Deftones trilogy – Part 2: Hearts / Wires

Ništa više nije bilo isto posle te večeri. Gledali smo Consecration u Božidarcu, i koncert i celo veče su bili genijalni. Onda sam izvukao telefon iz džepa i video poruku od Ive.

„Nešto strašno se događa u Parizu. Gomila mrtvih. Bombe kod stadiona, pucaju po gradu. Upali su na neki koncert i pucali u ljude. Gledam snimke. Užas, jebote. Marea kaže da je Ben na sigurnom, ali da je sjeban.“

Vratio sam se kući i pratio vesti. Bilo mi je muka. Samo slušam priče o ljudima koji su jednog trenutka uživali u životu, a sledećeg bili ubijeni. Ovo nije svet kakav želim, ovo je stravično. Za ovo nema opravdanja. Ne zanima me pozadina, kakvu god da su ljudi koji su ovako nešto osmislili i izveli nepravdu iskusili, ovako nešto se ne može oprostiti. Kakvu, bre, planetu pravimo? Šta je ovo?

Najviše sam se zaglavio na tom koncertu. Tri čoveka, sva trojica mlađih od 30 godina, upali na Eagles of Death Metal u Bataklanu i krenuli da pucaju iz kalašnjikova, kasnije će se ispostaviti kragujevačkih. I kažu da je to trajalo, možda i celih 15 minuta, da su imali vremena da isprazne barem po tri šaržera. Nisu nosili maske, nisu pokazivali nikakvu nesigurnost ili išta humano. Samo su išli i pucali, overavali ranjene koji su se micali. Gledao sam neke snimke iz bočnih ulica, ljudi koji su nekako uspeli da se domognu nekog pomoćnog izlaza i trče, neki nose ranjene, neko bukvalno vuče ranjenog po asfaltu. Kažu oko 90 mrtvih, samo tu. Ukupno na šest lokacija 130 i još preko 350 ranjenih. Muka mi je, ali ne mogu da se odvojim od kompjutera. Posle nisam mogao da zaspim. To. Se. Ne. Radi.

Obično ono čega se Džoš Hom sa svojom ekipom pustinjskih čudaka dohvati bude pretvoreno u zlato, ali Eagles of Death Metal su prilično tanak bend, praktično besposledičan. Baš to mi je i bilo bizarno: zašto bi iko izabrao njihov koncert za bilo kakvu vrstu istupa, od politički angažovanog do bezumnog terorističkog? To i jeste bio najjeziviji deo cele priče – ta potpuna proizvoljnost. Nikakva dubina nije postojala, nikakav dodatni smisao ili ideja, nego samo slepi, obezglavljeni i nakaradni poriv da treba usmrtiti sve. Mogao je te večeri u Bataklanu da svira bilo ko, stvarno nije pravilo bilo kakvu razliku. A pomislio bi čovek da postoje razlozi, dublji smisao u stvarima koje doživljavamo, ili koje nas usmrćuju. Došli smo dotle na ovoj planeti da mogu da te ubiju samo zato što si otišao na Eagles of Death Metal. Bravo.

Možda pola sata i koji minut gore/dole pre nego što je počela pucnjava, u Bataklanu je bio i deo Deftonesa. Bend je bio u Parizu jer su imali zakazanu svirku u istom prostoru dve večeri kasnije, pa je par njih došlo da čekira mesto i vidi koncert. Izašli su posle prvih nekoliko pesama i zbog toga ostali živi.

Deftones su bili u Parizu jer je trebalo da započnu kratku evropsku turneju. Tamo negde u aprilu su objavili da su zakazali Pariz, Berlin, Keln i London za novembar. Ne znam ni da li četiri datuma mogu da se nazovu turnejom. Završili su snimanje novih pesama, album je trebalo miksati, a kad su već znali da će biti na okupu i zagrejani, zašto ne bi obišli par mesta i na ovom kontinentu. Prilično me je zaintrigirao podatak da će svirati u Berlinu 18. novembra, najviše zbog toga što smo Iva i ja već imali karte za Calexico 19. novembra, slučajno baš u istom prostoru. Super, pomislih. Kupio sam sebi proletos i kartu za Deftones i radovao se duplom programu. Kada se prašina slegla, Deftones su objavili da se vraćaju kući, da neće svirati, da im je žao i da će karte važiti za nove datume, koji će biti naknadno objavljeni. Sva sreća Calexico je odlučio da ostane na svojoj turneji, pa smo Iva i ja ipak završili u Berlinu. Život se nastavio i koncert je bio predivan. Mada pamtim da sam čim smo kročili u Kolumbiahale počeo da gledam levo i desno i razmišljam o tome kuda se najbrže izlazi i gde još može da se pobegne, ukoliko se nešto desi.

Deftones će svoj berlinski koncert prebaciti na 15. jun 2016. Do tada će se neke stvari desiti, zbog čega sam još više želeo da budem tamo.

Tutnji oko mene, isti huk, sve vreme. Meškoljim se u sedištu. U ušima već neko vreme nesklad između onoga što pustim i onoga što želim. Čini mi se još od pre poletanja. Napunio sam plejer raznim čudima baš da ne bih došao u ovu situaciju. Prebacujem se na novi folder, onaj koji sam rekao sebi da čuvam za povratak.

There’s a new strange godless demon awake inside me
There’s a force divine terrorizing the angels I keep
While we dream
Prayers laid on the line, you will never be free

Nosim nešto ružno u sebi, nešto što već neko vreme sebi govorim da ne postoji. Stigao sam do jedne krajnje nezgodne i nepregledne raskrsnice u životu i malo se izgubio. Znam šta hoću, ali ne i po koju cenu. Zapravo, nisam ni siguran da znam šta hoću. Kad se vratim više neću imati ni posao, i nije da lepo spavam zbog toga.

I will walk this street again
The only time I feel I’m not alone
I pull my heart out, wave it in the air
I pull my heart out, beware.

