October 1, 2022

Turnstile Love Connection

 

Ne da sad neko zbog toga treba da padne na dupe, ali ja sam prilično čvrsto usidren na mestu gde stvari radim na jedan određen i zašto-bih-ga-menjao način.

Isto tako, trebalo mi je puno vremena dok nisam priznao da mi se sviđa Turnstile.

 

E sad, što se te ustaljenosti tiče, ima se štošta ružno reći o rutini, ali se i o konzistentnosti može pokoji hvalospev sastaviti. Sve je to kako ko voli, dok se ne naiđe na problem. Odnosno dok se u praksi ne potvrdi da život nije linearan proces. Evo, na primer, kad sam prošlog oktobra promenio posao, nisam baš zamišljao da ću se juna iduće godine ovako osećati. Koliko si nesiguran na skali od 1 do ja? Nisu sad bitni detalji (to kažem, a mislim se: iju, ono jednom kad sam nešto na fejsbuku napisao o nekim protestima, pa nam je sutradan svima u firmi stigao cirkular gde nas podsećaju da treba da se uzdržimo od iznošenja političkih i sličnih uverenja u javnost uključujući i društvene mreže, fascinantna slučajnost), ali usled jednog krajnje nesrećnog spleta okolnosti (koji je takve prirode da se često osetim krajnje bezveze kada bih se požalio na to kako mi je, jer mi je jasno da u svemu tome meni uopšte nije najgore) počeo sam da živim i dišem lirski dragulj Mirka Radoševića iz kompozicije Slobodan dan: „Dolazim na šljaku kao u logor“. Ne znam kako i kad pre, ali počeo sam da se osećam kao da sam apsolutno nespreman za ono što se od mene očekuje, a da nisam stigao ni da se setim da se nikad nismo ni dogovorili da se baš to od mene očekuje. Uopšte, gde je nestao onaj ja što ga je bolelo dupe za sve jer pošteno radi, ima nešto u glavi, i još je ovako pristojan jedan momak? Umesto njega imamo ovog što je ubijen u pojam, na momente uplašen, a ostatak vremena u rezigniranom modu. Tamo negde pred proleće, kad sam stvarno želeo negde da pobegnem, a bio potpuno svestan da nemam gde, više puta sam se iz kancelarije vraćao peške, delom jer su gužve bile takve da mi je bilo skoro svejedno kako ću kući, a delom jer mi je jedini preostali oslonac bilo da u tih 40 i kusur minuta i onaj jedan prelazak mosta u sredini slušam muziku koja mi prija i treba. Slušao sam Nothing i Turnstile. Odbrana osvaja titule, ali zbog napada ljudi dolaze na utakmice. Nothingom sam se branio. Sa njima nema zezanja. Ali Turnstile… Negde usput sam počeo da shvatam da stvari mogu biti drugačije.

Turnstile mi apsolutno ništa nije značio dosta dugo. Čuo sam za ime, ali ’leba ti, tih HC bendova nove generacije ima ko šodera, pustiš jedan klip sa hate5six, sve isto: nakurčeni intro – prva stvar, u baš ona gde urla ono u mikrofon – „mi smo ti-i-ti, priđite bliže“ – druga stvar koja je kao prva ali su sad baš svi na bini – daj sledeći klip. Zapravo, moje interesovanje za hardkor se svodi na „Vidi, novi album Madballa, Fredi nalazi nove načine da izgleda kao kralj dizelaške male mature. Šta kaže Bili, oćel’ bit’ novog Biohazarda ikad ili će Evan da snima još pornića?“ Negde zimus je internet krenuo da spemuje sa Turnstileom, iz čista mira, kako mi se činilo. Pročitam tu i tamo nešto, zanimljivo mi to kako samo iskaču članci o njima, podseća na vreme pre interneta kad bi neki bitni lejbl kroz MTV krenuo da forsira neko ime. Kaže: svež vazduh na sceni, najbolji album godine, o njima se s pravom toliko priča, tamtivamti. ’Nači animozitet kod mene, odma’. Pa onda čitaš reakcije, ova neka old skul ekipa odavde je u fazonu totalni hejt, ništa to ne valja, kakav crni Turnstile. Pa onda pitam Jutjub šta će da mi ponudi, ono iskače NPR Tiny Desk snimak. Pa čekaj, kako sad oni tu, zar nije taj Tiny Desk, ono, nešto za Ivu i to, odnosno niđe veze fazon? Pustim, kad ono kakav je bre ovo hipsterizam, furaju se dekini džemperi, prekratke lone, bogtejebo jesu ono klompe, vidi ovog zbrčićima, na šta bre ovo liči, u moje vreme hardkor je bio za muškarce. I lepo ja to izložim Lončareviću jedan dan, kad gle kurca, on kreće da ih brani (uvek radi takve stvari). I sad, nije bitna argumentacija (spoiler alert: uvek ispadne da je logički u pravu i ja se povučem, ali ga posle praksa demantuje kao onda kad je tvrdio da će Čaušić da bude čudo, ili da je Pićini paklen igrač), nego pecka to što i pored svega ja sve više na taj bend reagujem sa razumevanjem, ako ne i skrivenim interesovanjem.

