October 11, 2024

Moj život sa Consecrationom

* bing *

 Novi Cons.
(Link)
Nije još izašao.
Baci uvce.

 Hopla!
Hvala, hvala.
U Rovinju smo, skidam čim se domognem boljeg neta.

Heheheh supeeeer.
Taman se i pominje Rovinj u naslovnoj numeri.

Rovinj, kažeš?

Da se prvo dogovorimo oko nekih stvari. Sebe uopšte ne smatram kompetentnim da pričam o ovome o čemu sam počeo. I jeste, činjenica da to svejedno radim je potpuno u skladu sa tradicijom ovog podneblja. Muzičke recenzije treba da pišu muzički obrazovani ljudi, a ja to nisam. S jedne strane nemam ni dana bilo kakve muzičke škole, a sa druge fali i širina: mnogo volim i slušam muziku, ali volim relativno uzak deo spektra i postoji toliko toga što tamo negde svira, a za šta nikad nisam ni čuo. Ali znam kako je kada me nešto tako dobro prodrma, drži i ne pušta, kao kad sam čuo novi Consecration.

Beograd, noć, vožnja od Dorćola do tu odmah preko reke. Prvo slušanje. Septembar, prozori spušteni, glasna muzika, nikog osim mene u kolima. Prelazim Brankov most i potpuno sam razoružan. Kakav početak albuma i kako lepa naslovna pesma. Od motora, hujanja vazduza i okolnog (doduše proređenog) saobraćaja ne razaznajem sve reči, načuljio bih uši, ali nešto mi govori da će doći vreme i za to. Samo slušam i čini mi se da sam dobio mnogo više nego što sam očekivao.

Kasnije te noći, vraćam se istim putem, nigde nikog na ulicama. Slušam ponovo drugu i dobar deo treće pesme. Ma šta je bre ovo? Ko im je dao da budu ovako dobri?

Bend ili raste, ili izgubi smisao. Ako nisi siguran sa kog albuma je neka pesma, onda se ili radi o nekim dinosaurusima sa mali milion izdanja (kojima svaka čast na dugovečnosti, tu nema diskusije), ili su to ljudi koji su se zaglavili u nekoj formuli i ne mogu ili ne žele da napreduju. Opet, i promene radi promena pod firmom eksperimentisanja sa zvukom ili sličnim izgovorima nisu ništa posebno. Najveći carevi su oni koji idu napred, razvijaju svoj izraz i stalno se obnavljaju, ali svaki put kada izbace neku novu muziku ti si i bez gledanja siguran da znaš o kome se radi. Pogledaj šta se izdogađalo sa Deftonesima od 1995, ili ’ajde u mom slučaju od 1997. na ovamo. Šta tek jedan Calexico može da objasni na tu temu. Jasno je valjda zašto o ovome pričam baš sad u tekstu o Consecrationu, ne moram valjda da crtam? Consecration je bend za čiji svaki novi album već godinama unazad prvo pomislim kako mi neverovatno deluje da su tako dobri, a odavde.

Kod kuće, sutradan uveče. Svi spavaju. Puštam ceo album, konačno, natenane. Slušalice, glasno. Sad sam već siguran da sam Vizitu čuo i ranije. Svirali su je ono jednom u Elektropioniru. Uvodni akordi i rif su ostali u glavi, kako i ne bi. Pesma ima sve, u manje od četiri minuta dobiješ i najnežnije i najčistije, i implicitni kontrast, i bubanj koji je i meni priučenom potpuno jasan i baš zbog toga neodoljiv, i u početku stidljivu kao introvertni dvanaestogodišnjak, pa posle herojsku gitaru.

Album teče pored i kroz mene, svuda je. Koji koncentrat atmosferičnih, svežih i tonova koji te vode na put, a opet kako postojan utisak! Sedim u fotelji, potpuno očaran i osvojen zvukom. Ne znam gde se nalazim, eto kako se osećam. Znam koliko su dobri, znam sve, ali da album bude ovoliko dobar? Pa kako, bre?

Fascinantno je videti da je jedan bend tako daleko stigao i toliko razvio svoje ja, kao što je slučaj sa Consecrationom. Još prošle godine su pregurali punoletsvo. Kakvo sonično i lično putovanje od Auxa iz 2008. do Plave lagune. Da li je iko od svih ljudi koji su bili u bendu od onda do danas pretpostavio sa kakvom će se muzikom pojaviti pet albuma kasnije? Možda je previše očekivati da je konkretna ideja da se nešto ovako napravi postojala od početka, ali ne sumnjam da je vizija bila tu. Ne stvara se ovakva muzika bez toga u DNK. I da, ne frljam se velikim rečima kad kažem „vizija“. Što se mene tiče, vizija znači da uradiš nešto sa svojom znatiželjom. Svako može da kaže: „A šta bi bilo da dodamo Moog i da vidimo šta dobijemo sa ovim dilejom ovde?“, ali da odatle stigneš do ovakvog albuma – to je stvar vizije.

