znao. Ništa nije bitno kad ti je 11 godina, osim onoga što misliš da je bitno, a što zapravo uopšte ne mora da bude bitno, osim tebi koji znaš da je to bitno. Nekoliko meseci kasnije sam samouvereno odneo ušteđeni džeparac i kod nekog sumnjivca na stanici kod starog Merkatora zatražio novi album Metallice. Lagao me je da je album dupli i jednu snimljenu kasetu sa fotokopiranim ispisom imena pesama kao omotom prodao mi po ceni dve. U narednim godinama taj crni album koji je nosio isto ime kao i bend postao je album koji je svuda išao sa mnom, a Metallica bend s beskonačnim kreditom i čiji su najsitniji detalji imali neverovatan uticaj na sve u mom životu. Barem sam se tako osećao. Kupovao sam sve što sam mogao s njima i u vezi s njima: albume, časopise, postere, prišivače, video-kasete, bedne piratske snimke, bilo šta. Proglašavao sam jednu pesmu omiljenom, samo da bih je koju nedelju kasnije definitivno zamenio nekom drugom, i tako u krug. Sve u vezi s njima mi je bilo genijalno. Džejmsovi komentari između pesama na raznoraznim živim snimcima, Larsove grimase dok svira na posterima koje sam imao po sobi, Džejsonova energija, čak i Kirkovi brkovi. Džejson mi je bio omiljeni u bendu. Mislio sam da je sve što radi neviđeno kul. Oblačenje, neviđena energija kojom je svirao, lajanje pratećih vokala, ponašanje snimljeno na nekim dokumentarcima i u intervjuima, frizura… Na prelasku iz petog u šesti razred ozbiljno sam planirao da pustim kosu. To je trebalo da bude samo početak. Posle toga bih obrijao delove sa strane, preko njih bi duga kosa odozgo padala, a ostavio bih neobrijanim i krajičke zulufa, tako da bi praktično bila obrijana samo po jedna traka s obe strane glave. Ma, fantastično bi to izgledalo, isto kao kod Džejsona. Sve je bilo isplanirano, samo su me vrućine odvratile, pa sam se ošišao, ali sam bio siguran da ću se kad-tad vratiti planu. Sve u svemu, ništa se ne desi samo od sebe. Osim kad ti Mama jednog dana ne donese oglas iz novina.

Kad su se događale, posebno u svojoj prvoj polovini, devedesete su za mene predstavljale jedno ni tamo ni ’vamo vreme. Valjda zato što sam bio dovoljno mali, ili šta već, ali nisam osetio realnu težinu te decenije. U redu, jednu nesvakidašnju pogodnost predstavljala je činjenica što su, iako se ratovalo i ginulo na sve strane, Beograd i Srbija bili pošteđeni direktnih razaranja, makar do ’99. Drugo, bio sam i dovoljno mali da mi, odavde gledano, sve što se tada događalo deluje prilično bezbrižno. Sve je to bilo u nekim skučenijim okvirima nego ono kako se život ponudio samo koju godinu ranije, kad je krajem osamdesetih sve delovalo kao da će prosto poleteti u neku srećnu budućnost. Uz manje korekcije, život se nastavio: more nije bilo u Hrvatskoj nego u Crnoj Gori, fudbal nisu bili Dejo, Robi, Pančev i Bina sredom uveče nego grupa autora na jedno deset derbija koliko se godišnje igralo u onom „prva a i prva b“ liga sistemu, partizane su na sve načine zamenili četnici, a bratstvo i jedinstvo zamenjeno je Srbijom do Tokija – ionako se oduvek radilo samo o floskulama. Naravno, odavde gledano, celu tu deceniju treba vratiti na start i uraditi sve drugačije. Jer mi i dvadeset godina posle njenog početka još uvek grcamo u govnima koja su tada nastala. Jer je ta decenija bila ništa drugo do deset godina propuštenih šansi. Čak ni to, radilo se o dekadi u kojoj smo se dobrovoljno odrekli sveta. Ne da je mene neko nešto o tome pitao, naravno. Za tih deset godina promašili su nas skoro svi veći događaji. Nismo bili tu kad su Guns n’ Roses postali najveći bend na planeti, zbog naših ratova ispalo im je jednostavnije da ’92. sviraju koncert na stadionu u Budimpešti. Nirvana je nastala, napravila histeriju i nestala, ništa mi s tim nismo imali. Pearl Jam je čuda pravio, gomila drugih dobrih bendova iz Sijetla i onih koji su želeli da zvuče kao da su iz Sijetla postali su neviđeno bitni, a da nije postojao promil šansi da sviraju koncert u Beogradu. Bila je čak i neka priča da su ’91. već bili ugovoreni koncerti Monsters of Rock turneje (AC/DC, Metallica, Motley Crue, Queensryche i Black Crowes, u nekim kombinacijama se i Pantera spominjala) u Zagrebu i Beogradu, ali je zbog tek započetog građanskog rata od svega toga profitirala Budimpešta. Samo nas, dakle, nije promašilo sranje. A sralo se dosta.