Jer, pogledajmo se u oči: preslušao sam album, poklekao sam; kako bih uopšte mogao da reagujem na onolike izlete u osamdesete sa blentavim zvučnim efektima i onakvom opštom estetikom? Naravno da će mi se dopasti. U, kakav lapsus, hoću reći naravno da će me nervirati i da ću to mrzeti. …’Ladno mi se sviđa Turnstile. Moralna propast.

Ili da li je? Mislim, sa strane toga da mi se dopadne nešto što nije na keca u fazonu udri-tuci-ubi’-zakolji – to stvarno nije nikakav problem, volim sve i svašta i umem lepo da reagujem i na nenasilnu muziku, štaviše sve bolje i bolje s godinama. Osim toga, hardkor dosta igra na reputaciju, svi su „brate ovo, brate ono, survival of the fittest, sa dve pesnice kroz život“, ali jasno je da tu postoji jedna latentna gej crta, odnosno osetljivost uobličena bilo drskom krađom The Smiths i Joy Division vizuala stavljanjem istih na majice, ili nošenjem majica tih i sličnih bendova, i laganim čekanjem da se napuni 30 i osnuje side project bend koji svira šugejz i postpank. Ne, moralna je propast kad sam drukaš svoju nedoslednost. Tačnije, kad moraš da pružiš ruku nečemu što u početku nisi mogao da smisliš. Ili da li je?

Što više o tome razmišljam, to mi se čini manje teškim da priznam da nije tako. Sa nostalgijom gledam na sebe i svoje probleme iz 2002, na primer. Sa 22 godine i mentalnim sklopom ranog-do-u-vr’-glave-srednjeg adolescenta, bilo je užasno, ali rešio sam to, prošao kroz to. Prošao sam upornošću, nepredavanjem i nepristajanjem na odustajanje od onoga što želim i što jesam. Nedostaje mi linearnost života, saznanje, ili makar ideja da ako savladaš to što te muči, ideš na sledeći nivo, ćao. Moji problemi u 2022. su takvi da ne znam šta bi uopšte bio sledeći nivo, i ne radujem se prolasku dalje jer sam prilično siguran da ću čak iako porazim čudovište koje imam za vratom, prolaskom kroz ona tamo vrata naići na istog, samo još goreg protivnika. Naravno da se ovde ne radi samo o poslu. Protivnici i problemi su ili sve teži, ili isti, samo si ti istrošeniji jer si se sinoć do kasno peglao sa njima u svojoj glavi. Zato je užasno važno biti kadar da promeniš taktiku, pogled na stvari. Ali ne, ono, deklarativno, nego iznaći način da promeniš pristup. Imati u sebi tu pamet, ali je treba i otključati, tj. naučiti da te ne uspaniči pitanje šta bre da radim? Treba se pomiriti sa rastom i razvojem, ali ne padati u zamku pripisivanja veće zrelosti sebi zbog skretanja u muzičkom ukusu. Sve može, dok god je iskreno.

