November 27, 2022

Moje omiljene 94 pesme o suicidu

 

Suicide songs mixtape

Negde sam načuo tezu da što više tumačenja neke pesme postoji, to je ona vrednija. ’Bem li ga, tako nešto je bilo, ugrubo. Ne misli se sad tu na one ekstremne slučajeve nabacanog nonsensa koji svaka naduvana budala može da pročita naopačke i sa pasioniranošću druge naduvane budale koja je prethodnih 40 minuta blenula u lošu fotokopiju jedne od onih 3D slika, drekne: „Evo ga fiksni telefon, majke mi!“ Kako god, niti sam ja školovan da pričam o poeziji, niti lepota ima prijavljeno prebivalište bilo gde van oka posmatrača. Razmišljao sam nešto (opet) o samoubistvu sredinom i krajem septembra 2022, i u nekom momentu shvatio da je prosto fascinantno kako muzika koju slušam toliko često ima u sebi tu notu. Ne trudim se da je pronađem, ona prosto nađe put do mene. Zaintrigiran, prošao sam kroz svoju kolekciju i popisao svaku pesmu za koju sam smatrao da na ovaj ili onaj način tretira suicid. I u tome je štos: da li su sve one zaista o tome? Kako bih ja to mogao da znam? Ko zna da li bi njihovi autori to želeli da potvrde, poreknu ili uopšte pričaju o značenju, poreklu, inspiraciji, čemu već. U (uslovno rečeno) rok muzici, pesma zaista živi onoliko koliko neko želi da je tumači i doživi kao ovakvu ili onakvu. Ništa od toga nije ni važno. Ovo su pesme koje meni znače, a doživljavam ih kao da imaju neke veze sa onim što čoveka tera ka samouništenju.

 

Desire (Life of Agony)

Desire je jedna predivna pesma sa albuma na kom su Life of Agony dosegli lirske i epske dubine o kojima toliki drugi bendovi u pokušaju nikad nisu dosanjali snove. I posle kojeg su se raspali. Impresivna širina u prikazu stanja svesti nekog ko ne može više, kome možda nije sve kristalno jasno, ali ko je u suštini svestan da je to što oseća pogrešno i da će time što namerava da učini napraviti neprocenjivu štetu (Forgive me for I know not what I’ve done or what I’ll do / Forgive us all ’cause we have all begun to do as we choose), ali stvarno ne može više. Šta god ga je povuklo dole, možda mu se nekad ranije i opirao, ali sad je kasno: ušao je u ravno. I’m comfortable feeling miserable and I never want to change. Spot za pesmu je upečatljiv, kao neki spinof Sabirnog centra: očajni ljudi kojih više nema među nama sede u klubu koji kao da je iz prve polovine XX veka, a „zabavlja“ ih Life of Agony u leptir mašnama. I to čak ne ni ceo LOA, u spotu su samo preostala trojica pošto je Keith (to je bilo dosta pre nego što je postao Mina) napustio bend između prvog i drugog singla sa Soul Searching Sun. Isti Keith koji refren peva kao da je srce rukama prepolovio pred tobom: No desire to live / No desire to change / No desire to try / Cause it always stays the same.

 

Fade to Black (Metallica)

Lako je zaboraviti koliko je ova pesma bila revolucionarna u svoje vreme. Nalazi se na drugom albumu benda čiji je prvi album bio revolucionaran, a sonično mu je sušta suprotnost (i kao takva bila je uzrok prvog od mnogih talasa optužbi benda da se prodao). Metal balada, uh. I lako bi sada bilo tekst pesme okriviti za banalnost (pa još dignutu na treći stepen, kad se uzme u obzir čime je zapravo bio inspirisan). Ali sve to može i treba da se oprosti: autor je dečko od 21 godine, možda ni toliko, koji je ionako dosta kasno sazreo kao pisac (zapravo, tek nekih 15 do 20 godina kasnije). I drugo, pesma je napisana 1984, mnogo pre nego što je postalo kul biti depresivan.

Baš zbog toga iz kog miljea je izašla, Fade to Black je izuzetno uticajna pesma i naiđe se na nju na mnogim bitnim mestima. Ne verujem da je to sve moglo da se planira, ali poslednja stvar koju je Džejson Njusted novembra 2000. svirao sa bendom bila je upravo Fade to Black. Pričao je posle da mu je jedna od najdražih i da je lično vezan za nju. Slično, nekad bitan radio KNAC iz Losa Anđelesa je pet godina ranije izabrao ovu opciju kao poslednju koju će pustiti u etar pre nego što se stanica zatvorila. Njihov primer su kopirali i drugi.

 

You Know You’re Right (Nirvana)

Dovesti ovu pesmu u vezu sa suicidom bio bi plod lenje analize i sugestije, a kada se zna kako je Kobejn završio, razmatranje svake ili barem svake druge njegove pesme dovešće do „A-ha, evo ga!“ momenta. Kada se stvari ogole, jedini njegov uradak u celom opusu koji se direktno bavi tom tematikom bilo je oproštajno pismo. Pa ipak, ono što će baš ovu pesmu kod mene nepovratno obeležiti jeste činjenica da je objavljena posthumno i da je (barem dok se ne dokaže suprotno), ona poslednja koju je bend snimio, na poslednjem sešnu koji se snimao, internet kaže januara ’94. Dejv Grol će posle pričati kako je to bio težak period u kojem je Kurt bio loše. U retrovizoru se sve dobro vidi, samo ga treba i gledati. Autosugestija ili ne, tek I will move away from here / You won’t be afraid of fear / No thought was put into this / I always knew it would come to this / Things have never been so swell / I have never failed to fail sa ove razdaljine zvuči kao samoispunjavajuće proročanstvo. I još je tragičnije od toga: pesma je objavljena posle silnih peripetija osam godina i nešto kusura pošto je Kobejn napustio zgradu; sećam se da je zvučala potpuno nestvarno kad sam je prvi put čuo, kao neki užasno jasan i živ san u kom se pojavljuje neko ko više nije živ. I dan danas ona predstavlja oštro bolan podsetnik na to što je moglo da bude, ali zapravo nikad nije imalo šansu. Diskografski, Nirvana je trajala pet godina, mada za većinu nas jedva tri. Zamisli se sad nad tim šta je Kobejn kao autor porodio za te tri godine, i još gore, zamisli se nad tim gde su tebi nestale poslednje tri godine, na primer. Šta si sve mogao da dobiješ na poklon od njega u međuvremenu, samo da se nije ubio. Eto na šta me ta pesma uvek prvo podseti.

U plimi „šta bi bilo da…“ misli migolji se i jedna zanimljiva činjenica. Kortni Lav, koja je dugo ratovala sa preživelim članovima Nirvane oko u principu svega što ima veze sa tim bendom, dugo je blokirala objavljivanje pesme jer je insistirala na određenim uslovima, valjda samo njoj bitnim. Otud i to osmogodišnje čekanje. U svakom slučaju, barem godinu dana pre nego što će pesma izaći, obratila se Kameronu Krou i predala mu je kao jedinu neobjavljenu pesmu Nirvane, ponudivši mu da je sakrije u neki svoj film. You Know You’re Right se zato krije negde u Vanilla Sky, ne znam u kojoj sceni. Zbog legalnih problema pesma je ostala nepotpisana na špici. Krou je bukvalno sakrio.

 

Suicide Is Painless (Johnny Mandel)

Pesma napisana za film M.A.S.H. i to po preciznim instrukcijama Roberta Altmana. Znao je za koju mu scenu treba, znao je i kako mora da se zove (Bezbolni, odnosno Painless je nadimak Volta Valdovskog, zubara koji u filmu obelodani da bi trebalo da se ubije), i od Mendela je dobio šta je tražio, barem što se muzike tiče. Problem su bile reči: Altman je probao sam da napiše tekst, ali je naišao na zamku koju je sam postavio: pesmu je zamislio kao nešto najgluplje što je ikad napisano. Požalio se Mendelu jedno veče, objasnivši da sa 45 godina jednostavno ima previše u glavi da bi napisao nešto tako glupo. Ali mu je istovremeno sinula inspiracija: „Nije sve izgubljeno! Imam petnaestogodišnjeg sina koji je potpuni idiot.“ Majkl Altman je stoga dobio zadatak i ispunio ga, pa i preko toga.

Zanimljivo je i da je Altman Mendela angažovao netipično rano u pravljenju filma: muzika obično dolazi pri kraju, najčešće tako što se kompozitoru prikaže deo snimljenog materijala, pa on krene da radi sa tim. U slučaju M.A.S.H.-a, Mendel je počeo da radi i pre nego što je ijedan kadar snimljen. Zapravo, prva scena koja je snimljena upravo je poslednja večera, odnosno scena lažne sahrane Valdovskog. Ideja je bila da dok se opraštaju sa njim, negde u uglu jedan od doktora svira i peva tu „pesmu ispod pesama“. A da bi to funkcionisalo, čovek je morao da zna šta svira i peva. Tako da je pre filma nastala pesma. Dosta godina kasnije i Manic Street Preachers su snimili odličnu obradu.

 

Adam’s Song (Blink 182)

Ozbiljna pesma neozbiljnog benda, gde ovo „neozbiljno“ nije pežorativno. Kako god, bitno je za svakog tinejdžera da bude izložen određenoj dozi zračenja stvarnog sveta. Tražiti ko je Adam iz naslova znači izgubiti vreme, jer i kad nađeš ništa se bitno ne desi. Pesma je toliko snažna jer je uverljiva; u tekstu su opisi prilično direktni (kao onda kada daje instrukcije da se sve njegove stvari podele drugarima, ili Sixteen just held such better days / days when I still felt alive / We couldn’t wait to get outside / The world was wide, too late to try), a ako se neka metafora i pojavi, ona smirenom i ubilačkom upornošću ugura loptu u gol (I trace the cord back to the wall / No wonder, it was never plugged in at all). Nije ni muzika bez uticaja, naprotiv – ono kako se refren izdigne, pa onda klavir na bridžu, sve to deluje kao neko približavanje rotacionih svetala, samo bez sirene (jer je sve jasno i gotovo, ali nije i svakidašnje jer je život izgubljen). Deo koji me bez greške svaki put zagrcne, evo i sada, preko 20 godina od prvog slušanja, je ono zatvaranje druge strofe sa „Please tell mom this is not her fault“.

Spot je pametan jer je diskretan, lepo ti poturi da toga ima svuda oko tebe (ako ne već i u tebi samom), i da razne tragedije mogu da se spreče ako se obrati pažnja. Što nekako i sama pesma sugeriše, eno u poslednjem refrenu. Samo ko kaže da ćeš ga doživeti. Ako išta, stoji kao živi podsetnik da u životu postoje opcije.

 

Suicide & Redemption (Metallica)

O ovome se već pisalo, a pošto sebi ne delujem ništa naknadnopametniji nego tada (naprotiv), nije zgoreg ukrasti. Suicide & Redemption je instrumental. Najabrazivniji i najmanje liričan od svih instrumentala koje je Metallica snimila. Najtrezveniji, zapravo. Zamisli da dobiješ šansu da popraviš najveći zločin koji si počinio. Suicid, na primer. Zvuk kao da dočarava čoveka u misiji, sličnog onom iz Oriona, samo je sada misija važna koliko i sam život. Smene tempa i rifova su kao smene brzine na putu, nailaženje na prepreke, pa onda rendanje i grebanje, svaki pa svaki dan. Jer nećeš ti to što želiš da ispraviš rešiti kroz jedan coup de main, istina je jedna – da ćeš to raditi kao Sizif. Dakle ništa uzvišeno, epski, poetično, nego dole u blatu i govnima. Na 3:45 si se umorio. Sustiže te samosažaljenje. Ili stvarna tuga – a nisi sebi dao poštenu šansu da tuguješ – za onim što si prosuo, za onim što više nemaš, za onima koji su otišli dalje, koje si oterao od sebe, i koje sada želiš da povratiš. Pa na 4:25 kreće da kuva, jednake su šanse i da ćeš odustati i da ćeš još više zapeti ka cilju. Sa te klackalice te na 6:15 skine bujica. Direktno iz nečije duše. Čiste emocije. Borbeni duh. Odlučnost. Sve ili ništa. Bolje poginuti nego uginuti. To što svira je najbolji solo koji su snimili ko zna od kad. Solo koji vozi desna ruka. U katalogu benda 99% solo deonica svirao je Kirk Hamet. Ovo je jedan od retkih koji je Hetfildovo delo. Kažem, desna ruka.

Kraj ostaje otvoren. U stvarnosti, niko se ne vrati iz suicida. Uopšte, malo je onih koji imaju šansu da nešto stravično što su prouzrokovali isprave. Ali eto, nadu niko ne može da ti otuđi. Često mi kada slušam ovu pesmu kroz glavu prolaze kadrovi iz What Dreams May Come.

 

The Burning Red (Machine Head)

Retko staložena i beznadežna pesma, pomalo melodramatična, ali retko nenaložena ako se uzme u obzir čija je. Nema neizvesnosti, čovek kroz čije oči gledamo je video dovoljno. Jeste mu žao, voleo bi da je drugačije, ali nije. Zagrlio je svoj kraj i u njemu nema trunke sumnje u izbor. Sve je tako mirno, i… Čekaj, što na kraju kaže ono „Just hold onto me“? Dvoumi se? Pa sad je malo kasno za to. Ili bi da ga ne zaborave? Nije li to kruna sebičluka onda? Da se malo ranije setio da to nekom kaže, da je potražio pomoć… Ili možda previše učitavam u sve ovo? Ipak je to samo pesma.

 

Tri korne penal (Block Out)

Odavde mi to deluje neverovatno, ali jeste postojalo vreme kada sam za Block Out samo čuo, to jest znao za SDSS i Manastir (a uskoro shvatio da znam i Deponiju, Devojko mala i Neki moji drugovi, samo što nisam znao da su to njihove pesme). To je mogla da bude neka rana ili srednja ’97. kada je do mene stigla kaseta sa crnim omotom i natpisom Godina sirotinjske zabave. Sedeo sam sâm kod kuće, išla je pesma za pesmom i nije bilo ničeg prijatnog u vezi sa tim, ali opet, to je bilo jedno od onih „ne želim da čujem, ali moram da čujem dalje“ iskustava. Pisalo je na omotu da se poslednja pesma zove Tri korne penal i čini mi se da sam sve vreme očekivao neki comic relief – neku sprdnju ili eventualno povratak u detinjstvo, nešto što bi malo izbalansiralo celo iskustvo i otklonilo mučninu. Ništa slično se nije desilo.

Kraj albuma je totalni beton, sa sve radioaktivnom armaturom. OK, da si stariji i/ili ciničniji, pa bi mogao da pomisliš da se tu i tamo potkralo neko opšte mesto, ali odjebi. Prvo, nemam još ni 17 godina i upravo sam čuo nešto što sam ne jednom i sam pomislio, ali nikad ovako, nikad u pesmi od koje se ježim i od koje mi nije dobro, samo što mi je istovremeno i bolje. Ali i teže. Pokaži mi neku drugu pesmu odavde koja ima muda da ovako i o ovome priča sa tobom. I drugo, zašto uopšte pričam sa tobom, nemam ni vremena ni volje, pa ni sažaljenja za nekog ko čuje ovu pesmu i ne smatra je etalonom iskrenosti. Da li se onaj ko ti se u prvom licu obraća izdaje za nešto što nije? Ne. Lepo kaže da je nezreo. I onaj vrisak ispod „Ja letim“… Nema alarmantnije izjave u celoj pesmi od tog urlika. Sve u to staje.

I sa 42 godine se još uvek ježim na ovu pesmu. Ne slušam je često, ali znam zašto je to tako.

 

Murder Your Memory (Title Fight)

Najiskrenije – pojma nemam na šta se tačno odnosi ova pesma. Znam da je neverovatno umirujuća i da poziva na neku vrstu čišćenja. Sad, šta će od tebe ostati kad se to završi, stvarno ne umem da prognoziram. Ali ako hoćeš da sve zaboraviš, izvoli, prođi ovuda. Zaboravićeš tek kad prođeš kroz to kako treba, umesto da obigravaš oko njega kao do sada. Da bi prestao da budeš tužan, prvo moraš da budeš tužan. Da se pošteno i iskreno prepustiš tome. Pa ako preživiš – preživiš. Jer izgleda da postoji to nešto, sećanje na nešto veliko i ne možete da koegzistirate ti i to. Neko će tu biti višak.

 

White Out (Himsa)

Ne vredi, čitao sam reči pesme i unapred i unazad, i osim što izazivaju univerzalnu nelagodnost (posebno zbog načina na koje su neke od njih zvučno naglašene), još uvek sam bez jasno definisanog mišljenja o čemu se tu zapravo radi. Ali pesma u celini, majku ti jebem, kakav užas. Tako zvuči bol. Tako zvuči gubitak. I tako zvuči potpuno rastrojstvo. Ko zna šta će se nekoj osobi desiti posle ovakve pesme, ali nije uopšte isključena mogućnost da će se neko ubiti.

Inače, ako je uopšte i bitno, Himsa na sanskritu znači činiti štetu ili vršiti nasilje.

 

I Hate the Flowers (Nothing)

Ne slušam ovu pesmu kad mi nije loše. Mada mislim da sam u stanju da joj se objektivno divim.

Pesme o samoubistvu su kao horoskop: napravljene su tako da si skoro pa uveren da se radi upravo o tebi i da su sve pogodili. Jer ono kad kaže „pummeled brain“, u meni krene instant talas samosažaljenja koji se svodi na odobravanje i misao „I ja, i moj isto!“ Što je opet svojevrsna tautologija – loše ti je jer misliš o tome koliko ti je loše, misli su ti zgužvane jer ih ti gnječiš, a glava ti samo trpi batine od kojih je ne štitiš, naprotiv. Nije da ne želiš pažnju, znaš da bi ti dobro došla pomoć, ali nje nema. Umesto toga, dobijaš još kvalitetnog vremena sam sa svojom mukom. „Live forever, no escape.

Ima onih koji tumače da je pesma zapravo negde između izjave ljubavi Njujorku i tugovanja nad životom i samoćom u njemu. Meni ipak kaže nešto drugo. Stop all the clocks in my brain / Clog all the veins and the drains / Build a coffin around this house / Dismantle the sun from the couch. Meni ovo 100% zvuči kao neko ko ne želi da ide dalje, ko ne može više da se laže, i ko želi kraj. I meni to istovremeno puno pomaže. Opet, jedina zvanična informacija ili pojašnjenje od Nikija Palerma je da je oduvek pravio paralelu između ljudi i cveća zbog lepe i tužne sličnosti njihovih životnih ciklusa. I onda pogledaš još jednom naslov i ne možeš da se ne nasmeješ.

Spot (koji je režirao izvesni Met Njuman, dakle srećno svakom ko proba da otkrije nešto više o njemu, samo na IMDB ih ima šestorica i ne znaš koji ti deluje neinteresantnije) je posebna priča. Ako je agorafobija nešto od čega su krenuli u razmatranje vizuala, konačni rezultat je toliko širi i sveobuhvatniji, sa toliko malih ali ubojitih ugriza anksioznosti i depresije, samokažnjavanja i upornog nesnalaženja. Taj čovek je tu, svi ga znamo, svi ga nosimo u sebi, svi vidimo da gori i svi gorimo. Što duže gorimo, to nas manje primećuju.

Još uvek držim do toga da su Nothing zapravo Smashing Pumpkins za jedan bitno sjebaniji svet od onog iz polovine devedesetih. Kako beše, „Možda je ovaj svet samo pakao nekog drugog sveta“?

 

The Unnamed Feeling (Metallica)

Been here before. Mnogo nas je već bilo ovde i osetilo isto ovo. Ovo je kao neka pojava iz mitologije – različite kulture imaju različita imena za njega, ali suština je uvek ista: u tebi je i polako te rastvara i proždire. Svi ga znaju, niko ne zna da ga opiše. Ali možeš da sa solidnom dozom izvesnosti pretpostaviš da će te nadživeti. It comes alive and I die a little more.