Opet, malo sam šta od svega toga tada naslućivao. Životi su se nastavljali. Mama, Tata i ja smo se nekako snalazili. Para nije bilo previše, ali je bilo tu i tamo za po neki luksuz. Verovatno je zato Mama i ušla tog dana u moju sobu sa zaokruženim oglasom iz Politike.

Lokalna turistička agencija vodi na sijaset koncerata koji će se tog proleća i leta održati u Budimpešti. Spominju se Robert Plant, U2, Depeche Mode, Sting, Bon Jovi, Billy Idol. I Metallica u paketu sa The Cult i Alice in Chains. Devetog juna. Gledam onaj papir, gledam Mamu.

– Hoćeš da ideš?
– Mogu?

Osmi jun uveče. Mama prati Tatu i mene na polazište, kod Tašmajdana. Tamo se nalazimo s Ujnom, koja deli Tatinu ulogu pratioca, samo za Jeju i Nikolu. Okolo gomila sveta, uglavnom dugokosog i mlađeg. Parkirano deset autobusa. Šezdeset maraka košta aranžman, od toga karta za koncert 20. Krećemo na put. Ja presrećan, pa još u crvenom, toliko probijam da se nekako zbunjeno vrpoljim na sedištu. Još od starta puštena Metallica glasno. Svi naprženi, većinom i pevaju. Ne znam kako će Tata reagovati na koncert. Ne znam ni kako ću ja. Sviraće prvo Enter Sandman, to znam. Time počinju koncerte, imam silne pirate kao dokaz. Ide prvo intro iz The Good, the Bad and the Ugly, pa onda počinje Enter Sandman. Nizak sam, kako li ću videti binu? I sitan, šta da radim ako krene neko opasno gaženje? Toga nema negde pozadi. Ali neću da stojim pozadi, hoću da sam im blizu. Ima toliko nepoznanica, toliko briga… A opet, jedva čekam. U autobusu nam dele i karte za koncert. Znaš kako dobro izgleda? Zelenobela, s logom benda koji se presijava! Čujem impresije nekog momka iz Crne Gore, nekoliko sedišta iza mene: „Ovo karta?! Pa prebiću mu ruke ako ovo proba da mi iscepa!“ Osim ovih deset autobusa, išlo ih je još sijaset preko drugih agencija, ne samo iz Beograda.

Rano ujutro smo stigli u Budimpeštu. Ubijamo dan, Tata i mali ja od nepunih 13 godina. Kao da sam u nekom svemirskom brodu, ili filmu. Totalno u drugoj priči. Kod kuće škola puna dizelaša, vrišteće patike, šalvare, uvučene majice i šuškave trenerke. Pa ti budi drugačiji. To važi inače, danas je drugačije. Sreda. Umesto da sam u školi, Tata me vodi na koncert Metallice.

Daleko bilo da je i on neki obožavatelj, ide po službenoj dužnosti. Doduše, niti bih tražio i očekivao da me puste u Budimpeštu samog, niti se o tome ikad razgovaralo. A kad smo se predveče dogegali do MTK stadiona, celim putem me je pucala mešavina adrenalina i treme. Jedva čekam da počne.

Sunčan i topao dan, malo pre leta. Mrak ni na vidiku. Na travnjaku već dosta sveta, po tribinama još uvek ne toliko. Prošetali do štanda s robom, merkao dugo majice i onda se solomonski odlučio za crni kačket s logom benda i zmijom s poslednjeg albuma. „Pa da, to ti je najpametnije“, kaže Tata. Kačket sam posle tog dana stavio na glavu možda još jednom, zauvek žaleći što nisam izabrao onu crnu majicu koja je na leđima imala mapu Evrope i sve stanice na ovom delu turneje, ili onu belu koja je na leđima imala plan bine i još razne tehničke detalje. Gde ćemo sad?

Napred, koliko god možemo. Idemo po obodu terena, gde je manja gužva, i stižemo do nekih tridesetak metara od bine, ali skroz s desne strane. Ako odemo još napred, gledaćemo suviše iskosa. Ako odemo u sredinu, neću ništa videti od onih velikih. Desno od nas betonski zidić, na njemu metalna ograda koja odvaja teren od tribine. Tata me hvata ispod pazuha i postavlja dupetom na vrh ograde. Malo se bolje nameštam, nalazim mesta za stopala u metalnoj konstrukciji, gledam levo, gledam binu, pogledam Tatu.

– Može?
– Može!

Nismo dugo čekali pre nego što je počeo Cult. Čudno mi je bilo da vidim i čujem kako stvarno izgleda i zvuči veliki koncert. Em je usred bela dana, em je tiše nego što sam zamišljao. Cult su svirali oko 40 minuta, možda malo manje. Prepoznao sam jednu, možda dve pesme. Ali mi je sve mnogo zanimljivo. Usput negde ispod i blizu Tate i Nikole vidim nekog izbezumljenog tipa, mortus pijanog. Klati se, nešto kao rukama imitira sviranje gitare, a samo što nije ljosnuo na pod. Na oči ne gleda. Odgegao se negde u stranu. Ništa ne razumem. Dođeš na tako bitan koncert, benda koji je trenutno na vrhuncu i koji je na celoj planeti neviđeno veliki, a već za predgrupu si toliko obeznanjen da ne znaš ni šta gledaš ni koja je godina. Tja, šta ćeš.