Da nije promena i želje za drugačijim ne bi postojao ni Turnstile. Brendan Jejts je kroz sviranje bubnjeva u Trapped Under Ice već etablirao svoje ime na HC sceni, ali to nije bilo dovoljno. Imao je nešto da kaže, nešto što se nije skroz uklapalo u kalup. Osnovao je Turnstile kao frontmen, a poruka je bila sušta pozitivnost. Da je bitno osećati se dobro. Da je bitno da se od muzike koju stvaraš tako osećaš. I da se do toga dolazi kroz ranjivost i iskrenost, mnogo pre nego kroz laganje sveta da si tough guy i da ćeš sve da ih razbiješ. Možda je do toga stigao tako što je naišao na problem ili period u životu iz kog nije mogao da izađe konvencionalnim metodama, odnosno kroz business-as-usual scenario, ne znam. Meni svakako odgovara da u to poverujem, odavde gde sam u životu. Jer način na koji rezonuješ i rešavaš situacije puno govori o tebi, pogotovu ako iznađeš način da neki problem – pa makar se sa njim susreo po n-ti put, ili baš u tom slučaju – sagledaš drugačije i probaš da ga rešiš drugačije nego što ti je prvo palo na pamet. Brendon se, na primer, u sastavljanju benda poneo prilično eklektično kada je Francu ponudio da bude basista: čovek je prethodno prodavao merch na koncertima Trapped Under Ice, imao određeno iskustvo u sviranju bubnjeva, ali u životu pre toga nije pipnuo bas. I eno ga, još uvek roka. Tja, i Erikson je u jednom trenutku pomerio Mihajlovića na štopera, nije ni to bilo bezveze.

Kad se sva dosadašnja izdanja stave u jednu liniju, jasno je da je svaki sledeći Turnistile uradak bio dovoljno drugačiji i, treba reći, rizičniji od prethodnog. Već prvi album je ponudio osetan otklon od HC zvuka i etike koji je Jejtsov matični bend (tada na pauzi) gajio. S tim što se rizik na koji je Turnstile pristajao za divno čudo bendu nikad nije obio o glavu. Neću sad da tvrdim kako je sve što dodirnu svima zlatno, ima po internetu sasvim dovoljno onih koji će ih opljuvati i etiketirati kao selloute, ali sve i da se za trenutak ne pravimo da je ovde samo moje mišljenje merodavno, lagano bacanje pogleda na bilo koji živi snimak benda pokazuje opštenarodnu havariju i oduševljenje. Kad vidiš atmosferu na hate5six snimku sa promocije albuma u Baltimoru septembra ’21, vidiš da su skroz u srcima ljudi, bilo da su lokalne HC rmpalije u pitanju, ili obični ljudi – sve pumpa i sve je u stalnoj eksploziji. Sve se lepo složi i ima smisla. Ako je godina 2022, Turnstile je bend sa HC scene koji pravi ubedljivo najveće talase. Dospeli su do toga da ih svuda zovu: sviraju solo turneje, sviraju na festivalima bilo da su hedlajneri Billie Eilish, Metallica, ili raznorani ex-Vans Warped Tour proizvodi, i dobro idu uz sve. U stvari ne, sve dobro ide uz njih. Eto, i HC ume da iznenadi. Baš na toj i takvoj sceni, gde je patnja za tim da se stvari prikažu crno i belo i, dobro ’ajde, može i sivo urođena koliko i govorna mana Igora Miklje, Turnstile u pesmama i ponašanju donosi paletu boja koja ushićuje otprilike koliko i desetogodišnjaka ona iz Painta u novom Widnowsu ’95. Svega ima i sve buja: gruv, brejkaduni, pank sprintovi, Suicidal Tendencies momenti, veliki refreni i prethodeći im pokliči. Na kraju dana, neko ko je svoj prvi album nazvao Nonstop Feeling ima vrlo izraženo i meni blisko očekivanje od života. Daj nešto, ali daj da je stvarno i iz srca, šta god bilo, sve samo ne neko fake-ass sranje. Naravno, uz jasnu zagradu: ko je meni kriv što sam se uključio tek 2022. i kolutao očima na ubačene zvukove analognih sintova, programirane handclaps i tomove koji vrište srećna nova ’85. Nerviralo me je sve to sve dok mi nije postalo jasno koliko me je privuklo.

