Da je sve bilo kako treba, mi ne bismo bili ovde. Kada sam negde s proleća video objavu da će Calexico svirati u Zagrebu 27. novembra, sećam se da sam odmah posle inicijalnog baraža misli tipa: „Pa naravno, zašto bi ih iko doveo u Beograd, nikad ništa od ovog grada“, pomislio kako je stvarno šteta što će nam biti tako blizu, a Iva i ja nećemo moći da ih vidimo. Nije da sam znao bilo šta o bilo čemu, ali sam ipak mogao da korektno pretpostavim da su bebe od tri meseca suviše male da bi bile ostavljene na par dana jer bi tata veoma voleo da izvede mamu na jedan koncert četiristotinjak kilometara odatle, bez obzira na to koliko je siguran da bi joj se dopalo to gde je vodi.
Uopšte, bilo je toliko puteva koji su kroz godine Ivu i mene mogli da odvedu daleko jedno od drugog, daleko od Calexica i samim tim ko zna gde, a opet tu smo, držimo se za ruke i u prohladnoj novembarskoj večeri 2012. godine prilazimo mestu gde ćemo ih prvi put gledati zajedno. Znam da će joj se dopasti i znam koliko je ovo važno. Welding back the pieces of a shattered heart. Tu smo negde.
Držim je za ruku i vodim je napred jer želim i da ih vidi i da ih čuje. Počinju sa Epic i sve je kako sam zamišljao da će biti. Džoui u svojoj „dobar dečko“ košulji, sa akustičnom gitarom i toplinom u glasu. Džon Konvertino za iskošenim bubnjevima tačno ispred nas, sa frizurom, naočarama i ozbiljnim cipelama. Još pet ljudi u bendu koji gitarama, basom, trubama, vibrafonom, klavijaturama, udaraljkama i harmonikom čine da je svaki kubni centimetar prostora popunjen toplotom i zvukom koji teši, hrabri, grli, poziva da ostaneš uz sebe i kaže da je u redu. Ne znam čime su me više obradovali – Splitter, Roka, Fortune Teller, El picador, Victor Jara’s Hands, Puerto, obradom Alone Again Or… Verovatno ipak sa Two Silver Trees, kad sam tu pesmu čuo u Parizu 2008. znao sam da ih volim. Opet, Para je tu da se proguta paket knedli.
I see you now
Through a glass wall
All that is you stays with you
All that is me stays with me
But we see it all
We feel it all
And there is no place we can’t go.
Od kada sam je prvi put čuo, ovu pesmu sam doživeo kao poziv na predaju. Zapravo kao poziv razuma. Ne vredi se opirati, praviti se da je drugačije, imitirati snagu. Ne. Da bi se bilo šta uradilo, ako je već „krenuti napred“ preambiciozno, treba prvo sve srušiti. Voda leči, ali vodu prvo treba pozvati da sve odnese. Tek kada svi ti ostaci, zalutale misli i nehotično loše sinhronizovana nadanja i očekivanja budu odneti, tek tada će moći da se gradi nešto novo. Zato nisam hipnotisan, nego najiskreniji ikada dok ponavljam refren.
Take it down
Take it all the way
Take it down
Take it all the way down
Below the waterline.
Negde pred kraj sviraju i All Systems Red, gde Ivu gnjavim i na uvo joj ushićen pričam kako je ovo predobra pesma, i da obrati pažnju kako se sve vreme diže i na kraju odleti, i kako su reči neviđeno snažne, a samo bi trebalo da umuknem i pustim i nju da sama vidi to što će se neizbežno desiti. Šta ću, toliko mi je stalo. Aplaudiram svom snagom na kraju, gledam ka Konvertinu jer je njegov bubanj pravcati motor ove pesme i odrečno klimam glavom da bih dočarao koliko je neverovatno dobro sve zvučalo. Vidi me i prijateljski se osmehne.
Na bis izlaze sa predgrupom i svi zajedno pevaju Look at Miss Ohio. Zvuče mnogo lepo, zvuče kao da je letnja noć na livadi, a oni su se okupili oko vatre. Ostavili su Crystal Frontier za kraj i to je sasvim u redu. Mnogo mi je lepo bilo. Vidim da je i Iva kupljena.
Stajem u red kod štanda sa majicama i drugim stvarima koje prodaju, levo od bine. Mnogo mi se dopala ta jedna bež majica sa onim mostom iz Nju Orleansa. Po delu grada u kom im je bio studio albumu su i dali ime. Vidi, ovaj što stoji ispred mene je onaj sa B92. Kako se beše zove? Onaj jedan iz sportske redakcije, mislim. Baš lepo. Mislim, B92 je odavno prestao da bude relevantan za skoro pa bilo šta, ali mi je kul da vidim kako neko ipak odskače.
Srećan sam pazario svoju majicu i zatvorio krug iz pariškog La Cigale-a načet još pre četiri godine, one večeri kada sam ih prvi put gledao, ali sâm. Idemo kući.
* * *
Napisao sam jednu knjigu. Trebalo mi je deset godina da je završim. Počeo sam da pišem krajem 2005. i bez lažne skromnosti, nisam mislio da pišem nekakvu knjigu. Pisao sam jer mi je prijalo, nije tu bilo nekog jasnog cilja ili ideje kuda to ide i šta hoću da napravim. Pisao sam o stvarima koje sam doživljavao i koje su me oblikovale, ili koje su me još uvek žuljale, a bitno su uticale na moje, pa hajde da kažemo sazrevanje. Možda je to malo preskupo, možda je pravilnije reći „odrastanje“. Svejedno, to što sam deset godina kasnije završio sa knjigom u rukama plod je tri stvari: velike ljubavi prema muzici, naknadne pameti (ili hrabrosti), i frapantnog nepoznavanja književnosti.
Muziku mnogo volim i stvarno volim da idem na koncerte. Bilo kakva muzika koja valja još bolja je uživo. Raznih sam se koncerata nagledao i vremenom počeo da ih potpuno stapam sa drugim stvarima koje su mi se događale u tom periodu. Veoma se često razmišljajući o nekom bitnom događaju u životu setim i nekog koncerta na kom sam baš u to vreme bio.
Generalno nisam neinteligentan, ali mi fali brzina, možda i smelost da na razne stvari u životu reagujem onako kako nešto kasnije shvatim da je trebalo. U neko gluvo doba noći se setim šta je trebalo reći ili uraditi, ali je em kasno, em nemam nikog budnog ko bi me saslušao. Zato su razne stvari koje su me još žuljale postale deo nekih i nekakvih priča. A i lakše je, povoljno utiče na psihu da se nešto sažvaće i… Hteo sam da kažem proguta, ali pre će biti ispljune.
Kad sam bio mali, voleo sam da čitam. Onda se nešto promenilo i nisi mogao ni puškom da me nateraš da uzmem neku knjigu u ruke. Kasnije, kad sam sa nekih 18-19 godina iznenada izašao iz puberteta, stvari se jesu malo poboljšale, ali šteta je već bila napravljena: postoji toliko bitnih knjiga, raznih klasika uključujući i one koji su bili deo obavezne lektire, koje sam elegantno preskočio. Da znam više o tim knjigama, da sam ih više pročitao, znao bih koliko je to što škrabam bez neke bitne vrednosti, i svakako daleko od kvaliteta. Sve ovo je neko već bolje i lepše napisao, ali to ne znam, pa mi je lepo da se igram. Sem toga, daj, knjige pišu neki ozbiljni ljudi, pisci takoreći. Ono, Kiš, Hemingvej, Adams, Heler, Tven, oni razni Rusi i Žil Vern. A ja sam kroz celu srednju školu non-stop dobijao četvorke na pismenim iz srpskog.