Ono što je upečatljivo je što kroz pesmu nemaš utisak da se konkretno radi o sklonosti suicidu, ili o anksioznosti, ili bilo kojoj specifičnoj fobiji, već o svim mogućim kombinacijama svega što te najviše plaši i onesposobljava. Ako je Nadrealistima to bio Šahbaz, ovde je to taj neki neizrecivi osećaj koji je postao gospodar kome si potpuno pokoran: I’m frantic in your soothing arms / I can not sleep in this down filled world / I’ve found safety in this loneliness / But I can not stand it anymore. Neće te, na primer, anksioznost ubiti (barem ne direktno), ali zid je zid: kad stigneš do njega, opcije koje su pred tobom su iznenada drastično reducirane. Beznađe i panika u koje te dovede su isti, bio direktor ili golja, suicidalan ili do pre dva minuta pun života.

Sve u svemu, uznemiravajuće jaka pesma o bolu i strahu o kom niko osim tebe ništa ne zna, kao što ni ti ne znaš ko ga sve još i kako oseća u sebi. O tome da si čuo klik od zaključavanja u tačno onoj poziciji koja ti je namenjena, ujedno i jedinoj u kojoj ne želiš da budeš, ali šta ćeš, sam si to sebi radio i uradio. I što si se više batrgao, to si se dublje uvaljivao. Get the fuck out of here / I just wanna get the fuck away from me / I rage, I glaze, I hurt, I hate / I hate it all, why? Why? Why me? / I cannot sleep with a head like this / I wanna cry, I wanna scream / I rage, I glaze, I hurt, I hate / I wanna hate it all away.

 

Kevin Carter (Manic Street Preachers)

Grčka mitologija (kao i verovatno brojne druge) prepuna je znakova upozorenja o tragičnim junacima koji su se previše približili nečem većem što im nije bilo namenjeno, zbog čega su platili ultimativnu cenu. Prometej je imao najplemenitiju nameru kada je ukrao vatru, pa je završio vezan za stenu dok mu neka ptičurina jede jetru. Ikar se malo zaigrao, lepo mu bilo, i hop, nema ga više. Keik i Alkiona su… Pa u suštini, stvarno ništa strašno nisu uradili, ali ih je Zevs svejedno ubio. Stvarni život malo je manje kitnjast, ali jednako surov. Kevin Karter je bio stvaran.

Kevin Karter je bio mladi južnoafrički fotograf koji je sredinom osamdesetih igrom slučajeva slikao gnusnu egzekuciju osobe koju su njegovi ugnjeteni crni sunarodnici smatrali za policijskog doušnika. Iako mu je slika pomogla da se probije jer su je preuzele bitne agencije, bio je rastrzan između misli da će objavljivanje fotografije pomoći da svet pomogne u borbi protiv aparthejda i ideje da će nasilje samo eskalirati (a da on ništa nije uradio da spreči ubistvo).

Karter se marta 1993. našao u Sudanu gde je pokrivao posledice građanskog rata i gladi. Za sliku devojčice koja je pala na zemlju od gladi i lešinara koji je vreba, sledeće godine dobio je Pulicera. Upitan od strane mnogih novinara šta se kasnije desilo, objasnio je da je probao da otera pticu, ali da ne zna da li je devojčica preživela. Sva priznanja i pažnja koju je dobijao nisu mogli da budu dovoljan kontraget rastrzanosti koju je osećao zbog užasa kojima je bio izložen na terenu. Što je više kroz kameru video, to je manje mogao da podnese. Kevin Karter se sa nepune 34 godine jula ’94. odvezao do mesta na kom se kao dete igrao i ubio. U pismu koje je ostavio rekao je da bol života nadjačava radost do te mere da radost više ne oseća i da ga opsedaju živa sećanja na ubistva, leševe, bes i bol, ranjenu ili gladnu decu, poludele krvnike u uniformama… Pesma napisana o njemu u refrenu ima samo tužno ponavljanje njegovog imena (jer šta se tu pa i treba dodati?), a završava se sa „Click click click click click, Click himself under“.

 

Kaiowas (Sepultura)

Kaiowas je instrumental Sepulture koji je kada je izašao ’93. zvučao tako da niko ne bi pomislio da se radi o Sepulturi. Kaiowás je starosedelačko pleme koje je živelo u unutrašnjosti današnjeg Brazila i bilo bez kontakta sa evropskim doseljenicima sve do kraja XIX veka, kada počinju njihove nevolje. Zemlja koju su nastanjivali i koju su smatrali svetom bila im je oduzimana tokom dužeg vremenskog perioda zarad uspostavljanja sistema plantaža i drugih potreba belog čoveka. Iako su do osamdesetih godina prošlog veka određena prava urođenicima bila garantovana ustavom i posebnim zakonima koji su tretirali ovu oblast, trend raseljavanja porodica je nastavljen, potpomognut korumpiranim pravosudnim sistemom koji je favorizovao lokalne privredne moćnike. Politiku podrške starosedelačkim zajednicama u Brazilu vodi Nacionalna indijanska fondacija, koja je 1978. obezbedila bankarske kredite za nabavku poljoprivredne mehanizacije za pleme, a koje je za uzvrat u jemstvo stavilo drvnu masu sa svog zemljišta. Kako kredit nije bio praćen bilo kakvim programom obuke iz preduzetništva ili profitabilne poljoprivredne proizvodnje, pleme je bankrotiralo u roku od dve godine, te ostalo bez celokupne šume iz svog rezervata. Bili su prisiljeni da se isele, a drvna masa je posečena. Bez zemlje i mogućnosti za tradicionalni način života, dečaci već od desete godine počinju da rade kao nadničari za mizernu naknadu, dok se devojčice do petnaeste godine u nedostatku rešenja često i protiv svoje volje okreću prostituciji. „U pružanju otpora gubitku sopstvenog identiteta, članovi plemena često ne vide drugu opciju osim smrti“, reči su Rubena Tomaza de Almeide, antropologa koji proučava ovo pleme još od sedamdesetih. Takav komentar dat je pošto je stopa suicida među članovima ove zajednice višestruko skočila do sredine devedesetih, najčešće praćena alkoholizmom i zavisnošću od droge. „Otkrili smo zla belog čoveka. Od alkohola se samo gubi duša, ali smo mi izgubili i kontrolu.“ – Teodoro Rodrigeš, iz sela Bororo u kojem se devetoro indijanaca ubilo u prvih 10 meseci 1995. godine.

 

Mission Sunset (Palms)

Da pitaš Boga i Čina Morena o čemu su stihovi potonjeg, barem jedan ne bi znao da ti kaže. Ovde stoga imamo pesmu koja zaista može biti o bilo čemu, ali kao i svih šest koje su Palms snimili ono jednom kad su se okupili, ima neku posebnu atmosferu i ne možeš da je ignorišeš, u najmanju ruku. Mission Sunset u moj život ulazi kao alarmantni i „too close for comfort“ podsetnik zbog spota, tačnije kratkog filma koji je inspirisan pesmom snimio određeni Adam Mejson. Za one koji nemaju 10 minuta da gledaju ovaj film (a u stvari onda sigurno nemaju ni 100 minuta da sve ovo čitaju), radi se o unatraške sklopljenom svedočenju o nekom ko uopšte nije bio taj koji film započinje. Nije da tog čoveka sa početka a zapravo kraja filma ne treba sažaljevati zbog percepiranog socijalnog statusa, nego je valjda sve tragičnije kada shvatiš da on nije oduvek bio takav beznadežan slučaj, zapravo nije bio takav ni možda samo koju nedelju pre toga. Postoje na ovom svetu neki užasno moćni i nestabilni elementi, koji u odgovarajućim okolnostima mogu da budu gradivni elementi raja, a u onim drugim mekano tkivo pakla. Ljubav, privrženost, predaja, pa još zauvek. Samo, šta ako ipak nije? Iz serije grešaka koje sasvim sigurno prevazilaze ono što nam je prikazano, dva života su uništena, jedan bespovratno. „Now you know you’re tied, I expect you to decide.“ Sve u životu odraz je neke i nečije odluke. I što se dublje nad tim zamisliš, to je jasnije i tragičnije da ništa nije moralo. „Now you know you’re tied, you will never turn away.“ Neke odluke još i mogu da se povuku, ali od nekih nema nazad. Sećam se da je postojao razlog zašto ovaj video nisam gledao nekoliko godina. Sad znam i zašto.

 

Dr K (Body Count)

Hahaha, „Hello, suicide hotline, please hold.“ Ne, stvarno, ako ne možeš da se smeješ nečemu, onda stvarno imaš problem. Violent Demise je kriminalno potcenjen album i na njemu ima brdo ozbiljnih hitova. Dr K nije među prvim pesmama koje padnu na pamet, ali jeste zanimljiva. Ako ništa drugo (i ako si dovoljno dokon), motivisaće te da malo istražiš ko je i šta bio doktor Džek Kevorkijan. Mala li je stvar da te za života glumi jedan Al Paćino?

 

Empty Hole (Life of Agony)

Druga strana druge strane. Kad sam bio mali, mislio sam da samo treba pregurati te neke najnestabilnije godine (a ruku na srce, sve su tako delovale, od tamo neke šesnaeste nadalje), a da posle krene, pa možda ne med i mleko, ali makar neka sigurnost, odsustvo svog tog straha zbog kog je nekad delovalo da je taj jedan izlaz koji je pao na pamet krajnje validan. Hoću da kažem da sam to što sam mislio da su formativne godine proveo čvrsto stiskajući River Runs Red album kao poslednju meru, muziku koja je tu kada ništa drugo nije i koja će uvek pokazati da je u redu to što osećam jer nisam jedini ni prvi. Istina? Ne postoje formativne godine.

Sa iskustvom dođu neka vrsta rutine i automatizma, ali život je jedna traljavo napisana serija u kojoj se neki likovi i motivi iz nepoznatog razloga nikako ne izbacuju, nego se svako malo vrate naizgled bez ikakve potrebe. Tako je i sa crnim oblacima. 26 godina posle debija, Life of Agony su snimili The Sound of Scars, album čija je osnovna premisa „A šta bi bilo da je onaj dečko sa prvog albuma preživeo?“ I ti sad tu vidiš ono što ti Holivud ne bi prikazao: nekog ko se muči, samo malo drugačije nego ranije. Jer ne postoji stvarno srećni kraj, život je neizlečivo stanje. Ako je neko preživeo pokušaj samoubistva, ko kaže da više nikad to nije poželeo? S jedne strane, jeste, opremljeniji si za tu borbu, preživeo si, znaš sebe bolje i znaš šta ti pomaže. Ali korisno je primetiti da što dalje ideš, to se sa problemima u koštac hvata istrošenija verzija tebe. U suštini, uvek je to neka forma borbe protiv sebe. Empty Hole je pesma o vraćanju crnih misli i o pronalaženju onog nečeg što te vuče na gore, ali i o umoru od toga što još uvek moraš da se nosiš sa sobom.

 

No Leaf Clover (Metallica)

Neću oktriti toplu vodu (posebno jer sam to već i rekao) ako kažem da je Hetfild dosta kasno sazeo kao tekstopisac. Umeo je on korektno da zabiberi sa nekim opštim katastrofama, ratovima i velikim sve-kontrolišućim zlim silama, ali ono lično, životno, iz sebe – to baš i nije čačkao dok nije došao u izvesne godine. Sigurno, ima tu dosta i do životnih okolnosti, do priznavanja da ima ovakav ili onakav problem, pa onda mukotrpnog razmontiravanja zastora, skele i fasade oko sebe, pa tek onda izlaska u svet sa tim. Cenim da je No Leaf Clover negde ne sa samog početka tog procesa priznavanja sebe, ali svakako iz rane faze.

Ne boli toliko svaki put kad se padne, ali jako boli kad se popneš visoko i umisliš da ne možeš da padneš. Što si mislio da ti bolje ide, to je tragičnije bilo kad se sve pod tobom raspalo. Upravo ta tragična sudbinska nota je razlog zašto ova pesma toliko dobro funkcioniše sa simfonijskim orkestrom. I veoma je širok spektar stvari koje čoveka mogu da gurnu preko ivice. Nešto što tebi ili meni može da deluje krajnje svakodnevno i beznačajno nekom drugom može da deluje nepremostivo. Sećam se da sam bio zabezeknut kad sam u Francuskoj 2009. čitao o dramatičnom porastu broja samoubistava lokalaca koji su zbog galopirajuće ekonomske krize ostajali bez posla. To je samo posao, čoveče, naći ćeš drugi! Ali opet, šta god je dovoljno da te toliko izbezumi, nije za podsmeh.

 

Tired of Tomorrow (Nothing)

Kad te ništa ne vuče napred, kad ti je svaka pomisao na ono što dolazi mrska i kada ti budućnost deluje lošija nego ovo što sada prolaziš, a već ti je dovoljno loše… Evo jedne pesme da se podsetiš kakav je osećaj. Drugi album Nothinga zatvara naslovna pesma, mada je približniji osećaj da se njom spušta betonska ploča na grob. „Hteli smo nešto drugačije od toga da imamo još jednu dosadnu gitarsku pesmu, pa smo napravili dosadnu klavirsku pesmu.“ Ko je pozvaniji da je definiše od Nikija Palerma koji je napisao?

Pesma vuče korene iz Nikijeve promašene zamisli da se preseli u Los Anđeles i počne tamo iz početka. Navodno je tamo sve bilo samo još gore, pa se pokunjen vratio u Filadelfiju, grad za koji zna koliko ga ubija u pojam, ali je barem njegov. Ima na netu da se gleda dokumentarni film o snimanju albuma i odmah negde na početku je scena u kojoj objašnjava Kajlu koji naslov za pesmu i ceo album ima u glavi, sve vreme se smejući. Kajlov izraz lica je neopisiv.

Subjektivan osećaj umora, želja za snom i nedostatak volje ili potrebe da se probudiš, sve su to znakovi depresije. Gudači u drugoj polovini pesme te prosto razuvere od svake pomisli da ustaneš. Neka, treba biti tužan.

 

Judge Yr’self (Manic Street Preachers)

Ah, mladost i mladalačka autodestruktivna energija. Pa ko nije nostalgičan za njom? Da povučem pitanje? Kako god. Pravednički bes. Tvoje je pravo i ako ne samo tvoje, onda makar prvo tvoje. Besan si i uradićeš to, u inat svima. Posle ćeš shvatiti da je to bilo pogrešno, ali biće kasno, sva sreća. Ali ne radi se o tome ovde, ionako. Heal yr’self / Hurt yr’self / Judge yr’self.

 

A tout le monde (Megadeth)

Moj glavni problem sa Dejvom Mastejnom je što nikad nisam doživeo da nešto radi zbog sebe, nego kao da uvek pokušava nešto nekom da dokaže, nikako da se skrasi i bude svoj, stalno toliko priče, a najviše je uspeo kada se najmanje grčio. A tout le monde je solidna pesma, i zanatski i tematski gledano, pa i za nju nije izdržao a da kroz istoriju nije promenio jedno pet priča o poreklu, preovlađujućoj emociji i pozadini. Ali ’ajde da odstranimo sve što je došlo kasnije, i držimo se onoga što se zaista događalo u vreme njenog nastanka. Za početak, Mastejn se februara ’93. negde u Oregonu olešio od alkohola i valijuma, dovoljno da su ga oživljavali u bolnici. Ideja da je zamalo napustio svet bez prilike da se pozdravi sa ljudima koji su mu bitni je ostala da reverbira. Iduće godine se Kurt Kobejn ubio i talase takvog zemljotresa osetili su svi. Mastejn se malo zadržao nad Kobejnovim oproštajnim pismom, prepravio, preveo na francuski, i došao do refrena pesme o tome da ako bi znao da je kraj tu, voleo bi da može da kaže samo te dve rečenice. Ne kao kroz oproštajno pismo, ne kao izvinjenje, ne kao bilo šta drugo do izjave ljubavi. Vidiš kako ne mora da se bude seronja po svaku cenu.

 

A Fabricated Life (Nothing)

Oktobar je 2022. i to da li će Nothing snimiti još neki album stvarno niko ne može sa sigurnošću da tvrdi. Možda ne sa poslednjom namerom, ali Niki Palermo godinama radi sve što je u njegovoj moći da se samouništi. Ali sve i da on nekako preživi samog sebe, ali nas ipak sutra sve zbriše neki asteroid, ili šta bi već bila adekvatna naplata svih dugova koje je čovečanstvo velikodušno ustupilo potomstvu, ostaće zapisano da su Nothing za sobom tamo negde 2020. usred generalne probe za kraj sveta oličene u pandemiji ostavili A Great Dismal, remek-delo od albuma. A otvara ga pesma koja komotno može sve da zatvori.

Pesma ne preskače nijedan korak, najpre uči da ustane i stoji, pa joj se polako pridodaju elementi, nešto kao mladuncu znanja o svetu koji ga okružuje. Na gitaru se prvo stidljivo dodaje sint, pa nenametljiv vokal. Sve ide nekako diskretno, neprimetnim rastom, otprilike kao i sam život. Kada se doda i harfa, jasno ti je da će se sve završiti srećno, ali ipak završiti. I onda pred kraj onaj veliki filmski sint, zvuk koji pravi slike, slike koje se kreću i vredne su velikog platna. Film po tragičnoj priči o svakom od nas. Ogroman sveotvarajući zvuk, a onakve gutpunching reči. Zapravo, suština je rečena još tamo negde u prvoj polovini pesme, na kraju druge strofe: Trapped / In skin that fits me / But never fit me / Was never mine.

 

Jeremy (Pearl Jam)

Džeremi Vejd Deli je bio neko koga su vršnjaci opisivali kao tihog i pomalo tužnog. Nešto je u njemu sa 15 godina puklo 8. januara 1991. Ušetao se u svoju učionicu negde u Teksasu, izvukao pištolj i stavio cev sebi u usta. Koji dan kasnije 3300 km severozapadno odatle Edi Veder je pročitao kratku vest o tome u nekim novinama, zamislio se, iskombinovao to sa nekim ličnim iskustvima i napisao tekst za pesmu čiju je muziku Džej Ejment već neko vreme prepravljao. Pesma je jedva ušla na prvi album benda koji je morao da promeni ime iz Mookie Blaylock u Pearl Jam da bi ga uopšte izdao, i u početku nije bila ni razmatrana kao mogući singl. Ali kad je postala singl, postala im je jedna od najprepoznatljivijih.

Suicid reši jedno pitanje, ali otvori još mnogo dodatnih, za šta te u suštini zabole, jer nisi više tu da o tome mozgaš. Jedna od mogućih posledica je kivnost onih koji su ostali. Dve godine pošto su svi čuli pesmu, Veder je bio jasan oko toga šta je imao u glavi kada je pisao reči: „Napravio si svoju veliku žrtvu i odlučio da im svima pokažeš. Zbog toga si dobio svoj pasus u novinama. I to je sve. Sve što si za svoju žrtvu dobio je jedan pasus. ’Osamnaest stepeni i oblačno u prigradskom naselju.’ Spot za pesmu ima to na početku, i to se pojavi i na kraju. Ništa nisi postigao, ništa se nije promenilo. Svet nastavlja dalje a tebe više nema. Najbolja osveta nije to, nego da živiš i dokažeš se.“

Spot jeste interesantan zbog nekoliko stvari, meni najviše zbog cenzure i njenih posledica. Naime, video koji sam sa tih nekih 11-12 godina toliko puta gledao ima za kraj jednu scenu koja dovodi u zabludu. Džeremi ulazi u učionicu, baca nešto nastavnici, okreće se ka razredu sa kombinacijom prezira i podsmeha, da bi u poslednjoj sceni deca iz razreda bila zamrznuta sa užasnutim izrazima lica i podignutim rukama kao da se brane od nečega, dok su na njihovoj beloj odeći mrlje u raznim bojama, koje imitiraju raspršenu krv. Neznajući ništa o pozadini pesme i stvarnom događaju koji je inspirisao (breaking news: nekad je postojao svet u kom nije bilo interneta), dugo sam bio ubeđen da gledam dečka koji dođe i pobije svoje drugare iz razreda. Na tome mogu da se zahvalim cenzorima MTV-a, koji su zahtevali da se određene scene iz inicijalne verzije spota promene ili zaklone. Jedna od tih, jasno prepoznatljivih u necenzurisanoj verziji videa koja je u međuvremenu smeštena na jutjub, je negde na isteku petog minuta, kada junak iz naslova pesme izvuče pištolj, uperi ga u sebe i povuče obarač. Bez te scene, mnogi su kao i ja donosili pogrešan zaključak o tome šta se desilo, što je reditelja Marka Pelingtona frustriralo još od onda. Četiri godine kasnije došlo je do pucnjave u nekoj školi u državi Vašington, posle koje je ustanovljeno da je napadač koji je tom prilikom usmrtio troje dece bio „inspirisan“ onim što je video u… cenzurisanoj verziji spota za ovu pesmu. Možda nema veze sa tim, ali jeste zanimljivo primetiti da su Pearl Jam prvi sledeći spot napravili tek četiri albuma iliti šest godina kasnije.