To sa ostajanjem bez posla, za to znam još od februara, ali nisam ništa bliži mirenju sa činjenicom. Šefov šef je jednog petka pokupio nas šestoro i rekao nam je da smo mi izabrani. Posle toga nas je onako tupe vratio u kancelariju, okupio i ostale i rekao da će polovina morati da ide, ali da je našoj polovini već sve objasnio. Kaže da je hteo ovo da nam saopšti tog dana jer ide na odmor i ne želi da o tome razmišlja dok je na odmoru. Majke ti? Od nas se, naravno, očekuje da svoje dužnosti ispunjavamo po najvišim standardima u narednih nekoliko meseci. Majke ti? Imam, naravno, barem milion pitanja i zamerki, ali se sva svode na jedan prilično debeo i masan sloj gorčine. Ne slažem se sa izborom, ne mislim da treba da pripadam grupi onih kojima je palo zahvaljivanje, čak ću posle probati da saznam zašto sam precrtan, ali ništa iz toga nisam dobio. Osim solidne količine prezira usmerenom ka nekoliko mesta. I kažem, ništa se drugačije po tom pitanju ne osećam sada u odnosu na pre četiri meseca. Letim u Berlin i tamo bih ostao i duže, ali moram da se u ponedeljak pojavim na poslu jer mi je to poslednji dan na poslu i ugovor ne mogu da završim dok sam na odmoru. I mislim da po prvi put razaznajem šta Čino izgovara u Doomed User.

There went your time. Say goodbye now leave here
My fuse has expired fucking die just leave here

 Powerless stuck in your web of shit
Open your eyes you only play yourself
Whoever’s watching I hope they catch the drift
Collect your crown you’re now the queen of filth

 There went your life go and die I mean it
Loose and defiled you define the meaning

 They’re delusions don’t deny it
Don’t make this out to be something about you

 I’ve been scared fucking repulsed by this
My only tale is one that I can’t stand
Now I’ve become this core of rotted will
My heart is black and I will never feel

 There say goodbye just retire from the Earth
You’ve been exiled take your body elsewhere
They’re delusions don’t deny it
Don’t make this out to be something about you
Go waste your breath somewhere to someone new

Ne znam ko je you kojem se obraća na krajevima refrena – da li je to taj izvor njegove mizerije, ili je na tim mestima to zapravo on. Jer ako jeste, to jest ako je uspeo da u isti dah stavi toliku ozlojeđenost i bes jer ga je neko sjebao, sa suvim koncentratom latentne podsvesne spoznaje da nije toliko dobar koliko misli i da mu se ima dosta toga objektivno zameriti, onda se dobro znamo nas dvojica. A možda sam i sâm kriv? Sve je stvar perspektive, a ja nekako pre ili kasnije u životu stignem i do toga da sam mogao i morao bolje.

Drugi je ovo svet u odnosu na onaj kad sam prošli put išao u Berlin, jesenas. Iva i ja smo tada išli na Calexico i bilo nam je divno. Stanovali smo kod njih dvoje u Krojcbergu i naučili da volimo detalje koji su nam bili lepi, a da posle početne neverice zbog solidne količine hipsterizama i krajnjih viškova čovečanstva kojima smo svedočili, ni ne razmišljamo o tim i takvim pojavama. Ona i on su delovali baš srećno i mislim da sam joj ne jednom posle toga rekao koliko mi je drago i kako je on i Ivi i meni baš kul. Samo ljubav: sve je nekako bilo u duhu tog koncerta Calexica na kom smo bili, i koji je nekako uspeo da ako ne obriše, onda makar zamaskira one crne misli koje su se rojile od Bataklana i ostalih ubistava po Parizu. Pisao sam joj nekoliko puta posle toga, pisala je i ona meni, sve je bilo lepo. Imao sam otvoren poziv da budem kod njih kad budem dolazio na Deftones, kad udese taj otkazani koncert. I ne znam, nešto mi se učinilo da je bila neka pauza u komunikaciji, kao da sam krajičkom oka primetio neki drop, javim joj se i sve nešto šaljivo, eto, dolazim im opet na gajbu, neće me se otarasiti tako lako, ja sam jedan od onih koji doslovno shvate kad neko iz pristojnosti kaže „svrati kad god“ – nema odgovora par dana. Onda stigne odgovor. Kaže da ne postoji lak način da mi kaže, pa će samo da kaže. Raskinuli su i izbacio je iz stana. Uspela je da se preseli, ima dve sobe u nekom stanu koji sada deli sa nekim tipom kome to dobro dođe da smanji rentu. Prolazi kroz težak pakao. Ali da bi baš volela da me vidi i da mogu da budem kod nje. Samo se unapred izvinjava ako ne bude najjednostavnija osoba tih dana. Ajoj.

Muzika svira dalje.

As her words draw you in
Our faith reconnects
And our hearts they collapse
From the words we intake
And now relate like I relate
Until your faith reconnects
Now relate like I relate
To the words.

Onda kreće onaj predivni intro. Slušam ga, topim se. Kreće pesma. Srce hoće da iskoči. U toj pesmi je sve. Hearts / Wires je tačno ono zbog čega volim svet u kojem smo i Deftones i ja. Pesma se završi i ja momentalno pritiskam stop. Nešto se ovde događa, nešto bitno i ja bih bio nehuman kada bih se pravio da nije tako. Kada otkriješ da si blizu nekog bitnog momenta u životu, zastani. Ne trebaju ti nikakvi suplementi tada: trepni i uzmi nešto što stoji sa strane, i propustićeš trenutak. Zato moram da ugasim muziku. Čuje se huk motora aviona, ali ja glasnije od toga čujem svoj dah. I stvarno ne znam šta je poenta, ne znam ni odgovor ni pitanje. Samo znam da je nešto veliko na pomolu i da treba da pratim trag.

