Deftones trilogy – Part 3: Teething

There’s no sound
But the engine’s drone
Our minds set free
To roam

Vazduh je zamagljen najsitnijim kapljicama i kao da jezdimo kroz nekakav tunel između lukova od sitnih čestica vode. Pljusak koji je malopre prestao ostavio je dosta vode na asfaltu, koja sada točkovima vozila iz naše i susedne trake biva lansirana u vis, da bi padala nazad u stalnim sitnim mlazevima. Kao da je neko uključio prskalice. Mislim da njih dvojica na zadnjem sedištu spavaju.

– Čarobno je!
– M-hm. Malo nezahvalno za vožnju, ali jeste lepo.
– Čitala sam malo knjigu. Nisam sve, hoću natenane. Znam koliko se Njemu dopala, i sve hoću da imam dovoljno vremena da sednem i lepo pročitam, ali super mi je da si tako rešio da pišeš o tim stvarima i kako stoje u vezi sa odlascima na koncerte.
– Meni je to sve povezano, nekako mi je bilo logično. A i prilično mi je pomagalo.
– Pa hoćeš nastaviti?
– Joj, ne znam. Deset godina mi je trebalo za to čudo. Nije to ni trebalo da bude knjiga u početku, nego sve malo po malo. Sad ni ne razmišljam o nekoj novoj knjizi, plaši me da počnem nešto za šta mi treba puno vremena da završim.
– Pa dobro, uvek možeš nešto da pribeležiš onako usput, pa da vidiš šta ispadne. Možda za 20 godina izađe drugi tom?
– Heh, možda…

April je 2017. i nas četvoro smo na auto-putu, negde između Budimpešte i Beča.

Ovakva je bila situacija.

Bio je početak 2017. Možda februar. Iva je bila trudna. Treći mesec. Deftones su objavili datume evropske turneje. Nas nema na spisku. Grok, a šta si mislio? Počeće u Beču, 18. aprila. Jovin rođendan je u aprilu. Dobri su Deftones u svakom obliku, ali mi nekako uz njega idu baš kako treba. Posao ili nemam, ili radim neke stvari kao konsultant, tako da nema znojenja oko slobodnih dana i odmora. Smislio sam da hoću da vodim Jovu u Beč i da mu to bude poklon za rođendan. Ipak, još mi je rano da se ofiram, pa sa njim prvo proveravam kojim danima u nedelji ima treninge, da li neko u teoriji može da ga zameni, jer muljam nešto da će mi za par meseci trebati njegova pomoć na dva dana. Pričao sam sa još dva drugara, izneo im ideju, jedan se nešto nećkao sto godina pa sam od njega odustao, a drugi se značajno zainteresovao, posebno jer ni on ni njegova supruga nikad nisu gledali Deftones, a u to neko vreme im je i godišnjica braka. To je to, onda. Ide nas četvoro, idemo mojim puntom, put, koncert, prespavamo, pa sutra nazad. Jovi sam plan oktrio negde u martu, mislim posle tekme u kojoj je Zvezda dobila Armani u Milanu, a koju smo gledali u kafiću kod njegove familije. Tad je čak delovalo da bismo mogli da prođemo u plejof.

Jesam pomenuo da je Iva bila trudna?

Njih Dvoje nisam upoznao kao Njih Dvoje. Jednog od Njih Dvoje sam prvog upoznao, kao drugara od drugara, još negde 2003, čini mi se. Često smo se sretali, razmenjivali muziku, ali uistinu nisam znao puno o njemu. Posle nekog vremena, ono veče kada je Block Out oktobra 2007. svirao u SKC-u i kada je Vranjković odlučio da neće imati predgrupu, već da će taj bend koji je odabrao svirati posle njih, u hodnicima iza bine sretnem i Njega. Ispostavlja se da on svira u tom bendu, o kom sam puno čuo, ali eto, tek tad sam ih prvi put i čuo. Ludilo. Prošlo je još vremena dok nisam na netu nabasao na Njega u nekom klipu gde peva karaoke verziju Da te bogdo ne volim i zvuči ako ne bolje, onda makar kao Tifa, zbog čega sam se prvo mnogo smejao, a onda shvatio da pred sobom imam idealan pik za pevača BD3, pa sam mu tu ideju i predstavio ubrzo zatim. Da li zbog toga što je shvatio da smo mnogo loši, ili čega već, tek ljubazno me je odbio, jedno popodne u Manježu. Ipak, izgleda da je ta ponuda ostavila neki utisak na njega, jer me je neki mesec kasnije, posle jedne svirke u Božidarcu upoznao sa Njom rečima: „E ovo je čovek koji me je zvao da pevam u njegovom bendu!“ Od tog trenutka, sve što sam shvatio da je ključno u vezi sa Njih Dvoje je da su Njih Dvoje.