Avion za Minhen, pogled kroz prozor, rano jutro, još se nije razdanilo. Novo preslušavanje. Izgubi se dosta zbog buke motora u pozadini, ali slušao bih ovaj album i na dnu bazena. Pojačavam. Stižu zvuci vode i plaže, početak naslovne pesme. Koliko je lepo. Glava srećna jer je zarobljena negde između Zažmuri, Godine prolaze i Neka svemir čuje nemir. Pesma vodi direktno u detinjstvo, pesma je himna svačije nostalgije i najdražih uspomena, onih koje deliš samo sa nekim specijalnim. Ona vrsta stvari koje nekom trećem zazvuče krajnje obično, ali biće dosta onih koji možda ne znaju šta pričaš, ali razumeju o čemu pričaš. Lepota i topljenje od miline, u muzičkoj formi. Svaka stvar koja se desi u pesmi je najbolja ikad. Cela pesma je hodajući i svirajuću kumborski superlativ.

Voz za aerodrom, sutradan. Slušalice u ušima, ‘ajmo još jedan krug. Svaki put je kao novi sloj farbe: kao da su pesme takve da se lejeri i kanali otvaraju sukcesivno sa svakim novim slušanjem. Uviđam da ovaj album treba čuti i uživo od A do Š, i krećem da lobiram da se to i desi.

Svaka generacija počinje put od nekoga, moja je počela od Bajage. Bajaga je etalon: on je mera na osnovu koje druga muzika zauzima svoje mesto. Jednostavno je, moramo da se dogovorimo da postoji nešto što predstavlja neosporan kvalitet, i da se onda zapitamo da li smo u istoj knjizi sa tim. Isto je u svakoj profesiji: ako hoćeš da znaš da li nešto valjaš, moraš da vidiš gde stojiš u odnosu na najbolje. Šta bi Bajaga uradio da ima ideju iz koje se razvila ta-i-ta pesma? Da li bi je napravio boljom, ili joj nije ni bilo spasa? Ja sam prilično siguran da su Consecration stigli do toga da su Bajaga nove generacije. Kada bi još samo novoj generaciji bilo jasno da joj je potreban Bajaga, gde bi nam bio kraj.

U kolima, vikend, idemo sa jednog na drugi dečji rođendan. Svira Kabriolet. Kakva predivna, čista, da je zagrliš i ne pustiš pesma. Dobra i naivna kao dobri mali dečak. Sa onim magičnim introm i gitarom za koju bi the Edge rekao: „Bravo, sine, sve si shvatio.“ Nemoj neko sad da mi koluta očima ovde, pričam o U2 iz vremena kad su se još uvek bavili muzikom, a to vreme je i te kako postojalo. Pesma koja učini da se osetiš kao dečak čak iako nikad nisi bio dečak, ali i mnogo više od toga: ona je most, ona povezuje malog dečka sa onim što je sanjao i postao kao malo stariji, ali još uvek ne jedan od starijih. Dobroćudni dalji i mlađi muzički, to jest tematski rođak Rocket od Smashing Pumpkins.

Vraćamo se kući. Iva pita: „A jel’ bi mogao opet da pustiš novi Consecration?“

Koliko samo ima smisla to što Consecration radi. Pogledaj bilo koju njihovu svirku, pogledaj im CV: šest albuma, integritet, zrelost, strast, prirodnost,  odnos prema muzici koju stvaraju i ljudima koji je slušaju koji je jednako za iskreno divljenje koliko i za ono robertdenirovsko sitno pućenje usne koje kaže: „Pazi kad si prilično OK“. I muzika koja još odavno zvuči kao da nije odavde. Koliko smo srećni što imamo jedan takav bend ovde. Kako to misliš: „Malo ljudi to i primećuje“? Tja, šta ću ja tim ljudima koji ne primećuju. Možeš nekog da naučiš da otvori oči, ali ne možeš da ga naučiš da gleda.

Dva’es’šestica, vozim se na posao. Neka korist od raspalog Beograda, zbog gužve ću stići da preslušam ceo album još jednom. Ima tih nekih pesama i albuma koji sa takvom lakoćom prave slike u tvojoj glavi. Ne treba im ništa komplikovano, nikakvi nedokučivi taktovi, pametne progresije i romani u više tomova u tekstu. Ptice od Darkwood Duba mi uvek prvo padnu na pamet. Napraviti takve pesme mora da je posebna nauka, ali kad se dešavaju, one zvuče tako effortless. Ne znam što pominjem Darkvude, verovatno da podvučem kakvom društvu Consecration pripadaju. Tvin Piks je iz te priče. Pojma nemam o čemu se tu radi, da li je autobiografska, da li je aluzija na nešto Linčovo ili ko zna čije, samo znam da se koža ježi od ona tri tona, bilo na početku kad postave atmosferu, bilo tamo na 2:10 kad se obruše na tebe kao zanemoćali mrki medved. Na kraju, nije ni važno o čemu je. Šta god da je, doprlo je do mene. Živi kroz mene i kroz ono što u sve to učitavam. Možda to nisu nameravali, ali to su dobili. A ako su to hteli, radi se o čistom umeću.

