November 28, 2020

Najduži je najkraći dan: Nikola Vranjković u Kombank dvorani, 22. decembar 2019.

 

Ima tih nekih lepih stvari u životu, koje dugo čekaš pa dočekaš. Umeju te lepe stvari da budu subjektivno još lepše ako si prolazio kroz nešto manje lepo dok si ih čekao.

Ima tih nekih teških stvari u životu. Dati, na primer, dvogodišnjem sinu lek kad ima temperaturu i ne zna za sebe od tog nekog prvog virusa u životu koji je pokupio u vrtiću, dok si ti baš tada sâm sa njim na nekoliko dana, a on na sve tvoje pokušaje vrišti i poslednjom snagom te gura rukama i nogama i gleda te kao da si najgori nacista. Ili možda svirati troiposatni veliki beogradski koncert prilično ozbiljne i zahtevne muzike sa još sedam muzičara na bini, zvukom koji je nameštan skoro ceo dan dok nisi odlučio da je postao dovoljno dobar, svetlom koje te vodi na put, i scenografijom posebno napravljenom za tvoj koncert i na binu postavljanom još dan ranije (što nije baš karakteristično za domaću scenu). U oba ova slučaja ćeš jednog dana verovatno shvatiti da si bio dobar, ili barem najbolji koji si mogao da budeš, ali kada si završio, jedino što osećaš je da si emotivno i fizički potpuno isceđen, nizašta takoreći.

U zemlji koja ima ozbiljnih problema sa pravilnim definisanjem tradicije, i banalnije stvari od koncerta koji se već preko deset godina događa tu-negde-krajem-decembra dobijaju takav opis. Pavlovljev pas u mnogima od nas kreće namenski da pušta Vranjkovićevu muziku kada kalendar stigne do poslednjeg meseca u godini. Prednovogodišnji koncert Nikole Vranjkovića nešto je što se i planira (znam ljude koji godišnji odmor i povratak u Srbiju usklađuju sa tim) i podrazumeva, i tako još od davnih dana Block Outa.

Ove godine kao i prošle dotični koncert će se desiti u prostoru nekadašnjeg Doma sindikata. Lestvica postavljena prošle godine konačnim probojem u ovaj prostor prilično je visoka, te su razgovori, razmišljanja ili maštanja na temu setliste vođeni još od kraja leta. Ipak, ispostaviće se da ni to nije bilo dovoljno rano, pa su neke ideje ostale samo ideje. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da sindrom velikog koncerta na domaćem terenu drma brojna velika imena i kod nas i napolju, te da ni to nije pomoglo da priprema koncerta prođe bez viška stresa.

Tonska proba otkrila je nekoliko stvari: da je Sale Ivanović sa svojim timom ponovo napravio mnogo lepu scenografiju, da je Arsa Zlatković sa svojim timom ponovo našao način da svetlom svemu doda čarobnu notu, da će Miloš Momirov sa svojim timom rešiti sve eventualne problemčiće sa zvukom bez mnogo znoja, ali i da je Vranjković nervozan i da je veliko pitanje da li će se Nedostupna polja svirati, između ostalih problema koje je uočio. Nije da provodim puno vremena sa njim, ali nisam ga video ovako nervoznog pred koncert u poslednje dve godine, sigurno. „Biće to dobro“, mislim se. Previše je ljudi koji znaju šta rade tu u sali, da se sve ne sredi. Uostalom, koncert je rasprodat. Sve je kako treba da bude, nažalost uključujući i pomenutu nervozu.

Počelo je u osam i 15, i cenim da je početak dosta ljudi zbunio. Ne samo da je koncert počeo gotovo na vreme u koje je bio najavljen, nego su na bini bili samo Nikola, Kiza Zoranović i Andrej Mladenović, dok je svetlo u sali bilo uredno upaljeno kao da se ništa ne događa. Ništa manje neobičan nije bio ni izbor prve pesme: Sekira, samo u akustičnoj varijanti. Nisam stoprocentno siguran, ali mislim da je poslednji put svirana dok je Block Out još bio na okupu, pa čak ne ni u njihovim poslednjim godinama. Usledila je U krtogu, isto u takvoj akustično-minimalnoj varijanti, isto sa upaljenim svetlom. Ljudi još uvek ulaze u salu, svi primećuju da je u vazduhu nešto nesvakidašnje i da se sprema to nešto, samo još uvek ne mogu da pojme šta tačno. Ne mogu ni ja. Za Najduži je poslednji sat na binu konačno izlazi i ostatak benda, zvuk postaje puniji, i tu negde u momentu kada u aranžman ulazi i ceo bubanj redovi glavnog svetla u sali se gase, a do izražaja konačno dolazi dizajn binske rasvete. Vrisak i zvižduci, pesma je konačno na sigurnom mestu. Vreme je da se isplovi.

