Tata nije dobro

Treba da pričamo o nečemu, pre nego što postane prekasno.

Ali umesto toga, kao i svaki put u životu kada je nešto bitno u pitanju, pričaćemo o nečem drugom.

Pričaćemo o tome kako je moguće da bend koji ima preko 125 miliona prodatih albuma, koji je uspeo da svira na bukvalno svim kontinentima i koji je od 1982. prodao preko 22 miliona karata za svoje koncerte (i samo za to inkasirao oko 1,4 milijarde dolara) može da bude među najpotcenjenijim bendovima na svetu.

Pogled je stvar percepcije i slučaja: zavisi od toga da li si bio gde je trebalo da budeš i da li si pogledao šta je trebalo. Da nešto vidiš i razumeš, tu je već potrebno i da nešto o nečemu znaš, odnosno malo zrelosti i iskustva. Lako mi je bilo da se zaljubim u Metallicu. Bilo je leto ’91, pojavio se Enter Sandman i izašao je Crni album. Onaj album. Album koji nije mogao da ne uspe. Koji je objedinio njihovu glad, kreativnost i znanje. Ne samo njihovo znanje, već i ljudi koji su im se starali o karijeri i šaputali pametne stvari na uvo, kao na primer da zagrizu metak i uzmu da im album zbog kog će ih prepoznati i tetkina drugarica koja sluša radio u kolima, producira Bob Rok, koji je pre toga bio kriv ako ne za uspeh, onda barem za zvuk albuma kao štu Slippery When Wet, Sonic Temple, New Jersey, Dr. Feelgood i A Little Ain’t Enough, dakle gotovo nepogrešivo onih albuma koje Metallica ne bi ni mrtva navela kao uticajne. Ali da, to je bio taj trenutak u mom životu, to je bio taj album, i ja sam se zaljubio u zvuk. Lepo je i lako zaljubiti se, posebno kad si mali. Dosta je vremena trebalo da prođe dok nisam shvatio da volim, kao i šta i zašto to volim.

U početku je, kažem, sve bilo veliko, široko, ne idilično, ali sigurno šareno obojeno, toplo, prijatno krckavo i u nekom somotskom zagrljaju. Takav je Crni album i sve u vezi sa njim. Leto traje pa ga smeni jesen, te pesme su tu da me održe u levitiranju i da nikad ne ispadnem iz tog okvira, a prizori iz spotova da me pošalju na put koji će trajati već 29 godina – bilo da sâm ili sa nekim putujem na neki koncert (u glavi pušten Wherever I May Roam), bilo da u glavi premotavam scene sa nekog koncerta na kom sam bio (Sad But True, svaki put), bilo da mi misli obuzme mističnost i mistifikacija stvaranja muzike i stvari koje su mi tokom godina tek polako postajale jasnije, a događaju se u nekim muzičkim studijima (Nothing Else Matters, bez greške), ili da se radi o nekim krupnijim mislima, tamo kad leto prođe i malo zahladi, pa se setiš da ćeš raznim stvarima morati da se pozabaviš ako planiraš da porasteš (Unforgiven). Svako ima neki album od kog počinje da računa vreme, a meni se desilo da to bude baš ovaj.

Jedna po jedna kod SKC-a su se kupovale ili kod drugara presnimavale i ostale kasete. Teško je biti preterano objektivan i kritičan sa u vr’ glave 12 godina, tako da sam u istu ravan stavljao sve njihovo što mi je do uha dopiralo. Nisam preterano obraćao pažnju o čemu su te njihove pesme, posebno one starije. To je sve Metallica, sve je super. Uostalom, koliko je fer suditi o svemu tome sa ove distance: kad si mali parametri o tome koliko je nešto strava i haos su ti posve drugačiji nego o tome koliko je sada nešto kul i kidanje. Slično tome, jedno je očekivati dubinu i slojevitost u tekstovima odraslog i formiranog pisca, ali možda i može da se oprosti nekom devetnaestogodišnjaku ako piše pesme o aždajama, mačevima, vatri, demonima, apokalipsi, hevi metalu kao takvom i kako-mali-Đokica-zamišlja turnejama i rokanju. U krajnjoj liniji, to o čemu je Džejms Hetfild kao veoma mlad pisao stvarno nije važno. Pod jedan, taj bend je u početku napred gurala sirova energija i apsolutni nedostatak bilo kakve volje za kompromisom (drugim rečima mladalačka kičmena kurčevitost): zvučali su kao ništa slično u svojoj okolini (a radi se o Los Anđelesu samog početka osamdesetih, gde pravila postavljaju disko i glem rok), izgledali su namerno potpuno nepretenciozno (a radi se o Los Anđelesu samog početka osamdesetih, gde vladaju spandeks, šminka i sprej za kosu), a ljudi su brzo upamtili kako su preorali scenu. A pod dva, vidi šta je kasnije iz njega našlo način da izađe.

Kraj je avgusta 2019. Leteli već jesmo, ali ovo je prvi put da Fipi ima svoje sedište. Što je zapravo najverovatnije sladak-limun način da se ne kaže da je ovo prvo putovanje za koje smo morali da mu kupimo kartu. Šta ćemo, napunio je dve godine, pravila putničkog avio saobraćaja tako nalažu. Idemo za Minhen, Iva, on i ja. Večeras se sprema jedanaesti tom serijala „Metallica i ja“. I četvrti nastavak planetarnog hita „Metallica, Pera i ja“.

Metallica je bend kojem će ljudi svašta prebaciti ili pripisati. Da nisu izdali dobar album od popuniti po crticama kada, u najboljem slučaju od 1991. Da im je loš bubnjar. Da su pohlepna đubrad jer su hteli da tuže ljude koji su razmenjivali njihovu muziku na internetu. Da su se prodali (ovo je bilo previše lako). Ali su potcenjeni zbog toga što će najveći broj ljudi još uvek razmišljati o ovim ili sličnim subjektivnim ili pak delom činjenično utemeljenim tezama, i gledati ih kao neki sirovi relikt nekog tamo vremena koji istini za volju uživo još uvek praše, ali to je sve ionako na staru slavu. A i ta slava je došla jer su glasni i pitki, ali sve nekako na prvu loptu, ništa komplikovano, ništa duboko. Izbor mase, muzički pandan glupom sportisti koji je heroj svoje škole. A ja ne tvrdim, ja znam koliko puta sam uz njih bio naježen i zahvalan što sam živ, koliko god bilo teško to nešto o čemu sam razmišljao zbog neke Hetfildove pesme. Ne moram to sebi da raščlanjujem, ali to je u principu glavni razlog zašto sam u ovom avionu.

Pera Marinković je, kako je to već temeljno dokumentovano, jedan laf. Malo brdo energije i poriva da gura napred. Takav je oduvek bio, a ja sam ga upoznao na jesen ’94. Ono „malo“ je tu isključivo zbog visine, ne odnosi se ni na srce ni na širinu (ovo poslednje i bukvalno, trenirao je ragbi). Ne verujem da je Pera ikad odustao od nečega što je krenuo da radi, on jednostavno melje prepreke, i to ništa na silu, samo pametno i uporno. Posle gimnazije upisao je molekularnu biologiju. Diplomirao je molekularnu biologiju. Postao master iste. Video da u Srbiji ne može da postigne ono što bi želeo, pa birao gde će dalje i izabrao Nemačku da bi u njoj upisao doktorske studije. U Minhenu postao doktor molekularne biologije. Radio, istraživao, još radio, nedavno za istraživački projekat na čijem je čelu dobio federalni grant od više miliona evra. Ako praksa za koju je njegov tim dobio te pare potvrdi ono što je u teoriji pretpostavio, naći će lek za rak. Dobro, za neki rak, ali svejedno. On i Ljilja imaju Nevenu i Đoleta. I čeka nas na parkingu minhenskog aerodroma. „Dolazim da vas pokupim. I ne, nije mi cimanje.“ Vozimo se ka gradu, izbegavamo gužve, sve je smislio. Ostaviće nas kod hotela, parkiraće kod kuće, pa se on i ja nalazimo kod stadiona.

Džejms Alan Hetfild rođen je 3. avgusta 1963. u Dauniju, praktično Los Anđelesu. Zapalo mu je da se rodi u porodici pripadnika jedne od sumanutih protestantskih sekti koja je verovala da se lekovi i medicinski tretmani moraju izbegavati, a da će ih vera i Bog spasiti. U školi ga gledali kao čudaka jer je zbog religioznih uverenja preskakao neke od časova. Sa 13 godina roditelji mu se razvode, tako što „tata odlazi na neki službeni put“, ali kako je put „potrajao koju nedelju“ mama konačno objašnjava da se tata neće ni vratiti. Sa 16 godina je gledao kako mu majka umire od raka, do kraja dosledna i pravoverna u odbijanju lekarske pomoći. Posle toga on i sestra nastavljaju da žive kod deset godina starijeg polubrata. Otac se neko vreme ne spominje, ali su kasnije obnovili kakav-takav kontakt. Muzika i sport su ga jednako zanimali, ali je muzika i beg koju je nudila pobedila. Bio je ćutljiv i stidljiv klinac (navodno najviše stidljiv zbog problema sa aknama). To se kasnije videlo i na prvim nastupima, gde je vrlo malo pričao između pesama, pa je tu ulogu preuzeo Dejv Mastejn (kome, pak, nikad nije bilo teško da priča). Muzika je, barem u teoriji, bila tu da drži demone pod kontrolom. Puno će još morati vremena da prođe i stvari da se desi da svima postane jasno da to ne može tako, a onda i njemu samom da mora da se pobedi. Ali opet, sve vreme je tu bila muzika. Sa pesmama je i on sazrevao.