Trevor Vilson, dečko koji je glumio Džeremija u spotu, više nigde nije glumio. Jedino što je osim priče o ovom spotu na internetu ostalo iza njega je da se 2016. sa 36 godina utopio u Portoriku.

 

All Systems Red (Calexico)

Nešto će se desiti posle ove pesme. Ne može opet da se ne desi. Felt a tremor stir beneath my breath / That forecasts storms on the gallup poll / Woke up from the nightmare news / And hoping to read a sign in the morning air.

Predivna pesma napisana u vreme beznađa tek načetog drugog mandata Buša mlađeg i ratova bez kraja koje je na Bliskom istoku koje je započeo u ime navodne borbe protiv terorizma. Šta uopšte može mali i obični čovek da uradi kad je okružen takvim bespoštednim nedostatkom perspektive? Isto što i svako od nas u Srbiji. Da ćuti i broji koliko može da izdrži bez daha, vazduha, samopoštovanja, šanse za iole pristojnim životom, duše i srca. Nothing changes here and nothing improves / All say my friends who just want out / And leave these troubles behind / Scatter like paper in the eye of the storm.

Dve stvari su moguće kada čoveka suočiš sa beznadežnom situacijom. Jedna je da poveruješ da kada nada iscuri više nema ni ničega što može da generiše strah, i nikad manje zabrinut kreneš u juriš. Druga je da oboriš kralja i završiš to sam. Samoubistva među nemačkim vojnicima u poslednjim danima odbrane Berlina bila su masovna. More cards in play, follow in suit / Everywhere you look, you only see red / And wonder when to call off the race / Watching a horse running down its last legs / Just when you think it couldn’t get much worse / Watch the numbers rise on the death toll / And the chimes of freedom flash and fade / Only heard from far, far away.

Mislim da nijedan stih u ovoj pesmi ne prođe a da ti ne raseče srce iznova. And the words forming barely have a voice / It’s just your heart that’s breaking without choice.

Kako se pesma diže, kako te sve što već dugo nezvanično i u poverenju osećaš preplavi, tako je teže da primetiš ono iskonsko i jedino iskreno i neiskvareno što još uvek ispod svega pulsira. Ksilofon koji uporno ali sve neprimetnije u celoj kakofoniji nudi svoju nežnost, kao poslednji pozdrav tvom tužnom srcu, koje isto tako uporno kuca, ali možda je zaslužilo ubistvo iz milosrđa. When the dread is flowing down my veins / I want to tear it all down and build it up again / Tear it all down, build it up again.

Očaj. Za svim što nisi izgubio jer izgleda nikad nisi ni imao. Ili ako jesi, zupčanici koji su odredili da ti to bude oduzeto pokrenuti su još mnogo pre nego što si imao šansu da bilo šta uradiš. Samo želiš da tuguješ za srećnim vremenom. I want to hear those chimes ring again / Ring again.

Kako da ti ne pukne srce od ovakve pesme?

 

River Runs Red (Life of Agony)

Kad si bend koji tek počinje, sanjaš o prvom albumu, svestan da šta tu uradiš – uradio si, jer možda nećeš imati više nijednu priliku osim te prve. I zato ćeš biti vrlo obazriv. Drugim rečima, potpuna je ludost bila to što su Life of Agony 1993. svoj debitantski album osmislili kao konceptualan, pa još sa suicidom kao centralnom temom.

Ima na tom albumu različitih emocija, različitih okolnosti i pogleda na iste, ali u svakoj pesmi imaš manje/više istog antiheroja, klinca koji je tu negde stariji tinejdžer kome je stvarno podeljena traljava ruka i kome je sve više i više dosta svega. River Runs Red kao naslovna pesma ne zavija ništa ni u kakve oblande. To je što je: žilet, isečene vene, dosta je bilo. Pesma u originalu ne traje ni dva minuta, ali su je Life of Agony na sesijama za treći album snimili još jednom, sa dodatim krajem koji je sonično fino izbalansira. Žao mi je što više ne sviraju uživo tu „obogaćenu“ verziju. I dan-danas mi je jedan od omiljenih njihovih snimaka onaj kraj unplugged svirke na Lowlands festivalu ’97, kada su mu ga baš dali za sve pare. Još uvek mi nije svejedno kad čujem kako se Džoui naloži na kraju.

 

Nutshell (Alice in Chains)

Nije zlato sve što sija, nije samoubistvo samo kada to neko uradi. Ima dosta toga i u želji da te nema. Striktno govoreći, Lejn Stejli se nije ubio, ali kao da jeste. Ako se uzme u obzir da je bio prosečne visine, a da je masa njegovog tela kada je umro iznosila 39 kg, ne mora valjda dalje da se elaborira o tome koliko je heroin štetan. E sad, da li zavisnik želi da se samouništi, ili je takvim ljudima ta želja inherentna pa im zavisnost taman dobro dođe? Kokoška, jaje… Ko sam ja da bilo kome sudim ili donosim bilo kakve zaključke o ljudima ili stvarima koje ne znam? Ono što stoji je da je Lejn opisan kao neko ko se dugo u životu mučio i sa depresijom i sa heroinom.

In a nutshell je engleski izraz za „ukratko“. Lejn svojim rečima upravo na taj način opisuje svoje stanje. Zajedno sa muzikom koja ih prati, pesma kao da je mali paket koji ti je stigao sa dosta zakašnjenja od nekog koga više nema. Presecaš poštanski kanap i gledaš u braon reciklirani papir kojim je uvijeno to elegično i otužno što čuješ, teško ti je, ali nekako – sve ti jasno jer je sve gotovo. Tako je moralo da bude. If I can’t be my own, I’d feel better dead.

 

Fell on Black Days (Soundgarden)

Sad kad razmislim, pesme o sreći i srećnima mi nikad ništa nisu značile. U najboljem slučaju mi je isprazno kada mi neko peva o tome, a najčešće iritantno. O problemima, mraku i sjebanosti, sa druge strane, mogu da slušam dan i noć. Pa opet, iako zicer, Fell on Black Days, kao ni ceo Soundgarden nisam zavoleo u realnom vremenu, za razliku od muzike većine njihovih vršnjaka poreklom iz Sijetla i okoline. Što možda i nije toliko loše, imajući ovaj dragulj od pesme na umu. Divljenje njemu poklopilo se sa verovatno prvim ozbiljnijim ličnim dilemama i sumnjama o tome da srećni dani možda uopšte nisu ispred, negde pred kraj devedesetih u mom slučaju. Ima nečeg jezivo privlačnog u diskretnom približavanju rasedlini između osećaja da ti sve ide po planu i onog da sve samo što nije otišlo u provaliju (a znajući sebe, potonji osećaj će pobediti). „The song is about waking up and realizing you’re in a dark period of your life.“ ’Ajde? Pokojni Kris Kornel je stvarno umeo da otkloni sve nedoumice, samo ga je trebalo češće slušati. Inače, pesma je mudrija nego što deluje. Rif je napisan u 6/4, ali je bubanj totalno strejt, što sve čini nekako fundamentalnim, a zajebanim.

 

Your Love Alone Is Not Enough (Manic Street Preachers)

Preslatka pesma u kojoj se melodičan vokal tipičan za Menikse takmiči sa Ninom Peršon iz Cardigansa i sve je tako divno dok ne shvatiš o čemu se radi. Kada je negde tokom pravljenja demo verzije Niki Vajer isporučio tekst Džejmsu Dinu Bredfildu, ovaj ga je pročitao i puhnuo nazad sa: „Super, još jedna pesma o samoubistvu, hvala ti onoliko.“ Osim što u tekstu ima puno ipak za njihove standarde prilično lenjih referenci o uzvišenjima tuđe ali i njihove muzičke istorije, udarac u stomak zbog kog iz tvog ugla ubacuju peškir i prekidaju borbu je zapravo deo gde su u duetu Niki i Džejms, odnosno u odnosu na ostatak pesme slabo akcentovan stih „I could have shown you how to cry.“ Jer godine prolaze i prolaze, ali jedina sigurna stvar je da će na svakom narednom albumu Manic Street Preachersa biti barem jedna pesma zbog koje će neko tamo reći: „Evo je, još jedna o Ričijevom nestanku.“ Dosta godina pošto je pesma nastala Bredfild je potvrdio da je naziv pesme zapravo poslednja rečenica iz oproštajnog pisma koje je iza sebe ostavio nečiji blizak prijatelj. Ne može biti Riči, pošto on nije ostavio oproštajno pismo. Ali eto, barem nema dileme o čemu se radi.

 

Through and Through (Life of Agony)

Za šećer postoje zamene, ali ništa ne menja tinejdžerski prkos i srednji prst, pa makar taj stav vodio u imploziju. Na albumu koji se bavi crnim danima i samoubistvom, ova pesma je po opredeljenju negde na sredini skale: niti si siguran da si išta odlučio, niti ti prija što nisi. Tačnije, muka ti je od svih, ali nisi ušao u „rezignirano“, više si u „ma jebem vam svima mater“ zoni. Što zapravo ništa ne menja. Možda ćeš sutra znati šta ćeš sa sobom, ali sada samo hoćeš da niko ništa od tebe ne traži, jer nemaš apsolutno ništa da daš, pa čak ni to ne daš. I nije ti lako, ni sa svetom, ni sa samim sobom. Pa opet, makar znaš da si iskren. Smiling’s just a phase, yeah / And nothing can phase me.

 

Crack the Skye (Mastodon)

Na albumu koji vrvi od „šta je bre ovo, ovo je genijalno“, ili samo „šta je bre ovo“ momenata, naslovna pesma je ipak za osetno gutanje knedle. Bran Dejlor, bubnjar benda, odrastao je u prilično usranim okolnostima, ali je imao svega devet meseci mlađu sestru Skaj sa kojom se držao skroz blizu u pokušaju da preguraju sve što su morali. I onda je sa nekih 14 godina kao odgovor na vršnjačko nasilje dotrčala kući, nagutala se nekih tableta i umrla. Za to vreme, Bran je radio esid kod drugara i bio već dovoljno van sebe kad su mu rekli šta se desilo. Nekoliko nedelja kasnije, opet pod uticajem narkotika, otišao je na njen grob i krenuo golim rukama da kopa. Kaže da je želeo da je opet vidi, ali je ipak stao na pola i samo legao preko raskopane zemlje. I to je tek početak užasne noći koju je imao. Osim što ga je izjedala krivica zbog toga što nije bio tu za nju, odnosno nije bio kod kuće da je urazumi ili spreči na dan kada je sebi oduzela život, ništa se bitno nije promenilo kod njega, barem ne na bolje. Još dobrih desetak godina je bio na koječemu, proveo je neko vreme i u duševnoj bolnici, da bi se očistio tek kada je Mastodon počinjao. I onda je dočekao 2009. i odlučio da sve što oseća, sav gubitak, krivicu i sve što ne može da se opiše jednostavnim terminima, mora da pretoči u muziku.

Naslov albuma i pesme je igra reči, a iako zamršeno konceptualan, kako i naslov sugeriše, album na više mesta pomene, pomazi, protrese, nabora čelo, vrisne i pusti suzu za devojčicom koja je otišla i za sobom rasparala i srušila nečije nebo. U samoj pesmi ima i poetičnih ili atmosferičnih, ali i direktnih i betonirajućih stihova. I ako to nije bilo dovoljno, imaš i gostujućeg Skota Kelija koji dušu ispušta na strofama.

 

My Eyes (Life of Agony)

Ako od svih ovih postoji jedna pesma, jedna jedina za koju bih rekao: „To je ta!“, evo je. I sve je samo ne tipična. Ima nekako upbeat rif, pa i ritam joj je nekako poletan, i sa prvim stihovima te navuče da misliš da je sve kako treba, a ono jes’ kurac. Nikad nisi bio sigurniji u sebe i u odluku da je to to.

Ima ona genijalna scena u The Sound of Scars, dokumentarcu koji je o bendu snimljen prošle godine, kada stihove iz ove pesme čita Alanov tata, nekih 30 godina pošto su napisani, i trese glavu jer ne može da veruje šta čita, komentarišući da je oduvek mislio da je njihova kuća bila srećno mesto, te da nije imao pojma da mu se sin ikad ovako osećao. Ne mogu takve scene da se režiraju i takve izjave da se planski dobiju. Ali u toj udaljenosti, u tom nepoznavanju onoga što je nekom na duši i sa čim se u sebi bori je uzrok tolikih smrti, a ne u žiletu, pištolju, omči, drugoj strani ograde, volanu, tableti, bombi, crevu iz auspuha, dubokoj vodi, kanisteru benzina, otrovu, ili čemu god ti je drugo bilo pri ruci. I tu stvarno nije bitno ko je kriv, onaj ko se krio ili oni koji mu nisu postavljali pitanja.

Na koncertima Life of Agony (a na svu sreću ti su mi koncerti dosta produžili život) obično se ponašam kao da ne odgovaram za svoje postupke. I od svih pesama koje sam tamo čuo, mislim da se ni na jednoj ne trudim i ne naprežem da bih pokazao koliko mi je stalo, koliko na ovoj. Oduvek me je impresionarala sigurnost u svoj stav kojom odiše. Just give me one good reason to live, I’ll give you three to die.

 

Street Spirit (Fade Out) (Radiohead)

Beznadežnost, sumornost, tmurnost, turobnost.

Napisao sam još desetak rečenica o ovoj pesmi, tu su ispod, ali ova četiri pojma su verovatno sasvim dovoljna.

Pesma koja do samog kraja svoj put kroji ispod natuštenog neba tu negde na kraju dana. I nema strepnje, nema neizvesnosti, prosto znaš kuda put vodi, a ne pitaš se da li je vreme da skreneš, jer ti ni ne pada na pamet da tvoj put može biti bilo koji drugi. Stihovi ne pričaju priču, samo opisuju male tamno sive vinjete. Rows of houses all bearing down on me – nema naklonosti niti razumevanja za tebe ovde. All these things into position, all these things we’ll one day swallow whole –  vidiš da ti se sve namešta taman kako ne treba, i ti si možda i sam saučesnik u tome, možda si samo nemo posmatrao dok je sunce zalazilo. Ali da, vidiš kuda sve vodi i samo je jedan rezultat moguć. This machine will not communicate these thoughts and the strain I am under – otuđenost, izolovanost, niko ti nije blizak, nigde nikog ko bi mogao da pomogne i preuzme makar malo tereta.

Pa opet, da u tako tamno sivom nema nečeg belog, ne bi bilo sivo. Ponavlja se na kraju ono „Immerse your soul in love“. Sad, da li je nada, ili je očaj? Sve zavisi kako se osećaš. A to je već do tebe. Da li je poruka mlađem sebi da živi dok može sad kad je sve gotovo, ili je poslednji trzaj i pokušaj da nađeš neki deo sebe koji još uvek pulsira?

 

Si rien ne bouge (Noir Désir)

Znam dovoljno francuskog da potvrdim da naslov pesme znači „ako se ništa ne pomeri/promeni“, ali nikad, pa ni u vreme kada sam tamo studirao, nisam znao dovoljno francuskog da tumačim ondašnju poeziju. Ali samo od slušanja živih snimaka pesme, opipavanja njenog pulsa, detektovanja važnosti i težine vazduha koji je nad njom (ili ispod nje), nekako instinktivno shvatiš da je nešto ozbiljno tu.

Mene pesma vodi u neku hitnost suočavanja sa sada već realnom mogućnošću da se stvari neće popraviti, naprotiv. Kao, sasvim je moguće da će ono na šta si u početku odmahivao rukom (iako ga se stravično plašiš) jer si bio uveren da nije blizu realnog, sada stvarno da preuzme tvoju realnost. I moramo se pripremiti na mogućnost da će život biti, odnosno ostati takav. Treba li nam, onda?

 

My Mind Is Dangerous (Life of Agony)

Ima ta fina linija između činjenja štete i zla sebi, i svesti o tome da te nešto vuče na tu stranu (ali i volje da tim putem ipak ne kreneš). Kada u mešavinu dodaš i samosažaljenje, dobiješ neku užasno nestabilnu tromeđu gde niko više ne zna šta je čije, ali postoji veoma visok rizik od toga da nešto krene po zlu. Ova pesma nekako uspeva da sve vreme hoda samo po tom nedovoljno zategnutom užetu sa stalno menjajućom trasom. Kitu pre nego što je postao Mina je sve jasno, i to ti lepo izloži preko nežne ali setne gitare, bas linije sa puno kolorita, nekako toplog bubnja i u miks prošvercovanog klavira: i kakav je, i kakav nije (i zašto to nije dobro), i da mu je jasno zašto učiniti sebi nešto loše nije dobro, ali da ne može sâm da se izbori sa onim što oseća. Pa opet, kad sve sabere, samo je sigurniji da će zauvek ostati takav, ostavljen na miru sa svojim problemom, koju mu ne da mira.

 

Dirt (Alice in Chains)

Iako ovde baš i ne pišem o pesmama sa vedrinom u sebi, ova je baš sjebana. Depresija, ubistvo, samoubistvo, teške droge, želja za osvetom – vraćamo pare ako nečeg od ovih sastojaka nema. Evo nekog ko je ne samo naumio da se ubije jer je siguran da treba da ga nema (način izvedbe i okolnosti koje su dovele do toga mogu da se nagađaju, pa zato ovde nisu bitne), nego hoće da još nekom bude baš loše zbog toga. I razne teorije i tumačenja o stvarnoj pozadini pesme kruže. Ako su Alice in Chains po ovoj pesmi nazvali ceo svoj, ispostaviće se, najznačajniji album, lupa pod kojom pesma stoji je dostojna forenzičke laboratorije.

Iako se u tekstu heroin eksplicitno ne pominje, činjenica je da se pesma nalazi u opsegu, tj. sekvenci numera za koje su autori potvrdili da pripadaju luku koji se na albumu direktno odnosi na ovaj opijat i posledice zavisnosti o njemu. Ima onih koji tvrde da su sigurni da se kroz ovaj tekst Lejn Stejli sveti tadašnjoj devojci, a kasnije i verenici Demri Perot zbog toga što ga je navodno navukla na heroin (iako je, opet navodno, njena porodica sigurna da su stvari zapravo bile obrnute, te da je on bio taj ko je nju upoznao sa tim krugom pakla). Kako god, oboje su od heroina završili svoj boravak u ovoj prašnjavoj rupi, samo sa razmakom od šest godina.

Rif, unjkava gitara u paru sa sitno zavijajućim vokalom, sporost i razvlačenje sa kojom sve to klizi nizbrdo kao blato niz šoferšajbnu ili govno niz šolju – kako da ti ne bude muka, ili kako da ne budeš impresioniran vernošću prenete emocije? Ako imaš stomak za to. Šta god da je bilo u pozadini, inspirisalo je Stejlija da opiše ponore svojih osećanja i želju da prospe svoj mozak, po intenzitetu jednaku onoj da osoba zbog koje se tako oseća buda ta koja mora da čisti njegove ostatke sa zida, a u nadi da će i ona patiti.