Šta me je u stvari nerviralo, ta muzika ili spoznaja da mi se sviđa? Verovatno ono drugo. Mislim da je sa 42 godine konačno došlo vreme da se prihvati da u životu postoji i predstoji sasvim dovoljno problema koje niko drugi osim tebe neće rešiti. Tačnije, da ne možeš da se kriješ kroz život, nego da moraš da se boriš češće nego što ti prija. Ali i da se u borbu ne ide svaki put frontalno, nego da treba obogaćivati svoj arsenal. Adapt & overcome, što bi se reklo. Kondenzovana verzija svega ovoga je da sam prvo čuo neke od pesama sa poslednjeg albuma, namrštio se, bio u „’ajde dobro, da čujem još“ fazonu (lažući sebe da je to samo da bih zacementirao da sam u pravu), odgledao skoro ceo taj koncert iz Baltimora, pa onda onaj mini film gde su praktično spotovi za četiri pesme sa poslednjeg albuma, i… To je kao ono kad moraš sebi da priznaš da ti se sviđa neka devojka otprilike istim intenzitetom koliko te je do juče nervirala. Odatle pa do „daj da skinem ceo album, odličan je“ prošlo je možda tri dana.

Glow On je jedan ozbiljno dobar album, kako god ga okreneš. Ispoliran, ali nikako van granice ukusnog. Svestran jer nudi mnogo različitih ukusa, ali nikako razmetljiv ili površan. Iskren, otvoren, ranjiv i emotivan, definitivno emotivan. Da se ne lažemo, dugo vremena meni nedokučiv zbog tih silnih izleta u zvuke i muziku nekog drugog vremena, ali na kraju verovatno baš zbog toga još skuplji, izazovniji, kao ono kad ti se nešto još više sviđa jer ti je nedostupno. Ili neko. Otkud uopšte takav izraz na albumu koji je izašao početkom dvadesetih godina ovog veka, koji im je đavo bio? Lončarević kaže (i u pravu je, ajd’ jednom i njemu da se desi) da je to zbog pandemije. U normalnim okolnostima bend kao njihov, koliko god potencijalno inovativan, bio bi primoran da u redovnim ciklusima izdaje novu muziku i promoviše je uživo, uz malo ili nimalo vremena za duboko udisanje, refleksiju, i ne-daj-bože eksperimentisanje. Zatvori ovakve kreativce, oduzmi im šansu da idu na turneju, pusti ih same sa sobom, nešto zanimljivo će se desiti. Vaistinu se rodi album kao što je ovaj. Album od kog sam se posle dosta vremena osetio stvarno dobro. Verovatno ne veselo i ne znam kako srećno (kažem, nije došao u lepom periodu), ali jeste dopro do mene i dotakao me na dovoljno nivoa da jednog dana odlučim da je red da malo zauzdam sudbinu, odnosno predložim da ionako planirani put u Pariz sa porodicom malko pomerimo tako da bih dan pred povratak uhvatio Turnstile na koncertu. Šta kažeš, rasprodato? Pa nećemo tako. Turnstile je zvanično inaugurisan za meni veoma bitan bend onda kada sam krajem februara 2022. odlučio da uradim ono što jednom jesam i odmah posle toga rekao da neću ponovo: da kupim kartu od online preprodavca.

Zvučaće snobovski iako znam da u suštini nije, ali nisam bio u Parizu već četiri godine. Ovog puta, raspored i planovi su osetno pod uticajem jednog drugog bića, tačnije onog što nam znači i što mu želimo. Bili smo sa Filipom već jednom ovde, ali tad je imao svega 10 meseci. Ovo je prvi put da smo na spisak stvari koje želimo da vidimo i uradimo besomučno gurali sve što želimo da pokažemo jednom malom mišu od skoro pet godina. Tako da je ovaj Pariz bio prožet izložbama o dinosaurusima, parkovima i igralištima, zoološkim vrtom, radnjama sa igračkama, dečijim radionicama u muzeju muzike, delom muzeja nauke za male, obilaskom lokacija iz omiljene knjige i ostalim pojavama za koje je odgovor na pitanje da li bi se Fipiju dopale bio potvrdan. Istina, diskrepancija između Pariza i Beograda u pogledu lepih stvari koje možeš da uradiš sa opisanim malim bićem je enormna, što je rezultovalo time da smo gomilu ideja morali da ostavimo „za idući put“. I istina, i u tom i takvom dodatno zaslađenom Parizu ne bi prošao dan da me nije peckala briga da li ću ući na koncert sa svojom krajnje upitnom kartom.