Prva pesma Metallice oko koje sam se iskreno zamislio, koja mi je upalila lampice i šapnula da otvorim um jer će mi se neka važna poruka upravo preneti bila je, zanimljivo, pesma koja ne sadrži niti jednu reč. Verovatno je tome zaslužna bila i doza sugestije, jer je u okviru MTV dokumentarca sa početka devedesetih o istoriji i usponu mog omiljenog benda bilo smontirano da onaj upečatljivi solo bude podvučen u segmentu koji opisuje smrt Klifa Bartona. Orion. Kakav instrumental. Koja pesmetina. Sve ti je dato, ali ti ništa nije objašnjeno. Tvoje je da nosiš i uzmeš ga za ono što misliš da jeste. Još ni ne krene, a ti već znaš da se nešto veće sprema, diže sa fejd-inom i jednostavnim, ali upornim ritmom. Neko je krenuo u neku misiju; ne staj mu na put. I što baš takav naslov? Mitski lovac o čijem kraju i smrti postoji toliki broj različitih priča da svedočenja o tome da li je i koliko mostova Veljko Bulajić uništio za potrebe snimanja Bitke na Neretvi zvuče prilično jednostavna za prokljuviti. Sve to ide svojim tokom, da bi se ne odjednom i ne bez najave spustilo skroz do temelja. Negde malo posle 3:55 Bartonova nežna bas linija čije je note Hetfild mnogo godina kasnije istetovirao na unutrašnjoj strani leve podlaktice najavljuje da se sprema prilično značajan zaokret. Dve gitare u harmoniji počinju tužan solo, muzički kao da je sve pod Bartonovim pečatom. Zvuči sentimentalno, ako ne i potpuno patetično, ali kad znaš kako se sve po njega završilo šest meseci kasnije, prihvatljivo je da na ovu pesmu gledaš kao na Klifov oproštaj, a na gotovo neprimetno smenjivanje gitarskog u bas solo na 6:35 kao na njegov poslednji poklon svetu. Gde odeš kada nestaneš, ali nisi zaboravljen? U ovakvu pesmu, eto gde. Intrigantne su te velike misli, ali te ubrzanje na navršenom sedmom minutu podseti da je smrtnost tuđ luksuz a tvoj teret. Ono što nama koji na ovom svetu još uvek provodimo dane preostane je ono kako poslednji deo pesme zvuči: konstantna borba. Svaki dan nova bitka, novi izazov, pa ti odustani ako te nije sramota. Orion je ono kad imaš savršen komad muzike, koji bi reči samo kvarile. Sve je tu jasno.

U hotelu na recepciji gužva, sve vrvi od metalaca, pošto je Olimpijapark relativno blizu. Drag mi je nekako hotel, tu smo prvi put bili kad smo došli na Manicse 2014, a ja sam bio i prošle godine u aprilu. Ulazimo u sobu toliko neobično prostranu da bi u nju bez problema stale barem tri pariške hotelske. Tu se i rastajemo. Iva i Filip će malo kasnije prošetati i naći nešto za klopu, a ja krećem ka stadionu. Treba da pokupim karte na blagajni. Treba mi jedno pola sata peške do tamo, otprilike koliko i Peri metroom od kuće. Kapije su otvorene već nekih sat vremena, pa mi je malo frka da će dobra mesta (skroz napred) biti popunjena, iako imamo dobre karte. Pera kaže da je jutros na radiju čuo da je koncert rasprodat i da se očekuje preko 70.000 ljudi. Nisam siguran da li sam nekad bio na koncertu sa toliko ljudi. Toto, I have a feeling we’re not in Kansas anymore.

Prva rupa koju je Hetfild počeo da popunjava, ili prva koja se sama otvorila i koja bi ga progutala da nije probao da piše o tome bila je ona na otac-sin osovini. Prvi put da je postao ličan, iako ne preterano vešt bilo je na Dyers Eve, ubici od pesme pametno smeštenoj na kraju ‘Justice-a. Imao je – koliko – 25 godina kad je taj album izašao. Ne bi me iznenadilo da je taj i takav tekst namerno završio u pesmi u kojoj ne možeš da dođeš do daha od prženja i rifčine koju malo ko može da odsvira onako agresivno. Kao, da ga malo sakrije. My Friend of Misery sa Crnog albuma bi sasvim moguće mogla da bude još jedan takav pokušaj. Pesma ćušnuta duboko na albumu koji vrvi od hitova ili jednostavno pesama koje lako ostanu u glavi, pesma koja je oduvek imala „to nešto“ o čemu ćeš razmisliti kasnije, samo da te prođe ovo što te je osvojilo u ostalim pesmama sa albuma. Da bi jednog dana, ko zna koliko godina kasnije, hodao nekud sa tom pesmom u slušalicama i kao da si je po prvi put u životu stvarno čuo. Džejsonova prelepa bas linija (ujedno i jedna od samo tri pesme u katalogu benda na kojoj je potpisan kao koautor), rif koji te nekako avetinjski uhodi, i taj tekst. Cela atmosfera koju donosi prosto zrači, kao da odjednom postoji tišina i samo jedan glas u njoj, koji kaže: „Ovo nije ono što čuješ na prvu loptu, ovo je nešto zajebano.“ Generalno, to Hetfildovo rano otvaranje je bilo u nekom grču, možda je i zato delovalo tako nedovršeno. Sporo je sazrevao kao tekstopisac.

Bilo je koncerata sa jeftinijom kartom od ove koja mi je u ruci, a od kojih sam odustajao jer mi se nisu davale tolike pare. Opet, mislim da ne postoji preskupa karta za Metallicu. Na lepom sam mestu u životu: još malo pa ću da gledam svoj omiljeni bend ponovo, po drugi put ove godine; sa mnom je Pera, koga mnogo volim; par kilometara odavde su Iva i Filip; uskoro idemo ponovo u Rovinj; what’s not to like? Na lepom sam mestu i bukvalno: ceo ovaj veliki zeleni kompleks napravljen je još za olimpijske igre 1972, a sve je tako prijatno i pitomo, zelenilo, kanali i jezero; čak i građevine koje su očigledno čovekovih ruku delo – TV toranj, nekoliko većih dvorana i ovaj stadion koji se doduše još uvek samo nazire spolja – osmišljene verovatno bezobrazno futuristički za svoje vreme, ništa ne oduzimaju sveukupnoj slici, naprotiv. Kod nas još uvek nije napravljeno ništa nalik ovome, silni umovi se ubijaju u pokušajima da izgrade nešto novo i upečatljivo, a jedino što je upečatljivo je koliko ubijaju prostor i život u onom razjebanom gradu odakle dolazim. Fazon „nisam arhitekta, ali mogu da probam“. Na vrhu brda ograda i kontrola. Na pravom smo mestu, puštaju nas unutra. Posle ograde otvoren pogled na ono ispod nas: duboke stepenice i dug put do terena. Ogromne tribine i veliki viseći krov iznad najveće. Nisam stigao da se divim ovome kad sam prošli put bio ovde. Padala je kiša i samo sam razmišljao gde je najbolje da smestim Ivu i sebe, odakle ćemo dovoljno dobro videti Springstina. Šest godina je prošlo od tada. Možda to ne može da se kaže za svet, ali mi smo u kud i kamo boljem stanju nego onda.

Posle nebrojeno mnogo stepenika, evo nas na ulazu u fan pit, malo iza bine. „Pokrili su ti travu, ne možeš da je ljubiš“, nešto kao pokušava da zeza Pera, stara nesrećna grobarčina. A u glavi na repeat Robi izbacuje Binića, Bina po desnoj strani kao japanski brzi voz, pâs za Darka takav da i sto godina kasnije ne mogu da se opasuljim da se takav fudbal igrao kod nas… Pa onda onaj Dejin beg za 1:2… Koliko ima od toga, 28 godina? Nema više fudbala ovde, preselio se na hipermoderni stadion pravljen za svetsko prvenstvo 2006, na drugom kraju grada. Sad samo neka atletika povremeno, i koncerti. Bokassa već završava, njih smo svesno žrtvovali. Nisu ništa posebno.

Where do I take this pain of mine?
I run, but it stays right by my side…

Između 1991. i 1996. Metallica nije izdala nijedan album. Nije to bio homogen period: prvo je izašao Crni album, pa su krenuli na turneju, pa su sumanutu turneju završili bukvalno dve godine kasnije. Od leta ’93. do idućeg leta bili su na odmoru. Leto ’94. su opet proveli na turneji. U studio su konačno ušli maja ’95, ali nisu preterano žurili. Trebalo je snimiti materijal koji će naslediti album koji se prodaje tako da će do decembra 2019. provesti 550 nedelja na Bilbordovoj listi 200 najprodavanijih. Snimanje toliko očekivanog albuma trajalo je bezmalo godinu dana, dok će se na izlazak tih novih pesama čekati još četiri meseca preko toga.

Nešto se, ili svašta desilo Džejmsu u tom periodu. Možda samo biologija i iskustvo, možda i spoznaja udaljavanja od sebe usled svih preterivanja koji su došli sa uspehom i pažnjom, odnosno parama i slavom. Na Load-u čuješ i čitaš drugačijeg Hetfilda.