Inače, pesma za koju sam oduvek mislio da bi je u nekom paralalenom univerzumu najbolje obradili Block Out.

 

The River (Bruce Springsteen)

Ne znam zašto. U stvari znam, ali bih valjda ipak više voleo da ni večeras ne mislim o tome, pošto već dugo u tome uspevam. Zato što me podseća na jedno veče kada sam slušao Golf radio, a pošto sam pukao pare na klađenju. Bila je 2000. ili 2001. i delovalo je kao da sam nepopravljivo propao (otud i klađenje kao ideja da možda tako mogu da poništim beznadežnu situaciju na fakultetu koji sam tada makar na papiru studirao i ne budem samo teret svima). Veče se završavalo, na radiju su sve ređe objavljivali promene rezultata jer ih više i nije bilo, pustili su tu pesmu i nisam siguran da li sam se stvarno rasplakao, ili sad to samo zamišljam. Ne verujem da postoji nešto manje tehnološki napredno što može da izazove više tuge od usne harmonike. Delovalo mi je ne samo da ne želim više da živim, nego i da bi svet bio bolje mesto bez mene (što je zapravo totem narcisoidnosti, ali dobro sad). U svakom slučaju, nisam bio na dobrom mestu i taj nedostatak finansijsko-egzistencijalne perspektive bio je samo jedan od ključeva u svežnju. Realnost je kasnije potvrdila te slutnje, ali to je već druga priča.

O tome o čemu je zapravo pesma The River svako ko drži do sebe i svog poznavanja poštene muzike već dovoljno zna. Tužna priča o dead-end vezi i ljudima u njoj, zatrpanim svojim inicijalnim nedostacima i neprivilegovanostima koje im je život namenio.

Ove i druge pesme na albumu bile su Springstinovo klanjanje ili skidanje kačketa radničkoj klasi koja je do ’84. u Americi postala duboko zaglibljena. Nema nikakve veze sa temom, ali Brusova objava tokom koncerta u Pitsburgu te godine je toliko jaka da mora da se pomene: „Nešto veoma opasno se događa. Svedočimo polakom deljenju na dve različite Amerike. Stvari se oduzimaju ljudima kojima su potrebne i daju ljudima kojima nisu potrebne, i jedno obećanje biva prekršeno.“ Ne može da se živi bez empatije, stvarno ne može.

 

Rewind the Film (Manic Street Preachers)

Nije retko da neko ko je suicidalan u mislima krene unazad, u neko srećnije vreme. Tamo je lepo i toplo, ali tamo ne može da se ostane. Nekad takvo lutanje možda i može da ugreje, ali nekad greje kao žestoki alkohol nekog ko se smrzava. Nostalgija i seta, usko povezani ali sa dijametralno suprotnim dejstvom. Melanholija ove pesme savršeno odgovara tom osećaju, bilo jednom ili drugom.

I want to feel small / Lying in my mother’s arms (Holding on my father’s hands) / Playing my old records / Hoping that they never stop. Pa posle ono: „There’s too much heartbreak in the nothing of the now.“ Ima trenutaka kada volim da odem kod mame i tate i samo sedim i ćutim tamo. Kada sam blizu, volim da prođem pored kuće u kojoj su živeli baka i deda. Nekad kad sam tužan tamo odem namerno, da se malo utoplim. A nekad se rastužim kad tuda prođem. Kako god, Rewind the Film je predivna pesma, ali me i rastuži svaki put. Valjda tako mora.

Pesma je inače izgrađena na tuđoj muzici (David Axelrod – A Little Girl Lost).

 

3 Ways to See Despair (Manic Street Preachers)

Volim što ova pesma odmah pređe na stvar. U nekakvom filmu uvek postoji neka vrsta prologa, neki sitan ili bitan događaj koji oblikuje junaka, ili ceo narativ. C, ovde je to gubljenje vremena. Deluje da čak nema ni odbrojavanja, ide odmah meso: There are three ways to see despair; / I’ve seen them all, I’m scared to say / The three ways are real, I’ve lived through them all / The fourth way is coming so prepare for the fall. Epileptičari mogu da predosete napad. Neko ko se dugo nosio sa depresijom sigurno može da prepozna znake nadolazećeg talasa. 3 Ways to See Despair priča priču iz još jedne vizure – osobe koja prepoznaje nekog ko se muči, ali je (nažalost) dovoljno iskusila da zna da postoji ograničen skup stvari koje možeš za nekog da uradiš da bi mu pomogao, posle čega možeš samo da se nadaš, jer na kraju dana spas dolazi samo iznutra i niko nikome ne može ni da drži ruku niti da mu tu ruku usmeri ka sebi.

Niki Vajer je pričao o tome kako mu je inspiracija za pesmu bila sudbina Stjuarta Adamsona iz Big Country (koji se posle skoro decenije apstinencije vratio alkoholu i na kraju obesio), odnosno pitanje kako stvari mogu toliko daleko nizbrdo da odu, da neko toliko talentovan bude izjeden od anksioznosti i sumnje u sebe. Da li je nešto moglo da se desi da se njegov sunovrat zaustavi? Zar je bitno? Verovatno ne i verovatno ne. Niki je drugom prilikom takođe pomenuo da je pesmu inicijalno napisao sa idejom im je Morisi otpeva, ali da nije skupio hrabrost da ga pita. „On je jedina osoba čije odbijanje ne bih izdržao. Ne bi mi bio problem da me neko drugi odbije.“

 

Paint It, Black (Rolling Stones)

Za vreme kada iz kog dolazi, ova stvar udara jako. Za početak, hajde da pričamo o zvuku. Čarli Vots se nekom sveti za nešto, i to bespoštedno nabadanje traje sva tri minuta i nešto malo kusura. Hipnotišuća gitarska tema vozi i ne osvrće se, noga pritiska gas ravnomernim intenzitetom, ova mašina se neće zaustaviti, može samo da izađe iz kadra. A gde ide? Tamo gde je sve crno, jasno.

Kada se govori o rečima pesme, uglavnom će se pričati o tome da se tu radi o svetu iz perspektive nekog ko je izgubio svoju najmiliju osobu, i tu nemam ništa da dodam ili pitam. Ipak, iako ne opisuje svoju već njenu sahranu, jasno ti je da bi voleo da je sledeći.

I nije greška, u naslovu stvarno postoji zarez.

 

Die in the Summertime (Manic Street Preachers)

Scratch my leg with a rusty nail, sadly it heals.

Ovo će sada zvučati na sve načine traljavo, ali jeste istina. Mislim na ceo ovaj pasus. Bila mi je 21 godina i bio sam u situaciji da mi je delovalo da bi mi bilo najlakše da se ubijem. Istovremeno, znao sam da to ne mogu da uradim, od čega mi je bilo samo teže. Bio sam u agoniji i nisam želeo da živim tako, pa sam (prvi od mnogih puta) imao žarku želju da se samo ne probudim. Istovremeno, kada sam stigao do dna i ustanovio da je duboko ali potpuno ravno, sinulo mi je da najgora stvar nije pad, nego što sam na tom dnu živ i što ću sa sobom takvim i tu morati još dugo da živim. Zato sam počeo da pušim. Radio sam šta sam mogao i šta sam mislio da je taman dovoljno severno od granice nemorala da sebi skratim trajanje agonije (jer pušenje ubija). Sve se odjednom popravilo i ja sam prestao da pušim. Onda su mi posle bile 22 godine i sve sam ovo ponovio, sa identičnom zamisli. I opet su se negde usput stvari popravile. Ne znam šta je upornije, moja suicidalnost ili šta god to bilo što uradim pa na kraju popravim svoj život. Inače, malo je poznata činjenica da sam poslednju cigaretu zapalio leta 2004. Ali tad uopšte nisam bio suicidalan, to je bilo nešto drugo.

Ljudi većinom asociraju album Holy Bible sa gnušanjem nad politikom, humanošću (i nedostatkom iste), istorijom i budućnošću, poretkom i sveukupno svetom, civilizacijom i ljudima. Lako se u tom moru dobrih vesti previde oni skroz lični momenti, kojih na albumu i te kako ima. Jadni Riči Edvards nije propustio priliku da svakog ko se zajebe da čuje približi njegovom ličnom paklu i svim različitim prostorijama za koje je zadužio ključeve. Die in the Summertime ne zadire u globalne tokove i mizeriju sitne razmere, već se radi o jednoj lokalnoj priči. Verovatno se tako kao on oseća i previše drugih ljudi okolo, on je samo imao tu sreću ili nesreću da pravi pesme o tome.

Puno ljudi veruje da su reči direktne i da se radi o matoroj osobi koja čezne za svojim zenitom i sada kada vidi da je kraj blizu i da će skoro sigurno biti sve samo ne dostojanstven, žali što nije crk’o kad je bio neko i nešto. Ja Die in the Summertime doživljavam nešto drugačije. Ja tu čujem Ričija kako priča, ali u prvom licu, bez ikakvog otklona. Video je i čuo dosta, zapravo previše. Ili mu fali mnogo više nego što može da sakupi, ili ovaj svet jednostavno nije za njega. Kivan ili rezigniran, ili i jedno i drugo, nije ni bitno. Ima ko može, ima kome nije problem, ali to nije njegov problem. Ako je nekom u svemu ovome lepo, e pa on samo još više želi da ne bude tu. I have crawled so far sideways / I recognise dim traces of creation / I wanna die, die in the summertime / I wanna die.

Mnogo volim ovu pesmu jer me podseća na tolike moje poraze, ali hej – oni su baš to: moji.

 

Black Dog On My Shoulder (Manic Street Preachers)

Gde je depresija tu je i suicid, otprilike isto kao što Mirko Topalović vreba sveštenikov dolazak, ili kao što onaj crnac u žutom odelu što trlja ruke na mimovima… šta li on već u stvarnosti radi. Nije klinička psihologija uvek bila tu, ljudi su nekad morali da se dovijaju kako znaju i umeju sa svojim stanjima. Ideju crnog psa nije izmislio Vinston Čerčil, ali ona jeste postala poznata zbog njega. Kroz istoriju, crni pas se pojavljivao u raznim mitovima i narodnim verovanjima, uglavnom kao zaštitnik ili pomoć u teškim trenucima. Čerčil je svoje napade depresije (a gotovo je sigurno da je patio od bipolarnog poremećaja) opisivao kao ponovne dolaske imaginarnog crnog psa: on je tu kad god se oseća loše, a kad je dobro pas nije blizu. Prva osoba koja se patila sa mentalnim problemima koja u pisanoj formi pominje crnog psa u tom kontekstu bio je Semjuel Džonson, engleski pisac iz XVIII veka.

Black Dog On My Shoulder je skoro pa poletna pesmica zasnovana na prijatnom akustičnom aranžmanu obogaćenom gudačkim pasažima. Pa opet, tekst pesme je kao rasprostrto karirano ćebe na koje su iz neke velike platnene torbe istreseni termini i aluzije na stanje koje nije novo, niti će uskoro nestati. Kada kaže „My mouth is so dry“, verovatno mu je na pameti to što su suva usta česta nuspojava korišćenja antidepresiva, slično kao i problemi sa diplopijom („Double vision the way it is“). Ipak, po meni najbitniji detalj je u jednoj reči: „There’s a black dog on my shoulder again“. Nije ni u kakvoj obavezi da neguje i poziva natrag k sebi svog crnog psa, ali je kontinuitet tu i toga je potpuno svestan. Depresija će mu se vraćati jer se već toliko puta vraćala, pa je onda bolje razviti makar kolegijalan ako ne i prijateljski odnos sa njom. Da bi se održao, sam život mora postati kompromis, veštački stvorena ravnoteža između crnih misli i nekakve svetlosti onda kad je ima. Uostalom, šta je uvođenje crnog psa nego normalizacija, psi su prijatelji. Na kraju dana, ako u jednu stvar može da se pouzda, to je depresija. Ubija ga, ali je ironija u tome što se u njoj oseća bezbedno. Sve dok ga stvarno ne ubije, ali dobro, to je već samo moja pretpostavka.

 

Let Me Sleep (Pearl Jam)

Originalno napisana i objavljena kao božićni singl dostupan članovima fan kluba još ’91, Let Me Sleep najverovatnije govori o beskućniku koji se seća boljih vremena i detinjstva, i to sve u vreme kada takve misli najjače udaraju – oko Božića. Opet, ono što je meni najčešće na pameti kada slušam tu pesmu je depresija, koja uključuje i setu za srećom koja je negde iščilila i danima kada je sve bilo drugačije, i zbog koje je toliko lakše kada spavaš. I samo kada se ne bi nikad ni probudio…

 

Anniversary of An Uninteresting Event (Deftones)

Baš puno tuge stane u ova četiri minuta. I naravno, tuga je univerzalan jezik, prenese se lako, na svakog zbog nečeg drugog. Tako i oko ove pesme internet nudi mali milion različitih tumačenja i pretpostavki, a Činove reči su, kao i uvek, tako fino zapetljane da su verovatno i svi i niko u pravu istovremeno. Ono što jeste verovatno je da naslov ima veze sa jednim citatom Oskara Vajlda, koji bi se mogao prevesti kao: „Većina modernih kalendara kvari slatku jednostavnost naših života podsećajući nas da je svaki dan koji prođe godišnjica nekog savršeno nezanimljivog događaja.“ Što ne kvari sliku otuđenosti i usamljenosti koju imam kada razmišljam o nekom, što ne i sebi, ko zbog nečeg ili nekog, ili za nekim tuguje. Datum koji bi mom svetu bio u najgorem sećanju nekom drugom sasvim legitimno ne mora ništa da znači.

Mogla bi ova pesma biti podsećanje na dan kada je neko zauvek otišao, i to baš svojom voljom.

 

Alone I Break (Korn)

Čini mi se da nema potrebe nešto tupiti o rečima, prilično su direktne i to je što je. Alone I Break volim zato što volim ceo album Untouchables (iako je sa njim verovatno zvanično započela silazna trajektorija benda): volim tu 2002. jer volim sebe iz tog vemena. Ovaj sad bi verovatno mogao dosta da nauči od tog klinca. A njega, opet, ne bi bilo da nije bilo baš svih stvari iz tog perioda, uključujući i time još više zbog onog crnog. Ova stvar i Hollow Life su nekako bliske po crnilu, iako ga ja uopšte takvim tada nisam doživljavao.

 

This Is Yesterday (Manic Street Preachers)

Da je instrumental, neko bi se zajebao da pomisli da je nešto srećno u pitanju. I kao takva, odnosno svojom pod-atmosferom, pesma odskače od ostatka Holy Bible albuma. Ali da se ne zanesemo, lepo kaže: „Why do anything when you can forget everything?“ Za mene je ovo jedna himnična posveta slatkom odustajanju. Premisa je od starta tu: „Do not listen to a word I say, just listen to what I can keep silent“. Otprilike 99% vremena niko ne zna o tome kakav je suvišni teret na bilo čijem ATA karnetu. I koliko samo mami da zažmuriš i ono što te muči unutar kabine pod pritiskom željom izbaciš u vakuum svemira. Ili makar sebe tamo ostaviš. Zamisli: trepneš, i nema više bola, sve je kao kad si bio mali.

 

My My, Hey Hey (Out of the Blue) (Neil Young)

Zvuči neverovatno, ali i neko kao što je Nil Jang je jednom uspeo da se ubedi da nije bitan i da ga je vreme pregazilo otpilike kao zahuktali Aron Donald nekog ubogog ruki kvoterbeka. Pank i njemu praktično jednovremeno nastali postpank su mnogima pokvarili frizuru, a neke su baš dobro šutnuli u guzicu. I u toj borbi za očuvanje neke forme relevantnosti, Jang ’79. snima dve pesme koje su zapravo jedna (a na razne načine blisko povezane sa tada muzikom trenda u povoju). Za razliku od njene buntovne sestra bliznakinje sa inverzijom u naslovu i „Into the Black“ u podnaslovu, Out of the Blue zaista sadrži čuveni stih „It’s better to burn out than to fade away“. E sad, ta rečenica (koju, ispostaviće se, čak Jang nije ni napisao, nego najverovatnije pozajmio od Džefa Blekburna) nije baš svima najbolje legla. U svetlu (ili mraku) tragičnih smrti više što savremenika, što tada klinaca sa scene, ovaj stih mu je između ostalog obezbedio i svađu po novinama sa Lenonom, pošto je potonji tvrdio da nema ničeg ni iz bliza junačkog u preranoj smrti, te da je baš suprotno – mnogo bolje umreti kao penzionisani veteran (da je samo znao šta će mu se desiti iste godine kada je dao taj čuveni intevrju), nego krepati usred izvođenja nekakvih besnih glista. Ujka Nil je tu bio stava da je esencija rokenrola baš u tom srednjem prstu establišmentu, pa makar te to odvelo u prerani grob.

Sve bi ovo ostalo na nivou akademske prepiske da petnaestak godina kasnije Kurt Kobejn nije odlučio da baš pomenuti stih od reči do reči stavi u svoje oproštajno pismo. Kasnije, u okviru autobiografije, Jang opisuje da ga je to saznanje bilo snažno poremetilo. Da li reč stvarno može da se povuče, i koja je vajda od toga da se prizna takva greška i revidira stav? Nije ni bitno. Na kraju dana, nijedna pesma a kamoli neki njen deo ne mogu da budu odgovorni za nečiju odluku da učini delo takve magnitude.

 

Immortality (Pearl Jam)

Nijedno drugo samoubistvo nije imalo takav efekat na moju generaciju kao Kobejnovo. Ali i pored zanimljivih podudarnosti, kao i toga što i dan danas mnogi smatraju suprotno, Immortality zvanično nije pesma o njegovom odlasku. Kažem, zvanično. Jer svačeg zanimljivog ima u tih pet minuta: aluzije na heroin; na predatorsko ponašanje izdavačkih kuća i mašinerije muzičkog biznisa prema umetnicima koji su apsolutno nespremni da se nose sa takvim zahtevima (ako su i pažnju tražili, verovatno ne takvu); „cigar box on the floor“ (posebno ako se uzme u obzir da je jedna takva sa opremom za pripremu i ubrizgavanje heroina nađena blizu Kurtovog tela); pritajena i tužna želja da se izađe iz tog kruga, pa makar i zauvek (možda te drugi neće zaboraviti, ali će barem morati da te ostave na miru); i ono bez teksta ostavljajuće „Some die just to live“ na kraju. Pa opet, Veder je lično još novemnbra ’94. objasnio da pesma nije o Kobejnu, kao i da se nijedna pesma na Vitalogy koji je tada izlazio ne bavi direktno njegovom sudbinom, prevashodno iz želje da ga ne eksploatišu. Bio je prilično detaljan u intervjuu LA Tajmsu i pomenuo i da je pesma napisana na turneji još pre Kobejnove smrti. Sad, kome da veruješ, autoru ili sebi? Ne bi bilo van karaktera nekog kao Veder, posebno u to vreme, da izgovori belu laž. Trajektortija na kojoj su Pearl Jam u to vreme bili i snažna želja da se disociraju od svega što im je establišment namenio kao kalup (rat protiv Tiketmastera, borba za očuvanje privatnosti, nesnimanje spotova, želja za fer šansom da budu viđeni kao svoji, a ne kao ono što koji-već-navodni-autoritet-se-pita misli da bend iz Sijetla treba da bude) ostavlja sasvim dovoljno prostora za sumnju. Na kraju krajeva, verzija pesme koja jeste nastala na toj turneji imala je nešto drugačiji tekst od one koja je završila na albumu. A i vremenski sled je takav da je zaključak „mož’ bit’, ne mora da znači“: Kobejn se upucao aprila ’94, Vitalogy je izašao novembra te godine; dovoljno vremena da te njegova sudbina spiči i da iz tebe iscedi ovakvu pesmu, ali je i činjenica da pesme nastaju i često bivaju ostavljene negde u nekim sveskama ko zna koliko pre nego što se snime. Sa druge strane, i treba da se osetiš kao solidan magarac ako insistiraš na svom mišljenju preko onoga kad ti neko ko bolje zna direktno kaže da nemaš pojma.