Kada sam završio knjigu, ona je sadržala 22 priče o odlascima na neke koncerte i meni koji u periodu od 1991. do 2013. odrastam, ne nužno sve vreme i sazrevam uz muziku. Nisam, kažem, u početku bio svestan da će se tu pojaviti neka nit, neka priča koja to sve povezuje, kao što nisam znao ni šta će se sve desiti i kako ću znati da je knjiga završena. Nisam se bavio recenzijama koncerata, računam da to treba da pišu neki ozbiljni ljudi, odnosno da nije moje da objašnjavam šta je dobro, a šta nije i zašto. Nisam ni birao da pišem o najboljim ili najvećim koncertima koje sam video. Radilo se o koncertima koje pamtim jer se baš u to vreme nešto bitno u mom životu događalo.
Knjiga koja je izašla malo se razlikuje od inicijalnog rukopisa. Za početak, samu činjenicu da sam objavljivani autor smatram savršenim zločinom. Imam nešto što sam pravio kada god sam imao vremena ili pameti za to tokom deset godina i što mi je na prvom mestu puno pomoglo. Proces je bio najveća nagrada. I onda spletom okolnosti neko kaže: „Ovo je skroz OK, mogli bismo to da izdamo.“ Neko koga znam i kome se rukopis (ili barem njegovi delovi) dopao mi je početkom maja 2015. rekao da se javim nekom koga on zna i ko bi knjigu mogao da izda. Prvi sastanak je prošao super, budući izdavač mi je čak pohvalio košulju. Nisam čoveka pre toga upoznao, ali sam znao za njega i šta i kako radi, tako da me je prilično impresioniralo to što bi bio rad da proširi svoju delatnost i kao prvu knjigu koju bi njegova kuća izdala izabere baš moju. Ipak, malo kasnije onaj drugar koji me je preporučio mi se javio sa savetom, da ne kažem preporukom da neke sitnice malo preuredim. Kako on, tako i moj budući izdavač rade u muzici. A muzika je, jelte, kod nas prilično mali posao na malom tržištu. Drugim rečima svi se znaju i ili rade zajedno, ili su radili zajedno, ili će raditi zajedno, ili sve to zajedno. I sad, to što sam ja bio malo slobodniji u nekim kvalifikacijama određenih osoba ili bendova, jer sam pisao te stvari u svojoj privatnosti i za svoj groš, pa možda bi tu trebalo biti malo pametniji. Inače? Inače će sve pasti u vodu, najverovatnije. Ne znam ko je tu prvi digao crvenu zastavicu od njih dvojice, ali mislim da sam bio dovoljno pametan da se ne raspitujem o tome, već da kažem: „Da, naravno“, i preko telefona izdiktiram izmene dizajnerki koja je već praktično završila prelom. Tako da je na kraju moja kritika (iliti blaćenje) lika ili dela Rundeka, Đuleta, Bore Đorđevića i Dragana Ambrozića bila dosta ublažena (ili potpuno zamaskirana), dok je na moju veliku sreću prikaz mojih iskustava sa organizacijom Exita ostao netaknut. I to je neki vid odrastanja: učiš o sebi i o tome kada i kakve kompromise praviš.
Knjiga se pojavila u štampariji početkom marta 2016. Bilo je nekih nesuglasica između izdavača i štamparije zbog kojih su ovi potonji želeli da se sačeka sa preuzimanjem knjiga, ali sam ipak otišao sa Jovom na bum i prepakovao ceo tiraž u gepek i na zadnje sedište punta. Otvorio jedno pakovanje, dao Jovi jedan primerak, a u rukama listao drugi. Mnogo lep osećaj. Kad se sve uzme u obzir, to što sam objavio knjigu je najveća prevara od kako je Lazanski devedeset i neke na TV Politika pustio promotivni VHS sa manevrima japanske vojske i predstavio ga kao svoju autorsku emisiju.
Sa izdavačem sam pričao o promociji knjige i dogovorili smo se da to bude 6. juna u Parobrodu. Predloženo mi je da se tu desi i neka akustična svirka, što mi se baš dopalo kao ideja, mada je pitanje koliko se ista ideja dopala i Vranjkoviću, kojeg sam odmah posle toga zvao. Ja ću zvati svoje ljude, izdavač novinare i koga još stignu da nahvataju. Koga sam mislio za moderatora? Au da, ima i moderator, da, da. Pitao sam Maju, od nje sam ionako dobio gomilu kontakata muzičara i muzičkih novinara kojima sam odneo po primerak knjige, i nekako mi je ona delovala kao prava osoba za taj posao, ali ona nije mogla, pa sam nastavio da razmišljam.
Sedim sa Ivom jedno veče kod kuće. Pričamo o tome kome sam sve dostavio knjigu i koga bih još zvao na promociju.
– Ej, a ona Pop depresija?
– Da, super si ih se setila. Oni su kul. Rade Stray Dogga i Anu Ćurčin, i još razne zanimljive stvari. Pisaću im.
– Mislim da je jedan od njih onaj Ivan Lončarević. On lepo piše. Možda bi se njemu dopala knjiga.
– On je valjda i neki sportski novinar, komentator, šta li. Pričao sam ti da sam ga video u Zagrebu na Calexicu. Ajd’ baš ću da im pišem.
Upoznali smo se u Brodu, u 29. Novembra. Bio sam pre toga sa Ivom na jednom od onih protesta protiv rušenja u Savamali, pa se to odužilo, pa sam mu pisao da pomerimo za pola sata. Bilo mi je glupo što kasnim na prvi sastanak sa čovekom, ali mi je isto bilo i žao da odem sa protesta: iako ne verujem da će to imati bilo kakvog učinka, savest mi zvoca i svakakvim imenima me naziva ako i toliko mali napor ne mogu da napravim. Ulazim u kafić, vidim ga da sedi u izlogu. Okrenut ka televizoru koji mi ostaje iza leđa kad sam seo. Ide prenos finala kupa, grobari igraju protiv ne sećam se koga, mislim da se igra na skoro renoviranom velelepnom zdanju stadiona u Gornjem Milanovcu. Iako vode 1:0, grobari prekidaju utakmicu i ubacuju razna sranja na teren. Gledam njega, pa opet ekran, pa se pravim nevešt i pitam o čemu se radi, valjda očekujući tiradu i potvrdu da je naš. Veoma sam se iznenadio kada sam koji mesec kasnije shvatio da ne navija za Zvezdu. To mu uopšte ne stoji.