Ne da sam to isprve primećivao. Izašli su prvo sa spotom za Until it Sleeps, i prvo što nisi mogao da promašiš bila je promena imidža: ošišali su se. U prvom planu ti svaki put ostaje ono što vidiš, fenomenalan spot Semjuela Bejera, na čudan način uznemiravajući biblijski motivi sa njima četvoricom u glavnim ulogama koje se smenjuju. Čak je i segment u kom sviraju neobičan: Lars sedi za malim setom u kom je samo jedan bas bubanj, sviraju i važno je to što se događa, ali kao da se trude da pokažu da to više nije onaj „veći od života“ bend koji si maštao da vidiš uživo koju godinu ranije. I onda ona Džejmsova faca pred sam kraj, kad ti sa prstom na ustima onako panično traži da ostaneš tih… Kako to dobro ide u kombinaciji sa onim So tear me open, pour me out / There’s things inside that scream and shout stihovima sa početka pesme. I koliko je tragično što takvi SOS signali prođu neopaženo: ja i gomila klinaca počeli smo da pojačavamo muziku kod kuće i budemo nesnosni uz Enter Sandman. Pet godina kasnije očekujemo ponovo isto, a potpuno smo gluvi na ono što nam se govori. Nije više sve tako zabavno. Nosiš nešto opako u sebi a đavo dolazi po svoje. Što više sebe ignorišeš, to ćeš se više povrediti. I’ll tear me open, make you gone / No more can you hurt anyone / And the fear still shakes me / So hold me / Until it sleeps.

Ima toga još na albumu, razbacano unaokolo kao ostaci olupine aviona. The House Jack Built je još jedan primer. Čovek koji još uvek nije svestan šta je tačno problem, ali zna da je problem u njemu. Zna da ne čini dobro sebi i zna da ga to stiže, da je sudar neizbežan. Da to čak neće biti ni nešto dramatično kao sudar, nego da će ga ono od čega se krije samo progutati.

Kad stigneš do Bleeding Me već možeš jasno da pročitaš čoveka koji se muči. Koji bukvalno cvili: „Ljudi, nisam dobro“, ali koji još uvek ne ume da traži pomoć, nego se samo vrti i rve sa onim što ga boli: sa samim sobom. Sve se to nekako da tolerisati, dok ne dođe onaj onakav refren, ono mučenje, onaj dobrovoljni prolazak kroz pakao. „Hoću da mi bude teško, hoću da gorim, samo tako to mogu da izbacim.“ Gitara kao produžena ruka, to jest dodatak glasu i rečima, ili obrnuto, kako god, tek klasično Hetfildovski. Caught under wheel’s roll / I take the leech I’m bleeding me / Can’t stop to save my soul / I take the leash that’s leading me / I’m bleeding me, I can’t take it. Ali avaj, sine, ne. Tek je počelo da bude loše. Još ne shvataš da se ne hvataš u koštac sa nečim što može da se pobedi kroz sporadične bitke, već da će ceo ostatak života biti borba, da je zapravo oduvek bilo tako, ali da što više kasniš sa priznavanjem da si problem ti, to ćeš duže živeti u tom paklu. Vrati se na početak, sve si već rekao u onom This thorn in my side is from the tree I’ve planted.

Kao i često do tada, poslednja pesma na albumu je veoma bitna. U nekim drugim okolnostima mogao bi čovek da je nazove skrivenim draguljem, ali The Outlaw Torn nije lepa pesma. Ne. Ta pesma je tu da te rastavi na komade. I to ne na bum, ne kroz neki galop i juriš. Daš joj tih desetak minuta svog života, i više nisi isti. Počne tiho i strpljivo, kao neki pametan napad u košarci. Ima taj sabatovski rif, tu bluziranu atmosferu, notu davanja oduška sebi, ima te za Metalicu neuobičajene efekte na vokalu, ali nigde de žuri, sve vreme korača, skoro pa zlokobno.

The more I search, the more my need for you
The more I bless, the more I bleed for you

Plete mrežu oko tebe, pa ti se okrene i pokaže pravo lice sa:

You make me smash the clock and feel
I’d rather die behind the wheel
Time was never on my side
So on I wait my whole lifetime

Hetfildov u početku iskulirani solo se iz zatišja razvija u nešto, nisi siguran šta, pa onda odjednom ono otvaranje duše, stomaka, grudnog koša, ona poplava i lavina emocija sa Kirkovim solom na šest i po minuta, i bude ti u isto vreme i sve jasno i ništa poznato. Ako si posle toga stisnuo neko dugme za pomoć, ona dođe sa poslednjom turom stihova, onako svečano podignutom, ali opet: ne lepom. Pred sobom imaš razrešenje koje ti uvali više novih pitanja nego što odgovori na ona koja imaš.

Hear me
And if I close my mind in fear
Please pry it open

OK, treba ti pomoć. Sad? Od mene? Aha, od bilo koga. Šta da uradim?

See me
And if my face becomes sincere
Beware

Auh. Ko je ovaj čovek? Mislio sam da ga znam celog života, ali što više gledam to lice, to mi se čini da ga nikad nisam video.

Hold me
And when I start to come undone
Stitch me together

Ali ovo je potpuno pogrešno. Ko uopšte ima ideju da ga treba zašiti nazad ako krene da se raspada? To je… To je kao da kancelarijskim selotejpom obmotaš dva kruga oko korodirane i zjapeće armature. Zašto bi to uopšte radio, zašto popravljati nešto što prvo mora da se sruši? Koliko treba da budeš u kurcu da ti tako nešto padne na pamet? Ili možda u tome i jeste poenta, možda je to ultimativni SOS: vidiš da ne znam gde udaram, spasi me, nekako.

Save me
And when you see me strut
Remind me of what left this outlaw torn

I onda Hetfild samo odvede pesmu sa sobom, drugi solo, fejd aut zbog ograničenja trajanja diska (postoji i integralna verzija, izašla na jednoj od varijanti singla The Memory Remains), i album koji si čekao pet plus godina očekujući sve samo ne ovo je gotov. Album na kom po prvi put možeš jasno da vidiš čoveka kojem nije dobro. Samo što to niti otvoreno priznaje, niti iko izgleda i da obraća pažnju, jer je album takav, jer je trenutak takav, jer je on Džejms Hetfild i slavni ljudi sigurno nemaju probleme. Nešto ga je nateralo da izađe, pa makar i ovako. Da li je ovo ili ono, to samo on i njegovi psihoterapeuti znaju.

Na fino smo se mesto smestili, dok su norveški stoneri završavali svoj set. Napred, pa pored onog dela gde je rampa koja zatvara snejk pit najniža. Praktično smo u drugom redu od barikade. Sad još nisu postavljeni, ali objašnjavam Peri da će tačno ispred nas stajati mikrofon, i da će povremeno ko god bude pri tom mikrofonu biti ne-mož’-bliže i jedva iznad nas. Što je redak luksuz kad si na stadionskom koncertu. Pokušavam i da ga brifujem o onome što sledi. Treba da gledamo četrdesetominutni set Ghosta. Ne znam kako da mu opišem šta je to. Još me nasmeje kako ih je Ivan Vezilić precizno definisao: Ghost je bend koji slušaju svi metalci, ali većinu ih je blam da prizna. Još uvek je bila jaka dnevna svetlost dok su postavljali njihovu scenografiju, prilično ambicioznu za jednu predgrupu. Ono što mu pričam se svodi na „videćeš i sam“. I video je ono što i ja pre skoro četiri meseca u Lisabonu. Mnogočlani bend u crnom sa srebrnim demonskim maskama (dve cice su pod ženskim verzijama maski, naravno), izgledaju kao da su odbegli iz neke orgije koja je krenula po zlu, dok Kjubrik s onog sveta biva u fazonu: „E ovo mi je trebalo za Eyes Wide Shut.“ Ili su možda baš oni zaslužni što je krenulo po zlu? Jedino što stvarno dobro sviraju, taj deo mi (kao i prošli put) ne dâ da ih automatski diskreditujem. Posle produženog intra, na binu izlazi i pevač, odnosno gazda benda. Ujedno je i jedini čiji je identitet poznat. Ne, stvarno: svi imaju ugovor po kom će biti izbačeni i debelo tuženi ako se ofiraju ko su. Jedini razlog zbog čega se njegovo ime zna je što ga je tužio neko od bivših članova za neke pare koje misli da mu pripadaju. Tobias Forge. Kako sam se šlogirao kad sam ga prvi put video u nekom intervjuu bez maske, izgledao mi je i podsećao i po ponašanju na Antona, njegovog zemljaka i bivšeg dečka jedne drugarice – najfinije i najprijatnije stvorenje koje možeš da zamisliš. A ovamo u pesmama neki đavoli, mumije, demoni, pičke materine. Sa sve nekim epskim momentima, skoro pa seljačkim harmonijama, pratećim vokalima koji su totalni pop… Za njih sam prvi put čuo kad ih je Hetfild u nekom intervjuu hvalio, kaže da mu se baš sviđaju. Nekako mi to sad ima smisla. Ne sviđaju se meni, nego vidim zašto se nekom kao što je on sviđaju. Ili samo neću da priznam da mi se sviđaju? Onda opet sviraju onaj neki instrumental, gde se iz čista mira na bini pojavljuje neko kostimiran kao neki ostareli i na satanu navučeni kardinal, šta li, kome dva roudija pomažu da stoji na nogama, da bi spičio solo na saksofonu pred kraj pesme, pa se teatralno zateturao, a ista ona dvojica ga pažljivo ispratila sa bine. A bre? Ne znam, čudan bend.