Na kraju, ništa od ovoga nije ni važno. Uče nas da je besmrtnost ultimativna nagrada i veća od života, ali kad čuješ kako antiklimaktično i u osnovi tužno zvuči Veder u svom refrenu od jedne reči, džaba ti onda cela ta večnost. Nije trebalo.

 

From Despair to Where – Yourself – Life Becoming a Landslide (Manic Street Preachers)

Manic Street Preachers imaju više nego bogat katalog, samo što su neki albumi dobili više pažnje nego neki drugi, kao što su neki bolji od nekih drugih (gde se brojke koje svedoče o prodaji i moje emocije ne podudaraju nužno). I sami (preostali) članovi benda neke svoje uradke stavljaju ispred drugih. Primera radi, cenim da volim Gold Against the Soul više nego oni.

Znaš onu pesmu od Meniksa o samoubistvu? That narrows it. Nije problem što ih je toliko, nego što nađu način da ih upakuju u najdivnije lage i tako prijatne i muzičke teksture pune utehe. Na ovom albumu Ričijeva spoznaja tamne strane svega još uvek nije dobila prateću muzičku zrelost saundtreka propasti sveta i pušećih ruševina i kratera bojnog polja dostojnog neke 1916. godine (na primer), koja krasi naredni, The Holy Bible album, ali suptilne naznake da smo praktično još od prvog dana na kursu ka svom abdiciranju su tu.

From Despair to Where mi stoja prva u nekakvoj imaginarnoj trilogiji malo do umereno suicidalnih pesama sa ovog izdanja. U njoj je esencija MSP zvuka: prijatna gitara i skroz osetljiv vokal, dok im ne dokurči, što je na ovom snimku dosta brzo i dođe već posle nekih dvadesetak sekundi sa „There’s nothing nice in my head“. Ali nije to ništa lično, dobiješ posle i nežni gudački aranžman i podvučen hemond organ. A naslov? „Iz iksa u nešto“, što bi rekao jedan drugar kao prognozu rezultata rendom Zvezdine utakmice u vreme Filipovića ili Dostanića, zaboravio sam namerno.

Yourself je goruće jezgro. Neonska reklama tome koliko si svestan da si feleričan i koliko se samom sebi gadiš, ti i tvoji depresivni rituali. Svakog jutra moraš da se sretneš u ogledalu i da se setiš koliko nisi ni u istoj rečenici, ni u knjizi, ni na istom jeziku sa onima koji su kako treba. „Too many teenage holes to fill.“ U tom „previše“ je suština. Da je tih rupa bilo dve-tri, pa još i nekako, ali u stvarnosti, kao Čelendžeru ili Kolumbiji, nije ti bilo šansi.

Life Becoming a Landslide zatvori krug tako što se vrati na početak života, u detinjstvo, kao poslednji bastion šanse za srećom (jer tada još uvek ništa ni o čemu nisi znao, pa si mogao da imaš takve iluzije), jer je mnogo bolje bilo kad te niko nije terao da budeš odrastao (otud ono „I don’t wanna be a man“). Riči Edvards nije ni prvi ni poslednji koji je primetio da čovek po rođenju počinje da umire, ali jeste zanimljiva perspektiva da za bolje i nismo. Na primer, ono „there is no true love, just a finely-tuned jealousy“: pa ono jes’, daj da sve srušimo i izgazimo, sve je sranje i nema nade. Ali taj refren, bog te, kao da peva o nečem najlepšem na svetu, a ono…

 

Way Out of Here (Porcupine Tree)

Kad bi stajala sama za sebe, za moj ukus bi možda bila za nijansu previše direktna, ali u kontekstu albuma i celog koncepta koji uokviruje Fear of a Blank Planet, sve se lepo izniveliše. Ako se radi o (a Stiven Vilson to jeste potvrdio) slučaju samoubistva dve devojke od 17 i 14 godina, bilo bi malo previše očekivati neku preveliku dubinu u tekstu koji stvari opisuje iz prvog lica. Što je verovatno i najtragičnije kod suicida tako mladih ljudi: kako je moguće da u tom dobu, kada se sve mnogo brže i lakše regeneriše nego u kasnijem uzrastu (pa makar se u slučaju psihološkog obnavljanja potencijalno radilo i o na nadovoljno čvrstim temeljima zasnovanom oporavku, drugim rečima foliranju), neko tako lako pogrešno sabere proste brojeve? Nije da sad sudim onima koji nisu izdržali, ne kažem da je lako, ali nekako… Polako! Barem za pokušaj samoubistva uvek ima vremena.

Elem, čini mi se da je prilično pametno kako je vokal rešen, gde je prva strofa otpevana sa takvom tananom setom (kakvu valjda prosečnom tinejdžeru samo odbačenost može tako lako da inspiriše, jer je najčešće neopremljen i mehanizmom za odbranu i uputstvom za upotrebu istog), dok se već u drugoj strofi pojavljuju i znaci nevolje, uzbune, ili panike jer brod tone. Refren sve to savršeno poveže, prosto sonično objasni kako se i zašto tako lako iz jednog pređe u drugo stanje dok se traži izlaz.

 

Bad Seed (Life of Agony)

Koliko volim ovu pesmu. Alan Robert ih piše baš kako volim. Sve što treba jednom poznom tinejdžeru u borbi protiv celog sveta (pa makar bio i 20 plus godina stariji) je tu. Garantujem da u kolor paleti nema ružičaste, ali ima svega ostalog: i prkosa, i očaja, i inata, i sumnje u sebe, i besa, i volje za borbom, pa makar ona dolazila iz minusa. Pesma čiji i spori i brži delovi imaju jednako smisla, i koja uživo ubija kako je dobro sviraju. I impresivno mi je kako te pesma uranja u svoj svet, kao da ti se obraća neko koga dobro znaš, ali dugo i predugo ste izbegavali da pričate o ozbiljnim stvarima. Well, maybe my mind’s deceiving me, but I think you took the easy way out / You left me standing there empty handed as soon as you put that gun in your mouth / So please don’t keep on asking if there’s something wrong / ‘Cause you know damn well if I was fine I would’ve never ever written this song.

 

Drive Home (Steven Wilson)

Pesma o gubitku voljene osobe koja me je od prvog dana podsećala na nešto drugo iz jednog drugog vremena, srodno ideji iz What Dreams May Come, ili iz Other Side of the River of Life of Agony: ako ti odeš prva, ja ću te pratiti.

Vilson svoju pesmu ne bazira na ličnom iskustvu, negde je i ispričao ko mu je došao sa tom pričom. Striktno govoreći, Drive Home se bavi samo prvim stepenom, gubitkom i načinom da se nosiš sa tim. S tim što je dodatni teg taj što je junak priče zapravo taj koji je taj gubitak prouzrokovao. Animirani video je mnogo tužan, a ako nije dovoljno tužan, tu je i The Raven That Refused to Sing da te dokusuri.

 

Swallowed Up (In the Belly of the Whale) (Bruce Springsteen)

Nisam siguran da znam šta (sve) tačno osećam kad čujem ovu pesmu, ali nisam siguran ni da želim da znam. Wrecking Ball mi je jedan od najdražih Springstinovih albuma iz krajnje ličnih razloga, ali se o njemu i objektivno ima štošta lepo reći. Na njemu se prepliće puno različitih emocija kao Šefova reakcija na opšte stanje stvari u Americi i svetu, ali i u njemu samom. Što nas dovodi do teme depresije, o kojoj možda tada još uvek nije puno pričao (ako se izuzmu pesme, ali sa njima uvek postoji rizik da će biti tumačene ovako ili onako), ali su se slike i tekst lepo složili koju godinu kasnije kada je izašla autobiografija. Ako This Depression ipak ostavlja otškrinuta vrata da nekim iznenadnim naletom vetra u sobu bude uneto i nešto malo optimizma (jer oni „I need your heart“ pozivi ipak pokazuju neku želju da se traži pomoć i tama bude odnesena), verovatno postoji razlog zašto je Swallowed Up van standardnog izdanja albuma i ostavljena da bude bonus pesma. Možda zato što je tako beznadežno tužna?

 

(L)MIRL (Deftones)

Deftones su daleko od benda koji forsira neki fatalizam. Zapravo, sa godinama su sve zreliji i staloženiji, iako u zvuku ima još sasvim dovoljno tragova izbacivanja suvišne energije i vraćanja dugova čemu god bilo odgovorno za razne životne niske udarce koje trpiš. Ova pesma je zanimljiva jer je višeslojna i sa bogatom teksturom. Za početak, naslov: skraćenica za let’s meet in real life, često korišćena po internetu kao neka savremena „hoćeš da pođemo“ solucija na dejting četovima, samo što je u kontekstu pesme za jedan podeok na skali normalnosti pomerena ka nenormalnom. Jer kad pratiš Činove reči i način na koje ih akcentuje, skroz je jasno da ga slušaš o liku koji postojeći život ne smatra bog-zna-čim i želi da to što oseća prema drugoj osobi sa njom podeli na onom svetu.

S tim što i tu postoji tvist. To što oseća baš i nije preterano toplo i za emotikone sa plišanim medama i srcima. Jok, njemu je muka od ovog života i sveta i toliko je kivan na osobu kojoj se obraća, da mu je sasvim u redu da sebe skloni sa ovog sveta i od nje. I da se na taj način i kao poslednji čin prkosa pokaže tom izvoru svoje nesreće da ga ni ne zaslužuje, a da će njemu biti mnogo bolje bez nje i bez celog ovog sveta: So I put this gun to my head / And I smile, smile, and dive deep. Još samo kad bi mu neko šapnuo da neće. Ali šta vredi. On je odlučio i to je to. Našao je svoj mir. Slip into the calming waves, deep into the calming waves.

Ipak, ne bi bilo dobro da banalnost situacije zakloni nešto veće od oh, još jedne priče o nesrećnoj ljubavi i nekom ko je nezreo da se sa takvim krahom izbori. Zašto prevideti finu kritiku svih nas (ako se smatramo delom društva), gde nam životi prolaze u površnim odnosima sa svima i sebi samima, i sve je samo pitanje ispunjavanja forme, u tolikoj meri da celo postojanje svodimo na nivo virtuelnog? Prosto, stvarnost nam je sekundarna pojavi i pozi i svetu koji nije stvaran, ali je svima dostupan. Lako je dići nos iz telefona, treba samo malo volje. Nezgodno je kad shvatiš da iz perspektive nosa koji stoji pod drugim uglom sve smrdi. Tako da odluku glavnog „junaka“ da pređe u neki drugi svet ne vidim ni kao herojsku ni kao tragičnu. Pre će biti kao neko prekoračenje granice nužne odbrane.

 

Ready For Drowning (Manic Street Preachers)

Još jedna od pesama Manic Street Preachersa inspirisanih nečim desetim, ali koja mene inspiriše na bavljenje temom samoubistva. U osnovi, radi se o problemu velške kulture i identiteta unutar Ujedinjenog Kraljevstva, odnosno o činjenici da je gotovo nepoznato (autor tvrdi da je za to čuo u taksiju i tek naknadno našao tragove o tome, a da ga školski sistem iz kojeg je izašao sa bitnim diplomama o tome reč jednu nije naučio) da je šezdesetih godina u skladu sa planom višeg ranga jedno velško selo bilo potopljeno akumulacijom izgrađenom za potrebe vodosnabdevanja Liverpula (dakle žrtva Velsa za korist Engleske), i da je takav plan naišao na otpor lokalnog stanovništva koje je većinski odabralo da u znak prkosa ne presele grobove svojih predaka, zbog čega su isti bili dodatno zatrpani i zabetonirani, kako bi voda u jezeru ostala higijenski ispravna. Ništa ne pomaže, veliki će uraditi šta želi i mali mogu da se jebu. I u domenu ove priče super je primetiti kako su kroz pesmu klavijature tako atmosferično-prozračno-vodenaste, kao neka mirna idilična vodena površina, a da gitara dobije ulogu kontraudara na refrenima, kao pobuna protiv bezumne sile koja nas tera u pokornost, i koja nas na kraju tera od sebe samih.

Tu se uključuje lampica na radaru traženja tragova ili rizika od samoubistva. Moglo bi sve ovo biti kao neki vapaj o tome da nije fer biti oteran preko ivice. Lako je odustati, nikakav problem. Ali ja bih da ne moram. Nisam spreman za svoje davljenje. To što mašem rukama, ne znači da mašem tebi, nego da se davim ali da ne bih.

 

I’m Not Working (Manic Street Preachers)

Način na koji gitara postavlja ton te vrlo verovatno dovodi u zabludu da se tu ništa preterano stresno ne događa, i u suštini si pravu ako to misliš: sve što je bitno se desilo i dešavalo mnogo pre nego što je ova pesma počela da svira. Taj koji ti se kroz nju predstavlja je miran. Možda mu je taj pad nekad teško padao, ali sada je potpuno spokojan. Nema iznenađenja, čovek je u kvaru i neće se popraviti. Sitar, klavir i šta sve još ne postavlja tepihe u velikoj i prostranoj sobi u kojoj si ga zatekao je tu da ti kaže šta će se desiti. Sve što mu je ostalo mu ne treba, posluži se ako želiš. Razumeš, ne optužuješ niti te to šokira. Ko god da je, po tonu pesme ti je jasno da je tako verovatno bilo najbolje. Pesma se završava identično kao što je počela.

 

New Dawn Fades (Joy Division)

Pošto sam odrastao u vreme kada sam odrastao, znao sam da su Joy Division bitni. Pošto nisam imao starijeg brata ili sestru, dok sam odrastao Joy Division mi nisu bili bitni. Kada sam dosta godina kasnije došao u kontakt sa Joy Divisionom, nisam mogao da se odlepim od ove pesme. Mislim da je to bilo i pre nego što sam je čuo: sam njen naslov je već pesma. Preko toga, sugestija od toga što znaš kako je Ian Kertis završio čini da si uveren da ne slušaš pesmu, nego gledaš hiperrealističan dokumentarni film.

Kada čitaš reči, deluje da se radi o kraju neke ljubavi. Ima tu gorčine, ali ne deluje u početku kao nešto posebno. Pa opet, ono Different colours, different shades / Over each mistakes were made ima neki zlokobni prizvuk. Nije bitno čije su greške, nema upiranja prstom, ali posledice postoje. Ipak, kraj strofe još ne sluti na nešto veće od propale ljubavi. Situacija jeste veoma siva i sumorna, pa iako ne postoji ideja kuda dalje, jednostavno se ne govori o nekim teškim rešenjima. Sam kaže: „A loaded gun won’t set you free“. Pa te pusti da prođeš i prikolje s leđa sa onim „…so you say“ tvistom.

Boli druga strofa. Boli jer on želi da boli, da vidiš kako je. Zato je i glasniji i direktniji. The strain’s too much, can’t take much more / Oh, I’ve walked on water, run through fire / Can’t seem to feel it anymore.

Sviđa mi se način na koji na kraju saopšti da nije ni na koga kivan. Niko mu nije kriv. Samo nije bio dovoljno opremljen za sve to. It was me, waiting for me / Hoping for something more. I u redu, tako je kako je. Samo što on neće dalje da se igra.

Koliko treba biti sjeban pa prepoznati kraj i smrt i u samoj zori, početku dana, života, svega…

Nikakva uteha onima kojima je trebao i koje je napustio, ali kakvu je muziku čovek iza sebe ostavio…

 

The Outsider (A Perfect Circle)

Moderna civilizacija ne stoji baš najbolje sa odnosom prema samoubicama, aktivnim ili pasivnim. Mislim da nas plaši to što ne razumemo i da nam je lako da upadnemo u zamku agresivnosti, uvređenosti i gledanja sa visine. Mislim i da je empatija jedini ispravan put.

The Outsider se ne bavi samoubicom u užem smislu, ali nema bitne razlike, pošto govori o osobi koja se uništava opijatima. Zapravo, govori mnogo više o osobi koja je imala neki odnos sa osobom koja se uništava i koja je sada potpuno neprilagođena ponovnom uspostavljanju odnosa sa takvom osobom. Mejnard je (opet) prepametan i baci te na fintu od starta, jer te prvo navede da misliš da je autsajder ta navučena osoba i da je normalnost na tvojoj i strani posmatrača. Al’ za malo. Zavisnik je konstanta, ti si taj koji ne zna šta će sa njim i stoji sa strane. I u početku te pesma navlači da misliš da autsajder želi da shvati osobu sa problemom kako bi mu pomogao. Ali već do pred-refrena je jasno da je saosećanje bilo samo fasada i da je na tom mestu zapravo nerazumevanje i osuda. Ta negativnost i pasivna agresija imaju kvasac i u muzici, atmosfera pesme je sve negostoljubivija sve do finala kada narator svom nekada prijatelju konačno priznaje mogućnost da mu stvarno nije dobro i da ne umišlja i preteruje u dramatizaciji, samo da bi zadao još jedan, verovatno finalni ubod neljudskosti: If you choose to pull the trigger / Should your drama prove sincere / Do it somewhere far away from here. Nemoj samo da se ja osetim loše zbog tebe. Taman dovoljno licemerno da bi bilo ljudski.

Svi smo bolno limitirani samo onim što možemo da razumemo i sa čim možemo da uspostavimo odnos jednakosti. Ako već znaš da će te heroin voditi samo nizbrdo ka kraju, zašto ga onda uzimaš ako ne želiš da ubrzaš kraj, jel’ tako? Džaba sve kad ne razumem da nije tako. …I kako je genijalno sve to stavljeno u daleki drugi plan onom glupošću od spota.

 

Anestezija (EKV)

Pola Srbije i ceo krug dvojke bi bacili fatvu na mene zbog ovakve tvrdnje, ali mislim da je ovoj pesmi mesto na ovoj listi. Mada joj i bez kačenja takvog atributa niko ne može oduzeti medalju rezervisanu za one koje su toliko jezive a dobre da te obuzmu, osvoje i učaure u jednom potezu.

Teško je razmišljati o pesmama Milana Mladenovića van konteksta ličnih i opštih tragedija koje su nad članovima EKV i svima nama iz tog vremena nadvijene kao betonski sarkofag nad ostacima zgrade reaktora 4 černobilske elektrane. Stalno si pod utiskom da u Par godina za nas i Anesteziji slušaš samoispunjujuća proročanstva. Ali nije kao da je on bilo koga svesno upozoravao na sopstveni odlazak. Dijagnozu raka pankreasa dobio je tek negde avgusta ’94, manje od tri meseca pre smrti. Ne, Anesteziju čujem drugačije. Čujem vapaj za gašenjem aparata nekog ko shvata da je raspad svega što je držao vrednim bespovratan proces. Kad si svedok takvog kraha, ko može da ti zameri što želiš da odustaneš i polako odeš u noć? Gubitak te države je uporediv sa nuklearnom katastrofom. Nemali broj ljudi je odmah stradao, a mi preostali smo ostali sa dugotrajnim posledicama i sporim umiranjem uz potpunu svest o tome šta smo izgubili i da je moglo, trebalo, moralo bolje, ali da je (ako smognemo snage da o tome trezveno porazmislimo) sada grozno sa tendencijom daljeg umiranja.

 

Small Black Flowers That Grow in the Sky (Manic Street Preachers)

Nije ovo jedina pesma Ričija Edvardsa zbog koje su mi u nekom trenutku u životu krenule suze, ali je prva na njegov tekst koju je bend snimio posle njegovog nestanka. Kada neko ko je duboko razočaran čovečanstvom napiše nešto ovako empatično ali isključivo na temu životinja, znaš koliko je sati. Small Black Flowers That Grow in the Sky govori o užasima života u zatočeništvu divljih životinja po zoološkim vrtovima. O bezizlaznosti i očaju koji su jedini uporni svakodnevni pratioci stvorenja koja nisu stvorena da tako žive, potpuno svesna svog jada, ali svedena na potpunu rezigniranost i čekanje sporog kraja, dok ih u skrnavim kavezima u kojima su odozgo povremeno i sa različitim stepenom znatiželje gledaju neke male glave posetilaca, za njih nalik samo nekim prolaznim crnim cvetićima u kontri neba koje im je oduzeto. Edvards je nestao, a pored osnovane sumnje da se ubio, činjenica da mu telo nikad nije bilo pronađeno nije dozvolila porodici da tu knjigu zatvori i nađe neki mir još mnogo godina. „Here chewing your tail is joy.” Ako se zna njegova istorija sečenja i samopovređivanja, niko me neće razuveriti da je zapravo sve vreme pisao o sebi. Preživeli drugari su probali da sastave pesmu dostojnu takvog bola. Način na koji su u nju postavili harfu svedoči o ljubavi, nema o čemu drugom.