U početku sam se malo brinuo da ću ga smoriti, pa sam priču o knjizi koju sam mu porukama najavio i koja je sada stajala na stolu sveo na pet-šest rečenica, u ključu „eto, nije to ništa posebno, ja sam malo nešto pisao i skupilo se“. Onda je počeo da postavlja pitanja. Mislim da je i njemu bilo malo čudno što sam ga zvao, a što sam sad delovao kao da je neko mene tako nevoljnog tu doveo. Kad sam shvatio da sa druge strane stola sedi prilično prijatna i predusretljiva osoba, lepo smo se ispričali. Nervira se što niko od moćnijih nije doveo Springstina u Beograd. Kaže da ga je gledao na San Siru i da je tek tad taj stadion ostavio utisak na njega, za razliku od nekog prenosa Lige šampiona koji je odande radio. Nalazimo se oko razne muzike. Priča kako je i on nekad davno bio metalac, a da ga je Miško Bilbija posle uveo u čari hiphopa. Zanima ga gde sam gledao Calexico, kažem mu da je priča u knjizi o koncertu u Parizu iz jeseni 2008. Deluje da ga ovo moje zanima i kaže da će se javiti čim pročita.
Koji dan kasnije mi je sinulo da bih mogao da skupim hrabrost i pitam ga da bude moderator promocije. Nisu mu strane takve stvari, i nekako mi se skroz uklapa. Pita šta se očekuje, kažem mu da neće biti neka gnjavaža, da sam se dogovorio sa Perom Janjatovićem i Aleksandrom Žikićem da budu tu u delu u kom se priča, kako će verovatno u razgovoru učestvovati i Peđa Novković, a da će posle toga svirati Vranjković sa manjim bendom, u akustičnoj varijanti. „Nidža je moj školski drug!“ Deluje mi potpuno neverovatno da su njih dvojica isto godište, bio sam ubeđen da je Nikola dobrano matoriji od njega. Imam moderatora, jej!
Promocija je bila… Jedna od najlepših stvari koje sam doživeo. Nije prošla bez stresa u pripremi, ali jednom kad je sve počelo, kad su ljudi počeli da dolaze i kad su napunili prizemlje Parobroda, kao da sam se odvezao i pustio da plutam. I danas mi neki detalji stoje u nekoj blaženoj nejasnoći, kao da nisam siguran da li se to stvarno desilo, ili sam samo sanjario. Znam samo da su se na jednom mestu skupili toliki toliko dragi ljudi; neki koji su me vodili na koncerte, neki sa kojima sam odlazio na koncerte, pa i neki na čije sam koncerte išao. Čuo sam toliko lepih stvari o sebi i o onome što sam pisao, da sam skoro pa poverovao u njih. Po atmosferi i po količini ljubavi koju sam osećao zbog prisustva svih tih divnih ljudi, jedino sa čim mogu da uporedim to popodne je žurka koju smo imali za venčanje, šest godina i jedan dan ranije. I tako negde na margini, praktično kad smo već završili razgovor i taman pošto su Vranjković, Danilo, Kiza i Peđa krenuli da se nameštaju, Ivan je iz svog teftera pročitao nešto što je planirao da prošvercuje na kraju. Referencirao je „Polje snova“ i citirao ono čuveno If you build it, he will come. I postavio neku paralelu sa onim što sam ja uradio: nešto možda luckasto, ali iz čega se izrodilo nešto mnogo lepo. Nisam siguran koliko ljudi je ukačilo to što je rekao, kažem – bili smo praktično na kraju govorancije, ali znam da sam se i pored bunila i topljenja od miline zagrcnuo i promenio prečnik zenica: da li je on upravo u ovo veče uspeo da ubaci i taj film, taj predivni i pretopli film, koji toliko volim? Ovaj čovek zna. Nikad o tom filmu nismo reč progovorili, ali se potpuno razumemo. Mislim da je to nešto kasnije, u repriznom terminu bila poslednja misao pre nego što sam zaspao.
* * *
Neverovatno sam spor kada je u pitanju nova muzika, posebno lokalna. Shvatio sam koliko su Consecration dobri tek negde između trećeg i četvrtog albuma. A za Stray Dogg sam dugo mislio da su neki Ameri.
Bila je Nova godina neke godine, bili smo na prvojanuarskom ručku kod Ivine mame, a u pozadini je na TV-u bio Studio B i novogodišnji Videodrom. Spot za Disappear bio je pokrivalica za intervju sa Dukatom. Tek tad sam povezao dva i dva, i tek onda se zamalo šlogirao kada sam shvatio da je nešto tako neosporno kvalitetno zapravo iz Beograda.
Bio je oktobar 2016. kada su u Sava centru koncert u deljaka zakazali Stray Dogg i Ana Ćurčin, i to je skroz imalo smisla: muzički, stilski, čini mi se i generacijski mi njih dvoje skroz idu jedno uz drugo. Krajem leta sam u nekadašnjem Mamutu kupio njihova dva sveža albuma. Bili su to jedini diskovi koje sam u tom cugu kupio, dakle totalni fazon dva oka u glavi. I tek sam gledajući omote zaključio da iza svega stoji Pop depresija. Kažem, sve ima smisla.
Ispostaviće se da će Iva biti na putu kada se koncert dešavao, zbog čega mi je bilo žao – siguran sam da bi se i njoj sve to dopalo, ali pošto bi mi bilo za nijansu više žao da ni ja ne odem, bio sam srećan kad je Marea rekla da bi ona vrlo rado išla. Kupio sam nam karte i negde usput pročitao da je koncept taj da su na bini postavljena sedišta i da se koncert događa u intimnijoj varijanti. S jedne strane mi je drago, biće sigurno baš lepo, a sa druge malo i žao, jer sam se taman ponadao da živim u nekoj drugoj Srbiji, onoj gde ovakva muzika može ‘ladno da rasproda ceo Sava centar. Možda jednog dana, šta znam. Do tada ćemo morati da se zadovoljimo prezirom prema državi u kojoj „neplanirana ušteda“ predstavlja stvarno izrečen odgovor nekog funkcionera na pitanje o vrednosti nekih infrastrukturnih radova, pre će biti neplanirani eufemizam za krađu, odnosno nabavku manje materijala od planiranog i potrebnog. Greška je, kao i krivica, individualna stvar. Nije moje da pričam belim listićima da su pogrešili, nije bitno ni da li to mislim. Postaće greška tek ako je i oni tako shvate. Ovaj narod ima nekakvu izopačenu a urođenu potrebu da empirijski dokazuje da se glavom kroz zid ne može. Kad nas neko sa strane pita zar nam nije bilo jasno kako će se sve završiti i pre nego što smo se zakucali, mi samo kažemo: „Ne znaš dok ne probaš.“
Stigli smo ne baš među prvima, sudeći po redu koji je već postojao kod južnog ulaza. Bilo je prohladno i neka kišica je padala, pa smo nehotično ispali bezobrazni kada smo stali skroz napred kod vrata i efektivno preskočili ceo red finog sveta koji je čekao da se vrata otvore – časna reč mislili smo da ljude već puštaju unutra, a da ti ljudi ispred u manjim grupama zapravo čekaju nekoga pre nego što uđu. Ali jednom kad smo bili ispod nadstrešnice, nije nam se sklanjalo odatle. Kroz staklo unutra primetim Ivana, u živoj konverzaciji sa nekim na vratima, još nekim koji tu nešto radi, i još nekim trećim koji nešto drugo radi. Kad su vrata konačno otvorili, video sam ga još jednom u prolazu, delovao je ispižđeno pa je bilo sasvim logično da mu se i ja nakačim i shvativši da me ne prepoznaje od polumraka i dioptrije, približim skoro da mu se unesem u facu i pozdravim ga sa: „Izvini, ti si onaj sa B92?“ Zagrlio me je i rekao: „’Ajde uđite i zauzmite neka lepa mesta.“ To su oni ljudi koje ti bude žao što si ih zezao, ali ćeš ih svakako u svakoj prilici svejedno zezati.