Teško je suštinski razgraničiti Load i Reload, pesme sa ta dva albuma pisane su u isto vreme. Njih 14 bilo je odabrano za prvo izdanje, a ostalih 13 su sačekale još godinu dana, pa su dosnimavane, miksane, i izašle na jesen ’97. Ne radi se ovde o đuture 13 slabijih pesama, jer je Metallica od početka imala nameru da ih objavi (ideja o duplom albumu je brzo napuštena), ali svakako da tu ima dosta materijala koji je stavljen na album jer su bili stava da im se sve može. Ipak, cenim da su i sami bili svesni toga da neće svi biti obeznanjeni od oduševljenja kad čuju šta to oni imaju na tom drugom albumu, jer iskreno, ima tu pesama koje čak i ja preskačem. Verujem da su zato za Reload ostavili malo ziheraškije singlove kakvi su Fuel i drugi deo Unforgiven-a, da budu lokomotiva, iliti da malo izvuku celu priču. Ipak, sa nadobudnošću nekad dođe i eklektika, odnosno potencijal za interesantne stvari. Low Man’s Lyric doživljavam kao primer onoga što se događa u Hetfildovoj tridesetneštositnogodišnjoj glavi kad ga dovoljno dugo ostaviš samog i u kurcu. Možda bi ranije odatle došle neke agresije à la Damage Inc, ili baš Dyers Eve, ali sad dobiješ neku laganu jezu u zvuku i iznenađujuće otvorenu dušu u rečima.

The trash fire is warm
But nowhere safe from the storm
And I can’t bear to see
What I’ve let me be
So wicked and worn

 So as I write to you
Of what is done and to do
Maybe you’ll understand
And you won’t cry for this man
‘Cause low man is due

Please forgive me

Ma kakva otvorena duša, ovo je otvoren grob. Ubaci nešto što te na mene podseća za mnom, pa me zaboravi.

 So low, the sky is all I see
All I want from you is forgive me
So you bring this poor dog in from the rain
Though he just wants right back out again

And I cry to the alleyway
Confess all to the rain
But I lie, lie straight to the mirror
The one I’ve broken to match my face

I danas je gotovo nepojmljivo da je ovo njihova pesma, a ne neka obrada, ili nekakav solo projekat. Toliko je duboko zakopana da je gotovo nepoznata, i to nije slučajno. Još uvek se radi o Džejmsu koji se bori protiv sebe, a ne protiv toga što ga muči (istorija će pokazati da se nalazio na barem još pet godina od pravog svođenja računa). O hodanju po tankoj žici između samosažaljevanja i iskrenog pokušaja da se popraviš. Ovde se ipak sve svodilo na par pesama. I Where the Wild Things Are je solidno uznemiravajuća, posebno onaj deo sa ratnom scenom i dečijim igračkama, i ona dva vokala koja se prepliću. Pesma kao da je poslednji pozdrav Džejmsovom detinjstvu. Čemu? Onome što nikad nije imao. Imao je sebe, jedinstvenog, ali sa jedinstvenošću možeš da uradiš iznenađujuće malo toga kad si mali, i kad hoćeš da budeš kao svi drugi normalni.

Reload je najdalje što su otišli u eksperimentisanju, ili u ponovnom pronalaženju sebe, ili od sebe, zavisi koga pitaš.

Na enormnom LED-u koji je pozadina celoj bini Klint Istvud u onoj „Jeremija pali topa“ sceni. Kreće Morikoneova divota sa razglasa, kreće gubljenje oko nas. Pera cupka i dere se, ja se smeškam. Kreću gličevi na ekranu dok se polako diže intro sa novog albuma. Hardwired to Self Destruct. Navodno nešto što je o ljudima izgovorio neki Hetfildov prijatelj. Lako mi je da shvatim zašto je to njega okupiralo. Kreće i prva stvar, jebote, što je glasno. Što volim da urlam onaj We’re so fucked deo. Mnogo, mnogo dobro zvuče. Ode pesma, kao da je minut trajala. Iz nje direkt u The Memory Remains. Svašta sam čuo, ali ovu pesmu tek sad prvi put uživo. Na onom mestu kad propusti da završi najavni refren shvatim koliko glasno zvuči 70,000 ljudi koji pevaju. Jeza. Hoću iz kože da iskočim. Jebote, što volim život! Pa onda opet ceo stadion u horu za onaj Merien Fejtful deo (a mislio sam da je vrlo moguće blamažan kad sam ga prvi put čuo, na Ivinom televizoru novembra ’97) – veliki je ovaj trenutak. Malo su doradili pesmu, pa iz standardnog „svi pevaju, mi ćutimo, a Lars odbrojava“ autra kreću u još jedan juriš, nadrndaniji power chord momenti u centru pažnje, ja sam odjednom u fazonu da im je to najbolja pesma u karijeri, onako neobjektivno obeznanjen od toga šta mi se događa. U „old stuff“ bloku koji je usledio sviraju i Harvester of Sorrow, tu sam već u fazonu: „Kome bre ti old, majku ti?“ Pa to je pesma sa samo jednog albuma pre nego što sam uzeo da ih slušam, praktično je bila nova tada. Šta zna dete šta je 31 godina…

Mnogo im je lep ovaj novi intro za Unforgiven, lepo su smiksali razne elemente iz studijske verzije pesme, mnogo se lepo sve digne, pa iz tame samo jedan snop svetla obasja Džejmsa i akustičnu gitaru. Idemo. Na pola pesme vibrira telefon u džepu. Iva prepoznala pesmu, lepo se čuje sa hotelskog prozora. Jesam pomenuo da volim život?

Kad već samo svojim delima i uspesima možeš da zahvališ na potpori za izlete u megalomaniju (dobro, ne samo izlete), gre’ota je ne svirati svoje odabrane hitove sa simfonijskim orkestrom, na primer. Rezultat je bio između „za pamćenje“ i „ovi su prsli“, mada je verovatno najbliže centru mete kritika koja je izašla u magazinu Q: „…another just about forgivable flirtation with Spinal Tap-esque lunacy“. Kako god, sa Majklom Kejmenom su sarađivali još na Nothing Else Matters, on im je još tad nešto drobio da bi zajedno napravili čudo, samo kada bi ga poslušali i videli kako on kroz klasične instrumente vidi njihove aranžmane, što oni naravno nisu. Ipak, posle dovoljno udovoljavanja sebi (i možda traženja sopstvenog repa), 1999. su se vratili ovoj ideji. I pošto prodaja lajv izdanja ide bolje ako su na njima i neke neobjavljene pesme, seli su i napisali dve nove. Simptomatično je da je jedna od te dve bila tako ozbiljna i trezvena kakva je No Leaf Clover. Još uvek si na sigurnom kursu sudara sa sopstvenim sranjima. Zupčanici su pokrenuti još mnogo ranije.

No Leaf Clover je sinematično putovanje ulicom gde ti naizgled suptilni vizuali onako kao usput predoče da je: a) ulica jednosmerna, i b) ulica slepa. To je put u propast, a samo ti ne vidiš kuda te vodi, naprotiv, misliš da si na vrhu sveta, kad ono… Mitski je tragično kada sa tolike visine potoneš u takav ponor. Osetio sam se tako, ne jednom. To je ono parče osećaja koje te najviše peče kad si suicidalan zbog nečega što si izgubio. Ne boli najduže, nije ni najteži deo protiv kog treba da se boriš, ne traje toliko dugo, ali je neopisivo intenzivno. Tek posle toga, kada to prebaciš iza sebe, možeš da kreneš da zaceljuješ. Nadam se da sam iz toga naučio da budem skroman, ili da makar ne poletim, ne prenaglim, kada mi dobro ide i kada mislim da sam srećan. Kad si zapravo nestabilan i fundamentalno razjeban, poraz i krah su uvek samo jednu promenu raspoloženja kasnije.

Taj dupli disk i te dve nove pesme bile su poslednje smisleno što će Metallica izdati u toj eri. Sa Džejsonom u bendu su godinu dana kasnije snimili samo još jednu pesmu, ali ako I Dissapear zvuči kao ja kad već treću godinu u nizu negde u decembru dobijem od šefice direktivu: „Ti umeš lepo da pišeš, smisli i napiši neku čestitku za praznike da šaljemo partnerima“, to je zato što i oni i ja pišemo po narudžbini, a samo nam se to ne radi. Ja inače volim I Dissapear. Januara 2001. Džejson izlazi iz benda. Ne mnogo posle toga svet će konačno i zvanično znati ono što je u suštini bilo očigledno, koliko god bilo prikrivano ili neizrečeno; onda kada je objavljeno da je Džejms otišao na odvikavanje od alkohola (i drugih supstanci i/ili zavisnosti koje nisu bile precizirane). Na odvikavanju i srodnim terapijama će se zadržati devet meseci.

Metallica je i to preživela. Jasno, nije moglo da bude lepo, ali bolje je dobiti album kakav je St. Anger, nego ništa. St Anger je ceo kao onaj „I told you I was sick“ epitaf. Najveći dobitak za bend, a da ne pričam o Hetfildu samom, je što više nema šta da se krije. Tako je kako je, ružno i sjebano, to jest ljudski. I ima tu mnogo negativnog kroz šta treba provući sito. Ali ako išta volim dok svira taj album, to je saznanje da sam sve bliži novom slušanju ode anksioznosti i brojnim vidovima sjebanosti kakva je The Unnamed Feeling.