 

Gave Up (Nine Inch Nails)

U kanonu Trenta Reznora ima toliko redova i proreda o benefitima oduzimanja sopstvenog života, da čak i oni koji o tome nisu, zvuče kao da bi trebalo da budu. Gave Up u osnovi zvuči kao da je obračun sa drugom stranom neke neuspele veze, ali kad se odmakneš, što da ne – malo deluje kao da je ta veza bila tu samo da zamaže oči, jer posle nje baš kao i pre nje, ništa nije kako treba i ništa ne treba da postoji. Ali da si sluđen, pa to ne mora niko da ti šapne, ne moraš ni sebe da podsećaš. Ona rafalna paljba u refrenu (Smashed up my sanity / Smashed up integrity / Smashed up what I believed in / Smashed up what’s left of me / Smashed up my everything / Smashed up all that was true / Gonna smash myself to pieces / I don’t know what else to do) što se smisla tiče, samo ističe očigledno. U izvedbi je sve.

Ne mora ni svako samoubistvo da bude hladno, promišljeno i na kraju dugog crnog tunela. Ima i onih koja su spontana i personifikacija velikog srednjeg prsta svima. „I tried. And I gave up.“ Ćao i ne hvala svima.

 

Dead (Korn)

Oduvek mi je Dead zvučalo kao saundtrek za sahranu nekog ko je sam otišao. Kao neki epigram za nekog ko nije hteo bogznašta od života, samo ono osnovno, šansu da bude srećan. Ali kad ti ni to malo ne daju, onda stvarno, čemu sve? A kad bi tu i tamo nešto dobio, ništa mu nije značilo. Još jedna stvar koju Dead čini dostojnom poštovanja pakistanskog kriket-navijača sa mimova je činjenica da su tih minut i 12 sekundi smešteni kao intro za album. Nismo ni počeli, a ti već mrtav?

 

You’re Missing (Bruce Springsteen)

Pearl Jam imaju pesmu koja se zove Sad i koju (osim što je mnogo tužna) Edi Veder opisuje kao drugu stranu njihove pesme Other Side. Other Side, sa druge strane, je pesma čiji koncept Veder objašnjava ovako: „Ako je život putovanje kruzerom a smrt iskrcavanje na nekoj obali, onda je ova pesma o tome kako je to biti na kopnu kada tvoj partner još uvek plovi.“ U jednom slučaju neko nekog čeka, a u drugom je neko nekog zauvek izgubio. Postoje gubici koji se ne mogu nadoknaditi ni preboleti. Kako se onda nagovoriš da nastaviš?

You’re Missing je pesma o gubitku, smeštena na albumu koji kao da se samo gubicima i bolom bavi, ali koji je najbliži muzičkoj transkripciji morfijuma u muzici meni znanoj. Album The Rising je svoj finalni pravac dobio po događajima od 11. septembra. Oni su ga načinili koherentnim i razne pesme povezali, ako je već davanje odgovora na razna pitanja koja su se tada otvorila preveliki zalogaj čak i za Springstina. You’re Missing je prilično direktna, mada nikako očigledna, ali i osobi sa vrlo malo mašte je jasno šta je po sredi. Metafore su diskretne, slike opisane kratko, jer kao da svaka dodatna reč nepotrebno zadire u privatnost nekoga koga treba ostaviti da tuguje. God’s drifting in heaven / Devil’s in the mailbox / I got dust on my shoes / Nothing but teardrops; pesma na savršen način završava – ti kreni dalje, počeće već ta neka sledeća na disku, ali ti možeš dalje. Osoba kojoj druga osoba nedostaje ostaje, njoj ne možeš nikako da pomogneš. Ima onih koji u svetlu rušenja dve kule i kasnijih napada antraksom ove stihove shvataju bukvalno, ali baš bi me iznenadilo kada bi ispalo da su u pravu. Bog koji se ovde pominje je onaj koji ne može, ne sme imati veze sa ovako stravičnim događajima, pa zato moramo samo verovati da se u takvim trenucima prosto bavi nečim drugim na onom drugom svetu. Đavo uređuje ovaj i ima ga svuda. Prašina bi mogla biti od ruševina, ali ja zamišljam male kružne fleke od soli i sitne prašine, koje ostanu kada se suze sasuše. A suze padaju stalno, više ih ni ne primećuješ. Ima i onih koji su likovali nad time što se desilo 11. septembra, jer se desilo Americi. Ti ljudi baš ništa ne razumeju.

You’re Missing se ne bavi suicidom, ali mi uz pitanje „Šta bi bilo kad bi…“ otvara i taj orman. Meni, u svakom slučaju.

 

Mr. Self Destruct – The Downward Spiral (Nine Inch Nails)

Ah, Trent Reznor. Samo zbog njegove introspektivnosti i/ili preciznih prikaza drugih mučenih duša mi deluje da nikad neću stići do kraja ovog teksta. Kako ne može jednu pesmu da napiše gde se, ne znam, neko zablene u jednu tačku, ili neko pero lebdi u vazduhu. Ali ne, gospodin mora da se ubije ili da te ubedi da bi mu bilo bolje da se ubije po jednom na svakih tri i po minuta u proseku.

The Downward Spiral je tako mračan i polupan album da na ovu temu zaslužuje poseban esej, pri čemu je Hurt jedan od laganijih i svetlijih momenata na njemu. Sa Mr. Self Destruct priča nije ni počela, a već je sve odvratno. Sempl prebijanja koji se ubrzava uvodi u noćnu moru noćne more. U um koji je korumpiran, zatrovan sopstvenim otrovom. Um koji je zapravo ni po čemu poseban, um bilo koga od nas. Um koji je sumnjao u sebe dovoljno da je siguran da je najgori na svetu i da zaslužuje realnost koju preživljava (a u stvari je sam generiše). I koji je na misiji da se uništi, kako niko drugi to ne bi mogao da uradi. Jer na kraju dana, ti si taj koji to sebi uradi, ti i niko drugi. I svako od nas može da bude ta verzija sebe. To je neizbežno i nepobitno, koliko i crevna flora, ili ćelije koje se razmnožavaju po našim organima.

Naslovna nije istovremeno i poslednja pesma na albumu, ali kao da jeste. Hurt koliko god bila tiho-ogromna, više dođe kao neka odjavna špica. Ali The Downward Spiral jeste kraj. Ne saundtrek, nego saundskejp samoubistva. Sve vreme, ceo album, sve je išlo ka tome. Jukstapozicija urlika i rifčine i živog bubnja koji zajedno zakivaju, sa običnim izgovorenim rečima. Baš kao i taj čin: i najviši stepen nasilja, i najobičniji događaj, kombinacija nekoliko pokreta mišića jedne ruke, i… Problems do have solutions, you know? A lifetime of fucking things up fixed in one determined flash.

Spirala je tu tek počela da ide u ponor. Album je bio fantastično dočekan, ali je njegov uspeh bio početak Reznorovog opšteg potonuća u drogu i depresiju. Što je, opet, iz njega iznedrilo još toliko dobre muzike. Neću dvaput da kažem, ali do skoro pred kraj 2022. deluje da je uspeo da pobedi samog sebe. Deluje dobro. Izmučeno, ali dobro.

 

Kill Yourself (S.O.D.)

Stromtroopers of Death. Autori takvih dragulja kao što su Speak English Or Die, Anti-Procrastination Song, Fuck the Middle East, ili Kill the Assholes. Iskreno, da nema interneta ne bih imao pojma šta Bili Milano priča u strofama. Ali nije da sam puno toga propustio, ili da sam se saznanjem iznenadio. Naravno da i kraljevi političke nekorektnosti i besvesnosti imaju šta da kažu na ovu temu u dva minuta.

 

Nobody Loved You (Manic Street Preachers)

Za album na kojem se nalazi i posebno za mesto na njemu, ovde imamo momenat koji sonično odskače od okoline i vraća bend u neko drugo vreme. Što je verovatno sve samo ne slučajno, imajući u vidu da se radi o pesmi koja se na neskriveno direktan način bavi ogromnom vrtačom koja se otvorila kada je Riči Edvards odlučio da nestane.

Kada su nekih desetak godina ranije Manic Street Preachers počeli da budu bend, metodologija je bila sledeća: imali su Džejmsa Dina Bredfilda koji je mogao da gitarom i glasom savršeno opiše koju god ljudsku emociju hoćeš (a bilo ih je u to vreme); imali su Šona Mura kao verovatno najvećeg vojnika među njima, na bubnjevima, gde bi drugde vojnik bio; i imali su duo Niki Vajer – Riči Edvards za kreativnu direkciju, inspiraciju, izopačenost ili samo uvijenost, i davanje tona svemu. Poslednja dvojica su ujedno bila najtanja muzički, ali u visoko politički angažovanom bendu to je mogli da prođe. Ričijeva gitara se, primera radi, u početku provlačila tako što je ili bila skroz utišana u živom miksu, ili se jedva čula. Ali glavnom ideologu i (uslovno rečeno) dizajneru benda ovo je bilo dozvoljeno. I kako su mu pesme postajale sve teže za varenje, a demoni sve prisutniji i u svakodnevnim konverzacijama, jednog dana jadan, sluđen i oštećen kakav je bio, odlučio je da je dosta i nestao. Bukvalno. Parkirao je kola blizu mosta i niko ga do danas nije našao.

Preživeli su pisali o njemu, ali Nobody Loved You je bio prvi put da se Vajer tako skida pred svima i ništa ne kamuflira. Ništa, pa ni ironiju. Jer ideja da Ričija niko nije voleo ne može biti dalja od istine. Niki je provodio toliko vremena sa njim, ko je bolji autoritet na tu temu? I ima zbog toga u ovoj pesmi te agresivnosti, i u zvuku i u rečima: čoveče, imao si svu pažnju, znali smo za to s čim se boriš, hteli smo i pomagali ti, pa što nisi hteo da nas primetiš? Niti je istina da te niko nije voleo, niti ti je iko kriv što si se osećao tako usamljeno.

Motiv koji Vajer dosta potencira u tekstu je procvetalo trešnjino drvo. Osim što su jedno takvo imali ispred kuće u kojoj su njih dvojica živeli, ono je asocijacija i na Ričijev nestanak: njegovo cveće i lepota umiru na vrhuncu.

Ispalo je da je Edvards temeljno pripremio svet za period posle njega, samo to nije hteo da najavi. Bendu je ostavio dosta napisanog materijala ili barem ideja, po raznim sveskama i papirima. Ali nije to ono što nekom ko ga je toliko voleo treba od njega. Otud ono „You keep giving me your free air miles / What would I give just for one of your smiles?“

 

Drowning (Life of Agony)

Imajući u vidu da su prvi album koncipirali kao konceptualan, a da je koncept bio kontempliranje i odluka o suicidu, moglo bi se reći da su se Life of Agony studiozno pripremali. Drowning je pesma nastala pre prvog albuma, ali nije izašla na njemu, zapravo nije izašla ni na jednom, njena demo verzija iz ’92. bila je „posthumno“ objavljena na kompilaciji rariteta i B-strana iz 2000, par godina pošto je bend (prvi put) prestao sa radom. The hand on the clock keep pointing at me / The remote control has a mind of its own / I’ve forgotten how long it has been / This razor blade feels closer than my own skin. Možda se i radi samo o demo snimku, ali na njemu Kit Kaputo pokazuje raspon, bend pokazuje višeslojnost, Alan Robert pokazuje kakav će vođa zločinačkog poduhvata postati, a pesma –  pesma najavljuje šta će oni koji ćemo LOA istinski zavoleti dobiti kao neviđeno važan deo svojih života.

 

I See a Darkness (Johnny Cash)

U moru pesama koje Džoni Keš nije napisao, ali kao da jeste, nalazi se i ova. I pošto sam čuo prvo njegovu, pa tek posle originalnu verziju, fer mi je da se ovde bavim svojim originalnim osećajem, a ne izvorom. Vil Oldam, odnosno Bonnie Prince Billy je jednog dana preko prijatelja čuo da Keš snima obradu jedne njegove pesme. Jebote, kakav li je osećaj čuti takvu vest? Elem, zamolio je Rika Rubina da ga upozna sa čovekom, i želja mu je ispunjena. Pošto je Džoni nameravao da ponovo snimi vokal, imao je neka pitanja za autora. Ništa posebno, ćaskali su o gramatici i tačnim rečima koje su korišćene, da bi posle uradili par tejkova zajedno i snimili pesmu u duetu. Pesmu koja za inspiraciju ima neki davnašnji Oldamov razgovor sa nekom srednjoškolskom drugaricom koja je verovala da ljudi mogu da vide sebe na dva dijametralno suprotna načina: kao dobrog čoveka koji u stvarnosti ne čini dobre stvari, ili zlu osobu koja pokušava da učini dobro. Smatrao je da je drugi opis njemu bliži. I kaže da pesma nije imala dodirnih tačaka sa smrću, i da pretpostavlja da je ta ideja u interpretaciji došla samo od činjenice da je peva Džoni Keš.

I See a Darkness sam prvu put slušao u Francuskoj 2008. Sećam se osećaja, sećam se šta mi je prolazilo kroz glavu, i mogao je to biti bilo koji dan i njegov deo – pesma mi se prosto urezala u pamćenje. Jer mi je govorila nešto što znam, ali nikad nisam znao šta ću sa tim: da ta tama postoji, i da je znam jer je znam kao svoju. Ali da joj, koliko god bila teška, sputavajuća i obespravljujuća, ne priznajem pravo da me obeleži, da budem drugačiji i da se osećam kao da treba da se sklonim jer sam neprilagođen i feleričan. Ne, i sa svim tim teretom koji ko zna odakle dolazi i šta ću sve morati da uradim da ne postane nepodnošljiv i presuda, ja u sebi imam i puno ljubavi i enormnu potrebu da je dam, odnosno zamenim za nečiju. I ne, ne želim nikog, baš nikog da opterećujem pričom o sebi takvom, ali da, nekad priča o tom osećaju prosto mora da izađe, i zbog toga se nadam da me neće pogrešno razumeti kao nekog ko drami i samo opterećuje svoju okolinu. Vidim tamu, to je moj talenat. Vidim je u sebi, oko sebe, a ako je vidim oko tebe, molim te veruj mi da je ne primećujem da bi mi bilo bolje a tebi gore, već prosto zato što je prepoznajem. Možda možemo jedno drugom da pomognemo. Možda ima još nade, za moju tamu i mene.

 

Walk Me to the Bridge (Manic Street Preachers)

Kada nisu u prvom licu, samoubistva su neuredna i užasno komplikovana za glavu, srce i stomak. Veoma bismo voleli kada bismo mogli da ih uz što manje poteza obradimo i ostavimo u mraku, čuj mene „mraku“, lapsus, mislio sam u miru. U stvarnosti, nemamo mi pojma šta ćemo sa takvom vrstom gubitka. I niko nema pravo da se iščuđava nad tim koliko su pesama takvim mislima posvetili Manic Street Preachers, kad se zna da su jednog od osnivača i barem polovinu svoje inicijalne kreativne snage izgubili kada je Riči Edvards odlučio da mu je dosta ovog sveta. Ono što jeste čudno je uporno poricanje Nikija Vajera da je Walk Me to the Bridge još jedna od tih pesama.

Most Severn koji spaja Vels i Englesku negde blizu Njuporta i Bristola, mesto je koje samoubice često biraju za skok. Edvardsov automobil nađen je napušten blizu mosta početkom ’95. Nikijeva zvanična verzija je da je most iz ove konkretne pesme zapravo Oresund koji spaja Švedsku i Dansku, njemu bitan jer je prilikom jednog prelaska razmišljao da napusti bend, navodno jer se umorio od senke nekadašnjih uspeha i večitog upoređivanja sa starom verzijom benda, onog u kojem je Riči bio veliki deo pokretačke snage. Dobro, kako god. Da se pravimo ludi na We smile at this ugly world / It never really suited you? Da poverujemo da je prijatelj iz „So long my fatal friend“ zapravo bend koji on želi da napusti, a ne nesrećni Edvards? I re-imagine the steps you took / Still blinded by your intellect je o bilo čemu drugom osim o njemu? Sigurno, sigurno.

U jednu stvar mogu da poverujem: da Vajeru jeste dosta ispitivanja, što spolja, što iznutra, o svim aspektima Edvardsovog odlaska. I da, tako gledano, pesma bi mogla biti o njegovom ličnom prelasku nekog mosta, i ostavljanju prošlosti, benda, sebe iza sebe. Da bi motivisao svoje ljude za nastavak poduhvata, Kortez je spalio svoje brodove. Nije uopšte van realnog da se i Vajer osećao i možda i još uvek oseća da je jedini način da krene napred taj da više ne postoji nazad. I da ga razbija znanje da ono što u teoriji smisliš, u praksi pada u vodu kada se radi o otvorenim pitanjima nestanka nekada najboljeg prijatelja i srodne duše, kojoj ne želiš da okreneš leđa, pa ni krajnje hipotetički. Možda sebi želi mir, ali ne po cenu zaborava.

Osim pitanja i poricanja, MSP su sa Walk Me to the Bridge svetu ostavili i jedan lep hommage Berlinu i divan EBow solo na tragu Bouvijevih Heroes.

 

The Day I Tried to Live (Soundgarden)

„Stav koji sam pokušao da prenesem je bilo ono kroz šta mislim da svi prolaze, kad se probudiš ujutru i nemaš pojma kako ćeš prebroditi dan, ali se nekako nagovoriš da kreneš u njega. Možda ćeš proći kroz razne beznadežne trenutke kada ćeš želeti da digneš ruke od svega, ili ćeš želeti da se vratiš u krevet i odjebeš sve, ali se nekako ubediš da ćeš probati sve to ponovo. I možda će to zaista biti poslednji put, ali je svakako još jedan put.“ Kaže čovek koji se na kraju i sam ubio. Ali to ovde nije važno.

Oda neodustajanju iako si unapred izgubio, i to u 7/4 i 4/4 naizmenično. Puno pametnih igri rečima o tome kako ćeš pokušavati, pa makar te to i ubilo, i da ćeš pokušavati ponovo i posle toga. Nema tu neke ironije niti dobrog duha, stvari jesu sumorne i od njih si poludeo, ali, kažem, probaćeš ponovo jer ćeš možda baš ovaj put uspeti: One more time around (might make it), One more time around (might do it). Doduše, nije li definicija ludila to kad ponavljaš isti postupak i očekuješ različit rezultat? Ubij se – lud si; nemoj da se ubiješ – opet si lud. Ali ta energija, taj prkos u lice izgubljenom, kada iz tihog „I woke the same as any other day“ eksplodira u „You know, I should have stayed in bed, yeah“, neverovatno koliko pražnjenje prekoputa kakve nemoći da bilo šta promeniš i sebi pomogneš. The lives we make never seem to ever get us anywhere but dead. Ne znam šta da mislim, da li je sve to neki lament nad svim pokušajima da nešto promeniš, koji dolazi sa mesta na kojem si kada više nisi, jer si odlučio da to više ne radiš? Ili tuga što znaš da šta god probao, nikad nećeš biti kao svi sa kojima se fundamentalno ne razumeš, jer oni mogu da se nose sa svojim svakim danom, a ti ne možeš ni sa jednim: „The day I tried to live / Just like you“.

Ima nekog neočekivanog ali dragog zadovoljstva u porazu koji je došao pošto si dao sve od sebe. Jer znaš da si probao nešto što oni obični nikad neće. Baš taj poraz te izdvaja: drugi ga neće doživeti jer ni ne promišljaju o svetu koliko ti, a kad to već ne rade, stvarno niste u istom filmu. Ti si probao da budeš ti. Ima li časnijeg neuspeha od tog?