Megadeth je drugi bend, pošto su Alice in Chains otkazali turneju zbog Lejnovih problema s heroinom, istih problema od kojih će se oporavljati pa na kraju umreti nepunih devet godina kasnije. Megadeth je već druga priča. Većinu pesama znam. Sad već ne samo da gledam, nego pratim s razumevanjem. S ograde na kojoj sedim sve vidim, komešanje mase, trčanje po bini, činele Nika Menze koje vise s konstrukcije umesto da su standardno postavljene na stalcima, i svaki put kad ih udari, one se nestvarno srebrno presijavaju. Ili se navikavam, ili je zvuk bolji nego malopre, ali svakako glasniji. Prepoznajem i obrise snake pita, dela bine koji se nalazi ispred glavne bine i zatvara trougao manjeg broja ljudi koji su ko zna kako nabavili propusnice da baš odatle gledaju koncert. Tja, nije ni meni loše.

Završio se Megadeth, raznorazni nešto čeprkaju na bini, sklanjaju, donose, to valjda tako ide. Levo i desno od ogromne bine, ispred stubova sa zvučnicima razapeta dva ogromna platna sa po lobanjom okrenutom ka bini. Iznose i rajzer s Larsovim bubnjevima, jedinom belom stvari na bini. Iza njih crno platno sa zmijom. Ima sve što treba!

Sumrak. S razglasa piči muzika koja se odjednom prekida. Kreće intro muzika. To kao da je bio onaj „ijooo, šta ti je rekô“ momenat za masu jer, kao kontra tome kreće neviđeno urlikanje, zviždanje i komešanje. Koliko ljudi je i kako ovo čekalo! Gledam ono, kačket mi stoji naopačke jer je tako mnogo bolje, a i ja sam opasniji, osvrćem se iza sebe, i tribina je popunjena. Prosto mi dođe da kažem svima: „Sad će Enter Sandman, sad će da počne, znam, ja znam, ja, ja, ja…“ Ovo je, nesumnjivo, vrhunac mog života i automatski me to čini mnogo starijim, ozbiljnijim i sve to. Intro se bliži kraju, masa sve glasnija, sad će, još malo, sad će krenuti lagano razlaganje, evo nas, iii…

Neće.

Nije Enter Sandman. Dobili smo grmljavinu na bubnjevima umesto toga i meni potpuno neočekivan Creeping Death za početak. Instant nasilje. Nije mi svejedno.

– Hoćeš da siđeš?

Ograda se drma. Držim se čvršće za šipku na kojoj sedim, gledam levo i desno, napred. Grmi. Ne, još je glasnije. Gledam more ljudi oko sebe, talasanje, padanje, polivanje, stvari koje lete, najrazličitije forme divljanja i oduševljenja u isto vreme. Vidim i ljude koji drmaju ogradu kao da su zveri u kavezu.

– HOĆEŠ DA SIĐEŠ?
– Ne, ne…

Malo je reći da ovo nisam očekivao i nisam nikad video. Zvuči i izgleda neverovatno silno. Ali, da sam se prepao – jesam. Tata me još uvek gleda, valjda da bi video da li je dovoljno bezbedno da ostanem gore. Da bih ga razuverio, gledam ka bini, mašem pesnicom, pevam nešto, pravim se da mi je sve to najnormalnija stvar. Gde normalno, vidi, bre, gde sam! Njih četvorica na bini ubijaju. Džejms zvuči još veći uživo. Glas mu je zverski i psuje kao kočijaš. Sve je toliko glasno, prosto ne znam sa čim da uporedim. Bubanj je nestvaran. Džejson protrčava binom s kraja na kraj, i… Tek tad shvatam: Džejson je ošišan na kratko. Skroz kratko. Devastiran sam. Zašto? Nema se vremena za dublju analizu, počinje Harvester of Sorrow. Iz toga direktno u Sanitarium. Neopisivo se osećam. Sviraju i The Thing That Should Not Be, gde Džejms zvuči kao neki zli Bog, u najmanju ruku. Pa onda Disposable Heroes, gde mi uopšte nije jasno kako ljudske ruke mogu onako brzo onoliko dugo da sviraju, bilo koji instrument. Svetla… Pirotehnika… Zvuk… Ne znam gde sam.

Da skratimo priču. Šta je od svega ovoga bitno?

Malo pre nego što sam napunio 13 godina, juna 1993, gledao sam Metallicu uživo, na apsolutnom vrhuncu ludila koje su pravili, na kraju dvogodišnje turneje koja je pratila Crni album, koji se u svojih prvih 20 godina u svetu prodao u više od 28 miliona primeraka. Imao sam sreće da smo u kući u to usrano vreme imali dovoljno para za tako nešto, i što su mi Mama i Tata bili toliko dobri da mi prirede nešto što će mi toliko značiti sve do danas. Na meni je da to prenesem dalje. To je samo po sebi toliko jasno i sigurno, da može i da se stavi u banku, pa opet neće biti ništa sigurnije.