I’m frantic in your soothing arms
I can not sleep in this down filled world
I’ve found safety in this loneliness
But I can not stand it anymore

Kakva divna pesma o bolu o kom niko osim tebe ništa ne zna. O tome da si čuo klik od zaključavanja u tačno onoj poziciji koja ti je namenjena, ujedno i jedinoj u kojoj ne želiš da budeš, ali šta ćeš, sam si to sebi radio i uradio.

Get the fuck out of here
I just wanna get the fuck away from me
I rage, I glaze, I hurt, I hate
I hate it all, why? Why? Why me?

I cannot sleep with a head like this
I wanna cry, I wanna scream
I rage, I glaze, I hurt, I hate
I wanna hate it all away

O, znam te, Hetfilde. Znamo se vrlo dobro. Sve se razumemo.

I opet čekaš kraj albuma za konačni obračun. Za pesmu koja zatvara neki trapavom dečijom rukom iscrtani krug koji je počeo ’88. sa Dyers Eve. All Within My Hands. Pesmu u kojoj u suštini priznaš da je Džejson bio u pravu. Da ti je jedini način da nekog ne izgubiš bio taj da ga stisneš i ne puštaš (Love is control / I’ll die if I let go). Da apsolutno nisi bio spreman da veruješ u druge i u sebe (All within my hands / Let you run, then I pull your leash). Da nikad nikog nisi umeo da pustiš blizu sebe jer nisi mislio da bi iko mogao da te voli; kako i bi, kad ni ti sam to ne možeš (I will only let you breathe / My air that you receive / Then we’ll see if I let you love me). Simpatično mi je i što su All Within My Hands kasnije odabrali za ime svoje dobrotvorne fondacije. Pretvaranje lošeg u dobro. Skidam kapu.

Peglaju dalje, sad su u bloku novih pesama. Ne smeta mi, naprotiv. Izgledaju i zvuče kao milion dolara. Definitivno ne kao da imaju po 56 godina, a imaju. Posle svega što su uradili i što još uvek rade, uključujući tu i greške tokom karijere, zaslužuju svaki sekund ovog što im se događa. Zaslužuju da kraj leta 2019. obeležavaju krajem još jedne stadionske turneje. I najviše od svega zaslužuju neverovatnu dozu ležernosti sa kojom pristupaju stvarima. Evo, malopre je Kirk prerano ušao u Moth Into Flame, na dva umesto na četiri, zvučalo je kao prdež u tišini, pa opet, sve je u redu. Sve je taman kako treba da bude. Energično do zla boga, gromoglasno, emotivno, ali i dovoljno labavo. Zabavljaju se dok ovo rade, još uvek. Ako to nije znak uspeha, ne znam šta jeste. Hetfild je super raspoložen. Podjebava nekog ko nije uhvatio trzalicu koju mu je bacio. Priča o gitari koju mu je tehničar upravo doneo. Pravljena je od vrata od garaže u El Seritu, u kojoj su pisali prve albume. Priča o ljubavi koju oseća od ljudi ispred sebe. O tome što oseti kada gleda kako se ljudima face menjaju dok oni sviraju. O tome kako muzika pomaže u životu, svakako je njemu pomogla. I sad će da nam sviraju Sad But True. Sve može, care.

Tokom te pesme primetim da se Pera nervira. Neki matori koji izgleda kao mešavina nekog penzionisanog urologa i prodavca stripova iz Simpsona se nešto buni. Pera mu odgovara, deluje kulturno, ali na švapskom, ništa ih ne razumem. Jedan drugom pokazuju rukom da idu nazad.

– Šta ‘oće ovaj?
– Nervira me, majke mi. Sere nešto. Kao, da se smirim, da mu smetam.
– Pa šta si mu uradio?
– Ništa! Kaže: ‘mlatiš rukom’.
– Šta si mu rekao?
– Da ide nazad ako mu nešto smeta, da ovo nije opera.
– Nek’ si mu rekao.
– Nabô bih ga, majke mi.

Iznervirali su Peru. A to bih prvo zakonom zabranio, kad postanem stečajni upravnik planete.

To valjda dođe sa teritorijom. Mnogo su skupe karte za fan pit. Ljudi koji bi na ovu muziku od sreće reagovali kao tasmanijski đavoli, većinom ne mogu da plate toliku cenu, a ovi koji mogu, pa među njima ima valjda i ovakvih debila. Ej, stadion je, on dođe skroz napred, pa se kao čudi što neko skakuće (a mi smo stvarno bili fini i uviđavni sve vreme).

Nismo se više obazirali na matorog. Bio je iza nas, pa nisam ni primetio kad je otišao.

Do kraja prve decenije XXI veka postalo je jasno da smo Metallica i mi dobili novog i definitivno stabilnog, popravljenog, treznog i trezvenog Džejmsa Hetfilda, koji se više ne bori protiv sebe, možda se samo donekle takmiči sa sobom. Rehabilitacija ga je rastavila na najsitnije komade. Ogolila ga je. Kako je rekao, odvikavanje je bilo nešto najteže što je u životu probao (uz roditeljstvo), ali je bilo i nešto što ga je najviše uzemljilo i nagradilo (uz roditeljstvo). Novootkrivena jasnoća stvari ga je odvela na mesto skromnosti i mira, upravo tamo gde je mogao da sagleda koliki dar od univerzuma je dobio kada može da sve što oseća kanališe kroz muziku, i koliki je dar kada može tom muzikom da dodirne toliko drugih ljudi, koji se ka njemu okreću zbog najrazličitijih priča, mana, problema i želja. I to više ne smatra konekcijom između umetnika i obožavaoca, nego čoveka sa čovekom. Njegov bol nije ništa skuplji od bola nekog NN ortaka iz publike. „Every breath I take becomes deeper and I become more confident of myself without my crutches. The lies I’ve filled my body and soul with aren’t needed anymore. They’re not welcome. I chose to live, not just exist.“

Death Magnetic je prvo pravo obraćanje oporavljenog Hetfilda svetu. St. Anger je pet godina ranije bio nešto kao puka refleksna reakcija, gde je jedina koherentnost dolazila od jednake nesigurnosti sva tri tada preostala člana benda o budućnosti. Džejms je u rad sa bendom uveo razne novine, u želji ili iz straha da ga to ne odvuče sa puta na koji je krenuo, ne odvoji od porodice i od novonađenog sebe. Kada imaš tako u svojim načinima ustaljenu zver ispred sebe (a taj bend jeste bio takav), jedna ozbiljna promena stvarno može sve da sruši. Ali je zapravo ta promena bila reflektovana samo u promeni Džejmsove spoljašnjosti. Sada na koncertima imamo čoveka koji se ljudima obraća otvorenog srca i krajnje razložno i razgovetno priča o svojoj muzici i osećanjima, i osobu koja će uredno i strpljivo u desetinama intervjua pričati o onome što je nosio u sebi i što je porazio. Nije on izašao sa rehabilitacije kao drugi čovek, taj drugi je bio oteran. Ono što on jeste ima i tamnu stranu, i za čim da žali, i mnogo toga lošeg što oseća – nije slučajno što je baš takvom muzikom uzeo da se bavi tako iskreno. Ono u sebi što nas muči i uporno ubija nikad ne može da se istrebi. Vratiće se. Ali bitno je na kakvog će čoveka naići kada dođe opet, i tako svaki dan, do kraja života. Hetfild ne beži od sebe i bitnih tema na ovom albumu. U The Day That Never Comes se opet vraća na odnos sa roditeljima. Ali je i tu bitno primetiti da je ukus drugačiji. On obećava da će pobediti i da će ciklus biti prekinut baš sa njim. Dve pesme sa ovog albuma koje mi uvek stoje zajedno i zbog kojih gutam knedle su The Unforgiven III i Suicide & Redemption.

Suicide & Redemption je najabrazivniji i najmanje liričan od svih instrumentala koji su snimili. Najtrezveniji, zapravo. Zamisli da dobiješ šansu da popraviš najveći zločin koji si počinio. Suicid, na primer. Zvuk opet dočarava čoveka u misiji, sličnog onom iz Oriona, samo je sada misija važna koliko i sam život. Smene tempa i rifova su kao smene brzine na putu, nailaženje na prepreke, pa onda rendanje i grebanje, svaki pa svaki dan. Jer nećeš ti to što želiš da ispraviš rešiti kroz jedan coup de main, istina je jedna – da ćeš to raditi kao Sizif. Dakle ništa uzvišeno, epski, poetično, nego dole u blatu i govnima. Na 3:45 si se umorio. Sustiže te samosažaljenje. Ili stvarna tuga – a nisi sebi dao poštenu šansu da tuguješ – za onim što si prosuo, za onim što više nemaš, za onima koji su otišli dalje, koje si oterao od sebe, i koje sada želiš da povratiš. Pa na 4:25 kreće da kuva, jednake su šanse i da ćeš odustati i da ćeš još više zapeti ka cilju. Sa te klackalice te na 6:15 skine bujica. Direktno iz nečije duše. Čiste emocije. Borbeni duh. Odlučnost. Sve ili ništa. Bolje poginuti nego uginuti. To što svira je najbolji solo koji su snimili ko zna od kad. Solo koji vozi desna ruka. U katalogu benda 99% solo deonica svirao je Kirk Hamet. Ovo je jedan od retkih koji je Hetfildovo delo. Kažem, desna ruka.