Iskreno, tek sam negde na oko pola sata unutar koncerta shvatio šta se događa. Dani koji su prethodili tom 22. decembru bili su, što bi se reklo, puni izazova. Ali taj momenat, taj duboki uzdah tamo negde uz Zadrži svoj dah, to ogromno olakšanje i spoznaja terapeutskog dejstva jednog ovakvog koncerta… Kako beše, nada, strah i pobede? U istoj korelaciji stoje problemi i izbavljenje. I mnogo je lepo kada shvatiš da si probio tunel do lepšeg mesta. I sudeći po reakciji publike već na početke pesama (o oduševljenju i aplauzima na kraju izlišno je govoriti), sala je puna onih koji se Vranjkovićevom muzikom leče. S tim što se tu nameće i pitanje kokoške i jajeta, odnosno ko tu kome pomaže? Nikola će možda tokom večeri posle pesama izustiti samo „Hvala vam puno“, ali da čovek njegovog karaktera i navika toliko često ostane vidno bez pravih reči u reakciji, to zapravo najbolje svedoči o tome da je daleko od vakcinisanog na toplinu svoje publike. Snažna je povratna sprega između muzike koju sviraš i reakcije ljudi na nju, baš kada se sve događa uživo. Puno je onih koji su odavno primetili kako su takva vrsta pomoći i samopomoći spojeni sudovi. Muzika svirana na način od nedelje veče terapija je za slušaoca koliko i za muzičara. I kažem, od ovog koncerta se to već godinama dobrano unapred očekuje. Prethodiće mu svašta, ali će posle sve biti bolje. Ili će tako delovati barem dok muzika svira.

Nikolu sa bendom sam uživo slušao stvarno puno puta, pre dosta godina sam čak i vodio neku urednu evidenciju o tome. Ali mi je fascinantno kako te pesme svaki put pokažu neku drugu sitnicu koja je ranije ostajala negde ispod površine, neku svoju drugu osobinu – da li zbog drugog prostora, još boljeg svetla nego prošli put (iako je svaki prethodni bio najbolji na svetu), ili prosto subjektivnog raspoloženja tog i prethodnih dana. Nije potreban optimizam da bi sve bilo lepo. Štaviše, optimizam samo odvlači pažnju jer te nagovara da nagađaš o budućnosti. Na koncertu je jednostavno lepo i nema nikakve potrebe razmišljati o tome što će možda a možda i ne doći. Ovo je muzička podloga za trenutke kada toneš u san.

Ne treba ni ove hvalospeve pogrešno shvatiti, grešaka i problema je bilo tokom večeri. Prelazak iz Fotelje u Čarobni akord trebalo je da bude praktično nevidljiv, ali se i te kako osetio jer je bend ne jednom nego dva puta krenuo u odbrojavanje pogrešne pesme (Raskoraka, koji će zapravo biti sledeći na redu; neko je nešto pogrešno napisao u setlisti na bini, dešava se). Vranjkoviću će pre ili posle Andreja pući žica i on će iz nekog razloga poželeti da je odmah promeni, radije nego da uzme rezervnu gitaru. Tu je Danilo totalno spasio trenutak, jer je naprasno uzeo da u pauzi svira Jermu. Pitanje je i koliko je ljudi uopšte primetilo da se radi o improvizaciji. Onda imamo i Ivana Petrovića na akustičnoj gitari, čiju pojavu u pesmama je nekad stvarno teško predvideti: to veče me je najviše nasmejalo kada sam ga video da seda na svoje mesto i kreće da svira na pola neke pesme, zaboravio sam koje. Doduše, još uvek nisam načisto sa tim da li nedokučivost paterna njegovog pojavljivanja na bini predstavlja problem ili zapravo samo dodaje šarmu celog događaja. Postoji i pomenuti problem grča u komunikaciji sa publikom; stvarno nije potrebno od toga praviti neki spektakl, Reči nisu važne, kao što je jedan pesnik jednom primetio, ali čini se da je Nikola bio ukočeniji u obraćanju posetiocima nego inače, što se isto može podvesti pod frku od „velikog beogradskog koncerta“. Istina, nema ni puno onih koji za prvo pravo obraćanje publici odaberu reči: „Može to malo tačnije?“, jer je tapšanje u okviru odbrojavanja za Protiv sebe malo ispalo iz ritma, a da im se to ne uzme za zlo, naprotiv. Vranjković se pošteno izborio za status jednog od većih mrguda domaće scene. No takve i slične dropove treba posmatrati u funkciji povećeg zalogaja, odnosno veličine događaja i rasporeda prenatrpanog obavezama u danima koji su mu prethodili, te želje da se svira 27 pesama (a pesme, jelte, umeju da mu potraju). Tri sata i 40 minuta koliko će to sve trajati oborilo je sve rekorde trajanja njegovih koncerata. Možda je i malo previše. Ne toliko za slušanje, u onako udobnim sedištima dalo bi se izdržati i štošta manje prijatno, koliko za sviranje. Radi se o, kažem, ozbiljno zahtevnoj muzici.