Turnstile je inicijalno trebalo da dođe u Evropu negde u februaru, ali je cela turneja bila pomerena na leto zbog još uvek nestabilne situacije sa covidom i uslovima putovanja, odnosno održavanja koncerata u slučaju da se neko iz ekipe razboli, pa to još eksponencijalno komplikuju pravila koja se razlikuju od zemlje do zemlje. Tako da je koncert bio rasprodat mnogo pre nego što sam ga postao svestan. Nije ni to smak sveta (uspešno lažeš sebe kad ti je stalo), jer postoje ozbiljni sajtovi na kojima mogu da se pazare karte, za nijansu (opet lažeš sebe) skuplje, ali sa određenom garancijom da te neće ispaliti. U mom slučaju, garancija je takva da će mi pare biti vraćene ukoliko se karta ispostavi neispravnom na ulazu, ali ne mogu ni da zamislim posle kakvih legalnih peripetija. A drugo, koj’ će mi pare nazad, ’oću bre na koncert. Sumnja je malo podgrejana kada mi je karta konačno sletela u inboks (a da, ima i ta fora da ti prvo kupiš to nešto, ali da ne bi i ti otuđio i dodatno profitirao, kartu u pdf formi ti pošalju tek par dana pred događaj) jer ne samo da sam mogao jedino da se nadam da prodavac nije džukac koji je isti pdf prodao više puta (pa onda onaj što prvi dođe uđe, a ostali mogu samo da tužno gledaju redare koji ih vraćaju sa ulaza zbog već očitane karte), nego i da gutam knedlu i nadam se da na ulazu ne traže i lični dokument na uvid, jer je navodni vlasnik moje karte određeni gospodin Wong Chi Hang sa adresom u Hong Kongu, Narodna Republika Kina. Kažem, jednom sam već kupio kartu kroz sličnu šemu, mnogo se znojio u nadi da će sve ipak proći kako treba, i kad jeste obećao da neću sebi takvu glupost ponovo prirediti. Ali srce hoće šta srce hoće.

Élysée Montmartre je mesto koje tražim. Iskrcavanje na Anversu, dole niz ulicu je i La Cigale, ista lokacija i ista nervoza u stomaku kao pred Calexico na jesen 2008. Samo što tada uopšte nisam imao kartu, a sada kao imam. Red za ulazak počinje iza ćoška u Rue de Steinkerque, koja inače vuče gore, direktno na Sacré-Cœur. Dosta brzo se pomera red. Trenutak istine dok čitač skenira kod na parčetu papira koji držim. Mogu da uđem. Uf.

