October 31, 2020

Becoming

 

  Da / Ne Zašto ne
Žodra Ne Ide u neki disko na Models
Nikolić Ne „Nemam love, kapiraš.“
Trbović i Zorica Ne Idu na neki rejv
Velović Ne …Ma kakvi
Rastko Ne Nije tu
Pera Marinković Ne Nije tu
Nikola Ne Ima neki dogovor
Vlada Ne Zaboravio sam šta mi je rekao
Pera Đorđević Ne „Jel’ to nešto kasno počinje?“
Sandra Ne haha

 

Rođen sam 1980, što će reći da rast tenzija koji je najavio raspad zemlje u kojoj sam se rodio delom nisam osetio, a delom nisam shvatao. Bio sam mali kad su počeli ratovi. U početku su bili daleki, neobjašnjivi i samo tupo razočaravajući, ali u svakom slučaju je delovalo da neće dugo trajati, jer kako bi, zašto bi, niko ih ni ne želi. Bilo je tužno što leta ’91. nisam mogao u Rovinj ili na Brač, otprilike isto koliko je sada tužno što mi je to delovalo kao najstrašnije u celoj situaciji. Ljudi su ginuli i mnoge grozne stvaru su se događale ili bile na pomolu, ali u Beogradu koji sam poznavao jedine promene u početku bili su novi drugari u razredu: u petom razredu nam se pridružio jedan dečko iz Zagreba, u šestom devojčice iz Karlovca i Dubrovnika, a u sedmom, odnosno septembra ’92. njih četvoro iz Sarajeva i Zvornika. Izbeglice.

Stvari su se ipak dosta brzo pogoršale. Savet bezbednosti UN uvodi tadašnjoj SR Jugoslaviji sankcije maja ’92. Sankcije su obuhvatile trgovinu, naučnu i tehničku saradnju, kulturnu razmenu, putovanja i sport. Fudbalska reprezentacija je stoga izbačena iz Švedske, sa Evropskog prvenstva na koje se kvalifikovala, te joj je bilo zabranjeno da učestvuje u kvalifikacijama i zvaničnim takmičenjima praktično sve do 1996. Zvezda je ’92. utakmice Kupa šampiona umesto u Beogradu morala da igra u Segedinu, Budimpešti i Sofiji, da bi nakon te sezone takođe bila izbačena iz Evrope. Na Olimpijskim igrama ’92. mogli su da učestvuju samo takmičari u individualnim sportovima, ali ni oni nisu smeli da učestvuju pod svojom zastavom. Nije sport toliko važan, naravno, samo je ponižavajuće da je i on bio obuhvaćen sankcijama, što na primer nije bio slučaj sa Sadamovim Irakom. Sankcije su nominalno imale za cilj da  kazne Miloševićev režim, ali su izolovale i ponizile obične ljude. Ekonomija je brzo uništena. Hiperinflacija koja je 1993. iznosila 313 miliona posto na mesečnom nivou, dovela je do toga da je oktobra te godine po izveštaju UNHCR tri miliona ljudi živelo ispod granice siromaštva. Radnje su bile prazne. Delili su se bonovi za benzin, ali benzina uglavnom nije ni bilo. Uvedene su restrikcije struje. Bolnice i druge zdravstvene ustanove ostajale su bez vakcina, antibiotika i citostatika. Stopa samoubistava je maja 1994. bila za 22% viša nego pre uvođenja sankcija. Mlađi ljudi su se masovno iseljavali.  Korupcija i razne forme kriminala su procvetali, dok su obični ljudi propadali. Korov nekulture, šovinizma, ksenofobije i propagande brzo je zaposeo sve zjapeće pukotine društva. Sve što je bilo vredno se veoma brzo urušilo. Društvo kakvo je generacija mojih roditelja poznavala bilo je dezintegrisano pred njihovim očima. Ta generacija je počela svoje dugo proklizavanje, delom kroz ozbiljan rast psihičkih oboljenja, delom kroz alkoholizam i druge zavisnosti. Oni nešto mlađi od njih bili su u opasnosti da sa ratom budu na ti, bilo kroz običnu ili prisilnu mobilizaciju (gde su najviše najebale generacije rođene ’72. i ’73), bilo kroz dobrovoljni odlazak na front u formi po izboru. Moja generacija je nekako ostala da visi. Znali smo samo ono što nam kažu, a nikog okolo u principu više nije bilo briga šta se deci govori. Sasvim je moguće da su moji roditelji, iako bez mogućnosti da zaustave sveopšte i sopstveno propadanje, u nekom trenutku shvatili da za mene još uvek mogu nešto da urade. Možda je to bilo za nijansu manje dramatično od roditelja koji u poslednjem trenutku šalju malog Kal-Ela sa Kriptona, tek pretpostavljam da im je krajnji cilj bio da jednog dana i ja kao i toliko njih u tim godinama odem negde napolje i nastavim normalan život. I pretpostavljam da bi prvi korak ka tome bio da se bolje upoznam sa spoljnim svetom, ne bih li i sam shvatio koliko je sredina u kojoj moram da odrastam pogubna, te onda i sam odlučio da odem, kada za to dođe vreme. Bilo je leto 1995, taman pošto sam napunio 15 godina, kada su me ispratili na avion za Pariz.