Volim parove. Volim ideju da ljudi koji to žele imaju šansu da nađu onu drugu osobu, koja ih ispunjuje i pored koje se osećaju najbolje na svetu. Naučio sam da je traženje te vatre teško, ali da je ništa naspram održavanja plamena. Isto tako, naučio sam da je vatra koja lepo gori ne samo nešto najprijatnije i najtoplije na svetu, već da ne postoji ništa drugo na planeti oko čega bih se toliko trudio, niti savetovao ikom drugom da se trudi. Mnogo je teško i ako se raspadne može užasno da boli, ali ako uspe, odnosno ako uspeva… Pa evo ovako: Ivu sam upoznao sa 17 godina, leta 1997. Od tada sam zaljubljen. Bilo je nekih problema i bilo je mnogo teško zbog toga, ali držim da ako sam jednu jedinu stvar postigao u životu, jednu kojom bih se pohvalio, to bi bilo da smo toliko dugo srećni i zajedno. I da se razumemo, nije to samo moja zasluga, ja sam samo ponosan na svoj deo u tome. Biti srećan nije lako, biti srećan u vezi i održavati tu vezu srećnom u dužem periodu je vrlo teško. Najviše što sam dobio od života, najveća nagrada smo mi. Iva i ja. Kako beše: Svi ti hrabri, hrabri zaljubljeni ljudi / koji se polako kreću k nemilosrdnom streljačkom vodu / nadajući se da baš njih neće pogoditi metak[1]. Osećam neku skoro pa zavereničku solidarnost kada naiđem na još neki par ljudi kojima je lepo. Zato su mi Njih Dvoje mnogo više od zbira Jednog od Njih Dvoje i Jedne od Njih Dvoje.

Vozim. Osim nekog kraćeg zagušenja zbog nekog sudara pošto smo prešli mađarsku granicu, sve ide kako treba. Od Njega sam dobio i pohvalu za vožnju, što mi baš nekako znači, pošto su mu kola, vožnja, trke i sve između prilično bitan deo života. Vozim i koristim neku tišinu koja je nedavno nastala jer su svi ostali zadremali da mislim o kući. Nekako mi je drago što ja vozim, jer znam da radim sve što mogu da se što pre i bezbednije vratim kući. Kod Ive. Za sada je sve u redu. Imamo super doktorku, stručnjaka za rizične trudnoće. Rizične, jer su Ivi potvrdili trombofiliju, a i imamo to „prethodno loše iskustvo“. Doduše, prvi susret sa doktorkom nas je svojevremeno malo razočarao, jer je pomalo hladna i tough. Ali opet, razumem otkud to. Posao joj je takav da se češće sreće sa lošim ishodima nego njene kolege koje se nisu specijalizovali za nas rizične, pa joj je verovatno to neki šablon koji koristi, da se ne približi previše i ne ponada. Šta ja znam. Bilo kako bilo, za sada je sve u redu, osim što Iva mora svakog dana da sebi ubrizga propisanu dozu fraksiparina.

Beč. Evropska prestonica Balkana. Prvi susreti sa Bečom odvijali su se na aerodromu, jer smo Iva i ja često put do Lisabona lomili baš tu. Mislim da je srpskohrvatski ako ne drugi zvanični, onda svakako najgovoreniji jezik te ustanove. Bukvalno ne možeš u WC da odeš a da ne slušaš čistačicu i majstora kako se dogovaraju o nečemu na jeziku koji si prvi naučio. Grad sam prvi put video i delove mu naučio zbog koncerata na kojima sam bio. Pamtim Pearl Jam u Štadhaleu pre tri godine i neviđenu sreću što ih gledam sa Ivom, a još uvek ne mogu da pojmim šta smo to doživeli kada je Gilmor svirao u dvorištu Šenbruna početkom prošlog leta. Šta je Berlin za Tursku, Beč je za nas koji smo bili Jugosloveni. Uvek sa nekim prizvukom stvari koje su bile moguće pa se ispostavile nemoguće, uvek sa nekim zaverama i zamkama na pameti, uvek centar moći koji je mislio da je jači nego što jeste, uvek ili garant mira, ili izvor sukoba, zavisi koga od ovih što sve znaju pitaš. Verovatno ga ništa tako dobro ne opisuje kao činjenica da su 1913. u njemu u istom trenutku živeli Hitler, Staljin, Trocki, Tito i Frojd.