Élysée Montmartre je prastari koncertni prostor, jedan od čuvenijih u Parizu. Već više od 100 godina mesto je održavanja najrazličitijih događaja, uz petogodišnju pauzu do 2016, pošto je 2011. izgorelo. Unutrašnjost je zanimljiva, ne toliko po nekoj naglašenoj old meets new noti, koliko po sređenosti i dobrom održavanju nečeg što je u osnovi staro i namerno tako i ostavljeno. Stepenice vode od ulaza ka sali u koju se ulazi pomalo kao u hibernirani SKC. Ne idem prvo tamo, nego u prostoriju na uglu zgrade, isto gore, sa solidnim parketnim podom, lejzi begovima i prozorima koji gledaju na obe ulice. Tu se prodaje merch, naravno. Jedna šerpa plava majica i jedan pufnasti roze duks za mene, hvala najlepše. Ostavljam stvari na gerderobi i promolim nos u salu. Ima već dosta ljudi i lepo je. Mogao bih sad da negde istražim o kom se stilu radi i ovde se pravim načitan i pametan, palo mi je na pamet, nije da nije, ali ozbiljno, mrzi me. Ima te neke… pomalo kitnjaste i zbog toga tipično francuske čelične grede koje podupiru krovni svod dvorane. Lep prostor za svirku, sve u svemu. Kod šanka izdignutog za par stepenika na drugom kraju dvorane je gužva, inače bih možda i razmislio da odatle gledam koncert. A i ova predgrupa je prilično nezanimljiva, neki Francuzi pankeri, čukači klasični, upali da sviraju u poslednjem momentu, tako kažu. Idem umesto toga tu negde tačno u sredinu podijuma. Ne smetam nikom, niko ni meni ne smeta. Ima tu blizu doduše nekoliko nekih onižih devojčica, ono, fazon koje si godište – dve ’iljade tvoje, nije baš da sam došao ko neka sirovina i samo stao ispred njih, ali ću verovatno silom prilika nekoj od njih zakloniti pogled kasnije. Ljudi inače izgledaju malo drugačije nego što sam očekivao. Nose se ozbiljne majice, ima dosta korovaca, ono, ceo fazon. Ja mislio biće neki hipsterizam. Super, ništa protiv. Mesto se puni. Sa razglasa ide neka ko-je-ko u pop-dance muzici osamdesetih kompilacija, ono, Gloria Estefan i ekipa. Ne znam čemu tolika fascinacija tim periodom, stvarno ne znam. Sumnjam da je iko iz benda bio živ u to vreme. Ali cenim doslednost njihovog štreberizma, moram da priznam. I što jes’ – jes’, i ja verovatno nekom mlađem delujem potpuno nerazumno sa onolikim favorizovanjem devedesetih. Ali to je drugo, ja sam u pravu, drugi nisu. Razglas je otišao par decibela gore kad je krenula I Wanna Dance With Somebody od Whitney Houston. Loženje i u publici. To im je poslednja stvar pred svirku, znaju ljudi. Smejem se, smešno mi. Izlaze na binu, četvorica redovnih plus neki kosijaner koji menja Brejdija na prvoj gitari. Nije došao u Evropu, mislim da nije svirao ni na južnoameričkom delu turneje, nešto mu nije dobro, tako su objavili (par meseci kasnije su javili da više nije u bendu i da ga vole i žele mu sve najbolje, ali su se pojavili i neki detalji da tu nisu čista posla, no to već nije stvar za mene). Kreće onaj lepršavi sint sa početka novog diska, ići će Mystery prvo. Daj. Ajde, vreme je.

E sad, mogu ja da se ovde pravim da je sve kul i da znam sve o svemu, ali bogami sam se malo iznenadio kad je ceo podijum eksplodirao i kad su svi počeli da đipaju jedni preko drugih. Opa, ovo se nisam nad’o. Nema veze, taman dobro dođe za iskupljenje spram onih devojčica iza, mogu da ih zaštitim od pičvajza. Aha, sto posto, eto ti njih guraju me u stranu i ulaze u šutku, sve tri svaka po 150 cm u vr’ glave. I pre nego što sam shvatio šta se događa, i ja sam u sred toga. Nema mirnog mesta ovde. Pa ovo je… Ovo je toliko iskreno i toliko jako. Ovo je mnogo dobro!

There’s a clock in my head
Is it wrong, is it right?
I know you’re scared of running out of time
But I’m afraid, too
And it’s been so long
Is all the mystery gone?
And it’s been so long
All the mystery