Kvalitet transcendira žanrove i stilove. Kad je nešto stvarno toliko dobro, možeš i da ne podnosiš takvu vrstu muzike, ali nećeš moći da lažeš da je loše. Između Consecrationa i neospornog kvaliteta je znak jednakosti. Toliko je jednostavno. Čini mi se da ne možeš da voliš muziku, a da ne poželiš da čuješ ovaj bend češće, da im budeš, odnosno da ti budu bliže, i da ti život učine lepšim. Svaki novi susret sa njima te premaže još jednim slojem onog nečeg blagog i umirujućeg, još bliže ušuška, učrvsti svoj zagrljaj.

Vozim na Marakanu, pustio nove Conse još kad sam se isparkirao. Kupim Jovu na ćošku Starine Novaka i Dalmatinske. Negde u Kneza Miloša prepoznaje pesmu. „Strašna stvar. Sa novog albuma?“ U Karkosi je izašla još pre par godina u nekoj „uživo iz studija“ varijanti. I nju i Tvin Pikssu svirali uživo u Božidarcu još pre… pa jedno četiri-pet godina, mislim pre nego što je i Grobizašao. Obožavam kako krene naizgled stidljivo, ali sa ubeđenjem ispod površine, i stići će daleko jer prosto ima nameru da to uradi, ništa niko ne može da uradi da je spreči. Pa se onda to ubeđenje malo istroši, život je prosto takav, misliš ukalupiće te, biće kako univerzum hoće, ništa se ti tu ne pitaš. Pa se trgneš iz melanholije jer je to tvoj život i šta ima tu neko da ti priča šta možeš a šta ne, i idemo: jednom po hajhetu i jednom po čajni, malo se pospremi soba tomovima i snerom, i daj mu ga po Hm-A–G–Em (ali u H štimu, evo sad mi stigla dojava, znači ne pokušavajte kod kuće). Neka se dere, neka isti taj univerzum čuje sa čim se ti ne slažeš i šta mu nećeš dozvoliti. I onaj bubanj na kraju, negde tamo Deni Šuler zadovoljno klima glavom kad ga čuje.

Jeste vala strašna stvar.

Sedimo na stadionu, Zvezda daje drugi ili treći gol Mačvi. Nikola odjednom kaže: „Čuo sam novi Consecration. Odličan je! Zvuk je baš pun.“

Predivan je bio taj dan kada je stigla poruka. Rovinj u septembru, na Katarini jedva da ima ljudi, blago sunce, topla voda. Nekako sam znao da je to što ću dobiti nešto specijalno, takav je bio dan, na takvom sam se mestu u životu nalazio. Trebalo je da prođe par dana dok nisam uspeo da čujem to što sam dobio.

Prvo sam mislio da tako zvuči leto. Ne. Tako zvuči septembar, kad preživiš leto i srećan ili tužan, ili i jedno i drugo, dođeš kući. I znaš da ćeš imati za čim da budeš nostalgičan. I imaš muziku koja će te do kraja života direktno voditi u to leto.

Vozim za Krčedin. Puštena Plava laguna. Ne znam više koje preslušavanje. Na zadnjem sedištu Lončarević prestao da zabavlja Filipa pošto mi je sin zaspao. Pričamo o onome što slušamo, obojica već odavno kupljeni. Povlačim paralelu sa Bajagom, onu od malopre. Toliko toga ima na ovom albumu, tako je kompaktno, a tako živo, izražajno. Rafinerija, na primer. Čujem svašta u njenom opisu, čujem Palms kada me njen zvuk zaintrigira i naježi, čujem zlokobnost Moog sintisajzera kao da je negde u pozadini upaljen Černobil na HBO, pa me i to naježi, samo je jeza drugačija. Jebote, kakav album.

Kasno popodne, vraćamo se iz Krčedina. Lončarević nešto negoduje na moj muzički izbor. „Aj’ pusti opet Consecration.“ ‘Ajde! Filip je opet zaspao. Lončarević mi priča o planovima za koncert 30. novembra. Jedva čekam. Prekida nas zvuk iz mog džepa.

* bing *

Hej hej J
Hoćeš pisati neku recenziju o Plavoj laguni?

Recenziju, kažeš? Ne znam, jel’ možemo kao recenziju da prošvercujemo mene koji trabunjam o tome koliko sam se zaljubio u jedan album?

 

(Objavljeno na https://www.popdepresija.com/?p=8422)