Kraj ostaje otvoren. U stvarnosti, niko se ne vrati iz suicida. Uopšte, malo je onih koji imaju šansu da nešto stravično što su prouzrokovali isprave. Ali eto, nadu niko ne može da ti otuđi. Često mi kada slušam ovu pesmu kroz glavu prolaze kadrovi iz What Dreams May Come.

Ime koje pesmi daš stavlja joj određenu dozu pritiska na ramena, pritiska tuđih očekivanja. A kad odlučiš da napišeš Unforgiven III, teško da možeš goru uslugu da joj napraviš. Dvojka iz ’97. je verovatno zato tako i prošla: kako napraviti nešto bolje, ili makar dostojno prvog Unforgivena? Kraj Hetfildove trilogije počinje stidljivo, nekim skromnim introm na klaviru, vrlo je moguće da ga Džejms i svira. Misliš: ništa posebno. A onda rif zaboli. Reči nemaju nameru ništa da sakriju: tragični junak traži oprost. Po atmosferi ti je jasno da ga ne zaslužuje, ali sve te vuče da sačekaš sa osudom, nije sve crno i belo. Šta da je on ti? Šta ako mu namere uopšte ne odgovaraju onome što je uzrokovao? Šta ako ipak možeš da ga razumeš? Was he the one causing pain / With his careless dreaming? / Been afraid, always afraid / Of the things he’s feeling. I baš je to Hetfild. To je ono što ga je napravilo vs. To je ono što je on od sebe takvog napravio. Sve je u beskonačnoj smeni ciklusa. Provedeš godine i godine kriveći znaš-tačno-koga za ono što osećaš, pa se jednog jutra probudiš i shvatiš da si postao još gora verzija toga, da si postao ono što mrziš.

How can I be lost, if I’ve got nowhere to go?
Search for seas of gold,
How come it’s got so cold?

How can I be lost? In remembrance I relive
And how can I blame you,
When it’s me I can’t forgive?

Ima tu o još stvari da se razmišlja; iako nećeš to da priznaš, vidiš da je u pravu. Ali ti sve moguće digresije ili olakšavajuće okolnosti rasteruje ono dizanje tenzije i nivoa bola pred Forgive me / Forgive me not / Why can’t I forgive me? Pa onda solo koji priča ono što ne može da se izgovori. Najgori su oni jednostrani razgovori, u kojima sve kažeš, sve račune položiš, samo što osobu kojoj to priznaješ možeš jedino da zamišljaš prekoputa sebe.

Zamračenje između pesama. Sa razglasa kreće nešto čudno, neki intro, delovi mi poznati, ali nikad nisam ovo čuo. I onda prepoznam zvuk onog hladnog vetra… Pesma, odnosno instrumental je u početku imala radno ime When Hell Freezes Over. Džejms kreće da razlaže prve taktove. The Call of Ktulu. Pa da, ima smisla da će da je sviraju. Zagrevaju se sa ono što dolazi za dve nedelje u San Francisku. Na domaćem terenu repriziraju koncerte sa simfonijskim orkestrom, samo 20 godina kasnije. Jebote, 20 godina. Sećam se kako na televizoru u svojoj sobi gledam Vivu 2 i sveže kadrove sa originalnog koncerta. To je bilo u vr’ glave pre tri-čet’ri godine, to je svakom jasno, zar nije? Sa Call of Ktulu su tada počeli, verovatno to opet planiraju.

Sviraju potpuno predano, nema poze, nema karikiranja, nema ni podilaženja ili udvaranja publici, prosto sviraju i ne haju na okolinu. Baš zato sve to deluje nekako intimno, koliko god to paradoksalno zvučalo, kad se uzme u obzir da nas je jedva 70,000 tu ispred njih. Jebote, sa koliko fokusa i strasti sviraju ovu stvar. Oprali su je.

Kada se sve sabere, bend je ono što jeste, ali i sve ono što nije. Metallici može da se prigovori štošta, ali ono za šta definitivno nisu krivi je praćenje formule. Ne može da im se kaže da su smišljeno pobeđivali tako što su išli samo na zicere. Crni album jeste nešto što će njima i mnogima u bliskoj vezi sa njima kupiti puno kuća, automobila, luksuznih odmora i advokata za razvode, ali je istovremeno predstavljao popriličan rizik, kad se uzme u obzir koliki je bio korak dalje od sebe, odnosno od onoga što su ljudi većinom smatrali da taj bend treba da bude. Pa opet, kad je već bio tako i toliko uspešan, zašto samo ne napraviti drugi, treći i enti deo tog albuma, i isisavati pare iz novčanika miliona ljudi koji su se navukli na njih baš zbog tog albuma? Metallica je veliki bend jer jer uvek radio ono što želi, bilo to uspešno, ili ultimativno predstavljalo umetnički (izlet u filmsku produkciju kroz Through the Never, 3D film koji su sami finansirali i snimili 2013. bio je u najboljem slučaju upitnog kvaliteta) ili finansijski fijasko (prvi festival koji su pod svojim imenom organizovali u Detroitu 2012. koštao je znatno više nego što su od njega zaradili; sledeće godine su se zainatili i probali ponovo, da bi tek iz drugog pokušaja dobili poruku da to više ne pokušavaju; pored toga, i malopre pomenuti film ih je koštao boga oca). Kategorija greške je klizav teren jer ostavlja mnogo prostora subjektivnoj proceni, ali za utvrđivanje integriteta nema većeg doprinosa od rađenja stvari pod svojim uslovima, uprkos ili baš zato što će neko neki potez odmah nazvati greškom. Lulu, zajednički projekat, odnosno album koji su snimili sa Luom Ridom 2011. biće nešto što će ujediniti do tada najveći broj ljudi koji će im pokazati palac na dole. Pa opet, Lulu je nešto najhrabrije i najsnažnije što su uradili, pa, verovatno od kako su se Džejms i Lars našli preko oglasa za muzičare ’81. Ima na tom albumu raznih stvari, ali dve pesme odatle su mi za slušanje samo kada imam dovoljno snage, ili kada imam zanemarljivo malo snage.

Ako se ostavi po strani priča da je album konceptualno naslonjen na Vedekinove drame i da je tematika već postavljena, ako se ne uzme u obzir činjenica da Džejms nije napisao ni jednu reč teksta, a da je najveća snaga pesme njena relativna jednostavnost i upornost ponavljanja tih nekoliko akorda, Iced Honey je jedno sporootvarajuće ali jednom-kad-krene-vodi-samo-ka-jednom-ishodu priznanje onoga što nisi hteo da priznaš samom sebi niti bilo kome: problem je u tebi. Možeš da se postaviš na glavu i na sve nemoguće načine menjaš stvari (Now me, I’ve tried a million tricks / To make life cold and make it stick), nema ti spasa jer si takav, i ništa ne vredi, ništa se popraviti neće. If I can’t trap a butterfly or a bee / If I can’t keep my heart where I want it to be / If no matter how much soul and heart I put to the wood / If a flaming heart is not that good. I to užasno boli, to što ti deluje da svi idu negde, nastavljaju, žive, deluju srećno, a ti jednostavno ne možeš da izađeš na kraj sam sa sobom, i šta bi dao da sve nije tako.

If it’s all mixed up and you cannot shout
And your oxygen starts to run out
If your final gasp has the recipe wrong
And instead of hello you say so long

If your energy starts to leak out
And people wonder what you’re all about
A heartbreaker with an unattached heart
The story of love gives them all a start

Biće ti bolje tek kad shvatiš da je sve do tebe, da si samo ti kriv. Well, ili će ti biti bolje, ili te više biti neće. Ali makar ćeš konačno biti na istoj strani i u istoj rečenici sa pravim sobom. Ne jednom su mi krenule suze kada sam sâm sedeo i slušao onaj skriveni klimaks Ridovog glasa u And me, I’ve always been this way / Not by choice, just this way. Ko li je kriv za ono najtužnije u nama?

Lu Rid je napisao tekst za sve pesme na albumu, pa opet, postoje te dve pesme za koje ne mogu da pobegnem od ideje da ih je napisao u želji da neverovatno verno imitira Hetfildovu perspektivu. Ili, malo blaže, da su to tekstovi koje bi Džejms voleo da je napisao. Druga od tih pesama je Junior Dad.

Junior Dad ima Hetfildov potpis svuda po sebi. Strpljiva, ali ipak malo onespokojavajuća klin gitara, atmosfera, već sama muzika pravi slike… I onda krenu reči.

Would you come to me
If I was half drowning
An arm above the last wave

Misliš: naravno, ko ne bi priskočio u pomoć.

Would you come to me
Would you pull me up
Would the effort really hurt you
Is it unfair to ask you
To help pull me up

Hm, čim on toliko zapitkuje, izgleda da stvari nisu baš čiste. Nešto je nekog oštetio, i izgleda da baš ima šta da mu bude oprošteno. Prvi impuls nam je da pomognemo osobi u nevolji. Ali šta ako shvatiš da je ta osoba uradila nešto stravično?

Now would you kiss me, on my lips

OK, čekaj. Da te izvučem iz vode koja te davi, a ti si mi ranije nešto nažao očinio – u redu, hoću. Ali da te spasim i da te volim? O kome pričamo ovde?