Ali hajde ipak da pričamo o velikim momentima. O tome da sve nedaće koje su pratile pripremu Nedostupnih polja ne da se nisu osetile kada je došao red na njih, nego da se nije dalo ni naslutiti da je to bendu bio prvi put da svira uživo ovu, šta ću, moram tako da je opišem, kultnu pesmu. O takođe od skora iz naftalina izvučenim Zvezdanim stazama i Danilovim bravurama na… onom… čudu… kako se uopšte zove ona sprava sa onom antenom što izgleda kao dedin radio? Pa o publici i potpunom preuzimanju pevanja strofa u Dve reči i još nekoliko pesama, a da je pri tome na sedećim koncertima prilično retko da se publika toliko involvira u sam događaj. U onom surovom buđenju uz E-mol i Božine činele svaki put posle „Kao da ceo svet spava“ u Sretenju, momenata koji koliko god to paradoksalno zvučalo znajući kontekst pesme, potpuno razgale ljude. Večernja zvona i neka tenzija koja se sve vreme diže uz njih, dok Boža ne staje sa triolama, dok jedna za drugom strofe dolaze i deluju kao da ništa više ne bi moglo da se kaže jače od onoga što si čuo, pa te ipak naredna strofa zagrcne jer jednostavno nisi u pravu, sve dok se ne stigne do onog i besnog i tužnog i borbenog i mirnog ponavljanja „Sve si dalje od sebe“ na kraju, na onom kraju kada i Andrej prosto poludi u svom boksu sa udaraljkama, pa onda dođe onaj poslednji krug kada se i gitare dignu i više nisi načisto da li je moguće da jedna pesma tako dobro zvuči i toliko te daleko odvede. Tajni život suterena; pesma o kojoj je teško uopšte pričati, a kamoli svirati je; pesma koja je zapravo razgovor sa ocem koji se nikad neće desiti, iako se u glavi događa svaki dan i sa svakom pomisli o nekom koga više nema; pesma koja postaje trinaestominutno opraštanje od nekog, a kad znaš da ti ni 13 nanosekundi i 13 eona ne bi bilo dovoljna mera za to; pesma koja postane posveta svemu onome što se neće izbrisati kad neko napusti ovaj svet; pesma koja dozvoli da samo zvuk u tih 13 minuta popuni tu prazninu koja ti je ostala, ili barem u poslednja četiri.

…I onaj ulazak u finale koncerta uz Bunar želja. Ono oslobođenje koje se oseti u celoj sali, i onaj tour de force kada pet onakvih muzičara jedan po jedan sviraju solo na gitari, gde ni jedan ton nije višak i ne predstavlja razmetanje. To mora da se doživi.

Dobrih sat vremena po završetku koncerta, negde u utrobi Doma sindikata, u prolazu čujem parče razgovora Nikole Vranjkovića sa nekim od drugara. Priča o stvarima koje nisu bile dovoljno dobre i upotrebljava termin amaterizam. Nešto se mislim, kad to dolazi od perfekcioniste koji je svoj poslednji album miksao tokom tričavih 25 meseci, možda bi tu konstataciju trebalo uzeti sa malo soli. Ili je uopšte ne uzeti u obzir. Ili, u krajnjoj liniji, treba pustiti vreme da uradi svoje. Kao što rekoh, pre ili kasnije posle takvih ogromnih poduhvata čovek shvati šta se zapravo desilo. Evo, prošlo je – koliko – tri dana, cenim da bi sada već drugačije komentarisao ono čudo od koncerta.

 

(Tekst objavljen na Popdepresija.com; Fotografije: Dejan Lalić)