U vreme kada sam planirao put za Beč, isto kao i u vreme kada sam u Beč stigao, bio sam srećan. Pod blagim znakom pitanja u vezi sa onim što će budućnost doneti, možda, ali srećan. I nije se tu radilo o tragu neke anksioznosti, više je to bio neki nagoveštaj treme: Iva i ja čekamo bebu; ne smem da pomislim, ne smem da se ponadam, ali ako stvarno sve bude u redu, Iva i ja ćemo uskoro imati bebu. Kako smo uopšte stigli do ovde? Od onog para čiji se ceo svet srušio leta 2012. Od ono dvoje koji su nekako uspeli da se podignu i ponovo izgrade, i pored toga što više ništa neće biti kao što je bilo. Od nas dvoje koji smo i pored početne srčanosti i uverenja da nam samo treba malo vremena da ti neki doktori kažu šta imaju, pa ćemo se mi već vratiti i sve nadoknaditi, stigli dotle da nismo baš sigurni koliko je pametno da uopšte nešto želimo i pokušavamo, pored svih zdravstvenih uzbuna koje su nas zadesile; možda želimo previše; možda je naše da shvatimo da smo gramzivi i da to što imamo jedno drugo već jeste više nego što mnogi drugi ikad dobiju; i možda ako poželimo nešto više, možda ako baš insistiramo na tome da želimo da imamo bebu, možda nešto zbog toga kvrcne i izgubimo sve (jer nije i da takvih tumačenja Ivinog stanja nije bilo). A opet… Za sada je sve u redu. Rekli su nam da ovog puta čekamo malog dečka. Znamo i koje ime želimo da mu damo, samo to još nikom ne pričamo.

Ovo putovanje mi je zato i nekako… Uzbudljivo. Zagreb, Metallica, 2010, malo pre venčanja. I ovo, sada. Mnogo se toplo osećam što život nađe način da mi neke tako bitne stvari kao što je muzika omiljenih bendova budu tu kada je bitno, i što je sve nekako povezano.

Smestili smo kola u garažu, a sebe u to neko generičko hotelče koje je praktično odmah iza ćoška od Gasometra, gde je koncert večeras. Kratak predah, pa se vidimo u lobiju. Jovo šteluje tablet, traži strim sa Marakane. Treći derbi u sezoni. Ne znam šta je traljavije, signal, vreme u Beogradu sudeći po snimku, ili sama igra. Shvatamo da gubimo 1:0 i da nam nije jasno kako uspevamo da budemo toliko loši. Pakujemo se i idemo napolje, prenos ćemo nastaviti na telefonu, kad opet nađemo net. Što se i događa, čim smo ušli u Mek. Što je nekom metalcu koji drži do sebe podatak da sluša i voli Ghost, to je normalnom čoveku svest o tome da voli da jede u Mekdonaldsu: dobro, jeste, volim, ali ne bih da se zna. Punimo se šećerom i kalorijama, svako u skladu sa svojom skalom za guilty pleasure. Zvezda još uvek sramotna, prestajemo da gledamo. Ipak, ubrzo dobijam poruku od Nikole: izjednačili smo. Dobro je, i nerešeno će biti dovoljno. Ustajemo i bacamo đubre, vreme je da se uđe u to čudo.

Gasometer su četiri velike kule, nekadašnji rezervoari za gas, svaki sa zapreminom od po 90 hiljada kubika. Imali su svoju svrhu skoro 100 godina, da bi osamdesetih usled tehnološkog napretka postali potpuno disproporcioni i skupi. Gradu je trebalo neko vreme da shvati da sa jedne strane ima nešto što vredi sačuvati (eksterijer i stil), a sa druge šansu da nešto sa tim i uradi. Zato je Gasometer danas kompleks sa gomilom stvari: bioskop, studentski dom, arhiv, stambeni prostor sa oko 800 stanova, tržni centar, te muzički centar sa barem dve sale, uključujući i ovu gde će večeras biti ludilo. Stižemo nešto pre nego što su sa ulaza sklonili onu rastegljivu traku koja po aerodromima sugeriše kuda se ne može i kako red treba da vijuga, i počeli da puštaju ljude. Prethodno su Njih Dvoje sa prozora videli gde su parkirani autobusi i zbog čega smo počeli da razmišljamo da ako budemo dovoljno brzi posle svirke, možda možemo da stignemo do tamo i ogrebemo se za neku sliku ili tako nešto. U redu čujemo razne srednjoevropske jezike, mada oni koje dobro razumemo dominiraju. Ulazimo i radi me adrenalin. Unutra je sve vrlo kulturno, za sve ima dovoljno prostora, šankovi su raspoređeni tako da nema gužve, odvojen je prostor za pušače, a štand sa Deftones robom je fino snabdeven. Početak je turneje. Prvo veče. Nisu svirali pet meseci. Možda ih dobijemo nedovoljno zategnute, ali možda i sveže i napaljene.