Koncert je bio predivan. Oba koncerta, to jest. Čudno je to, ali to su one stvari koje me učine ponosnim što dolazim iz Beograda, čudno jer sam u tome da neki drugi ljudi iz Beograda stvaraju nešto tako lepo i kvalitetno učestvovao apsolutno ni sa čim, pa otkud ponos? Ali da, kada bih nekom od drugara iz inostranstva pričao o tome šta to kod nas postoji da je dobro, voleo bih da ništa ne kažem, nego da učinim da su bili tu to veče u Sava centru. Dva preozbiljno zvučeća benda, muzika koja ne samo da dolazi sa nekog drugog mesta, nego i tebe tamo povede, puno gostiju uključujući i klince iz spota za Away na bini tokom te pesme, neki opasno dobar intro sviran pre No One But You, Ana koja je objasnila kako je tekst Ice Cream morala da promeni jer se „I’ve been selling all this ice cream“ bolje uklapalo uz muziku, ali da to jednostavno ne odgovara istini, jer ona u periodu o kom pesma govori u Americi nije prodavala sladoled, već mafine. I sveukupno neviđena količina nekakve dobrote, topline, pa možda i nade, ne znam.
Ivan je počeo da dolazi kod nas tokom tog leta, tamo posle promocije knjige. Zračio je dobrim i pozitivnim (ali ne onom vrstom napadne pozitivnosti koja me kod ljudi nervira) i bilo mi je jasno da želim takvu osobu u svom životu, ali me je malo i plašilo da ga ne uplašim što ga tako napadno uvlačim u naš život. Ipak, imao sam veoma snažan utisak da je oduvek tu i pripadao. Negde u to vreme Iva i ja smo kao zajednički rođendanski poklon od Maree i Velovića dobili Lili, koja se brzo sprijateljila sa Zumom, a u Ivana se apsolutno zaljubila. Svi smo, zapravo. Samo je još trebalo da ga skroz upoznamo, zbog čega sam se radovao svaki put kada bih smislio neki povod da ga pozovemo u goste.
Kasnije se i naš život puno promenio, i jedna od prvih stvari koju je rekao kada je čuo za vest bila je da je siguran da Lili ima jake veze sa tim. Čak je i tu našu vest pomenuo u svojoj emisiji. Moram da nađem taj snimak.
* * *
Ni 2017, kao ni pet godina ranije, nisam znao bilo šta o bilo čemu, pa sam kupio dve karte za jedan koncert koji će se desiti u novembru. Ne mogu da kažem da sam mislio nešto ili pretpostavio nešto drugo, pre će biti da nisam ni razmišljao, a i kako bih, u tih prvih par meseci od sredine avgusta pa nadalje smo vrlo malo spavali. Tek, kupio sam Ivi i sebi karte za Marka Lanegana, naivno pretpostavljajući da ćemo Filipa koji na dan koncerta još neće imati ni tri meseca, ostaviti sa nekom od baka dok se ne vratimo iz Doma omladine. Kako to ne biva, pitao sam Rastka da ide sa mnom, kad već imam karte.
Istina kojom se ne ponosim je da 2012. nisam znao ko je Mark Lanegan. Zbog toga sam propustio da odem na njegov prvi beogradski koncert. Tek negde na proleće naredne godine, sedeći u Lejli sa Biljom, rođakom iz Makedonije koja je došla na Depeche Mode, čuo sam Nearly Lost You i zastao da bih se blago nasmejao. Prvo, pesma atmosferom i refrenom neverovatno precizno sumira ono što bih sam mogao da izjavim o gubitku od prethodnog leta, i činjenici da je on još i nadoknadiv, ali da je mogao da bude još mnogo veći i samim tim nenadoknadiv. Pesmu znam sa saundtreka za Singles, i voleo sam je dugo, samo je dugo nisam čuo. Proverim to veče na netu šta se uopšte desilo sa Screaming Trees i čovekom koji je imao onakav glas, kad ono… Bio je u Beogradu prethodne jeseni. Sledeći put kad je bio u Beogradu, bio sam i ja. Bila je i Iva sa mnom. Lanegan je pre toga objavio album sa prilično zanimljivim izborom obrada, sve u nekoj nežnijoj i tišoj varijanti, pa je i koncert bio sedeći, dole u bioskopu Doma omladine. Mnogo je lepo bilo, sećam se i da je Halo of Ashes zvučala predivno u takvoj stripped down verziji. Kakav glas ima taj čovek. Sve leči. Valjda je negde usput uspeo i sebe da zaleči…
Kada je februara 2015. sledeći put bio u Beogradu, koncert je bio gore u Amerikani, i pamtim ga po tome što je to bio prvi put da smo Iva i ja izašli posle preko šest meseci koje je provela mahom u bolovima i u krevetu zbog dvostruke diskus hernije i svih komplikacija prouzrokovanih istom. Kakav god da je bio koncert, bio je najbolji na svetu, jer je toliko prijao osećaj da smo opet oboje na nogama i radimo stvari zajedno. A koncert jeste bio mnogo dobar. Minimalno svetlo, odličan prateći bend, i taj glas. Kažem, leči. Glas, intonacija, tekstovi pesama, sve to ti jasno stavlja do znanja da je Lanegan dosta toga preživeo. Mnogi iz njegove generacije i iz tog grada nisu. Sijetl je iznedrio toliko polupanih heroja, a većinu smo ih izgubili. Pitam se oseća li on nekakvu krivicu jer je preživeo, znajući da je radio mnogo toga od čega neki njegovi bliski prijatelji nisu. Ne znam, na bini se jedva vidi, a emocije u principu ne pokazuje. Samo peva, a ti gutaj knedle na One Way Street, When Your Number Isn’t Up, One Hundred Days, The Gravedigger’s Song, Deepest Shade, Creeping Coastline of Light, Low, I Am the Wolf, i posebno na Harborview Hospital. Svaka čast ljudima koji ga već eto treći put dovode u Beograd.
Ranije nisam znao jer nisam obraćao pažnju, ali mi je posle postalo jasno da je promoter Laneganovih koncerata u Beogradu bio Ivan Lončarević sa svojom Pop depresijom. Pred novembarski koncert 2017. Ivan je u saopštenju za medije poentirao podatkom da se još nije desilo da neki strani izvođač četiri albuma za redom koncertno promoviše u ovom gradu. Vidi stvarno, Blues Funeral 2012, Imitations 2013, Phantom Radio 2015. i evo sad Gargoyle. Fascinantno, skoro koliko i sam Lanegan. Čovek koga nema ko nije zvao da sarađuju, i koji svojim glasom prosto preuzme atmosferu svake pesme kojoj je pozajmio svoj talenat. Čovek koji se uredno pojavljuje u spotu za No One Knows iako u toj pesmi ne peva – jednostavno, Džoš Homi ga je smatrao ravnopravnim članom Queens of the Stone Age i želeo je tako da ga prikaže, iako je ovaj pevao samo nekolicinu pesama na tom albumu. Čovek čiji dominantan deo repertoara predstavljaju svedočenja, sećanja i kajanja zbog zavisnosti, a preživeo je da ti sam o tome priča. Čovek koji je dug put prevalio, bukvalno bio i na vrhu i na dnu, i eto ga sad, dolazi da ponovo peva u Beogradu. Radi ono što voli, nije li to bio svačiji san na početku?