Koliko sam egzaltiran i koliko mi ova atmosfera znači. A nisam je očekivao. Dugo već nisam ja, baš dugo. Sad je posao, pre toga je bio covid, pre toga se ni ne sećam šta je bilo. But can I keep it all together waiting for the real thing, pitanje je za milion dolara i postavlja ga već sledeća pesma. Da malo ubijem neizvesnost, odgovor je ne. Nemam šta ja više da čekam u životu, poješće me to čekanje. Stvari oko mene će se možda i promeniti, ali se neće popraviti. Moram drugačije. Možda ne mogu da pobedim, ali ko kaže da moram? ’Ajde da nađem ponovo nešto svoje, nešto gde sam srećan. Evo, ovo ovde, na primer. Ovde sam mnogo srećan. Izubijan i izguran već posle dve pesme, si, i u strahu da izvučem telefon iz džepa i slikam jer će mi to verovatno biti poslednji put da ga vidim u ovoj gunguli, si, ali koliko ovo prija, ja ne umem da opišem. Eva ga bend koji satire svoje pesme, evo su praktično klinci koji mene od 42 godine tim pesmama podupiru, kažu mi da ne padam nego da nastavim (boy has got a long way to go), i da se ne brinem toliko jer postoje oko mene i oni koji me znaju i pomoći će, ali da moram da se ne pravim kao da je sve ovo ništa (Swimming through the seasons of cold / Underwater / Living with a pain he don’t know / Underwater). I čudno mi je, makar malo, što mi nije čudno. Mislim na taj deo da sam ja taj koji je stariji, OK, ne puno, ali svejedno, a da snagu dobijam od mlađih. Dosta sam regresirao u prošlih šest meseci, pustio sam da mi se to desi bez prave borbe. A nije da nemam čime da se dičim, nego, eto, ubiju te u pojam i zaboraviš o sebi. Odavde je pod hitno potreban povratak na ono stanje uma koje na Brain is in the clouds / Shot down every time I come around and try to get it off the ground / Following a feeling in my heart / Even if it all just falls apart / When I hit a wall I gotta / Break in / Break in gleda kao na svoj teren. To sam bio, to hoću da budem opet. Sve to dok bez greške sa svakom pesmom bivam sve znojaviji, sve veštiji u hvatanju tuđih nogu, ruku, trupova ili glava pre nego što me ne spiče po tintari dok ih ekipa izbacuje na ruke kao pečurke posle kiše, a još odavno sam u opštem metežu kao iz centrifuge završio u prvim redovima i uopšte nije loše biti još stišnjeniji, ali ovako blizu ludilu.

Pesme koje sviraju, starije ili novije, nemaju u sebi neku sudbonosnu notu, jednostavno su dobre i način na koji ih rokaju – ništa pompezno ili u pozi, samo iskreno i uz jasnu sliku da su skroz u tome – pokazuje da sebe ne shvataju preozbiljno, naprotiv. Jednostavno, gledaju svoja posla. Samo što si u međuvremenu primetio da su to ujedno i tvoja posla, otud toliko iskreno oduševljenje. A oni sviraju i ubijaju za sve pare. Deni ždere bubnjeve, ali to radi kao da je pred njim voćna salata. Boljeg bubnjara nisam čuo duuugo vremena. Don’t Play od njega zvuči i ljulja kao milion dolara. You really gotta see it live to get it, sve to, nije da te sami nisu upozorili.

I da, čiste su emocije u pitanju, to o čemu i kako Brendon peva. Ne znam čoveka, pa ne mogu da se pravim da znam šta je tačno u pitanju, ali kada u Fly Again onako drekne Still can’t fill the hole you left behind, jasno ti je kako i koliko boli. Sad, da li boli rana ili sećanje na ranu, to je već druga stvar. Alien Love Call je, sa druge strane, preslatka pesma. Uz onoliko ponavljanje Can’t be the only one, zbog imena pesme stalno zamišljam inverziju onoga što znamo i u šta dobrim delom verujemo, u nedostatku boljih dokaza – da smo sami: zamisli nekog malog vanzemaljca koji se nada ljubavi ali ne može nikog živog da pronađe kroz galaksiju, pa mora da peva svoju tužnu pesmu. Osim toga, ista mi je dala tri minuta mira za par slika, da ne bude da lažem da sam bio.