Won’t you pull me up
Scalding, my dead father
Has the motor and he’s driving towards
An island of lost souls

Pričamo o ocu. Onome ko te je uveo u svet, ali te usput ostavio sa netačnom mapom u pustinji, popio ti čuturicu vode, i pobegao da se spasi. Koliko mu zaista duguješ? Koliko duboko bi išao da mu pomogneš, ako sada njemu treba spas? Želja da pomogneš i ljubav ka toj osobi su obrnuto proporcionalni vremenu koje nam je preostalo. Obično se setimo da treba da se jedni drugima vratimo kada je već kasno.

I will teach you meanness, fear and blindness
No social redeeming kindness
Or – oh, state of grace

To je tvoje nasledstvo. Možda nekad nisi nameravao, ali to si ostavio. Reka više ne može da se premosti. Gotovo je. Nikad nećeš saznati kakav bi pogled bio na obe obale, tamo sa sredine mosta.

Hiccup, the dream is over
Get the coffee, turn the lights on
Say hello to junior dad
The greatest disappointment
Age withered him and changed him
Into junior dad

I u samo jednoj sekundi, sve se promeni. Starog čoveka više nema. Pretvorio se u tebe. Ti sada radiš isto to, nekom drugom. Nema nasilja, nema stravičnog i naglog, sve je samo kao ta pesma: neminovno i bolno. Ali baš ton pesme daje nadu: od tebe zavisi. Ne možeš da promeniš stvari, ali možeš sebe. Ako o ovome razmišljaš, šteta je i već nad tobom načinjena, i već si je preneo dalje. Hetfildova gitara preuzima sve i vodi te kući. I dato ti je tih dodatnih devet minuta gotovo ničega, nekakvog tužnog zvuka koji se samo razleže, da probaš da shvatiš šta ćeš sa sobom.

Kada su prvi put preslušavali gotovu pesmu, Kirk Hamet nije mogao da izdrži, pa je izašao iz kontrolne sobe u kuhinju i krenuo da plače. Nepunih mesec dana ranije ostao je bez oca. Prvi sledeći u kuhinji bio je Hetfild. Došao je uplakan. Jednom pesmom Lu Rid je oborio obojicu. A on je ušao u kuhinju nasmejan, video njih dvojicu van sebe, i rekao: „Dobra je, a?“ Ipak, nešto kasnije, u intervjuu za Modžo bio je malo uzemljeniji: „It’s very difficult that one. I’ll leave that one alone, for us. You heard it, it does what it does, some things you don’t explain.”

Kraj je blizu. Sad ide onaj deo kada dolaze na vrh rampe koja zatvara snejk pit, okupljaju se oko Larsovog manjeg seta (skraćenog za jedan flor tom – onaj koji ionako nikad ne svira – i desnu čajnu) i ulaze u For Whom the Bell Tolls. Tu su, sva četvorica na malom prostoru, toliko blizu da im vidiš oči, a čuješ prvo Larsov stvarni bubanj, deo sekunde pre onog koji dolazi iz razglasa. Iz Bells prelaze u Creeping Death, a posle toga kraj zvaničnog dela žurke dolazi sa Seek & Destroy. I kakva je to žurka. Oni raspištoljeni, i pored tolikih stadiona i masa pred kojima su svirali, i posebno i pored godina za pojasom, vidljivih po prosedim kosama, ili nedostatku iste (osim kod Truhilja, on je sklopio neki pakt sa đavolom, izgleda). Koliko mi je lepo što sam ovde i što ovo doživljavam.

Ima i na Hardwired to Self-Destruct momenata u kojima je Hetfild u najmanju ruku ličan. Pred sobom imaš čoveka duboko u pedesetim, koji je nekad bio u teškim problemima, ali se ponovo pronašao, u koga možeš da gledaš i učiš o toliko stvari i da se diviš tome kako je i u kojoj meri sebe uspeo da popravi, ali ti on već samim naslovom albuma kaže ono što nikad ne treba zaboraviti, jer će te inače dohvatiti na spavanju i opet te srušiti: u našoj osnovi je ozbiljna mana. Autodestrukcija je starija od kreacije. Čuvaj se sebe. I neka nije sve autobiografsko u tekstovima, ali kada u Halo on Fire kaže I fear to turn on the light / For the darkness won’t go away, to samo znači da je sledeći mrak možda iza baš ovog ugla. Ne postoji bitka koja će završiti sve bitke sa sobom. To je stanje. Neki će dani biti manje loši, a neki opet loši.

Ima se, ipak, nešto lepo reći i o porazima. Da nije njih, ne bismo znali da cenimo pobede. Vraćao sam se s posla jednog dana i odjednom shvatio zašto mi se druga strofa Now That We’re Dead toliko sviđa.

When all is pain
May it be
It’s all we’ve ever known

When flame consumes
May it be
It warms our dying bones

When loss has won
May it be
It’s you I’m madly fighting for

When Kingdom comes
May it be
We walk right through that open door.

Bis je gotov, sve trzalice i palice su pobacane u publiku. Ništa živo nisam uhvatio. Stvarno mi nije žao. Ničeg mi nije žao, posle trenutka kada sam na ne više od pet metara od sebe video Džejmsa Hetfilda kako se u odlasku sa bine još jednom okreće, i razgovetno i ekspresivno (iako bez zvuka i svakako bez karikiranja) uz ruke sklopljene kao za molitvu polako ponavlja Thank you jednoj po jednoj osobi, odnosno nama koji smo u tom trenutku tu odmah ispod njega. Nikad neću imati dokaz za to, ali ću uvek pamtiti da je to rekao i meni. Ne, hvala tebi. Ti si car. Ne zbog toga što si napisao onaj rif ili one pesme; svaka budala može da napravi hit, da rasproda stadion i proda milione ploča. Ne, ti si car jer si pobedio sebe. Jer si preokrenuo svoj život, uspeo da vratiš svoju porodicu, da ponovo dobiješ i imaš sebe, da postaneš heroj. Moji heroji nisu nepobeđeni šampioni. Svi moji heroji su nekad pali, bili u blatu, mučili se sa nečim u sebi, pa ustali i vidi ih sad.

– MUNICH! YOU’RE BEAUTIFUL! NOTHING BUT LOVE AND RESPECT.

Nalazim se sa Perom, ponele nas emocije pa smo se pogubili negde početkom bisa. Pita šta sam uhvatio. Ništa. Pokazuje mi trzalicu. „’Oćeš?“ „Nemoj, Pero, čuvaj je.“ Daje mi je u ruku, pa mi pokazuje još jednu ili dve iste. Grlim ga.

Ima raznih pesama za razna raspoloženja, ali postoji ta jedna. Kojoj odlazim samo onda kada shvatim da su mi hrabrost i stabilnost ili vrlo tanki, ili sasvim lažni, i da je krajnje vreme da si izmaknem oslonac. Da se resetujem. Da se raspadnem. Što pre u probleme, to pre iz problema. Pesma koju nikad nisu svirali uživo, a stara je već – evo – 23 godine.

Fixxxer i ja se nismo upoznali kako treba, kada smo se prvi put sreli. Čim je izašao, otišao sam do SKC-a i Reload kupio na kaseti. Kaseta je bila totalno čudo, nije bila sa neke od onih poljskih butleg etiketa koje su u prvoj polovini devedesetih vladale na našem crnom tržištu, nego kao iz neke domaće radinosti, ali sa iznenađujuće bogatim bukletom i nalepnicom koja se lažno predstavila, odnosno na kojoj je velikim slovima pisalo ORIGINAL. Kako god, zbog štednje trake ili ko zna kog nasumičnog razloga, poslednja pesma na B strani nije išla do kraja. Doduše, to tada nisam znao. Snimak je tamo negde na pet i po minuta otišao u fejd, na mestu gde se pesma sama stiša, pa mi ništa nije delovalo čudno. Pesma jeste zvučala interesantno, imala je za Metallicu nesvakidašnje bogate gitarske teksture, ali bez svoja poslednja dva i po minuta bila je samo to: zanimljivost za kraj albuma, koji je ionako obeležen mešanim materijalom – malo zicera, malo eklekticizma, a malo i viškova koje su mogli i da ne objave, ništa im ne bi falilo. Tako je za mene u prvom periodu, dok nisam na poklon dobio Reload na disku, Fixxxer prošao ispod radara. Nije da nema slučajnosti u životu, ali mislim da ovo nije bilo slučajno. Mislim da nisam bio spreman, tada, te 1997.

A o čemu se zapravo radi? Neka kao nehotična tema na gitari dolazi iz fejda, u lupu, vrlo blago podsećajući na intro od Blackened. Čuješ i da je prati još nešto, nalik na neki otpadak ili odsečak nekog rifa, isto u lupu. Diže se i neki sempl, odnosno Kirkov efekat, nešto se budi. Nešto što nije lepo. Bas i bas bubanj postavljaju temelj. Hetfildova bluzerska gitara nešto šara, kao iz dosade, kao iz odagnavanja nervoze. I onda na minut i neki sekund sve konačno počne. Sve spojeno, svi slojevi u jednom, jedno iznad i ispod drugog.

Nema puno teksta u strofi. Nije ni preterano određen. Nekako ide savršeno uz pesmu, drži atmosferu, ali ga ne primetiš. …So you lay us in a line / Push your pins, they make us humble / Only you can tell in time / If we fall or merely stumble.

Onda se zemlja ispod tebe otvori i onaj refren te pojede.

But tell me, can you heal what father’s done?
Or fix this hole in a mother’s son?
Can you heal the broken worlds within?
Can you strip away so we may start again?