Iva je kod kuće, čuva Filipa. Jeste mi žao što nije tu, ali dva puta smo već bili na Laneganu, pa nije smak sveta. Rastko je sa mnom. Rastko je super. Jedno od onih slučajnih poznanstava sa nekog letnjeg raspusta iz prve polovine devedesetih, ali nekako smo ostali u kontaktu i primećujem da često završimo na istim koncertima. Vreme u holu ispred Amerikane prekraćujemo pričom o nekim drugim ljudima koje smo upoznali leta kad smo se upoznali, i sumanutim sudbinama nekih od njih. Iz nekog razloga to nas je direktno odvelo do mračnih stranica istorije Riblje čorbe. Rastko nije upoznat sa hitom nad hitovima Po livadi rosnoj, oduševljeno pronalazim spot na jutjubu, ali se od žamora oko nas ton uopšte ne čuje. „Nema veze, sve je jasno“, cereka se kada na trinaestoj sekundi spota vidi Borino lice u gro planu. Priprema bine posle poslednje predgrupe je gotova, sudeći po svetlima koja su se ugasila. Ulazimo unutra, fino je popunjeno.
U skoro potpunom mraku kreću sa Death’s Head Tattoo. Zvuči bolje uživo nego na albumu. Nastavljaju da gaze sa Gravedigger’s Song, sve je nekako pogrešno ali savršeno: Laneganov glas je kao da somotom oblažeš zarđalu šipku, bina je niska, puno je ljudi ispred mene, „diskretno svetlo“ bi bilo ravno tome da upališ sva svetla koja imaš u kući uključujući i ono na aspiratoru, otvoriš fižider i upališ rernu, u odnosu na ovo što dimovano spušta neku sramežljivu boju na vrhove glava ljudi na bini. Mrak nije tu da zastraši, mada možda da upozori. Mrak je jednostavno tu jer je to tako u životu. Jednom kad se navikneš, lakše ćeš se nositi sa onim što te snađe. Nema greške kad se s nekim u mraku prepoznaš. Ima nečeg u toj tami što ti čak i olakša borbu, možda te čak i dodatno motiviše. Ljudi koji znaju tamu znaju i da se prepoznaju. Mrak je tu i zato što Lanegan ima glaukom. Prilikom jedne promene brecnuo se na svetladžiju sa: „Too bright, man!“ Sve u svemu, osećaj je da je sve baš onako kako treba da bude.
Na Hit the City sam se i ja raspištoljio. Baš volim tu pesmu. Genijalno mi je ono odbrojavanje na kraju. Ređaju dalje pesme, malo starih, malo novih. Nocturne i Beehive su ozbiljno dobre. Koliko mi se čini, bend je isti kao prošli put, mešavina Amerike i Evrope. Doduše u par navrata im se na bini pridružuje i neka crna istetovirana utegnuta cica, opasno peva. U nekom znatiželjnom zveranju između pesama na galeriji primećujem Ivana. Mora da je lep pogled odatle. Vadim telefon, znam ljude koji znaju ljude:
– Gazda, može tu gore kod tebe da se dođe? Preko veze. Drugar i ja. Bili bismo dobri.
Nema odgovora. Nastavljam ofanzivu dve pesme kasnije:
– Neki bi ćutanje protumačili kao odobravanje.
Par minuta kasnije vidim da je primetio poruku i da pokušava da me nađe. Piše mi da dođemo do ulaza na galeriju da nas uvede. Još jednom je potvrđena drevna istina da u Srbiji možeš sve da postigneš ukoliko imaš dovoljno dobru vezu.
Pogled odozgo je mnogo dobar. Sala je stvarno krcata. Primećujem u masi na par mesta i ljude koje znam, eno su na primer i Marko i Irena, komšiluk reprezentuje. Gledam sve to, mnogo dobar koncert i ljudi koji uživaju, i mnogo sam srećan. One Hundred Days je tako lepo legla, iako te spušta, to radi kao da te dodiruje plišom. A onda te tako blaženo zanemoćalog pokupe Harvest Home i Floor of the Ocean, obe sa tim hipnotišućim gitarskim temama, i samo te odnesu daleko. Kad se stiglo do Methamphetamine Blues, sve je – koliko god to pogrešno zvučalo – prosto poletelo. Rokali su za medalju. Evo, priznajem, i ja sam pevao.
Na bis je izašao prvo u minimalnoj varijanti sa One Way Street, da bi mu se za Bombed pridružila ona cica. Tu negde nas obezbeđenje moli da siđemo nazad u salu, gledam Ivana, klima glavom, izgleda da moramo. Mark će proći tuda na putu do bekstejdža, dogovor je da tu ne bude ljudi kada bude prolazio. Spuštamo se dole taman dok bubnjar palicama odbrojava poslednju pesmu. Znam ovu temu, šta je beše ovo? Polako se penje, polako se vazduh puni, i onda kreće rif: Dead Souls! Čuo sam verziju od Nine Inch Nails, original Joy Divisiona je… original Joy Divisiona, ali ova pesma tek sad zvuči tako moćno. Svi cupkaju, ali oni malo stariji koji su prvi i prepoznali pesmu stvarno odskaču. Ispred mene Miki Ristić poskakuje mlad i ponavlja ono „They keep calling me“ iz refrena. To je to. Dobili smo „Thank you very much“ i „Good night“. Mark će doći na štand sa robom da potpisuje stvari, pa ko hoće može da ga pričeka. Vidim da prodaju i knjigu njegove poezije, grabim jednu, prelistavam – genijalno, ima i komentare i odabrana objašnjenja. Sačekaću da se raziđe gužva oko stola. U holu još uvek puno ljudi. Grabim Lončarevića u obaveznoj Arsenalovoj bordo tenerci za rame, grlim ga i pokušavam da mu se zahvalim. Njegovo veče još ni izbliza nije gotovo. Novinar, skriboman, neverovatan poznavalac muzike, u slobodno vreme koncertni promoter koji uporno dovodi Lanegana i gomilu izvođača za koje nisam čuo. Ali na prvom, drugom, desetom i poslednjem mestu – divni, dobri Ivan. Čovek kome se pri svakom susretu Mark Lanegan izvinjava jer mu je 2013. nehotično zalupio vrata od taksija preko prstiju.
Dočekao sam svoj red za potpisivanje. Ili sam tako mislio, pošto su neke devojčice koje su bile ispred mene ipak odlučile da se slikaju sa njim koristeći telefone od svake ponaosob. Pogledam ga, pogleda on mene, razmenimo šaljive „ah, šta ćeš“ poglede i slegnemo ramenima obojica, a ja se vratim korak unazad da im ne bih bio u kadru. Ona cica sedi pored njega i ne deluje ni uzbuđeno ni konsternirano zbog svega. Posle mi je objašnjeno da je u pitanju nova gospođa Lanegan. Interesantan su duet. Dobio sam svoj potpis i zahvalio se, posebno zbog toga što nam se uporno vraća. „My pleasure“, kaže on.