Predgrupu, ovog puta neke zanimljive mahom Azijate iz Kalifornije gledamo sa bezbedne udaljenosti. Sala se puni, što mi baš i ne prija. S jedne strane, lepo mi je što smo svi zajedno, troje ljudi sa kojima sam doputovao su mi mnogo dragi, ali s druge strane sa svakim novim čovekom koji prođe ispred nas, umre deo mene koji još od malih nogu mašta o tome da bude u prvim redovima na koncertu benda koji mnogo voli.

Proveravam telefon. Stigla poruka od Nikole. Računam da je derbi gotov, verovatno nije bilo više golova, čim mi se nije ranije javio. Piše da smo pukli 3:1 i da smo bili grozni. E, to je stvarno već previše. Lovim Jovin pogled.

– Jel’ ti OK ovde, ili bi išao malo napred?
– Ne znam, bratski… Možda bismo mogli i napred poć’.
– Mogli bismo, znam, posebno dok još nije gužva. Ali mi malo žao da njih ostavimo.
– Pa da ih pitamo?

Njih Dvoje bi radije ostali pozadi, mislim da je Njoj malo frka od gužve, što je razumljivo. Ipak, vide šta je nama na pameti i daju nam zeleno svetlo da to uradimo bez griže savesti. Naći ćemo se na kraju, tu gde se rastajemo.

Nas dvojica se probijamo napred, fazon Trst je naš. Idealno, bolje ne može, ne diraj ništa pokvarićeš. Gledam levo i desno. Koliko volim ovo. Volim život u kom sa ovog mesta treba da gledam Deftones, za koji minut. Volim muziku. Da nije nje, pola stvari nikad ne bi bile ovako dobre, a drugu polovinu nikad ne bih preboleo. Volim što od ovakvog naboja uspevam da verujem da će sve biti u redu, što lakše verujem i u sebe, i što se osećam kao da sam potpuno spreman. Te i takve misli prekidaju Njih Dvoje, koji su većali i ipak odlučili da je bolje napred, kod nas. E sad je stvarno sve spremno. Krici i zvižduci. Deftones su na bini. Mali beli snopovi svetla paraju mrak. Zuji neki sint, ili šta je već. „Ovo je… Čekaj… Ovo može da bude Korea!“ Dijagonalno od nas Stef naizgled lenjo i tromo počinje da svira, prvo dva uvodna akorda, a onda se uz Činov krik sve odvali, kao neki preteški komad glečera koji padne u okean i sve zatalasa. Rifčina, masno, ritam koji bi i invalida izvukao iz kolica i svi skačemo, što oni na bini, što ovi ispred i oko mene. Pesma kosi sve pred sobom, pa stigne do brejka, jedva se nekako priberem, ali me Činov vrisak opet razbije, zajedno sa kombinacijom gitare i basa zbog kojih svaki skok deluje kao da sa vrha nekakvog matorog drveta padam na neku enormnu trampolinu, i tako u krug. Pesma je gotova, Čino se nasmejan klanja, lepo mu je. Lepo je i meni, mnogo. Samo što ušima ne verujem kad čujem koju pesmu Stef počinje. Back to School, jebo te bog! Pa čekaj, pa stani, pa ja sam mislio da oni ovu pesmu ne podnose. Kamo ona priča da ih je izdavačka kuća 2000. izmuzla i naterala da Pink Maggit preprave i od nje naprave hit, pa im ga još izbacila kao singl, a da oni nisu mogli da smisle pesmu jer je bila skroz u za to vreme očekivanom rep-metal ključu? Naravno, nikog nije bilo briga što sam dvadesetogodišnji ja odlepljivao na tu pesmu i svaki put kada bih je kasno noću odvaljivao tako da mi vrišti u slušalicama, zamišljao sebe sa mikrofonom, što mislim da je čak išlo dotle da sam se ovako introvertan video kako se uprkos obezbeđenju i svim srodnim kerefekama penjem na binu na njihovom koncertu koji sam u glavi zamišljao, kradem mikrofon i deklamujem te stihove u koje sam verovao više nego što bih ikad mogao u bilo kakav religijski spis, ustav ili ugovor. Možda sad imam koju ili 16 godina više, možda sam neke stvari prevazišao ili prošao, ali gledaj me, vidi kolike su mi oči i koliko mi je bitno što gledam u Čina dok rukama gestikuliram i pokušavam svaku reč da proživim kao da sam je pisao:

Stop that, quit! – All that, quit!
Who ruined it? You did! Now grab a notebook and a pen
Start taking notes, I’m being everyone who’s on the top
You think we’re on the same page – but, no we’re not!
I’ll be the man, watch your backpack, pens and pencils
Just like he now flippin’ it, why you just keep it simple?
You just can’t go wrong rocking the clothes
Coppin’ the stance
‘Cause really it’s everything that you got!