Kada je prošlo dovoljno vremena, vraćam se muzici. Izlazim iz foldera, treba mi nešto novo. Slušam i osećam kako me talasi zvuka sa početka .avi odnose, prvo oni nežni, a onda oni veliki. Consecration: kakav bend. Kakva pesma. Kakav veliki zvuk. Zvuk nekog novog, velikog i slobodnog prostora. Baš ta sloboda rezonira. Uskoro neću imati obaveza. Kad nešto izgubiš, to otvori prostor za nešto novo, ili makar ostavi vreme da maštaš o nečem novom i dobro razmisliš šta bi to voleo da bude. Sve mi nekako deluje logično i razmišljam o tome da joj tako nešto i kažem. Pa onda sva sreća shvatim da ne treba to da radim. Prvo, zato što mešam logiku i razum sa emocijama. Kako bih ja reagovao da mi neko posle kraha verovatno najozbiljnije veze koju sam imao u životu, kaže: „E, ali sad si slobodan“? Veza, sloboda… Kuc-kuc, ima li nekog kod kuće? Ko traži takvu slobodu, taj se ne zanima vezama. A i sloboda od koga, uopšte? To bežanje od veza mi je uvek stajalo negde na skali između neodgovornog i uplašenog. Drugo, podsećam sebe na ono što sam se sa sobom dogovorio još na Surčinu: pravila su jasna. Ne baš jednostavna, jer je u glavi svašta, istina, ali svejedno. Idem tamo kao posmatrač. Neću i ne smem nikako da se upletem. Idem da slušam, ali nikako da pređem preko linije i krenem nešto da pametujem. Moram da budem pažljiv. Nisam ni ja baš gde treba da budem. Đavo nije urban je već negde na polovini. Spuštamo se, lagano kao jedrilica. Oblaci su mi blizu. Krećemo u seriju manevara tamo negde na sedmom minutu, kada kreće ono naglašeno H-mol – E-mol smenjivanje. Malo pre osmog minuta kurs je poravnat. Klizimo nežno, da bismo polako počeli da podrhtavamo u prvom dodiru sa niskim oblacima na osam i po minuta. Na devetom minutu se već dobro tresemo, a u ušima totalna sonična revolucija, sve što može izlazi napolje. Ubrzo smo spušteni ispod pokrivača sada raštrkanih oblaka, čije su tamnije kolege očigledno maločas prošle ovuda i skvasile tlo pod nama. Kada se Danilov glas, koji je ovde takav da ničiji ne bi bolje zvučao uključi, vidim nam senku i zemlju kojoj se približavamo, te zbog perspektive i približavanja senci deluje da smo sve brži. Sve se stapa sa zvukom. Lagani udarac o pistu, buka, pun potisak unazad, kočenje. Ubrzo usporavamo do brzine rulanja i dok pesma nežno završava približavamo se aerodromskoj zgradi, a glas stjuardese negde u pozadini daje uobičajena obaveštenja. Razrogačene su mi oči. Ne mogu da shvatim kako se sve ovako sinhronizovalo. Ovo su veliki trenuci, zaista. Kupim stvari i izlazim. Dobrodošli u Berlin.

Dosta su čudne bile vesti koje su najavljivale novi album Deftonesa. Za početak, čudno je bilo to što je album dosta kasnio. Snimanje je bilo gotovo još letos, miksevi je trebalo da budu gotovi do jeseni, pa je onda navodno zapelo sa imenima pesama i omotom, pa se još miksalo, pa ne znam šta, tek album je konačno izašao tek u aprilu 2016. Pustili su par pesama unapred kao tizer, i iskreno nisam znao šta da mislim. Nisu me odmah zarobile, kao što je bio slučaj sa prošlim albumom. Drugo, dosta se pričalo o tome kako nisu svi bili na istoj talasnoj dužini dok se album pravio. Stef je u nekom intervjuu iz čista mira otvorio dušu i rekao kako se puno mučio da uđe u nove pesme, kako mu se nisu sviđale i kako to uopšte nije pravac koji je želeo za bend. Sve je sugerisalo da je prilično nezadovoljan i u zavadi sa ostalima, čak je i opcija izlaska iz benda bila pomenuta, ali je odlučio da o tome nema ni govora, jer je bio jedan od osnivača i još uvek je bend smatrao svojim. Sve u svemu ne baš najbolji temelj za priču. Pre nego što će obelodaniti ime albuma i više detalja, negde početkom proleća Čino je naizgled tek onako na nekoj od onih društvenih zajebancija napisao kako mnogo voli Depeche Mode i kako mu je kod njih uvek bio omiljen Martin Gor. I onda je još podebljao ono Gore. Neko je spojio dva i dva, i objavio da će album zvati tako, što su brzo potvrdili.

Gore je tu dva meseca i raste. I kao da sa svakim slušanjem otkrijem još komadić mozaika, još neki lejer koji do tada nisam čuo. Svega tu ima, post panka, post roka, novog talasa i ko zna čega sve ne. Definitivno nije album za koji bi se sedamnaestogodišnji ja zalepio. Ali u tome i jeste fora sa njima: stalno evoluiraju. Nastavljaju da rastu i svaki novi album je nova priča. Uspeli su da budu ono što jesu i da ne ostanu zaglavljeni u žanru i onome što je tolike njihove vršnjake osudilo na gubitak relevantnosti kada je cirkus nju metala napustio grad. I drugi su probali da se ponovo izmisle, ali je problem u tome što su drugi to svesno pokušavali, dok je kod Deftonesa to bilo potpuno refleksno, voljni mišići nisu imali ništa s tim. Jedini problem je što, kažem, nisam u početku uspevao da se ukrcam na Gore voz. Sve dok u aprilu nisu sa svetom podelili i Hearts / Wires. Svaki put, ali svaki put kad je čujem, kreće jeza i prolećna trema. Uf.