Kada se Fipi rodio, bili smo malo više vezani za kuću, ali nam je strika-Ivan često dolazio u goste. Takve večeri umele su da budu beskrajno zabavne, pošto sada nije više samo Lili pokušavala da mu otme pažnju. Sećam se kad su jednom i Filip i ona pokušavali da se popnu na njega dok je sedeo na podu, na šta je on oduševljeno digao ruke u vis i vikao: „Idemo! I Vuk i Dana! Svi da dođu!“ Ja bih obožavao da ga ispitujem o raznim koncertima i ljudima sa kojima je sarađivao, a on je za uzvrat uredno samoubilački i uzaludno pokušavao da nauči Fipija da kaže „Sale kapiten“ i slične kvazi-grobarske baljezgarije. Imam krajnje verovatnu teoriju da je on zapravo naš, ali je u nekom trenutku doživeo neki udarac tupim predmetom u glavu i da je zbog amnezije počeo da misli da navija za njih.
* * *
– Kad je tebi rođendan?
– Jedan dan sledeće nedelje. Što, hoćeš da me vodiš na Rajka Mitića da se usvinjimo?
– Pitam, da dam mom numerologu. On i beli mag da skinu neke čini.
Šalje neku gomilu cifara, kaže: „Eto, sada među nama nema tajni.“ Nije mi jasno da mi je upravo poslao matični broj. „Znao sam da si umetnički tip i da ti brojevi ne idu.“ Haha, stvarno mu je rođendan sledeće nedelje.
– E pa srećan ti rođendan.
– Aman!
– Ništa ti nije stiglo na mail? Još bolje.
Šaljem mu skrinšot personifikovane karte sa njegovim imenom. Pearl Jam, Berlin, 5. jul naredne godine.
– Pa ti nisi normalan, jebote. Auuu. Pa čoveče…
– Jednom dođe proleće posle 25 godina.
– Pa hvala. Ali stvarno nisi normalan.
– To je možda u nekim segmentima i tačno, ali ovde krajnje irelevantno. Ono što jeste bitno je da bih ja stvarno voleo da sam imao jednog takvog starijeg brata kao što si ti. Ali OK, nije ni ovo za bacanje.
Ivan i ja idemo na roadtrip u Berlin, da gledamo Pearl Jam. Puno smo o njima pričali ranije, iz čega se iskristalisalo da se apsolutno ne slažemo oko učinka Brendona O’Brajena, te da ih on nije gledao uživo, a da bi baš voleo da mu se to desi. Ja jesam. Kako često volim da istaknem, prvi put sam ih gledao tako što sam pobegao iz vojske u Zagreb na njihov koncert. U stvarnosti, situacija je bila nešto manje dramatična, iako jednako apsurdna. Naime, septembra 2006. sam započeo civilno služenje vojnog roka. Prigovor savesti i sve to. Po tadašnjem zakonu, lica na služenju bilo koje vrste vojnog roka se isto tretiraju i isto nemaju pravo da napuste zemlju bez nekog specijalnog odobrenja Ministarstva odbrane. Jedan pogled ka onom manijaku koji je voleo da se smatra našim pretpostavljenim i koji je ozbiljno shvatio ideju da ćemo mu pomoći da prokrči, betonira i popravi staze oko opservatorije na Zvezdari, bio je dovoljan da zaključim da ni ne pokušavam. Umesto toga, prijavio sam da imam neki ispit, i uzdao se u to da na Batrovcima ne postoji šansa da znaju da li sam na civilnom služenju ili ne, što se ispostavilo kao tačno. Drugi put sam ih gledao sa Ivom, u Beču početkom leta 2014. Oba puta je bilo fantastično. Tako da opcija da idem sa Ivanom u Berlin i da gledam tako dobar bend u tako čarobnom okruženju kao što je Valdbine nije iziskivala nikakvo kompleksno razmišljanje. Seo sam na net dana kada su počeli da prodaju karte, čekao svoj red, kupio dve i shvatio da imam idealan rođendanski poklon.
Nismo izabrali direktan let, Lufthanza preko Frankfurta je bila nešto malo jeftinija, a ne izgubi se ni puno vremena u presedanju. Povratak će biti preko Beča, tu će biti malo kraći lejover, ali požurićemo. Krećemo sabajle iz Beograda, ali tako je bolje, da stignemo u grad na vreme, koncert je to veče. Doduše, kad me je Ivan pokupio taksijem u 4 i nešto ujutru, mislio sam da je ceo plan najgluplja ideja koja mi je ikad pala na pamet.
Ako se izuzmu Iva, Filip i Lili, ne pamtim da mi je nečije društvo toliko prijalo kao tih dana. Svaki let, šetnja, vožnja busom ili metroom bili su puni nekih sudbonosnih razgovora, bilo smrtno i emotivno ozbiljnih, bilo potpuno kretenskih. A koncert…
Prvo uđeš u onaj prostor, gde te i spoznaja činjenice da ne možeš u parter jer je krcato i ne daju više nikom da se spusti dole, nego jedva nađeš par mesta na još uvek osunčanoj padini tog impresivnog amfiteatra ukopanog usred šume, ni najmanje ne izbedači. On je tu već gledao Nila Janga, ja još nikad nisam bio. Pa ti ne smeta ni što koncert počne a još je dan – a dan, jelte, gore na severu leti traje dosta dugo – i što će mrak pasti tek negde u poslednjoj trećini svirke. Pa se spremaš da gledaš i slušaš bend koji je preozbiljan i zvuči predivno, i veruješ im svaku reč, i znaš da je svaki akord od srca, i shvatiš da su tu praktično od dana kada si počeo da se zanimaš za muziku, možda i jedini bend koji je bukvalno rastao sa mnom od te neke ’91. na ovamo, jedini koji su se taman tad pojavili i sve vreme radili i divne stvari stvarali, i još su tu. A sve počne koji minut pre osam, uz neki intro na klaviru, gde Ivan znalački kaže kako je to Filip Glas.
U početku sam samo stajao i gledao, sve mi je bilo potaman, i pogled, i zvuk, i tople reakcije ljudi na tipično nenametljiv i u najboljem smislu reči skroman početak sa Wash i Sometimes. Ipak, kad je krenuo Corduroy setio sam se svega: i sebe iz epohe kad sam ovu pesmu stvarno primao k srcu, i činjenice da sve možeš da preležiš, ali da kraste i neki sitni ožiljci ostaju, ali da to uopšte nije loša stvar. Slično sam se ježio i na Save You. Na Given to Fly se već osećam mnogo svečanije, kao da se više ne radi o meni, nego o nečem puno univerzalnijem. Uostalom, jedan moj veoma dobar a poprilično religiozan prijatelj mi je jednom davno pričao kako misli da je ta pesma o Bogu. Sve je moguće. Za Red Mosquito imaju specijalnog gosta, kako ga Edi Veder oslovljava: „The Neil Young of photographers and also a great, great harmonica player“. Izlazi Deni Klinč, da bi svirao usnu harmoniku na ovoj bomboni od pesme sa No Code, albuma koji su to veče iz nekog razloga više puta posetili. Ako se uzme u obzir da ću naredne godine prvo biti na metar od Rosa Halfina u snejk pitu u Lisabonu, a onda praktično za istim stolom u Rovinju sa Brajanom Rašićem, mogu da kažem da sam štiklirao sve najbitnije rok fotografe našeg vremena. Nisam? Evo, bio sam na izložbi Antona Korbijna u istom tom Berlinu tamo negde 2016, može to da se računa?