Širim ruke u znak zahvalnosti, dok odzvanja otvoreno debelo E sa Stefove gitare na kraju pesme. Već sad vredi svaki kilometar koji smo od jutros prešli, ma svo planiranje i muvanje još od zimus. Ne stižem, doduše, ništa od toga da izrezonujem, jer Stef odmah ulazi u sledeći rif. Street Carp? Pa jebote, oni samo White Pony forsiraju! Neko im je rekao da toliko volim taj album, nema drugog objašnjenja. I još jedna bitna stvar: sve ovo izgleda neverovatno dobro. Svetlo je tako dobro dizajnirano, stvarno cela bina izgleda čarobno. A Deftones su kao pušteni s lanca. Čino leti po bini, sav u belom od kada je skinuo košulju sa početka koncerta. Na You’ve Seen the Butcher se osećam tako specijalno, ponovo. Kakva pesma, jebote kakva pesma. Tako sam srećan i toliko mislim na Ivu. Mislim: to je to. I’m done. Taken. Pobedili smo. Posumnjao sam, možda par puta. Pomislio o drugačijem životu, da. Ali koliko mi je drago što sam se na kraju samo nasmejao na takvu pomisao. I što sad, uz ovu pesmu, znam da sve znam. Bilo je raznih prepreka, ali mi smo ih sve prošli. Ježi mi se koža, bukvalno. Usput hvatam pogledom Ejba i raspameti me ono što vidim: ovaj čovek ne svira bubanj, on svira sa svojim bebi-plavim Tama kompletom (istim kao onaj koji je svirao u vreme White Pony albuma!), on bukvalno igra dok sedi i svira, pomera kukove, ramena, rukama se bukvalno dopunjuje sa svojim setom. Oduvek sam za njega mislio da je neverovatan bubnjar, već dugo znam da bih – da mogu – voleo da sviram baš kao on, ali tek sad vidim šta se tu sve događa, i koliko je on u skladu sa tim što radi. Ovo nije sviranje, ovo je nešto drugo, neki viši nivo. Možda bi neko mogao da prati, da kopira, da nauči svaki njegov udarac i da ima tajming koji ni kompjuter ne bi uspeo da rastavi od njegovog, ali postoji samo jedan čovek u univerzumu koji ovako zvuči i deluje: Ejb Kaningem.

Na Tempest gledam Jovu u oči. To je ta! Serhiov prateći vokal je ništa manje nego veličanstven i čini mi se da je baš to što ovu pesmu drži toliko visoko. Kao da sam samo trepnuo i pesma je već gotova. Feedback iz gitarskog pojačala sugeriše da se sprema nešto dobro. Nekakvo proviđenje me obuzima, ne umem da objasnim, ali sam potpuno siguran da znam koja je sledeća pesma. Skakućem i skoro pa euforično ali tiho ponavljam: Swerve City, Swerve City, Swerve City… Kako sam pogodio – ne znam, ali evo ga rif, usporen tako da je još prilagođeniji skakanju. I skakanje je jedino što radim. Dobro, i pevam. Znojav sam, umoran i žedan, ali mi to još niko nije rekao. U ovom svetu, na ovom mestu, ja sam na vrhuncu i ne postoji ništa što ne mogu. A Deftones samo nastavljaju, samo voze. Sledeća je Kimdracula i Činov glas je potpuno hipnotišuć, barem koliko i reči.

I really wish these snakes were your arms
I… I really wish you’d make up your mind

Ove reči će mi odzvanjati u glavi i zbog njih neću spavati, ali to će doći kasnije.

Onda ide Gore. Naslovna sa novog albuma. Albuma koji sam do sada već skroz zavoleo i prigrlio, iako mi je za to trebalo najviše vremena od svih njihovih albuma. Novi šok dolazi od toga što ono što sam mislio da je sempl, odnosno lupovan zvuk hajheta, zapravo dolazi direktno od Ejba. On svira sve to na hajhetu, tu, uživo. Pa kako, jebote? Kako uspeva da tako i toliko kontroliše celu pesmu, atmosferu? Nije to samo preciznost, Rammstein je precizan. Ovo je čista, destilovana emocija. Koja, kako to već pesma nalaže, vodi direktno u brutalnost i krv; pa opet u mir i kontrolu, lebdenje ili letenje na stabilnoj ali maloj visini iznad nekog relativno mirnog vodenog ogledala; pa opet agresija, za produženi kraj.