Mnogo mi je bilo lepo kada sam je ponovo video. Čekala me je ispred metro stanice na Jorkštraseu, totalno sam profi i stigao sam tamo kao da nisam doslovno pratio njene instrukcije. Grlimo se. Deluje mi dobro. Trudim se da ne izgledam kao neko ko ispituje svaki njen pogled ili izraz lica u strahu da se ne raspadne, a brine me da sam skroz provaljen i da ću je i takvim diskretnim ispitivanjem samo podsetiti na to što je muči. Sama mi kaže da je dosta bolje nego kada smo prošli put pričali. Ipak, ima uspona i padova. Trebaće joj da priča i sa mnom o tome, mada je već puno pričala sa prijateljima. Uništio je, totalno. Jeste uglavnom dobro, ali i dalje joj se desi da bez ikakve najave krene da plače i izvinjava mi se unapred ako se to desi u mom prisustvu. Auh bre, pa čekaj. Mislim, volim ja dobro raspadanje, ume da bude korisno, ali nemoj još da misliš da si meni teret zbog toga. Pa ja sam došao kod tebe u goste, ne obrnuto. A možda sam i debil što nisam još onda rekao kako imam neki drugi smeštaj, izmislio nešto, pustio je da diše. Hodamo tako neko vreme. Priča mi koje ideje ima za narednih par dana, gde bismo mogli da idemo. Praktično nema obaveza, osim jednog sastanka asocijacije pčelara kojoj pripada. Da, pravi svoj med već neko vreme, prevezla je par dedinih košnica skroz iz Bavarske kolima. U stvari, on ih je prevezao. Tu malo zastane. Znam. Zeznuto je naići na neku takvu uspomenu u skoro svakoj misli o prošlom vremenu. Da, biće toga dosta. Dođe mi da joj kažem to što mislim, ali se bojim da skrenem temu na Ivu i mene, odnosno priču kako je meni bilo kada smo raskidali. Sve je povezano i neću da kažem ništa što može pogrešno da se shvati.

A možda i previše značaja dajem nečem što se desilo pre 14 godina. Mislim, nije da je u vazduhu neka tenzija kad smo na istom mestu, ili tako nešto. Koliko pamtim, nikad se nije desio nikakav čudan momenat, ništa dvosmisleno, sve je uvek bilo krajnje disciplinovano i civilizovano. A to da li sam ja razmišljao o ovome ili onome, to je druga stvar. Po njenom ponašanju rekao bih da ona nikad nije. Jednom, jedan jedini put u životu me je oslovila kao bivšeg dečka, i sećam se da sam tada bio u fazonu Alright, we are scaling new heights here! I da budem jasan, najdalje što su moje misli ikad odlazile bilo je da se pitam kakav bi život bio u nekom paralelnom svetu gde su stvari ispale drugačije; ja svakako neću biti taj koji će od svog života napraviti pakao.

Obilazimo neku izložbu, neka moderna umetnost. Smeškam se jer shvatam koliko bi Iva bila podeljena između kolutanja očima i pomeranja mog dupeta jer sam ovde, sa njom. Ne sećam se kad sam poslednji put ušao u neki muzej ovog tipa. Ali simpatično je i zabavno. Usput shvatam da je autor izložbe isti čovek čiji radovi su inspirisali spot za Can’t Stop od Peppersa. Ervin Vurm se zove.

Uveče sedimo u onome što zove dnevna soba, gde ću spavati. Ona ima svoju spavaću sobu, kuhinja i kupatilo su zajednički, a tog baju koji je originalni stanar ću tek kasnije upoznati. Sve je nekako pitomo, ulaz u taj deo zgrade je iz dvorišta koje je svo u zelenilu i parkiranim biciklima. Sedimo i gledamo neke smešne i priglupe klipove. Upoznaje me sa Sexy Sax Playerom, koji joj je očigledno hit. Onda se seti da joj je on to prvi pokazao, pa se skenja. Počinje da mi priča šta se sve događalo od februara na ovamo. Stvarno nisam pretpostavljao da tako nešto može da se desi. Da li zbog toga što mi je stalo do nje i do toga da bude srećna, ali stvarno sam mislio da su njih dvoje super. Znamo se dugo, ali je nikad nisam video u ovom stanju. Sedi na kauču, ja sedim na nekoj hoklici prekoputa nje. Prišao bih da je zagrlim, ali shvatim da bi dolazak kod nje na kauč mogao da ima i dodatnu konotaciju. Ponavljam joj da je sve sada u redu, da je to iza nje. I da ne brine oko toga kakav će utisak ostaviti, makar ne na mene. Važnije je šta će i gde će dalje. Kaže da se nada ugovoru za stalno, jer bi onda mogla da digne kredit i kupi sebi stan. Hoće stan sa terasom na krovu. Hoće ovo i ono u stanu. I da izgleda onako. I da bude njen, da više niko ne može da je izbaci. Nervira se što nije videla, ili nije želela da vidi kakav je on zapravo. Sve drugarice joj pričaju kako ih to što se desilo nije iznenadilo. Priča mi i o stvarima kojima se bavi da joj prođe vreme, i o… A dobro, možda je to i malo previše informacija za mene. No dobro, slažem neki poker fejs i pravim se da sam emancipovan i da je to o čemu priča najočekivanija stvar na svetu. Nikad od mene Zapadnoevropljanin. Ja sam još uvek zaglavljen na pranju sudova bez ispiranja.

– Let’s watch cute animals videos.
– You’re on!