Mnogo sam se obradovao kada su počeli da sviraju In My Tree. Pred očima mi se smenjuju slike i uspomene na vreme kada se ova pesma pojavila, na taj divni dečački prkos koji je u meni pobudila, na mreškanje mora i dizanje maestrala na koji me zvuk druge strofe uvek podseti; pa se onda sve u sekundi promeni kada shvatim da dečak više nisam ja, nego Fipi koji raste, koji je sad u Beogradu i jedva čekam da ga ponovo vidim, i nešto skoro kao suza zbog svega. Ne znam da li će ovu pesmu ikad zavoleti, ali ni ne razmišljam o nekoj predaji štafete. Štaviše, rado bih je podelio sa njim, ova divna pesma može da bude i njegova i moja. Krug se zatvorio nešto kasnije kad su svirali Wishlist.
Habit zvuči nekako dodatno ljuto. Poružneli su je nekako, ne znam šta je u pitanju, ali kao da je sviraju u pogrešnom štimu, po svemu sudeći namerno. Edi onaj recitovani stih menja iz „Speaking as a child of the nineties“ u „Speaking as a man who despises racism in any form“, pesma je prosto nabijena nekim neprijatnim osećajem, svega tu ima, i Trampa, i moderne Amerike, i generalne politike… To što su sledeću svirali Angie od Stounsa mi se u prvi mah učinilo kao blesava fora, ali je par izmenjenih stihova kasnije ispalo da se obraća Angeli Merkel i njenom polakom ali već vidnom otklonu od humanizma i prihvata migranata ka populizmu i borbi da ne izgubi izbore. Svašta se tu još događa, ko će sve to još pohvatati. Mislim na koncert, ne na politiku. U stvari, gde je granica? Kaptiran tim mislima, jedva sam primetio da je Lončarević seo. Kuca neku poruku. Pitam, kaže da ga malo leđa bole. Moguće, znam da ima istoriju tih problema, ali se i nadam da jesu leđa, bilo bi mi žao da ga nešto drugo muči. Primetio sam da najčešće u životu pate oni koji najmanje zaslužuju da pate. Ivan, na primer, zaslužuje da bude srećan.
Peglanja je, baš onako muškog, dole u parteru bilo pri svakoj zgodnoj prilici, i sam Veder je odao priznanje ljudima na tome (a on je autoritet na tu temu, video je sveta), ali sve je prosto eksplodiralo tokom Porch. Kud ćeš bolju pesmu za to, i pored toga što nikad više neće zvučati kao na albumu, ili kao kada je za bubnjem sedeo Dejv Abruzese. Volim ja Meta Kamerona i vidim koliko ga ostali ljudi u Pearl Jamu vole, i kapiram da je neverovatno važan deo svega što rade, ali nekad ne mogu da povežem onu zver koja je onako svirala Jesus Christ Pose, pa ni onaj gruv sa Superunknown, sa onim što se događa u nekim PJ pesmama koje je on preuzeo. Bilo kako bilo, neko je u masi odlučio da je dobra ideja da karton koji služi kao neki poslužavnik koji obuhvati šest plastičnih čaša, a koji se dobija sa šest kupljenih čaša na šankovima, baci kao frizbi. Neko drugi, peti i dvesta trideset sedmi je ragovao kao istinski poštovalac te ideje, i ceo onaj produženi brejk u sredini pesme je izgledao potpuno sumanuto, jer je gomila kartona neprestano letela okolo, na sve strane. A Porch je… Daj da ne bežimo od teme. Porch je ona pesma koju sam mnogo slušao i veoma lično shvatao proleća 2001, kao i u repriznom terminu s proleća 2002. Najlepše su pobede koje dođu posle preokreta, kad si se već i sam praktično pomirio sa porazom. Ma gde si se pomirio, nikad to ne bi prihvatio, nego si morao da se praviš da je tako.
Prvi bis počinje lagano, sa akustičnim Thin Air i Thumbing My Way. Ova druga mi baš znači, taman me vrati u proleće 2003. i nekako zatvori tu mračnu stranu istorije. Posle sam negde pročitao da je nisu svirali u Evropi još od 2006. Sudbina, šta ćeš. Sledeću pesmu Edi najavljuje tako što hoće da je posveti jednom starom drugaru, saborcu takoreći, koji je počeo da se bavi muzikom odavno, nije baš uspeo, iako kažu da su imali hit u Belgiji. Nešto mi to sve poznato, ali ne mogu baš da povežem tačkice, dok mi Ivan usplahireno nešto viče na uvo. A? „Singles! Singles!“ Pesma je za Klifa Ponsiera. Haha, ajoj, to je lik Meta Dilona iz filma. Genijalno! Nije čudo što se ispostavlja da je pesma koju sviraju Breath, sa tog saundtreka koji je sve otvorio, iz filma zbog kog već preko 25 godina želim da vidim kako taj Sijetl stvarno izgleda i da shvatim da je i meni tamo tada bilo mesto.
Drugi bis dolazi sa pričom o tome koliko su srećni što su tu i što mogu da rade to što rade, kako ih sada na turneji prate cele porodice i kako svi uživaju na ovakvim letnjim raspustima. Danas su, eto, videli zid i obišli muzeje koji govore toliko toga o ljudskoj prirodi, o najgorem i najboljem u nama, i žrtvama koje su nekad neophodne. I hteli bi da posvete sledeću pesmu Rodžeru Votersu. Ha? Nisam stigao da dignem obrvu do kraja, već su počeli Comfortably Numb. E to je već lepo iznenađenje. Majk Mekridi ne da sija, nego zrači dok solira. Tu pesmu ne samo da ne treba svirati ako ne znaš da sviraš, nego prosto nije za svakog, koliko god bio dobar muzičar. Moraš da je osećaš, ne možeš da se igraš sa njom, ili da je sviraš po katalogu. Znam da je kraj blizu, ali znam da još nismo čuli ono najbitnije. To se dešava sa Alive. To se definitivno dešava sa Alive, tu se sve dešava. Priča se završava sa Rockin’ in the Free World, gde na binu izlazi i Džej Maskis i dobija prostor i za solo. Jedna od onih gitara koju žmurećki prepoznaješ. Otkud on? Bio u kraju, verovatno. Odaberi bilo koji dan u Berlinu, i sigurno će u gradu biti i neko bitan. Koliko sam srećan što smo bili ovde i doživeli ovo.
Na povratku je u S-banu moj red da pričam, o fragmentima istorije, o tome kako je istorija sastavni deo budućnosti, o tome kako su, što bi rekao Momčilo, ovo dani visokog napona. Sutradan smo dan počeli zajedno, šetali, pričali, da bismo popodne otišli svako na svoju stranu, da se vidimo svako sa po jednom dragom osobom koja živi u ovom gradu. Uveče smo se ponovo našli i baš mi je bilo drago zbog toga, ne bih voleo da sam morao da budem sam, takav mi je neki osećaj bio. I Brazil je to veče ispao od Belgije. Dobro je da sutra idemo kući.