Holiday mi je omiljena pesma. Ima sve što mi treba. Ima taj tihi početak na basu, kao, neću ti ništa, ne boj se, a onda… Pa i onda ti isto neću ništa, samo me saslušaj. Close enough to feel and now it’s time to disappear, I wanna celebrate. Shvati da se ne vrti sve oko tebe, da si veliki ljakse i nabeđena sirovina i da treba da pustiš druge da žive. So I can never feel the cold / I can never feel the cold… Ponavlja se više puta u pesmi to „So I can never feel the cold“, i proletos sam uhvatio sebe u više varijacija misli na tu temu, mahom pri pešačenju preko mosta i povratku sa posla. Zavisilo je od stepena muke, ali bilo je dana kada sam pesmu i taj njen deo doživljavao doslovnije, kao prevozno sredstvo za beg u pičku materinu od svega, u neku daleku zemlju gde zaista ne može da se oseća hladnoća. Bilo je i dana kada su mi ti stihovi rezonirali prkosom, kao, izgradiću sebe boljim ovde i sada, čuj mene sada, mislim: ovih dana, i nikakva hladnoća mi ništa neće moći. A bilo je i dana ciničnih, kada bih se prosto podsmevao samom sebi od nekog drugog dana i iz iste pesme, misleći kolika budala treba da budeš da ti padne na pamet da od hladnoće ima bežanja. Da. To što me toliko muči je sasvim moguće veće od mojih mogućnosti, čak iako ih proširim. Možda je poenta drugde: možda sve ovo služi da cenim još više ono što jeste moje i što je u životu zaista važno, a jadni oni koji misle da među te stvari spada i prva stvar koja ti ispod imena piše u vizitkarti. U svakom slučaju, da nije bilo te pesme i tih prelazaka mosta, bilo bi mnogo hladnije. A ja definitivno nisam najgora stvar koja se nekom desila, pa ni meni. Too bright to live, too bright to die, I wanna celebrate / Beauty is built not from outside and I imagine it. Neko veruje u Boga i to je OK. Ja verujem u onaj poslednji deo, kad Brendon ponavlja And I can sail with no direction. Ne moram ni pogon ni kurs da imam, umem da ostanem na površini koliko god hoćeš.

Naravno, kraj je tek posle sledeće pesme. T.L.C. Iliti Turnstile Love Connection. Iiidemo, još jedna tura ludila, neka sve zaboli. Naravno, samo osećajno: I want to trust / Less loneliness / A little charm / A constant rush. Uz boom-boom-boom i pozdrav Sly and the Family Stone-u, žurka je gotova. Nikad sumanutijih sat vremena u mom životu, uz kompletan paket i uz verovatno najveći broj kraudsurfera koje sam namerno ili slučajno podržao na jednom koncertu. Turnstile. Kakvi burazeri. Negde sam pročitao njihov opis kao „a hardcore band that can’t stop winning and won’t stop feeling good“. Da, to je to.

Kad se sve završilo, ćelavi baja koji je uz još dvojicu svojih tamnoputih kolega radio kao obezbeđenje tu kod šipke je sa sve rukavicama bez prstiju krenuo da se pozdravlja sa svima iz prvih redova i da nam objašnjava da nam je puno zahvalan jer smo mu baš pomagali i olakšali posao time što smo rukama dočekivali ljude koji su nam proletali iznad glava. Kaže kako je njegov posao da uhvati i lagano prizemlji svakog koga masa donese do barikade i da nije lako uhvatiti čoveka koji krene da pada sa visine od dva metra, ali da je to uz našu budnost bilo i bukvalno lakše. I sve to uz persiranje i pogled u oči svakom od nas kojima se obraćao. Posle nas je pitao da li smo žedni i krenuo da sipa svakom po malo vode iz flašica koje je pred nama otvarao, ali uz uslov da ih samo on dodirne i da sipa sa male visine, da zbog covida ne bi ispalo da više ljudi pije iz iste flaše. Što je lepo mesto gde stvari funkcionišu i gde se mozak koristi… za šta već mozak može da se koristi, ne pitajte me za šta jer sam u Srbiji na odvikavanju.

Sačekao sam da se raziđe gužva i da nečim upijem znoj, ali ono drugo nisam uspeo sve do kuće. Sutradan smo se vratili u Beograd. Bio sam toliko razvaljen od dopamina da sam čekajući Ivu da nešto kupi u jednoj od radnji na Šarl de Golu odlučio da sredinom jula odem u Amsterdam da ponovo gledam Nothing, bez obzira na to što je jedini ponuđeni let koji se uklapao u budžet i apsolutnu nulu što se tiče količine dostupnih slobodnih dana bio ultra mega knap sa samo 30 minuta za presedanje u Beču u povratku. Drugim rečima, Turnstile me je potpuno razmrdao.

 

A one izvorne probleme, njih ću u glavi još uvek raščlanjivati i rešavati i dva meseca pošto sam počeo da pišem o ovom koncertu. I ne radi se tu samo o poslu, ima toliko toga što leži u senci, a što je u najvećoj meri zapravo do mene. Ima pomaka, ali ne velikih. Ali ja ću svoju slobodu i mir osvojiti.