Ušli smo u blok novih pesama. Sledeću počinje Čino, nežno na svom belom SG-u. Dva lepa akorda. I lepi ali otužni stihovi.

Ne mogu sada o tome. Posle ću.

U realnost se vraćam kroz Minus Blindfold. Ne umem da kažem kada sam poslednji put čuo ovu pesmu, ali tačno se sećam osećaja kada sam je sa nepunih 18 godina slušao. Koliko te osnaži kada vidiš da nisi sam, i da to što te rastuži i naljuti, pa opet rastuži nije nešto što te čini čudakom i misfitom. Ovo je pesma koju sam svesno i namerno, a naizgled nasumično stavio u svoju knjigu. Ništa nikad nije gotovo, sve teče i sve je u ciklusima. To posebno treba imati na pameti kada ti deluje da ti se vrata zatvaraju i da ostaješ u mraku.

Ali ako se već gađamo stvarima koje deluju neočekivano i neobjašnjivo, rif koji otvara sledeću pesmu nema konkurenciju u kategoriji stvari koje se pamte za ceo život. Počinje pesma koja… Nije mi ova pesma spasila život. Bilo bi neodgovorno i nepravedno prema onome ko je napisao svaliti toliki teret na neku pesmu. To je pesma koja mi je produžavala život, dovoljno dugo da bih ga na kraju spasao. Ja sam i 2001. i 2002. preživeo na ovoj pesmi. Pesmi, odnosno izrazu koji mi je bio kristalno jasan, iako za njega ne postoji isto tako jasan i precizan prevod, pa sam ga prekrstio u „Krivljenje kičme“. Teething. Ne znam odakle im ideja da ovu pesmu izvuku i sviraju, ona čak nije izašla ni na jednom albumu. Ali sam uz njene zvuke potpuno van sebe. I od svih stvari koje može da ponavlja u brejku, Čino se vraća baš na Nasa, na onu verziju pesme sa Back to School EP-a koja je moja.

Life’s a bitch and then you die
That’s why we get high
‘Cause you never know when you’re gonna go
Life’s a bitch and then you die
And then you die

Sve izbacujem iz sebe, bukvalno sve. Ni kap vode ili krvi mi više neće trebati, kada se ovo veče završi, takav je osećaj. Ovako izgleda koncentrat sreće i zahvalnosti.

Bilo je još pesama do kraja. I znam da sam odlepljivao na svaku. Ali mi je to sve toliko očigledno, da prosto nema potrebe o tome pričati.

Kupujemo majice, znaš kako dobre, crne sa kragnom i malim belim ponijem izvezenim u levom uglu. Polako se izvlačimo iz gužve. Izlazimo i kružimo oko zgrade, nalazimo Njih Dvoje kod parkiranih crnih buseva. Napolju je ozbiljno hladno. Oni polako odustaju, kasno je, idu u hotel. Jovo i ja smo u fazonu da ako ćemo neku boleštinu da fasujemo – već smo je do sada fasovali, kad smo onako znojavi i zagrejani izašli na ovu vetruštinu. Čekamo kod ograde, niko ne izlazi. Neki Švabo što radi kao obezbeđenje nam povremeno daje kontradiktorne informacije, te neće skoro, te neće ni proći ovuda, te moraće da nas zamoli da se sklonimo odatle, te da sačekamo još. U suštini, on izbacuje neku rendom rečenicu kada ga neko nešto pita, a pošto ljudi koji se interesuju mahom odustanu a novi dođu, jedino Jovo i ja ostajemo kao hroničari te scene.