I onaj spot… Zna Met Mahurin kako da dočara izmučenu dušu.

 

Slice Paper Wrists – Meeting Again For the First Time – Apathy Is a Cold Body – Pleasant Bullet (Poison the Well)

Malo je poznata činjenica da je postojalo vreme kada sam maštao da budem pevač u bendu koji bi zvučao kao Poison the Well. A zašto? Pa zato što posle onoga što ti i kako ti Džef Moreira kaže u lice, možeš samo da se pokupiš i odeš u tišini. I zato što je ta forma all in izražavanja nešto što je savršeno komuniciralo sa mnom i korespondiralo sa mojim osećanjima – kad je već to bilo, negde u prvoj polovini prve decenije XXI veka. Ne radi se o win or go home mentalitetu jer nema kuće, nije ni do or die jer je fatalni kraj ionako u scenariju. I svaki put kad ti direktno ili u prenesenom značenju zapreti da je sve gotovo, ti prosto znaš da je bilo gotovo i pre nego što je pesma počela. Više je takvih primera rasejano na prva tri albuma.

Slice Paper Wrists je u moj život došla ili prerano, ili u najboljem trenutku, zavisi kog mene pitate. Neke stvari su još bile sveže, dovoljno sveže da se na „but I can’t dream without showing intentions“ povežem i ne puštam iz nekog manijakalnog zagraljaja još na prvo čitanje. Pesma se potpuno preokrene sa onim skoro pa herojskim brejkom i razoružavajuće iskrenim pevanjem (posle onoliko urlanja) „I remember the day the sun went out“. Ko se ne seća jednog takvog dana, taj je prespavao prvih 25 godina. I uvek sam ono „Sincerely yours I’ve disowned you“ shvatao kao poruku sebi samom. Izvini, ali ne možemo dalje zajedno. Ti ne želiš da ostaviš to što osećaš iza, i možda bi svima bilo najbolje da tamo i ostaneš.

Meeting Again For the First Time sam doživljavao kao užas sa kojim neko ko preživi pokušaj samoubistva mora da se nosi. Najradije ne bi ništa radio, nikad ne ustao i nikoga video, ali eto moraš i svi moraju da se prave da je sve u redu. „At times I might think I need the rest, but who would want to go back there?“ Jer kad ostaneš sam, sve je kao ranije. „The easy solution to this and everything else is to move on.“ Da, super, jeftina filozofija, „sve će biti u redu, samo nastavi da guraš“, ili kako već. Ili: evo, mi smo okrenuli novi list, zašto i ti ne bi mogao? „Bad memories and good times keep me from believing that I can still jump off“: koja li je konfuzija, kakvi li su gličevi u takvoj namučenoj glavi? „Happiness is not having to lie on the floor dead alone.“ Kako se zovu očekivanja koja su gotovo nikakva, ali ipak postoje?

Ako se prvo pogleda spot, deluje da bih Apathy Is a Cold Body morao u značajnoj meri rukom da usmerim da bi mi se uklopila u narativ koji sam postavio, ali mene pesma ne vuče nužno u razračunavanje unutar disfunkcionalne porodice, jok, mene neki delovi bez greške uvere da čitam ne oproštajno pismo, nego neke rastrzane ali još uvek koliko-toliko koherentne misli nekog ko je pred svojim poslednjim trenutkom (I’ll fade with time, just like in the dream / Inherit my shoes, they were too hard to fill anyways). Nekog ko želi da oni koji su mu dragi ne završe na sličnom mestu, ali da on sa tog mesta ima samo još jednu stvar da uradi. I ne želi nikog da krivi (I do this to myself). I da im svima želi samo dobro (I want it to go well for you, start over and do it right this time for me). I da ima i poneki koristan savet o životnim putevima koji su manje poznati ali koji i te kako mogu da nagrade (Stick to the side roads, they help interesting thoughts), ali da on nema snage da još nešto proba, potpuno svestan da će ga vrlo teško još neko od njih razumeti (You see what you want to see).

Pleasant Bullet, pa tu je već sve jasno. Slušaš o nekom ko se svaki dan budi sa istim osećajem i ko je potpuno svestan toga koliko sa sobom povlači dole one koji su mu još uvek blizu. I ko se tako dobro sumira jednim stihom (koji je kao i ostali tako stravično fragmentiran da ti samo metrikom pokaže o kako se razorenom umu radi): „I need to be unhappy to smile, but I haven’t quite got the hang of it yet.“ Svako ko se pita o sebi mora u sebi da ima i seme narcisizma, svako ko želi da ode mora u nekom kraju uma da ima i znak pitanja o tome šta će i da li će o njemu misliti ovi koji su ga znali. Ko će ti doći na sahranu? „Wonder how long it will take before they leave me behind.“ I nema potrebe da se dalje razglaba, analizira, tumači, prihvata ili odbacuje: poslednji stih sve lepo sumira. Sve na svetu u to stane. I bez toga, džabe ti sve ostalo.

 

Doors Closing Slowly (Manic Street Preachers)

Jednom sam zamalo izgubio osobu koju volim više od celog ostatka sveta. Pošto je to bio samo deo šireg traumatičnog iskustva, nismo mogli da mu posvetimo dovoljno pažnje. Jedne noći mnogo dana kasnije, u nekom bunilu izazvanom nedostatkom sna mozak mi je nešto što je najnormalniji prizor – te osobe kako radi nešto svakodnevno – pretvorio u nešto vredno neobičnog sna: video sam je ispred sebe, čime sam bio apsolutno očaran jer sam „znao“ da odavno više nije tu. I u možda pola sekunde koliko je to netačno priviđenje trajalo pre nego što sam se opasuljio, imao sam osećaj neopisive sreće: neko tako voljen mi je vraćen, pa makar na jedno priviđenje. Nije imalo veze što je to sve vreme bila Iva, koja je (*otišao da tražim nešto drveno da kucnem*) živa i zdrava. E, cenim da je otrilike takav efekat imalo otvaranje sveske sa Duškom Dugouškom na korici koju je Riči Edvards ostavio svojim drugarima iz benda malo pre nego što je napustio ovaj svet. Sveske sa dovoljno pesama za ceo jedan album, pesama koje je napisao neko koga više nema.

Dugo su čekali pre nego što su se usudili da se posvete tim radovima. Za razliku od nekih drugih pesama čije su reči Edvradsovo delo, a koje su u nekoj formi već bile načete i muzički za njegovog života, ova sveska bila je potpuno neukroćena. Stihovi su bili razbacani, uz poneku ilustraciju ili žvrljotinu, ali bez ikakve muzičke naznake o pravcu, stilu, tempu ili bilo čemu sličnom. Journal For Plague Lovers, album koji je izašao petnaestak godina po Ričijevom nestanku plod je temeljnog istraživanja njegovih otkrivenih misli. Iako se po raspoloženju ne udaljava preterano od The Holy Bible koji bi mu neposredno prethodio da se nije desilo to što jeste, tematski se mešaju prizori i osećaji zgražavanja nad zlom za koje su čovek i čovečanstvo kadri i skloni, i neke sasvim lične i lokalne tužne priče. Doors Closing Slowly je najiskreniji prikaz usamljenosti i izolacije za koju više ni ne znaš da li te je neko u nju oterao, ili si je sam izabrao zbog toga što si tako nesnađen i udaljen od svega (pa i sebe). Pesma vrvi od hrišćanskih motiva ali je nikad nisam dovodio u vezu sa religioznošću. Meni ona svakim svojim tonom govori o poslednjim pripremama ili razmišljanjima nekog ko je tobože još uvek na ogradi, ali je zapravo izvesno da će je preskočiti i otići od nas, ubeđen da su mu sve druge opcije onemogućene.

U aranžman je (što je navodno nekarakteristično za njega) upliv imao i Stiv Albini koji je producirao album, i kojem se ova pesma dovoljno dopala da je morao da se umeša (i skoro pa izvinjava bendu zbog toga). Sempl na kraju je iz The Virgin Suicides. Morao bih da proverim, ali mislim da ga izgovara Đovani Ribizi.

 

William’s Last Words (Manic Street Preachers)

Da li se Riči Edvards ubio? Verovatno se nikad definitivno neće znati, ali kad se sve uzme u obzir – labilnost, ranjivost, anoreksija, depresija, samopovređivanje i drugi psihički problemi, te činjenica da je poslednji njegov trag nađen u blizini mosta koji je česta lokacija suicida – vrlo verovatno jeste. Među svim tekstovima koje je ostavio iza sebe, William’s Last Words je jedan od retkih Edvardsovih radova koji uopšte nije bio pesma, već su izvornu materiju činile oko dve A4 strane proze, koju je onda Niki Vajer preobratio u pesmu. I kad se sve sagleda, verovatno jeste zamka tumačiti te stihove kao Ričijevo oproštajno pismo, ali upravo to je ono što daje neki iole zadovoljavajući zaključak celoj tužnoj priči.

Ako u stihovima drugih pesama ima kombinacije neopisivog bola i rezigniranosti zbog toga što svet nije onakav kakav bi trebalo da bude, nego je tu samo da povredi (I really don’t mind being lied to / It’s not “What’s wrong?” / It’s “What’s right?” / It’s the facts of life sunshine iz All Is Vanity, na primer), ovde takvog nemira nema. Ovde se samo jedan čovek oprašta od onih koje voli. Moli ih da ne tuguju, obećava da će nastaviti da bude sa njima, negde i nekako, ali ih više od svega moli da ga puste. ‘Cos I’m really tired, I’d love to go to sleep and wake up happy. I u tom i takvom kraju je sva tragedija. Nije želeo to, nije išao ka tome; da su stvari bile samo malo drugačije, mogao je da bude srećan. Nije moralo tako, i to je ono što sve ubija.

Pesma bi verovatno lepše zvučala da je ne peva Niki Vajer, ali imajući u vidu njegovu bliskost sa Edvardsom, neukusno je o tome uopšte razmišljati.

 

The Stain Remains (Life of Agony)

Kao poslednje i definitivno odmahivanje rukom na sve što je svet potpuno nepotrebno i nepravedno sručio na malog tebe, na prvom albumu Life of Agony stoji ova pesma. Striktno govoreći, ona nije poslednja, pošto kraj priče dolazi sa Friday, ali tu stavku na disku sam uglavnom izbegavao da slušam, too graphic, što bi se reklo. The Stain Remains počinje tiho, uz neku jezu i nelagodu koji se uskoro pretvaraju u mučninu. I to je to, ovde si da bi to završio. Nije ti data šansa, prosto. Genijalno mi je kako sve te promene tempa i intenziteta u pesmi oslikavaju sve promene preovlađujuće emocije u nekom ko je sa pogrešne strane ograde, ali je neće ponovo preskočiti.

Razlog zašto ovakve pesme i ovakva muzika spašavaju živote je što je u trenucima očaja prvo što nestane iz pameti to da postoji još neko i da nisi ili ne moraš da si sam. Možda ne osećaš bliskost, možda si sam i usamljen, ali neko tamo negde postoji, neko ko je isto to prošao i ko razume, evo, slušaj. Nije to za bacanje.

 

Hey Man Nice Shot (Filter)

Ako se baviš komedijom, rasne predrasude komentariši samo ako si pripadnik grupe koja trpi predrasude. Ako ćeš da komentarišeš politiku i ponašanje Izraela, vrlo je verovatno da ćeš biti označen kao antisemita. Ako si Robin Vilijams, možda ćeš moći da se izvučeš i sa gorim „gresima“. Ali ako si još uvek neetablirani bend kao što je Filter bio 1995, naići ćeš na probleme ako ljudi shvate da pesma kojom pokušavaš da se probiješ na nedovoljno definisan način tretira samoubistvo izvedeno u javnosti.

Bad Dvajer je bio nekakav činovnik države Pensilvanije, nešto kao direktor trezora. I po svemu sudeći, nešto je zgrešio: namestio neki tender, trgovao uticajem, primio mito, tako nešto. Sud ga proglasio krivim, on u čekanju izricanja presude sazvao konferenciju za štampu, pročitao dve trećine govora, zastao, izvukao pištolj i ubio se pred svima. Barem jedna lokalna stanica je samoubistvo prenela uživo. Iz razloga poznatih samo njemu, Ričard Patrik (u slobodno vreme rođeni brat Roberta Patrika) je odlučio da napiše pesmu o tome.

Pesma je dovoljno otvorena da je Patrik morao da potroši dosta vremena i energije kako bi se bolje objasnio. Nije mu bila namera da glorifikuje ni čoveka ni njegovu odluku, ni da ga brani ni da ga napada, već da iskoristi šokantnost događaja i činjenicu da je i sam izgubio nekog zbog suicida i skrene pažnju. Ne postoji loš publicitet, jel’ tako?

Dikutabilno je šta je zaista bila poruka, niti pesme niti Dvajerovog poslednjeg čina. Potonji je sve vreme tvrdio da je nevin i da mu smeštaju, što je ipak bilo vrlo slabo utemeljeno u realnosti, i u koliziji sa dokazima. Postoje oni koji misle da se na samoubistvo odlučio da bi sačuvao čast, kao što ima i onih koji su primetili da je time što se ubio pre izricanja presude i pre smenjivanja s dužnosti svojoj supruzi i deci obezbedio preko milion dolara odštete zbog smrti na radu, kao i očuvanje porodične penzije (pošto su prethodno troškovi sudske borbe zajedno sa očekivanom presudom koja bi pored zatvorske uključivala i značajnu novčanu kaznu finansijski upropastili porodicu).

Kad se sve sabere i oduzme, Hey Man Nice Shot je iza sebe ostavila ozbiljnu vozeću bas liniju i refrenski rif za pamćenje. Faith No More su audio snimak istog samoubistva ubacili u The World Is Yours, pesmu koja na kraju nije upala na Angel Dust (u vreme kada su se baš zabavljali sa semplovanjem svega i svačega), dok su audio ili vizuelne aspekte događaja u svoj rad inkorporirali i Marilyn Manson, Neurosis, Kreator, CKY i razni drugi.

 

The Day He Died (Life of Agony)

Predoziranje heroinom se često u Americi u zvaničnoj papirologiji obeležava kao slučajno samoubistvo. Mina Kaputo je oba svoja roditelja izgubila od heroina, majku još kao beba a oca 2002. godine. Svaka smrt je šok, pa makar došla posle godina i godina zavisnosti. Sa šokom dolazi i otupljenost, svestan si toga što vidiš i čuješ, ali kao da se ne događa tebi. Mina užasno precizno i gotovo fizički razdvojeno opisuje ono što će joj se urezati u pamćenje: I walked in, cops talking standing around / I kneeled down, his body lying there on the ground / I begged please, please let me get a minute with him / And they said, don’t touch anything kid. Svaki put me dokusuri i ostavi sa prevelikom knedlom u grlu ona poslednja strofa, gde se pritisak u krvnim sudovima glave samo uvećava, i ne znaš kako uopšte da izdržiš to što slušaš, a tek ti nije jasno kako neko može da ostane čitav dok to peva (a pesmu su dosta puta svirali uživo): Dear son, daddy’s never coming back home / I’ve gone numb, wish I had the strength to live on / I can’t breathe, is there any air left in here? / I can’t believe everything I hold disappears / It’s gone on, time and time again, I’m alone / And dear son, daddy’s never coming back home.

 

D4 (Unbroken)

Nesigurnost, strepnja, sumnja u sebe, ozlojeđenost, strah, stalna briga i stalno preispitivanje sebe, i na kraju svakog ciklusa sve lošiji rezultati. Što je lepo biti samosvestan adolescent. Dobro, nije lepo. Ali je korisno. Ako preživiš, to jest. Teško je biti iskren kad ti deluje da oni koji se pretvaraju prolaze mnogo bolje, a da ti ne bi tako mogao ni da ti život od toga zavisi. Teško je osećati se neprilagođeno i neadekvatno, nepodesno za svet. Možda se više ne osećam tako, ali se sećam. I sećam se koliko je ova pesma upijala brigu, kao debeli tufer preko rane.

 

I Don’t Wanna Be Me (Type O Negative)

Pokojni Piter Stil je bio kralj sarkazma i predstavljanja stvari malo južnijim od normale. Ionako imamo tendenciju da normalu postavljamo nerealno i pravimo se da su stvari bolje nego što jesu. Što mu dođe kao ona priča o tome kako su Romi skupljači kartona po Beogradu pronađeni materijal namerno kvasili kako bi ono što donose posredniku dobilo na masi i samim tim ceni, dok im je isti uredno obračunavao masu kartona za oko 20% nižu od izmerene, da ofsetuje pokušaj prevare. I jedni i drugi su bili zadovoljni takvim aranžmanom i uredno nastavljali praksu. Elem, autobiografski ili ne, u I Don’t Wanna Be Me slušamo o čoveku koji stvarno više ne može da podnese to što se od njega očekuje da bude, da radi, da oseća i ispoljava. Kako mu je stvarno? „Could it be worse? Quite doubtful.“ I sad kad ga nema, da li ga žaliti, da li biti tužan zbog sebe, ili šta? „Please don’t dress in black when you’re at his wake. Don’t go there to mourn, but to celebrate.“ Ima ljudi kojima se život pretvori u nepotreban teret. Ne treba tako, šteta ako je tako, ali bude i tako. Što je lepo sumirano u pesmi koja je prva na albumu sa krajnje adekvatnim naslovom: Life Is Killing Me.

 

When Your Number Isn’t Up (Mark Lanegan)

Glavna stvar u vezi sa ovom pesmom je da se ona ne bavi suicidom, ali jedina stvar koja me zanima je zašto je to tako. Svi znakovi su tu, sve opcije su pokrivene i zatvorene, ali se samo to pitanje ne postavlja. Ovo je suva činjenica: Lanegan je protiv svake logike nadživeo mnoge svoje prijatelje i poznanike sa kojima je delio navike i poroke, a koji iste nisu preživeli. Niko drugi do Kobejn mu je nadenuo nadimak Night Porter (koji se pominje u prvom stihu) zbog kapaciteta da nabavi dop praktično bilo gde i bilo kad. Radio je sve što i drugi, verovatno i gore, oni su nestali, a on ostao. I kako živiš sa tim? Javi li se krivica, peče li besmisao? Cela ova pesma igra na prstima oko činjenice da je još uvek živ, a ne zna ni kako ni (što je još bitnije) zašto. Oni koji je voleo su ili mrtvi, ili se izvukli i otišli daleko; šta on treba da radi sa tim i sa sobom? No one needs to tell you that / There’s no use for you here anymore / And where are your friends? / They’ve gone away / It’s a different world and they left you to this / To janitor the emptiness / So let’s get it on. U takvoj amosferi koju ako opišeš kao prostoriju sa prigušenim svetlom još uvek deluje kao da pričaš o nekom Diznijevom filmu iz zlatnog vremena, što uostalom muzika i njeno odsustvo savršeno podražavaju, kraj nije da se vidi, nego si ga prošao još pre nekoliko isključenja sa auto-puta. Ali ti ga stalno promašuješ. When the sun is finally going down / And you’re overdue to follow / But you’re still above the ground.

Pravo je čudo da je sve preživeo i da se nije uništio, direktno ili ne. I nepravda je filmskih proporcija u kakvim je nesinematičnim okolnostima na kraju umro.

 

Save You (Pearl Jam)

Postoji milion pesama koje slave empatiju i koje govore divne i tople stvari u želji da pomognu i podignu nekog, i te pesme su više nego potrebne svetu. Save You je posebna jer je shvatam lično, i jer mi toliko znači njena ljudskost i prvo lice koje ne krije svoje namere iza altruizma. Stvar je u njoj postala hitna i pre nego što je počela. Rif cedi urgentnost iz vazduha, potpuno odskače od onoga što sa ostatka Riot Acta i iz zrele faze Pearl Jama izlazi. Edi već u prvom stihu kaže svoju nameru, nema se ni vremena ni mesta za oblande i pripremu terena. O tome kolika je frka najbolje svedoči darežljiva upotreba reči fuck kroz ceo tekst: Veder je obično pristojan, posebno na studijskim izdanjima, i ne traći psovke gde ne treba. Nije uopšte važno iz kakvih kandži je potrebno izvaditi nekog, doneta je odluka na najvišem nivou: značiš mi previše, ne idem nigde bez tebe, moramo da te spasimo. I da se razumemo, to je zbog tebe koliko i zbog mene. Ja ne želim da te gledam kako patiš. Trebaš mi.