Posle nekog vremena se izvinjava jer je umorna i što će da ide da spava. It’s a free country, a ovo je još povrh toga i njena kuća. Pita me da mi pomogne oko napumpavanja dušeka na kom ću spavati, odmahujem rukom kao da sam onaj zalizani roudi od Life of Agony, kad sam mu u Budimpešti 2008. ponudio da pomognem da gurne neki monitor na mesto. Pred spavanje se poslužujem njenim Mekbukom (znam ja Mek, ima Iva Mek) i za feelgood momenat biram da gledam klip sa Gruvanja, gde me je Majkić intervjuisao posle promocije knjige u Parobrodu. Ležem i puštam Hearts / Wires da bih se uspavao. Pesma je predivna, ali još uvek neukroćena. Iskašlje na mene suviše pitanja, kao kapljice od kojih se naglo sagnem da bi me promašile, jer odbijam sebi da ih postavim. Par pesama kasnije ipak zaspim. Ujutru sam se probudio u visini poda. Nisam dobro zatvorio ventil i dušek je sasvim polako ostao bez vazduha.

Danas je koncert. Ona je indeferentna na Deftones. Bože moj. Pita me šta bih za doručak. Glupo mi da ona još mora da mi pravi nešto, pa sam sve u fazonu ma ja ću sam, ali izgleda da sam provaljen i onako pedagoški mi objašnjava da sebi ionako pravi jaja, i da nikakav posao nije da ih i meni napravi. Dobro, ‘ajd’. Dobio sam blago zabiberena jaja na oko, zahvaljujem se i u maniru lepo vaspitanog čo’eka potpuno prećutkujem da sam više kajgana-i-so tip. Smejem se u sebi zbog analogije sa onom čorbom od đumbira koju je pravila kad smo Iva i ja bili prošli put, koju sam smazao i od ljutine se preznojio, ali reč nisam rekao, zbog čega me Iva i dan-danas zeza. Objašnjavam joj uz doručak koliko mi je drago što se priča sa tim koncertom ipak nekako zaokružuje. Planiram da budem tamo već u sedam, kad otvaraju vrata. Kad sam već toliko čekao i toliki put prešao, mogu sebe da počastim i prvim redom. Ostatak dana je brzo prošao.

Kolumbiahale je prekoputa groznog ali istovremeno impozantnog zdanja Tempelhof aerodroma. Dvorana ima blago zasvođen krov i nekad davno je pripadala oficirskom klubu američkog ratnog vazduhoplovstva. Tu su piloti izvodili svoje cice. Tempelhof je svojevremeno projektovan kao krajnje futuristička baza za civilne avione i cepeline. Zgrada mu je ogromni biser naci arhitekture (prilično sam siguran da ovo ne sme ovako da se kaže) i više liči na tvorza nego na aerodrom. Aerodrom koji je svojevremeno imao presudnu ulogu u snabdevanju Zapadnog Berlina, kada su ga Sovjeti 1948. na ’49. držali u kopnenoj blokadi. Kompleks nije u funkciji već dugo godina, ali je većim delom otvoren za javnost.

Nažalost, nisam bio jedini sa pametnom idejom da dođe na otvaranje. Red je praktično sve do Plac der luftbrikea. Pu bre. Pokušavam nešto da ispadnem nevešt, da vidim da nema možda dva reda i da je taj drugi kraći, ali mrka kapa. Ne bih da ispadnem kao jedan od onih dripaca koji upadnu u red kad treba da se uđe na Marakanu, pa se pokunjeno vraćam nazad, tu negde na polovinu reda.

Potrajalo je dok sam ušao. Nameštam se negde malo sa leve strane, par redova od barikade. Biću taman ispred Stefa, izgleda. Stoički izdržavam i čekanje da vreme prođe i stabilno nagomilavanje ljudi oko sebe. Izlazi predgrupa, nešto mi poznati. Ha, pa to su ista ona dva Engleza koji su svirali i u Parizu pre tri godine.

Pravim se pred samim sobom da je sve ovo normalno, a u stvarnosti nemam pojma šta nosi sutra. Ne znam šta želim. Stvari nisu kako treba i ne vraća mi se kući. Tako gledano, ne postoji mesto na kom bih radije bio od ovog, u ovoj gužvi, sasvim blizu bine. I kao odgovor na mene, sa razglasa kreće intro u koji ne mogu da poverujem. Nežna tema, sint sa efektima, nešto što vuče na Bajagu iz zlatnog vremena, pa tvist ka nekoj od onih instrumental tema za najavu noćnog programa iz osamdesetih. Intro za Hearts / Wires. Ja sam istopljen, ja sam na podu, ja sam ispario i u vazduhu sam, ja lebdim, ja sam svuda. Počnite i… Hteo sam da kažem „spasite me“, ali ne morate, samo počnite i nosite me.

Intro je bio samo to, jer od momenta kada su se namestili na binu postaje jasno da će svirati nešto drugo. Stef stoji ispred mene, ventilator mu baca kosu unazad, i sa nekim blago odsutnim izrazom lica kreće da ubija rif iz Rocket Skates. Koja eksplozija, jebote. Sveže izblajhani Čino prilazi našoj strani, propinjem se na prste i naginjem napred, imam utisak da mogu da ga dodirnem, iako je dobrih pet metara daleko. Samo hoću da me vidi, da vidi koliko mi ovo znači. Pevam sa njim.

You’re red, soaking wet
I’m right next to you.

Pesma ne popušta, osećaj je samo još intenzivniji.

Let’s sail in this sea of charms
Let’s drown underneath the stars
Let’s drink with our weapons in our hands
Let’s sleep in this trance.

Bez pauze ređaju My Own Summer i Be Quiet and Drive, i ja se osećam, ne, ja sam ubeđen da je ponovo leto 1998. Sa dna ormana vade MX, i sada sam već siguran da neće pogrešiti ni sa jednom pesmom večeras, dok imitiram Ejbovu sestru i njen prateći vokal. Na početak Swerve City reagujem tako što nekom jadnom onižem Ircu koji je ispred mene skačem preko leđa i svaki put se rukama lagano dočekujem na njegova ramena. Bilo bi mi ga više žao, da nije smarao sa razapinjanjem irske zastave na skoro svakoj pesmi do sada, zbog čega sam se cimao levo i desno ne bih li video nešto ispred sebe. Ništa protiv Iraca, dragi su mi skroz inače. U glavi stalno previranje, red eksplozija i neverovatnog optimizma, ili barem olakšanja, red pražnjenja i divljanja. Imam i neke dropove, jer apsolutno ne pamtim Rosemary i Diamond Eyes, iako sam u narednim danima na više mesta video setlistu i podatak da su svirali i ove pesme, pa i video da uredno postoje i klipovi po jutjubu.