Prvi je, posle sto godina, izašao Frenk. Pozdravljamo ga, škljocamo, zahvaljujemo mu se. Slično i sa Serhiom. Sa Ejbom se zezamo pošto neki Austrijanac koji je bio pored nas nije bio siguran ko je on, pa je naglas pitao da li je i on iz benda. Odgovara mu dok ga slikam sa Jovom: „Yeah, I look different now, I had a shower.“ Jovo ga još drži u zagrljaju i odgovara: „I know, I can smell that“, posle čega se obojica kikoću. Ja bih mu svašta rekao, ali mi žao da ga smaram. Objašnjavamo da smo nas dvojica iz Srbije („Oh, wow!“) i da smo vozili ceo dan da stignemo tu, ali da je vredelo samo tako. Dočekujemo i Čina. Kakav dobričina. Izvinjavam mu se što ga gnjavim, samo jedna fotka, ako može. Može, naravno. I njemu ne pričam sve što imam da mu kažem, računam da tu na tih pet metara od zgrade do busa nemamo 36 sati koliko bi mi trebalo. Konstatujem kako sam ljubomoran na one koji će ih tek gledati na ovoj turneji, i kako su bili takvi da ti pukne glava. „Have a great rest of the tour, and have a safe journey.“ – „Well thank you so much, that’s really kind.“ U. Jebote. Upravo sam upoznao svog heroja. Moram da gledam zajedničku sliku na svakih 30 sekundi da bih bio siguran da se to i desilo. Dočekujemo na kraju i Stefa, čiji kez i izraz lica svedoči o tome da nema pojma gde se nalazi. Slikamo se tako da smo na istoj slici sa njim, objašnjavamo mu da mi to tako da ga kraće držimo na hladnoći, a on se samo kezi, njemu je sve lepo. Sumnjam da bih ikakav suvisli odgovor dobio od njega, sve i da sam imao nešto da ga pitam o štimovima, osmožičanim gitarama i efektima. Njegov izraz lica je savršen završni vizual za ovaj dan. Presrećni i prezahvalni se teturamo do hotela, mada deluje da sam od umora zaspao i negde usput, jer detalje ne pamtim.

Zvoni sat. Sutradan ujutru, odnosno četiri sata kasnije. Dogovor je da malo prošetamo po gradu, Njih Dvoje nisu do sada bili. Razgrćem zavesu, oči me bole. Napolju pada sneg. Ej. 19. april. Sneg. Pomeram se od prozora, kako bi i jovo koji se polako pridiže video što i ja. „OHOHOHOOO“, i samo se spušta nazad u krevet i okreće na drugu stranu. Idemo samo nas troje.

Hodam, par koraka iza Njih. Možda im smetam, možda bi im bilo lepše da tumaraju sami. Mnogo su mi simpatični. Sećam se kad je Ona pričala koliko su privilegovani što su zajedno i što su to što jesu. Upotrebila je izraz Power Couple, što me je nasmejalo jer mi je bilo slatko. Pitam se da li Ivu i mene drugi vide kao nešto tako kompaktno i srećno. Nije to nikakvo takmičenje, naravno. Nadam se da je i naša sreća nekom dobar primer.

Vozim nas nazad kući. Svira nam super muzika. Susnežica nam pravi male probleme. Vozim pažljivo, ali želim da stignem što pre. Želim da sam kući, kod Ive.

*                   *                   *

I don’t miss you
I don’t care where you are now
You’re a ghost to me
Left with my taste in your mouth

Taken away somewhere new

I’m used to it
This body is here but I’m gone

Šta ako nisi u pravu? Šta ako se jednog jutra probudiš i shvatiš da to u šta si verovao, to što te je činilo tobom, to što ti je bila snaga, hrabrost i život, uopšte više ne postoji i da imaš samo sebe da kriviš jer si želeo da veruješ u iluziju?

Možda šest meseci posle ovog lepog putovanja, Njih Dvoje su se razišli. Razveli. Gotovo. Nema više. Ima samo da se počne iz početka, ali nema nazad. Pogled unazad prija manje od pogleda u otvoreni nuklearni reaktor. Ne znam kako se to desilo, kad je počelo i kada je bilo gotovo. Nije moje da znam. Ljubav je neverovatno moćna. Neviđeni i nažalost užasno nestabilan izvor energije. Da budem slobodan u prevodu: „Opasna ideja koja skoro pa ima smisla“. Kada je sve u redu, sve možeš. Ali kada nije, ostaneš sa svim tim tajnama i ni sa kim živim da ih podeliš.

When I re-awake, I’ll re-awake in the waves
In a new realm
Catch this dream on film
You might just get used to it
And you’ll smile, smile, and dive deep

I sail on these waves, Hey!
Slip into the calming waves, Hey!