Refren, to je već jedno remek-delo poznavanja psihe. Primiću sve udarce, ogrebotine i uvrede, nema problema, to je deo posla. Ali ja od tebe neću odustati. I onda ono preklinjanje na kraju… Mislim, sve je već jasno bilo i pre toga, sve je izloženo i obrazloženo, ali sama činjenica da se toliko ponavlja pokazuje stepen odlučnosti i/ili očaja. Please help me to help you help yourself. Help me help yourself. Please want me to, please let me to… Help you.

 

World Undone (Calexico)

Calexico je jedno sunce od benda, jedan topao i mekani zagrljaj. Ali ne treba tu toplinu pobrkati sa benignošću. Po njihovom katalogu rasejano je i dosta tamnih oblaka i muzike koja ne posećuje srećna mesta. Što samo čini zagrljaj još nežnijim i toplijim – ne znaš koliko si srećan što osećaš sreću ako ne znaš kakav je osećaj kad nisi srećan. Sećam se da sam slušao World Undone u Berlinu novembra 2015, možda nedelju dana posle užasa kada je u Parizu izginulo 130 ljudi bez ikakvog razloga i kako mi se sve skupilo u onoj donjoj polovini pesme kada zvuk samo raste. I da sam se tek posle tog iskustva vratio unazad i pročitao reči pesme. I tamo zatekao čoveka koji nema odgovor jer ne zna ni koje je više pitanje, ali je svakako na svom limitu. Crying for three days / Now your eyes are red and tired / You can’t sleep for three days / Now you’re waiting for tenderness to come. Čovek koji je na emotivnom čistilištu i koji po prvi put gleda u i prepoznaje ponor, jer šta ako je to što tinja zapravo budućnost, a to što oseća deluje samo prazno i usisavajuće? Čekaš pomoć, čekaš da te neko izbavi iz hladnoće, ali šta ako se nadaš nečemu što nikad tebi nije ni bilo namenjeno? Now your world’s coming undone / You’re waiting for tenderness to come. I kad gledaš u takvu prazninu, ne znam šta da kažem ni mislim, koja li je to snaga potrebna da ne odustaneš? What keeps you here anymore when things fall apart? Pazi na koja pitanja odgovaraš na konferenciji za štampu posle teškog ili teških poraza. Za svako pitanje postoji odgovor, ali na neka pitanja nema dobrog odgovora.

 

Got Monsters (Keith Caputo)

Nije bitno kako se tačno zovu, šta slušaju, u koju školu idu i gde izlaze demoni oko kojih je ova pesma izgrađena. Svakom je njegova ili njena muka najteža na svetu, a opet, nijedna tuđa ne bi trebalo da bude za potcenjivanje. Jer to što nekog otera preko ivice, ma koliko meni delovalo lako savladivo, ultimativno nekom drugom život pojede. Slični se i na ulici i u gomili prepoznaju, bivši robijaši, zavisnici, strastveni, ili depresivni. Reagujem na tuđe tužne priče i pesme. Dođe mi da pričam o sebi kada ih čujem, pa se setim da nije u redu skretati pažnju na sebe kada je nekom drugom teško. I kad god pišem o nekim teškim stvarima koje sam preživeo, na svaku napisanu priču postoje još barem dve koje sam u mislima napisao i obrisao, jer, ne znam, nije u redu eksploatisati svoju tugu. Kad sve gledaš isključivo kroz svoju prizmu, ne čini li te to narcisoidnim? A možda je i ok, možda se ne radi samo o meni, možda bi nekom pomoglo da čuje nešto slično onome kroz šta prolazi, možda tuga može da se… Pa ne može da se odreže i podeli, ostaje tvoja, ali možda može da se restruktuira – izduži ali i smanji joj se intenzitet. Možda to može da se desi kad svoju muku prepoznaš u tuđim rečima. Ima nas mnogo i previše koji se teško nosimo sa nečim u sebi. Ali znamo se, jedan pogled je dovoljan. I znamo da ne mora tako, da bol ne moramo da sejemo okolo. A kad to već sve znamo, valjda ćemo znati i da gledamo i primetimo druge kojima treba pomoći.

Svaki put me razbije onaj deo kad peva I tiptoed up to my daughter’s room / and I saw her monsters, too. / I’ve got monsters / How about you? Može se bez mene, to ne dovodim u pitanje. Nego, kad sam već ovde, možda mogu da pomognem. Filipu. Ne mora ni sve da se uči samo iz iskustva prvog lica.

 

Not Dark Yet (Bob Dylan)

Znam da je blasfemično, ali ja sam se u ovu pesmu zaljubio preko Silversun Pickups, sa neke kompilacije Dilanovih obrada koja je izašla za Amnesty International. Posle je izašla i obrada koju je Dave Gahan napravio sa Soulsaversima. Kad čujem Not Dark Yet, čujem trijumf pomirenja sa porazom. Osećam dostojanstvenost odluke da se spusti oružje i skine šlem koji sekund pre nego što dođe obećani i neizbežni kraj. To ne znači da se brišu sve prethonde pobede i sva borba nipodaštava. Samo, eto, uzme se koji sekund ili minut da se zahvali svima na svemu, svetu na šansi, izazovima i nerešivim problemima (Sometimes my burden is more than I can bear), da se pogleda iza sebe i zaključi da je bilo sve samo ne lako (Behind every beautiful thing there’s been some kind of pain), ali da ga jebeš, dobar si bio.

I was born here and I’ll die here / Against my will / I know it looks like I’m moving / But I’m standing still / Every nerve in my body / Is so vacant and numb / I can’t even remember what it was / I came here to get away from.

Refren, kratak sa svojom divno-zlokobnom atmosferom i ukusom koji će ostati sa tobom do kraja. Nije kraj još uvek, ali nema ni nade. Tu smo, praktično.

 

Blow Up the Outside World (Soundgarden)

Tanka je i što se motiva tiče često nevidljiva linija između destrukcije i autodestrukcije. Šteta, sa druge strane, uvek postoji i naša je ultimativna odgovornost kome će ona biti naneta. Imajući u vidu njegov tužan kraj, kada Kris Kornel u ovoj pesmi priča o mentalnoj obamrlosti, o tome kako ništa ne oseća i kako mu takav svet ne treba, lako je misliti da je tu sve jasno i da priča o sebi. Ali bilo bi suviše lako kada bi bilo tako. Prvo, Blow Up the Outside World je izdata preko 20 godina pre nego što se Kornel obesio i sasvim je jasno da je to bio čin jednog sasvim drugog čoveka u odnosu na pisca ove pesme. A drugo, tekst je dovoljno pametan da mu se može prići iz više uglova. I baš zato nikad ne možeš da budeš načisto da li je kod nasilja kojem neko pribegne dominantnija komponenta ka spolja ili želja da i sebe kazniš. Upitan ’96. da li je zaista želeo da uništi svet, Kornel je potvrdio da je stalno živeo sa tom idejom, jer je to doživljavao kao jedini način da ga taj svet ne proždere i jedinu šansu da i sam može mirno i dugo da spava. Ako postoji termin „suicide by police“ za situaciju kada neko sa umišljajem navede organe reda da upotrebe smrtonosnu silu obmanjujući ih da je to jedini način da ga zaustave, ovo bi bio „suicide by nuclear holocaust“, pretpostavljam. Što je možda malo prekomerna upotreba sile, ali ako si baš rešio…

Ipak, ono što ovu pesmu ostavlja kao krupan ping na radaru umesto utapanja u još-jednu-nihilističku-tužbalicu-nekog-ko-ima-sve-pa-ga-ne-razumemo-šta-tu-ima-da-kuka, jeste kontrast između ravne linije strofa i tupog pogleda na apsurdnu činjenicu da i pored aktivne želje za nestajanjem ili pasivnog i jedva-odglumljenog otpora takvoj destrukciji, imamo onaj očajnički i gotovo od nemoći plačući refren gde ti odjednom sine da je taj očaj mogao biti izbegnut da je makar ta jedna osoba sa kojom je želeo blizak odnos (gde uopšte nije isključeno da se radi o obraćanju sebi) pristala na to da se njih dvoje drže zajedno i bore protiv celog sveta. Sudeći po intenzitetu i ubeđenju sa kojim refren peva, biće i da je preovlađujući očaj baš indukovan tom poslednjom izdajom. Ali opet, pogrešno su to postavljene stvari ako ti svet zavisi od nečeg što smatraš spoljnim faktorom. Možda malko i bežiš od odgovornosti tako? Ono što se ne može poreći, u svakom slučaju, je da Blow Up the Outside World ume da uzdrma, posebno ako si u nekom ne baš najboljem izdanju dok je slušaš. Ne van konteksta je i činjenica da je ovo bio poslednji singl Soundgardena pre nego što su se aprila ’97. raspali i kao bend ostali neaktivni skoro 15 godina.

 

Swan Dive ((Hed)P.E.)

Nema ovde neke neizvesnosti niti skrivenog značenja, neko je serijom loših odluka ili urođenih mana stigao do toga da se penje negde odakle će da skoči. I to bi bilo to. Uz napomenu da pesmu ukusno začini džamejka vajb po strofama, u pobedničkom kontrastu sa opštenarodnom rokanju po refrenima. Disk je bio pun super momenata, album se zvao Broke i doneo sam ga novembra 2002. iz Portugala. Gorko-slatke uspomene, ali jedno baš drago vreme sve u svemu.

 

Reaching Out (Snot feat. Mark McGrath)

Snot je bio bend koji je bio sve ono što je trebalo i nedostajalo na tom delu scene krajem devedesetih, i u značajnoj meri od onda: iskreno ludilo kada je fora bila glumiti ga, neviđena sila, energija i kurčevitost koje su Pepersi do tad već proćerdali, i integritet. U Linu kao frontmenu su se sve te strujnice sretale i verovatno bi se velike stvari desile da nije poginuo u saobraćajci u vreme kada su spremali drugi album. Ono što se umesto toga desilo bio je tribjut album gde su na muzički već pripremljenim pesmama gostovali razni etablirani pevači i napravili retko dobro i smisleno izdanje. Svaka pesma je bila način da se neko od njegovih prijatelja oprosti od njega, ali je Reaching Out za mene prevazilazila zadat okvir. Bez greške, svaki put bih uz nju krenuo da razmišljam o onima koji su otišli i koji su uvek bili na putu koji će ih odvesti odavde, bilo slučajno ili s namerom. Da li se do nekog takvog ikad moglo dopreti? Da li oni mogu da dopru do nas jednom kad odu? Da li su probali da dopru do nekog pre nego što su otišli, pa bili nevešti, ili samo nismo dovoljno obratili pažnju? Naknadna pamet je nešto najbesmislenije čime nas univerzum počasti.

 

Joining You (Alanis Morissette)

Alanis… Kakva božanska pojava, nije ni čudo što joj je Kevin Smit namenio ulogu Boga u Dogmi. Za tako dugu karijeru izdala je ne tako veliki broj albuma i uvek mi je delovalo da je to zato što je to što ima da kaže tako sadržajno i emotivno da i ne može da se proizvodi u većem obimu. Stvari su prilično hitne još od početka Joining You: prijateljicina mama je zvala, moli je za pomoć, ćerka joj nije dobro. I po svemu sudeći, ta prijateljica ima određenu istoriju problema, autorka se tu priseća stvari kojima je svedočila, ali život zbog svega toga ne mora da se prekine. Jer to što je tera od sebe uopšte ne mora da je otera. Nije to nešto neizbežno, nije unutrašnje, nego je neadekvatan odgovor na nešto što dođe od spolja. I to tako divno postavi u refrenu, svakom za po nekoliko pojmova drugačijeg, ali uvek sa istom poentom: nismo i ne opisuje nas ono što je stvoreno i materijalno, a u stvari samo projekcija spoljnog sveta na nas. Da smo samo to, nema problema, i ona bi joj se pridružila i ubila. Ali mnogo smo više od tih ultimativno beznačajnih stvari, samo kamo sreće da se toga setimo kad smo na ivici.

 

Elizabeth on the Bathroom Floor (Eels)

Ceo album Electro-Shock Blues je toliko težak da je Mark Oliver Everet kao protivotrov praktično u isto vreme morao da napiše materijal za Daisies of the Galaxy, dosta srećniji i živahniji pokušaj izdat par godina kasnije. Elizabet je bila Ijeva sestra i pesma predstavlja interpretaciju (iz prvog lica) njenog pokušaja samoubistva. Ono malo reči sasvim fino opisuju rastrojstvo i prazninu. Iako pesma to ne otkriva, Elizabet tada nije uspela da se ubije, nađena je na vreme na tom podu kupatila. Kasnije se jeste ubila. Negde sam pročitao da je to uspela iz devetog pokušaja, ali ne znam da li je to istina.

 

Don’t Give Up (Peter Gabriel)

Inspiracija za i implikacije ove pesme idu u više pravaca. Najpre, bio je tu članak iz novina koji je tadašnja Gejbrielova supruga videla i pokazala mu, o ženi koja je sa sa detetom u naručju skočila sa neke zgrade. U istom periodu Piter je bio fasciniran knjigom fotografija iz Amerike tridesetih godina i velike depresije, ali i pod utiskom velike krize osamdesetih i velikog talasa otpuštanja u Engleskoj. Dosta ga je zaokupiralo to da je neuspeh, odnosno poraz i nošenje sa istim među najtežim stvarima sa kojima čovek može da se nosi. Doduše, nije bio usamljen u tome, eno i Hemingvej se dosta vrteo oko toga, pa sve sumirao u onoj jednoj rečenici. Zanimljivo je i da pesma u početku nije bila osmišljena kao duet, tako da su reči bile naknadno prepravljane da se uklope u on/ona dinamiku. Pa i tako, Don’t Give Up bi sigurno potpuno drugačije zvučala da je Gejbrielova inicijalna ideja za duet-partnerku prošla, odnosno da ga Doli Parton nije ispalila. Ne verujem da bi pesma u bilo kojoj verziji, odnosno bez čarobne Kejt Buš ikad zvučala ovako očaravajuće spasonosno, u lice i u inat teškim životnim nesrećama i najcrnjim tugama. Bez nje bi pesma bila kao ova planeta bez atmosfere. Jer njihova nežna dinamika tako lepo podvlači to da bez samopoštovanja i podrške, bliskosti, nekog ko je tu kada i ti jedva da si, ne može da se preživi. Kako da se ne istopiš, sa priznatim suzama u očima ili ne, kad čuješ „Don’t give up, we don’t need much of anything“? To sam osetio, to je sigurno.

Ako to sve nije bilo dovoljno, tu je i predivna jednostavnost spota gde se Piter i Kejt samo grle i pevaju. Simpatično je i da je Gejbriel osetio da bi bilo u redu da pita tadašnju ženu (a brak mu je bio pred neminovnim raspadom) za dozvolu pred snimanje. Inače, Elton Džon je mnogo godina kasnije otkrio da je Don’t Give Up bila pesma koja ga je spasila i posle koje je prestao da pije.

 

His Last Painting (Manic Street Preachers)

Šta bi bilo da gledaš iz prikrajka i bivaš narator kraja nečije priče. Možda će svet ili neki njegov deo takvim krajem biti šokiran, ali ko je bolje pogledao još pre tri minuta bi pročitao ceo tužan (ali lišen preterane dramatizacije) pogled na nekog ko se istrošio, više ne može i dalje neće. Da li je prošao kroz jedan pretežak poraz, onaj najbitniji, ili ih je previše akumulirao, tek to je bilo to. I can’t see right from my wrong / I’ve loved so much that I can’t go on. Ne mogu večno da se uzimaju krediti od budućnosti. Svaki put kada i nastaviš posle nekog kraha, počneš iz početka i digneš se iz rane, pozajmljuješ od konačnog skupa volje i života. Nekad sam mislio da je to kao zanat, ako naučiš da se pokupiš i popraviš, znaćeš i moći ćeš i ponovo, ali ne znam više… Užasno je glupo, egoistično i/ili iskompleksirano citirati sebe, ali u nedostatku pametnije ideje: šta te ne ubije, ubiće te kasnije.

 

Inside Job (Pearl Jam)

Puno je teških ispita u životu. Jedan od najtežih je da naučiš o sebi i stekneš neiskvarenu sliku. Odbaci samokritičnost, dobićeš seronju sramotnih proporcija. Preteraj sa krivljenjem sebe (iz bilo kog razloga) i pre ili kasnije doći ćeš do neke katastrofalno loše procene i slomićeš sebe. U Inside Job slušam o nekom ko bih želeo da postanem. O nekom ko se zna i razume, i ko takav ima fer šansu u ovom svetu. Ali ima toga još. Kada slušam tu pesmu, u kontaktu sam sa nekom formom veličanstvenosti. Gledam o nekom ko je probao da uradi ogromnu stvar i preživeo da priča o tome: da promeni sebe kako bi promenio svet. Inside Job mi zvuči kao razgovor sa sobom osobe koja je preživela pokušaj suicida. Ima neviđenu širinu i svaki put mi izbije vazduh kad je slušam. Tako pametno raste i gradi se na zaključcima temeljnog promišljanja, napredujući sa svakim stihom, sve dok ne dođe do onog prelepog kraja, želje koju poželiš kad treba da duvaš u trepavicu: Let me run into the rain / To be a human light again / Let me run into the rain / To shine a human light today / Oh, life comes from within your heart and desire.

Ja mogu kako hoću, ali što se činjenica tiče, korisno je primetiti da je Inside Job pesma za koju je reči napisao Majk Mekridi, a i muzika je najvećim delom njegova, uz manji upliv Vedera. Koliko mi je poznato, Mekridi nije bio suicidalan, ali jeste prošao program odvikavanja i ova pesma se može smatrati nekom formom njegovih zaključnih opservacija na koncu procesa. I to je stvar u vezi sa ozbiljnim delima: čak iako ih neko slobodno interpretira, ona opet proizvedu neku plemenitu vrednost. Ova pesma komunicira, šalje poruke na otvorenom kanalu onom meni koji nije najbolje, ali je bio gore. Možda baš i nije najbolje jer se dosta trošio da ne bude najgore. I sa tim bih završio ovu listu, nekih mesec dana pošto sam počeo da je pravim.

 

U svetu na svakih 40 sekundi jedna osoba sebi oduzme život. To znači da je samo za vreme čitanja ovog teksta stradalo njih 150. Pa piši kraće, onda.

Obično kad pišem ovakve stvari, pravim se da pišem za sebe i da me nije briga da li će iko pročitati i šta će misliti. Ovog puta mi je namera da budem bezobrazno patetičan. Iako još uvek nemam iluzije da će ovaj tekst stiće do puno ljudi, ipak mi je na pameti da u teoriji neko ko je u kurcu može da naiđe na nešto što će mu pomoći. Možda će nekog tamo neka od ovih pesama spasiti; ili makar učiniti da složi stvari malo drugačije i spasi sebe.

Jedna stvar oko koje se ježim je izreka „Fake it till you make it.“ Znači, ne. Ko god se oko nečeg folirao u životu, ili je posle najebao, ili je neko drugi zbog njega najebao. Ovo će delovati pretenciozno, ali sad stvarno nije bitno: nadam se da će susret sa nekom od ovih pesama nekom pomoći. Meni jeste, onoliko puta. Kad nešto čuješ, pa shvatiš da ti je pružena ruka, da nisi sam jer se još neko tamo negde osetio kao i ti sada. I da je u redu što si takav.

Nemoj da te je blam da priznaš da ti treba pomoć. Zovi pojačanje. Nemoj da se praviš da će biti dobro i da možeš sam. Mora iskreno, mora iz srca.