Ipak, najveći high do tada, a meni se tada čini i ikad, kreće sa spoznajom da je sledeća pesma… Pa ne, ja ne mogu da verujem šta oni rade.

Dž-DŽ-dž-dž-dž… dž-dž

Samo gitara, samo Stef, na repeat. You’ve Seen the Butcher, uživo, tu ispred mene. Instant flešbek na sedenje u Rige od Fere sa Lukom, na popodne kad smo pričali o Deftonesima i momenat kad smo se zaustavili na ovoj pesmi, kada je rekao: „Ne znam, meni je ta pesma toliko…“, a ja završio rečenicu: „Seksi!“, pa smo kao dva najgora nerdy klinca ustali od stola, razrogačili oči i značajno podigli ruke da se pozdravimo, jer se slažemo oko nečega koliko nijedna druga dva čoveka u univerzumu nikad neće moći.

Don’t wanna take it slow
I’m gonna take you home
And watch the world explode
From underneath your glow.

Spremam se da pevam visoko, znam da ne umem, ali moram.

I wanna watch the way
You creep across my skull.

Igram, ljuljam se, šta li, uglavnom kao da sam jedini u sali i kao da samo za mene na celoj planeti sviraju baš ovu pesmu. Prekštam ruke i stežem samog sebe kao da se smrzavam dok pevam refren.

You slowly enter
Cause you know my room
And then crawl your knees off
Before you shake my tomb.

Uzmite me, ne znam šta hoću i kuda idem, zar ne vidite da morate da me uzmete i odvedete?

Sabiram se dok Čino najavljuje sledeću pesmu: „This one’s called and it’s dedicated to my man Prince.“ Opet isti patern kod mene u glavi: posle sloja izlivene lave, dolazi hlađenje, da ne kažem kontrola štete ili autocenzura. Dovođenje u red, ako hoćete. Kako god, mnogo mi je drago što sam ovde. Jeste, ne znam gde ću, ali imam poverenje u ideju da će mi ovo što sada doživljavam umnogome pomoći da shvatim šta treba da radim sa sobom. Ali sve misli i razmišljanje prekine naredna pesma, ovog puta bez puštenog intra, već samo započeta klot Činovim SG-om i Ejbom i Frenkom u kombinaciji perkusija i lupova. Kao poslednji dripac vadim aparat i snimam video. Toliko ću biti u falšu i toliko ću zbog blizine aparatu a bogami i zbog toga što se derem k’o magarac nadjačavati Činov vokal, da sam snimak pustio 0,5 puta posle toga, naravno i odustao od kačenja bilo gde. Hearts / Wires, konačno. U redu, spreman sam.

Nothing can save me now
Is what I believe,
The slit in the sky when you left
Is all I see.

Nothing to sing about,
I’ve bared all my leaves.
No vision or dreams about you
Came true for me.

Cut through
This razor wire
And dine on your heart,
Mine ’til the end.

Stuck with illusion now,
I drown in your sea.
I hope that you’ll first save yourself
And then come for me.

Cut through
This razor wire
And dine on your heart,
Mine ’til the end.
Break through,
Collect the wires
And writhe in your heart,
Mine ’till the end.

A way, a way out, a way
Down deep into your veins, all the way, all the way,
Down deep into your heart, all the way, all the way.

Cut through
This razor wire,
Mine ’til the end.
Break through
Collect the wire
And dine on your heart,
Mine ’til the end.

Imam osećaj da će baš sve biti u redu. Samo treba stalno slušati ovu pesmu. I baš takav, unutra smiren i srećan kao Jehovin svedok koji kuca na vrata, provodim ostatak koncerta. Unutra, kažem. Jer spolja svašta radim. Ludujem na Knife Prty, posebno u onom delu gde na albumu kreće onaj out-of-this-world ženski vokal. Inače, držim pesmu genijalnom na potpuno sumanut način, jer me je uključivanje i isključivanje nižih frekvencija u strofama uvek asociralo na jednog uskoro bivšeg kolegu i način na koji vozi, odnosno daje gas, pa onda potpuno sklanja nogu sa papučice. Šizeo sam od provođenja vremena sa njim u kolima, ali opet mi je on u glavi ostao drag čovek. Stokholmski sindrom, šta li. Istim šablonom sam zavoleo i ovu pesmu, tek pošto me je u prvih nekoliko godina izluđivala. Na What Happened to You? sam se vratio u realistu-emotivca. Na Around the Fur i Rickets sam skakao kao da je 2000. ponovo. Rubicon zatvara glavni deo seta. Imam dosta snage za bis. Kreće Engine no. 9 i setim se kako mi je Jovo porukom rekao da obratim pažnju na tu pesmu. Gledao ih je na Novarocku pre neki dan. Čino mešuje refren sa Cypress-ovim How I Coul Just Kill a Man, žurka. Za kraj još Headup, i prilika za mene da se izvrištim i iskačem kao da mi ništa od žica i tetiva u bližoj budućnosti neće trebati. Stigao sam kući, ovaj kod nje, ovaj tamo gde ona sad živi, otključao sve kako mi je bilo objašnjeno i sa stavom nekog ko lebdi iznad zemlje i zujanjem u ušima otišao da se istuširam, spokojan u uverenju da svi spavaju. Pola sata kasnije mi je na vrata kupatila pokucao taj gazda, frka mu, mora u wc. Izvini torima, bio sam ubeđen da sam solo na planeti. Zaspao sam posle, nemam pojma kad i kako.

