December 4, 2020

Dubok naklon muzičarima današnjice (Politika, 23. jul 2016)

 

Intervju objavljen u Politici 23. jula 2016.

http://www.politika.rs/scc/clanak/359700/Spektar/Ritam/Dubok-naklon-muzicarima-danasnjice?fbclid=IwAR1xLn_1m31_BeFxR4Q3GYSWXVc8WyckWw4luvU1RqrX-bxRppgSk5d6uoc

 

Dubok naklon muzičarima današnjice (autor: Snežana Čikarić)

 

U 22 priče o 22 muzička događaja, velika i mala, domaća i strana, master urbanizma Lazar Divjak odao je poštu svim muzičarima na čijim koncertima je uživao tokom 26 godina.

 

Diplomirao je prostorno planiranje a u Parizu postao master urbanizma. Na sebe je skrenuo pažnju knjigom u kojoj nije opisao projekat kojim se bavio dve i po godine – o poboljšanju života Roma u opštinama po Srbiji.

Novinarima se Lazar Divjak (36) predstavio knjigom „Roll intro tape” u kojoj je zabeležio 22 koncerta domaćih i stranih grupa koji su obeležili neke od najvažnijih događaja u njegovom životu.

Sve je počelo kada su ga mama i tata, kao desetogodišnjaka, poveli na koncert koji je u ono vreme u filmskom gradu držao Rambo Amadeus.

– Toliko mi se dopalo da sam se upecao za ceo život. I to – gitarskom muzikom. Dve godine nakon Ramba, svirala je Metallica u Budimpešti, što je mama otkrila na stranicama „Politike”, u jednom turističkom oglasu. Bilo je to vreme sankcija, besparice a ja sam imao samo 13 godina. Tata je, hteo ne hteo, krenuo sa mnom. Potpuno sam se zarazio, priča master urbanizma koji je do prošle godine uspeo da odsluša ovaj bend ni manje ni više nego sedam puta, a svoju omiljenu, ovde manje poznatu, grupu, Life of agony – šest. Toj američkoj grupi, uticajnoj u manjim muzičkim krugovima, posvetio je poglavlje knjige. Preveo na engleski i poslao im, što je njih apsolutno fasciniralo.

– Što sam stariji, počinjem i neku drugu muziku da usisavam, nastojim da budem što više na koncertima. Od onih manjih u rupama do velikih koji se održavaju u okolnim zemljama. U jednom trenutku počeo sam da razmišljam kako bi to bilo kada bih i ja bio na bini. Kao aktivan učesnik. Na sreću, na vreme sam shvatio da od toga neće biti ništa. Shvatio sam da od mene nikada neće biti muzičar – smejući se, priča momak koji je u šaljivom predgovoru knjige predstavljen kao fan koji kao jedno od najvećih dostignuća u životu izdvaja brisanje stola za kojim su sedeli članovi grupe Faith no more.

Knjigu je Lazar Divjak pisao duže od deset godina. – Počeo sam da se bavim pisanjem jer knjiga prati moje odrastanje. Pomogla mi je da u jedan okvir stavim razne stvari koje su mi se događale, od 1991. do 2013. Muzika mi je puno toga dala da sam želeo da stavim šešir na glavu i naklonim se i zahvalim svim muzičarima na čijim koncertima sam uživao, kaže Lazar Divjak.

– Ovo je moja lična priča. Zapravo, ovo su moje 22 lične priče, kaže Divjak i dodaje kako je uz pomoć muzike upoznao Evropu, kako je krstario evropskim drumovima, kolima i autobusom, često putovao vozom a od nedavno odlazio do mesta svirki uz pomoć jeftinih avionskih karata.

Ne zna da li će biti neke nove knjige o muzici. – Ovo je ipak moj hobi. Jedno vreme sam se zanosio kako ću da pišem knjigu o fudbalu jer je taj sport moja pasija. Ali ne znam da li će se to desiti. Ono što jedino znam jeste da će sigurno biti koncerata na koje ću otići i da ću se truditi da sebi obezbedim to zadovoljstvo, kaže Lazar Divjak.

 

Bajagin pogovor

„Bavim se muzikom ceo život. Ljudi me zbog nje znaju. Radim to jer volim, jer je to način na koji se izražavam. Muziku delim sa ljudima. Izlazim na razne bine već više od 30 godina, sviram i pevam. Tu sve postaje specijalno. Tu sve dobija smisao, jer muzika prestaje da bude samo moja. Jer dobija novi život. Jer drugi ljudi, oni koji su ispred te bine, dobijaju nešto iz nje. I svi mi zajedno smo deo nečeg novog, posebnog. Lazar je jedan od tih ljudi. Nema veće nagrade od saznanja da je nešto što uradiš dotaklo nekog. Muzika je dar, ali je osećaj da ste je sa nekim podelili poseban dar. U Lazarevim sećanjima prepoznao sam nešto od mirisa Kišovog romana „Rani jadi”. Ne znam zašto, jer sve je drugačije – i vreme, i mesto, i likovi, a ipak seta je ista”, napisao je u pogovoru knjige Momčilo Bajagić Bajaga.