Razlaganje, rif, još tema, još slojeva gitara, lu-di-lo. Ne umem da prepoznam šta je Džejms a šta Kirk. Nije ni važno. Ne mogu da se usredsredim. Tekst me jede.

Tell me, can you heal what father’s done?
Or cut this rope and let us run?
Just when all seems fine and I’m pain free
You jab another pin, jab another pin in me.

Šta se, bre, ovo događa? Lejeri i lejeri gitara. Aranžman u kom se verovatno najviše približavaju Nikoli Vranjkoviću po ključu „pesma nije pesma ako nema 15 kanala i 150 tejkova gitara“. Pa još dabl lejering Džejmsovog vokala u strofi… Ovo je momenat kada uložiš sve žetone, ali to ne naglasiš, nego ih samo gurneš na mesto.

Pesma ide dalje, ali čekaj, jebote, možemo još jednom da se vratimo na ono od malopre, moram ono opet da čujem, ne možemo, OK onda. Pesma ide dalje, i ti ćeš je pratiti bez obzira na sve. Nova strofa ti opet priča nešto o čemu ti nije ugodno da slušaš. …See you sharpening the pins / So the holes will remind us / We’re just the toys in the hands of another / And in time the needles turn from shine to rust. Na nišanu si.

Na 4 i 14 Hetfildova gitarska šamarčina koju Lars podebljava, onako kako kroz celu karijeru radi. Solo koji meandrira pa na petom minutu krene da se dere, da urla. Kao da čitaš neke važne vesti, a nove samo stižu. Na pet i po minuta stišavanje, bas i bubanj čuvaju tvrđavu, gitara (verovatno Džejmsova) samo začinjava. Konge?! Evo ga opet Džejms, hoće još nešto da ispriča.

…To break this curse a ritual’s due
I believe I’m not alone
Shell of shotgun, pint of gin
Numb us up to shield the pins
Renew our faith, which way we can
To fall in love with life again

Potenciranje tog ponovnog zaljubljivanja u život… Poznato to zvuči…

Ja ne znam kako se Hetfild nije rasplakao na ulazu u poslednji refren. Ili kako ga je snimio. Otac i sin, neraščišćeno, rane, dugovi, bol, teg, nikad oslobođen, nikad u miru… I onda ona očajnička proklamacija na 7:40 – No more pins in me! Objava bega, kidanja okova, gotovo plačno ali svakako strašno uznemiravajuće ponavljanje No more… Ako je sada noć, postoji solidna šansa da sam budan i da slušam ovu pesmu. I da sam naježen, i da drhtim na onom i onakvom njenom kraju. Da li je uspeo? Da li sam ja uspeo? Pesma se završi pre nego što ponudi konkretan trag o tome, ali mislim da je mrka kapa. Sve zavisi kako se ono No more pins in me tumači, doduše. Ako je to poklič u trenutku bega, odnosno ako je intencija da svoje demone nadtrčiš, to jest pobegneš im, to je isto uzaludno koliko i ono kada je Filip bolestan, pa otrči i zavuče se u ćošak da ne bi popio sirup. Ali ako je to u službi motivacije za borbu, ako je beg zapravo samo hvatanje zaleta za konfrontaciju, onda možda imamo čemu da se nadamo.

Kažu neki po internetu da Metallica Fixxxer nikad nije svirala uživo jer ima previše slojeva gitara i da je nemoguće da to rekreiraju bez semplova ili matrice. Stvarno mislim da nije u tome problem. Ja nekako mislim da Džejmsu pesma prolazi preblizu kuće. Treba stati pred ljude i ono otpevati, a ne raspasti se. Inače, oduvek sam bio ubeđen da je Loved Ones od Poison The Well bukvalno mlađi brat Fixxxera, ali to je neka druga priča.

Uživao sam to veče u Minhenu. Koncert je bio ogroman, ali pravo uživanje je bilo gledati Džejmsa Hetfilda. Koliki je on put prešao. I koliko je divno to dokle je došao, kako se ponaša, kako se vidi da uživa tu gde jeste, koliko ljubavi daje i dobija od ljudi koji su došli da slušaju njegovu muziku. Tolika pozitivnost, ali toliko prirodna. Baš mi je bilo drago zbog njega.

Baš sam se zbog toga toliko skenjao kada sam mesec dana kasnije pročitao poruku u kojoj ostala trojica iz benda objavljuju da je Džejms ponovo otišao na odvikavanje. Nisu rekli od čega, nisu rekli kada je počeo da proklizava, samo da je otišao. Kažem, skenjao sam se. Stvarno sam mislio da je sve u savršenom redu sa njim. Bitno mi je da on pobeđuje. Da pokazuje da se to može.

Postoji razlog zašto ne pijem. Iako nikad nisam pio, imam problem sa alkoholom. Imao ga je moj tata. Odavno je taj problem postao i moj.

Teško mi je da se setim kada je sve počelo. Možda je tog sranja bilo i ranije, samo sam bio mali pa nisam primećivao i shvatao. Ovako, pamtim rane devedesete, sve uzroke, izvore i izgovore, mene koji tada taman treba da krenem u nekakvo formiranje, i njega kojeg počinje da nema. I kako vreme prolazi, pamtim sramotu. Pamtim da to krijem od drugara, bilo da im ništa o tome ne pričam, ili da izbegavam da ih zovem da dođu, jer ne znam šta će zateći kod mene kući. Prva zvanična reakcija na sve to bila je kada sam odlučio da nikad neću piti. Nazovi to adolescentskim prkosom, nazovi to strahom, u svakom slučaju verovatno je reč bila o kombinaciji faktora, tek odlučio sam da budem drugačiji. Da to što mrzim i čega se uistinu još više plašim odstranim iz svoje budućnosti.

Odrastao sam malo kao čudak zbog toga, jer te svi nude nečim a ti baš jedini nećeš ništa da popiješ po tim nekim žurkama i glupostima, pa još uporno ponavljaš kako ti se baš ne sviđa ukus kad te pitaju „zašto“, ali to mi nije teško padalo. Nikad mi nije bilo ni teško da održim tu isključivost, strah od i repulsivnost onog drugog su uvek bili u prvom planu. Istovremeno, isti taj strah paralisao je i mene; zatvarao sam se, bio potpuno neupotrebljiv ili neadekvatan za razne životne situacije na koje sam nailazio. Kad kažem životne, mislim emotivne. Verovao sam samo treznim ljudima, ubedio sam sebe da sam u opasnosti čim nešto popiju, ili da jednostavno nemamo više o čemu ozbiljno da pričamo, jer osoba prekoputa mene više nije svoja. Existence is futile.

Vreme je prolazilo, a moja porodica je ostala na okupu po nekoj inerciji, čini mi se. Ništa nije funkcionisalo. Tata je živeo sa svojim demonima, Mama više nije umela da hendluje stvari. O ozbiljnim stvarima im se više nisam poveravao. Sazidao sam svoj zid, nespretno i neuko, ali bio je moj i štitio me je, bar sam u to verovao. Posle smo se fizički razdvojili, i ako mi je bilo lakše, to je bilo samo zato što bih upadao u „što ne vidim  – ne postoji“ periode. Ipak, u suštini se ništa nije promenilo, a i ono što jeste bilo je na gore. Mama bi mi se u svom neumeću povremeno požalila na tatu, ja bih uhvatio vazduh i skupio hrabrost, seo i razgovarao sa njim, nasamo. Teški su to razgovori bili, ali svaki put sve lakši: svaki put sam imao sve manju nadu da će se nešto dugoročno popraviti. Imao je on i uspona i padova, imao je kraćih perioda apstinencije, imao je velike reči i navodne želje da se sredi, svest o tome da mu taj jedan problem utiče na sijaset drugih, i zdravstvenih i kakvih god hoćeš, ali na kraju ništa. Bilo je iscrpljujuće sve to, i bolelo je što vidim koliko je sve moglo bolje da bude da nije bilo te zavisnosti, i koliko smo daleko jedan od drugog, ali primetio sam i da je jedna stvar potpuno nestala: sramota. Ako me je kao malog bilo sramota Tate, jedina stvar koju sam prestao da osećam bila je baš ta. To više nije bilo moje. Ja mogu samo onoliko koliko ja mogu. Ja mogu i bez njega. Može i on bez mene, uostalom. Sa trideset plus godina naučio sam da budem siguran u dve neizvesnosti: da Life of Agony svakog trenutka mogu ponovo da se raspadnu i da je iza svakog ugla nova mogućnost da se Tata zbratimi sa svojim ponorom.

Pa ipak, kada je nešto pre nego što će napuniti 74 godine odlučio da se leči, i kada vidim da se dobro drži i radi dobre stvari za sebe, ne mogu da ne kažem da sam srećan i ponosan na njega. I ne mogu da ne primetim koliko je bilo pogrešno što sam se rastužio zbog Džejmsovog recidiva. Nije bitan pad, bitno je da se podigneš, i to je mnogo više od nekog jeftinog slogana za magnet na frižideru. Demone ne ubijaš. Sa njima se samo boriš, svakog dana, i svakog dana iz početka. Niko ne zna koliko je Tati vremena ostalo, i niko ne zna koliko će biti istrajan u ovome što je odlučio da uradi. Ali kakva bi to bila priča za Filipa, jednog dana kada bude malo veći i bude mogao da razume neke stvari, ako se ispostavi da je njegov deda pobedio.

BONUS: Tata nije dobro Mixtape