Jutro. Vodi me na neko mesto, kaže da misli da će mi se dopasti. Divan, sunčan, topao dan. Prolazimo vozom pored jezera na kom smo se kupali pre dva leta. Nikad mi ništa nije jasno oko toga šta je bio istočni, a šta zapadni Berlin, pa sam zato ponosan što sam shvatio gde smo. Pričamo, razne su teme. Promašujemo stanicu na kojoj je trebalo da siđemo. Smeje se i moli me da nikom ne kažem. Pa se posle zamisli i kaže mi: „Hvala ti što se nisi naljutio.“ Dobijao sam ja u životu hvala za razne stvari, ali za to što nisam mentol – retko ili nikad. Šta je njoj?

Šetamo šumom, lepše je nego što umem da opišem. Rekao bih joj svašta, pričao bih joj sve što mislim o njoj, ali činjenica da to ne radim je ono što me ohrabruje, jer vidim da se još nekako držim pameti. Penjemo se na Tojfelsberg, brdo koje su Amerikanci napravili od šuta i viškova zemlje nastalih bombardovanjem i padom grada 1945. Na vrhu brda nalazi se napuštena komunikaciona stanica, sa tornjevima i kupolama koji su za vreme hladnog rata služili za prisluškivanje raznih frekvencija. Kako je kompleks napušten, tako su u isti počeli da se useljavaju najrazličitiji frikovi i njihovi kolektivi. Sve je u grafitima, radionicama, ateljeima i sličnim poluotvorenim prostorima. Ovo je kao Bigz kome su skinute lisice i postavljen u neko prelepo zelenilo protiv kojeg se Beograd uspešno bori, i kome je rečeno: „Ljudi, radite šta hoćete, samo držite stvari pod kontrolom i koliko/toliko urednim.“ Penjemo se na krov, usput stajem pored grafita na kom piše: „Who left the bag of idiots open?“ Globalno pitanje svih pitanja, mislim se. Na krovu pogled na ceo grad u daljini, i veliku šumu pre njega. Sećam se rečenice iz Panzer Generala 2: „Enjoy your leave, herr general. Berlin is beautiful in the summer.“ Koliko mi je lepo ovde gde jesam, koliko mi ovo prija. Šta je ovo? Sloboda? Ako jeste, sloboda od čega, od koga? Šta je postojano, a šta će nestati? Ovo mesto je nekad bilo nepobitno i preozbiljno, a šta je sad: ruinirano, ili sa udahnutim novim životom? Postoji li zauvek van naše mašte?

Kod kuće štošta nije kako treba. Taj posao, to bi samo po sebi bilo manje važno, da nije krenulo da razgolićuje i druge stvari koje nisu kakve bih voleo da budu. Kada pomislim na Ivu i sebe, u poslednje vreme mislim više o stvarima koje ne rade. Pre četiri godine smo mislili da imamo sve na mestu, pa smo izgubili bebu. Da me je neko o tome pitao u prvih godinu i nešto od tog mučenja, verovatno bih rekao da nas je to još više zbližilo. Ali nekako, negde i zbog nečeg, mi smo popustili užad koja su nas držala na mestu. Možda nam stvari tek sad dolaze na naplatu, možda nikad nismo ni imali kontrolu, ja to ne znam. Znam da nas je sve to jako uplašilo i da nam je trebalo dosta vremena da shvatimo koliko. I sada kada pričamo o budućnosti, a ne pričamo, onda se tu samo radi o nekom prolongiranju, o čekanju. Užasno se bojim gubitka vremena, užasava me ideja da naše vreme za ono što smo toliko želeli prolazi i da mu mi pomažemo. Razmimoilaženje do kojeg smo došli je i objektivno, verovatno i očekivano, pa opet to ne znači da sam OK sa tim. Plašim se da sam saučesnik jer ništa ne radim da stvari promenim, a ništa ne radim jer se plašim. A jedan glas, neki demon ili ko je već u meni uporno šapuće da izlaz postoji i da možda treba da se spasem. Ništa od ovoga njoj ne pričam. Nju slušam i slušao bih je do sutra i unazad, ali branim sebi da kažem bilo šta od ovoga. Ne valja kada se dve ranjivosti sretnu, efekat se ne sabira već umnožava. Ne valja graditi na šutu. I sijaset drugih stvari koje su u teoriji apsolutno ispravne, a koje bi pale da sam hrabriji i/ili gluplji. Valjda gluplji. Obično je lakše shvatiti da li je nešto pametno ili nije.

Šetamo gradom, jedemo sladoled, pokazuje mi gde radi. Ima jednu molbu za mene. Kupila je u Ikei dušek za koji se ispostavilo da joj ne odgovara, treba joj pomoć da ga odnese natrag i zameni. „Nikad nisi bio u Ikei? Tebi će se i klopa tamo dopasti!“ Prihvatam, normalno. Smeje se: „Ali pazi kad otvore radnju i u Beogradu: moje drugarice uvek kažu da je odlazak u Ikeu sa dečkom ultimativna inicijacija; ako veza to preživi, ima šansi da bude baš ozbiljna.“

Prolazimo kroz izložene sobe, uređene na razne načine. Komentarišemo šta se kome sviđa. Stižemo do dušeka. Isprobava i komentariše, ja stojim i pružam moralnu podršku. Disciplinovano, do noge, nemačka škola. Odlučila je, obavila papirologiju, pogodila neke Turke koji će joj dostaviti robu. Zastaje i opet mi se značajno zahvaljuje. „Znaš, njega bi užasno iznerviralo ovo.“ Koje? „Stalno mi je prebacivao da sam neodlučna i da mi treba sto godina za najbanalnije stvari.“ A, to. „Stvarno nisam takva. Ali onda hoću sebe da požurim, i napravim ovakvu glupost. Hvala ti što si tako strpljiv.“ Da, da, bravo ja, a ono nešto najelementarnije. Jebote, What Happened to You? Da li je moguće da joj je on ovoliko istumbao pamet? Mada pretpostavljam da to više nije ni do njega, nego je pitanje kako je ona sebi dozvolila toliku eroziju. Stvarno joj želim dobro. Kako da joj pomognem, a da ne pobrkam kome pomažem?