Nedugo posle povratka iz Beča desilo mi se nešto što je iz korena potreslo sve što sam mislio o Ivi i meni. Belo je postalo crno i sve je bilo kao u ogledalu. Nisam mogao da spavam, bio sam u potpunom mraku i mada su postojale opcije i nominalan izbor, ništa mi se nije činilo kao iole dobra ideja. Na papiru sam se nalazio u predvorju najsrećnijeg trenutka svog života i sve je bilo kako ne biva ni na krajevima ljubavnih romana, ali unutra sam znao samo za mrak. Bio sam potpuno paralisan tim osećajem. Želeo sam da izađem i nestanem iz svega, ali to nije bilo moguće. Znao sam da to što osećam nije fer, znao sam da to uopšte nisam zaslužio, ali to je prosto bilo tako i pomoći nije bilo. Mislim da nikad nisam prišao bliže kraju neke ljubavi. Gledao sam u ambis i ne smem koliko i ne umem da opišem to što sam video. Nije grozno, nije užasno na neki vizuelan način, samo je potpuno prazno i usisava. I na neki zastrašujući način ta stvar koje se toliko plašiš počinje da te obuzima i da te nagovara da joj se pridružiš.

Ne znam koliko je trajao taj period potpune nemoći. Nisam imao iluzija da ću se tog osećaja i svega što znam otarasiti preko noći, isto kao što je i naišlo. Ali sam se najiskrenije uplašio da sam lud kada sam shvatio šta mi je bila prva ideja kada sam počeo da se budim iz tog košmara. Počeo sam da idem na terapiju najviše zbog toga što sam želeo da znam da nisam lud jer mi je prvi impuls kada sam ponovo osetio da mi srce kuca bio da sačuvam Ivu i mene, vezu, brak, sve što imamo. I pored onoga što sam znao.

Postoji širom sveta, ali mi se čini da su Sloveni doktorirali na temu odbrane časti sakrivanjem bruke. Ne znam kako ljubavi umiru, znam samo da se o tome ne priča. A ako se i priča, to se radi samo da bi se dobila podrška za gašenje aparata. Taman posla da se nekom požalimo dok je još vreme: ako se dozna, znaće se i koliko si slab i treba da te je sramota zbog toga. Zato nikad nisam ni sa kim pričao o tome šta me je dovelo do pucanja.

Svako od nas mora redovno da čisti svoje šrafove i matice i redovno proverava nivo vode u rupama koje su usput unutar bića nastajale, a koje nije zakrpio na vreme, što u suštini nije ni mogao. Jadni Riči Edvards to najbolje sumira u Yourself: „Too many teenage holes to fill.“

Bilo je osim te još nekoliko pesama koje su mi tada redovno bile u glavi, i zbog čega mi danas nije svejedno kad ih čujem. Underwater Love od FNM, i Kimdracula i Let’s Meet in Real Life od Deftonesa.

Terapija je pomogla više nego što bih umeo da opišem. Još uvek pomaže, oko toliko stvari. Ako nisam od nule naučio, a onda sam makar potpuno utvrdio i skoro pa naučno dokazao zašto je važno boriti se za stvari koje su ti najvažnije. Kraj je uvek moguć, ali je isto toliko moguć i otpor, odnosno pokušaj da preuzmeš kontrolu nad sobom. Ako treba da vidim kraj, radije ću ga gledati dok idem da se obračunam sa njim, nego čekajući da se svetlo samo ugasi. Terapija mi pomaže da se oslobodim sebe, onog dela koji me uništava više nego što bi iko drugi ikad mogao. I da shvatim da nešto ipak vredim.

Na kraju, dve godine, odnosno puno buđenja noću, zamenjenih pelena, rasprava o tome ko je trebalo da ustane i doda mleko, rasprava o ko zna čemu upakovanih u nešto drugo, kalkulisanja koje pakovanje pelena se najviše isplati, i raznih drugih banalnih stvari kasnije, mislim da sam bio u pravu kada sam odlučio da nema odustajanja. Searching for my beautiful reward, što bi se reklo.

You’re an old hex
That just drained my will
So I put this gun to my head
And I smile, smile, and dive deep
I sail on these waves, Hey!
Slip into the calming waves, Hey!
Deep into the calming waves, Hey!

We have created
Now we’re gone… Hey!

And now a re-awakening
Another form of myself
I come right out of my skin

Slip into the calming waves
Deep into the calming waves
Slip into the calming waves
Deep into… Hey!

Right now
Bear witness
This rebirth
Right now

Ova tri koncerta Deftonesa me podsećaju na trenutke trijumfa, kada sam pobedio samog sebe. Kada nisam poklekao, nego nastavio da verujem. Neću da kažem da za to što sam danas srećan imam samo sebi da zahvalim, upravo je suprotno. Ali sam srećan što nisam odustao, čini mi se najpre od sebe.

Deftones, hvala vam na meni.

[1] Ognjenka Lakićević – „Anatomija zagrljaja“ (iz zbirke „Ljubavna pisma guglu“)