Aerodrom, imamo vremena za doručak. Smejem se jer vidim da Er Srbijin let za Beograd kasni, likujem jer sam nam mudro odabrao kartu onomad. Stvari se malo menjaju nešto kasnije kada je obelodanjeno da će i naš let za Beč kasniti, ispostaviće se nekih četrdesetak minuta. U avionu se raspitujemo o proceduri, moraćemo da žurimo na gejt za Beograd, stjuardesa nam kaže da će nas sigurno dočekati sa informacijama kada sletimo. Kad smo sleteli, jedino su dali informaciju da će putnici koji nastavljaju za Tel Aviv biti sprovedeni do svog aviona. Nama dvojci cvonjak. Nema veze, trčimo kao manijaci, stižemo na gejt u rekordnom roku, ali nas tamo dočekuje neka polukosooka radnica koja kao kroz neki smešak kaže da smo zakasnili. Jeste, znali su da očekuju dva putnika sa leta iz Berlina, ali nisu nas čekali. Ivan pizdi, ja sam utučen. Što nas nisu čekali? Pa ne mogu oni baš oko svih putnika da se angažuju. Da idemo tamo-i-tamo i vidimo da nas rebukiraju na neki naredni let za Beograd. Tu počinje ozbiljno zajebavanje koje je rezultiralo parom nervnih slomova, više sati uludo izgubljenog vremena u nefunkcionalnim redovima za još manje funkcionalne šaltere na kojima izgleda zapošljavaju osobe sa posebnim potrebama, volim ja afirmativnu akciju, ali brate. Nada se pojavila kada su nas stavili na Er Srbijin avion kasnije te večeri, ono jeste sto godina kasnije od planiranog dolaska kući, ali daj samo da stignemo, ali je ista nada iščezla kada su nam na drugom terminalu rekli da mi nismo na tom avionu jer je isti pun, i da im nije jasno kako su uspeli to da nam naprave. Bravo bravo fenomenalno, idemo sad mi jedan krug. Vraćamo se na onaj šalter Ostrijan erlajnsa od malopre, njihovi smo putnici i oni su nas direktno zajebali još kašnjenjem u Berlinu. Neka uboga stažistkinja bi da zna zašto ne stanemo u red, streljam je sada ja pogledom, sikćem kako smo tri sata bili u tom redu i kako su nas zajebali kao magarce, te da se ni u kakav red ne vraćam nego idemo direktno na šalter, ona se ćutke povlači. Na šalteru imaju pojačanje u vidu nekog stendap debila, koji šeta od stola do stola i umeša se nečim što smatra dopadljivim doskočicama u skoro svaki razgovor sa putnikom koji traži neka svoja prava (letnja je sezona i propuštenih letova je bilo milion, a ovi ne umeju da hendluju ni nacrtane dvokrilce). Engleskinji koja je propustila konekciju za Split šaljivim tonom pokušava da prenese tužnu istinu da ni na sutrašnjem letu za nju nemaju mesta, tako da će možda moći tek prekosutra da produži na more. „Pa šta ja sad da radim? Propašće mi odmor!“ – „Ovo je sjajna prilika da razmislite o nekoj drugoj destinacij za odmor!“ Žena ćuti jer ne može da veruje. Ja slušam i ponavljam Ivanu da ću ga ubiti. Hoću kući, hoću da budem sa svojom porodicom, dovoljno me ubija krivica jer sam otišao i ostavio Ivi da se sama bavi Filipom, a sad još ne znam ni kad ću da se vratim. Nekom trećem nude vaučer za rentakar. Ej. Nama konačno priznaju da nemaju nikakvu konekciju za Beograd do kraja dana. Bilo je, jeste, ali sve je ili odletelo, ili nema mesta na drugom delu konekcije, tipa iz Frankfurta ili Minhena kasnije uveče. Bilo bi sve u redu da nisu potrošili sate i sate u potpunom rasulu. Koje govno od kompanije.
Dobićemo vaučer za klopu na aerodromu i prenoćište za večeras, kao i transfer do tamo i nazad. Sutra ranom zorom idemo za Cirih, a odatle popodne za Beograd. Pojeo sam nikad grozniji hot dog u jedinom „restoranu“ koji je servirao toplu hranu od svih sa spiska gde nam vaučer važi. Uskoro saznajemo da ćemo biti smešteni ne u gradu, ne ni na putu za grad, nego na putu za nigde, u potpuno suprotnom pravcu i od grada i od svega za šta bilo koji put vodi. Neko selo u kom bukvalno ništa nije radilo kad smo stigli, a stvarno sam izašao da se smirim i da nađem bilo šta lepo ili makar utešno što radi. Ne znam gde smo, ne znam zašto smo tu, samo znam da mi svi nedostaju i da hoću kući. Da Ivan nije tu, bio bih najtužniji čovek na svetu. On se na sve to smeje. Zašto da se nerviramo? Gledamo kako Hrvatska izbacuje Rusiju na penale i dan se polako završava. Naredni dan je počeo veoma klimavo jer nam je transfer za aerodrom kasnio, tačnije niko se nije pojavio da nas pokupi, a niko na recepciji nije znao ništa utešno ili pametno da nam kaže po pitanju stizanja na aerodrom. Verovatno su bili u fazonu da se češkaju po glavi i pitaju koji to aerodrom, toliko smo daleko od civilizacije bili.
Na kraju smo stigli na sve avione kako je bilo planirano, a u Beograd sleteli 24 sata kasnije nego što je trebalo. Još uvek smo u sporu sa Ostrijan erlajnsom, koji se uporno prave ludi, znajući da je za sve nadležan austrijski sud i procenjujući da nismo kadri da ih tamo i tužimo. Stvarno ne želim više nikad da letim sa njima.
Tja, ne treba izgubiti iz vida one najvažnije i puno lepše stvari. Činjenicu da sam celo putovanje doživeo sa Ivanom. Da smo gledali jedan toliko bitan i drag bend, ujedno i toliko zajeban da u svakom trenutku za neki koncert može da izvuče gomilu pesama koje nisu svirali 100 godina. Kad podvučem crtu, gledao sam Pearl Jam tri puta i čuo ukupno 68 različitih pesama.
* * *
Napisao sam jednu priču. Nije mi trebalo dugo da je završim, trebalo mi je dugo da počnem. Priča jeste mračna, ali nisam bio na mračnom mestu kada sam je pisao, upravo je suprotno bilo. Prvo sam je poslao Ivanu.
Ulazili smo na Marakanu, Nikola i ja, kada je stigao mejl. Ulazili smo na sever dobrano ranije, da izbegnemo gužvu. Seo sam i tek tad otvorio poruku. Pisao je o meni, o tome šta misli o meni još od kako smo se upoznali, o tome što je pročitao i zbog čega je plakao, i kako ga je Zuma tešila. I da voli Ivu i mene.
Nije samo prvi gol koji smo nešto kasnije dali Liverpulu bio razlog zašto sam onako reagovao i pokrivao lice. Nisam samo zbog toga što smo ih dobili 2:0 bio tako veći od života to veče.
Neću sad ovde da pišem o tome koliko volim Ivana Lončarevića.
Ako sam nekad nekom objašnjavao da bih voleo da imam takvog starijeg brata, to više ne radim. Smatram da ga imam.
❤️