Nazad ćemo biciklima. Nisam vozio sto godina, u Berlinu nikad. Pratim je, predvečernji vazduh je prijatno ohlađen, ulice puste. Nemci igraju na evropskom protiv Poljaka i jedini žamor se čuje kada povremeno prođemo pored neke bašte u kojoj je uključen prenos. Hoće da me odvede još negde. Prepoznajem kraj, približavamo se Tempelhofu. Ulazimo unutra i vozimo prvo po pomoćnoj pa po glavnoj pisti nekadašnjeg aerodroma. Zaustavljam se i vadim telefon da bih snimio sliku zalaska. Širina, vazduh sladak kao voda sa kašikom šećera, tople boje, nema brige na horizontu. Znači tako bi izgledao svet? Možda… A možda i verovatno ne.

Vratila se po mene kad je shvatila da stojim. Na licu joj izraz koji kaže „Yes?“

– Can I take you out to dinner?

Hodamo nazad kući. Smejemo se pošto ni ovog puta nisam umro od tibetanske hrane. Noć je divna, vazduh je oprezno radoznao. Zagrlio bih je, ali držim propisanu distancu. Učio sam od najboljih. Udahnem i počinjem da joj pričam. Stvarno mislim da je neverovatna. Da ima sve što joj je potrebno da ovo prevaziđe, da mi je to zapravo i toliko jasno da mi se čini i da navodim očigledno, ali opet, mislim da moram da joj ispričam, jer vidim da ona nije dobro. Siguran sam da će sve biti u redu. Da samo treba da bude strpljiva. I da diše. Da će naći svoju sreću, ma šta ona podrazumevala. Ali da ima apsolutno sve što joj je potrebno u sebi, pa makar to i ne primetio neko ko je imao svaku šansu da to uradi.

Zahvaljuje mi se. Glas joj je malo mekši. Ne znam za suze, to jest nadam se da je nisam rasplakao, od mraka ne vidim oči, a ne moram baš i da proveravam. Pričamo o budućnosti, o čemu se ko nada i šta je od toga lako ostvarivo. Da bi nešto poentirala, odjednom prelazi na nemački i izgovara dve rečenice.

Mrak je i ne znam šta mi pričaš. Reči zvone. Paralisan sam.

Nikad neću znati šta mi je rekla. Možda i nešto najtrivijalnije. Ne pričam nemački.

Sve ovo se već jednom dogodilo.

Ne želim ja da promenim sadašnjost, sadašnjost mnogo volim i želeo sam je dugo. Prošlost me pecka, svi momenti kada sam mogao drugačije, ali uradio nešto što mi je tadašnji trenutak mnogo otežalo. Da sam u tim momentima bio pametniji, ne bih patio, ili bih za sebe puno uradio. Opet, da jesam neke od tih stvari uradio, vrlo je verovatno da bih sve izmenio i da bi sadašnjost bitno drugačije izgledala. Ne bih bio ovde.

Sve ovo se već jednom dogodilo, i ja sam kasnije to shvatio kao test koji sam položio. Izgleda da polažem još jedan.

Vanze, poslednji dan. Šetamo pored jezera, gledam neke sasvim male klince u školi jedrenja, gledam kako po jedan sede u brodićima sa razapetim malim jedrom, i kako su svi vezani užetom u jedan niz koji predvodi instruktor. Izgledaju mi kao pačići. A onda vidim kako tu pored obale odlučno pliva jedno pače. Prati svoju liniju, kad naiđe na lokvanj popne se na njega i pređe ga nogama, pa nastavi da pliva u pravoj liniji. Gledamo izložbu nekih predratnih akvarela. Mislim da su svi autori bili Jevreji. Inače, u Vanzeu je januara 1942. dogovoreno konačno rešenje… Pita me o mojoj budućnosti, šta ću sa poslom, šta bih želeo. Ne znam. Zezam se da moram nazad jer moram sutra da predam značku i oružje. I smislio sam i šta ću da obučem: policijsku košulju sa kratkim rukavima iz nekog opskurnog mestašceta u Masačusetsu, koju sam ispazario na pariškom buvljaku pre neku godinu. Kažem kako pretpostavljam da ću biti gorak u vezi sa tim još neko vreme, ali da mi u suštini ništa neće faliti. Ima i bitnijih stvari.

Kasnije. Kod nje smo. Pokupio sam stvari, naručuje mi taksi preko neke aplikacije. Oh no. Nešto mi objašnjava da ima neki kredit, ali da joj aplikacija ne dozvoljava da ga potroši, to jest nešto je blokirano i vratiće joj kredit na račun kad se bude žalila, ali joj kredit ističe i mora da  ga potroši, taksi obično ne koristi pa ako ga sad ne potroši, propašće joj. A?

Grlimo se na ulici. Bićemo dobro.

Sedam na zadnje sedište, dok ona kroz suvozački prozor pruža neku novčanicu Turčinu koji će da me vozi na Tegel. Pa čekaj, opet nešto smešno i trapavo sa parama? Fantazija, ovog puta ispada kao da plaća da me se otarasi. Signaliziram joj facom i slegnutim ramenima da mi ništa nije jasno, ona odmahuje i pokazuje na telefon sa aplikacijom.

Polećemo i vrlo brzo kroz prozor vidim svetla i gužvu na Olimpijskom stadionu. Počeo je Springstin. Svira ceo River album na ovoj turneji. Tja, ne može se sve postići u jednom životu.

Palms u ušima tokom leta. Idealan zvuk za putovanje avionom i pogled na oblake odozgo.

Probao sam opet da pustim Consecration i poravnam Đavo nije urban sa sletanjem, ali sam omašio tajming, kao i svaki sledeći put kada bih probao.