 

Pariz sam već video nešto ranije. Nikola i Jeja su tamo živeli od ’85. do ’89. i bili smo dva puta kod njih. Zaljubio sam se u taj grad, što je nekako i neizbežno. Ne verujem da postoji neko ko je tamo otišao kao turista, nevezano za uzrast, a ko se nije raspametio od onog što je doživeo. Leta 1995. u Pariz sam otišao kako bih proveo četiri nedelje kod An-Mari i Pola Dikroa, starih porodičnih prijatelja, para Francuza koji su bili najbližu uzrastu moje babe. Francuski sam nešto malo govorio, zapravo sramotno malo, ali u skladu sa onim što sam u školi učio. Pa eto prilike da ga naučim.

Prvi utisci su bili pomešani. Bilo mi je jasno još na putu od aerodroma do preslatke stare kuće Dikroovih u Garšu pored Pariza da sam na mnogo lepom mestu, ali me je malo zabrinulo to što sam sa ovo dvoje značajno starijih i veoma religioznih katolika imao vrlo malo zajedničkog. Ono što nisam znao je da su oni imali plan. Negde drugog-trećeg dana spakovali smo se u jedan od dva sitroena koje su imali u vlasništvu (Pol je penzionisani inženjer koji je ceo radni vek proveo kod ovog proizvođača automobila) i krenuli u Burgonju. U Ansi l Franu, seocetu koje bi moglo da bude težište trougla čija su temena Troa, Okser i Dižon, živi njihova ćerka sa svojih petoro dece. Najstariji sin je godinu dana stariji od mene, sledeći je godinu dana mlađi. Naredne dve nedelje spavao sam na dušeku u njihovoj sobi. I pričao sa njima o muzici. I slušao sa njima raznu dobru muziku. I upoznao njihove drugare. Prvi put čuo Noir Désir. I kupao se na kanalima. I vozio bicikl. I zaljubio se u nežni reljef blagih brdašaca i požutelog letnjeg žita koje se na vetru blago ljuljalo, i šuma koje su prošaravale ono što vidim. I nisam mogao da se načudim koliko je život u francuskoj provinciji lep, pitom, a opet pun živosti i u suštoj suprotnosti sa tim nekim osećajem koji sam već ako ne naučio i razumeo, a onda barem primetio i mapirao, a ticao se života u nečemu što postaje sve sitnije i sve više gorko i neprijatno, a predstavlja se kao moja domovina. I još gore: počeo sam da uviđam da i u susednom selu, i onom posle njega, i u svim tim selima u toj Francuskoj, i sasvim verovatno i širom Evrope, živi još ko zna koliko zanimljivih ljudi, i žive sasvim lepo. Momenat spoznaje neke prikrivene latentne zavisti prema tim ljudima, ali i sveprisutna ideja da negde tamo, možda i svuda okolo svi oni imaju mnogo bolje izglede da budu srećni od mene, bili su neočekivano otrežnjavajući za klinca od 15 godina, kako god sam to tada razumeo. U početku se opireš. Duh ti luči malograđanštinu kao očajnički pokušaj da te zaštiti da ne shvatiš o čemu se radi, pa sve što uspeš da shvatiš dok se natapaš tim bućkurišem jeste ideja da se 100% svi oni bolje provode od tebe, i šta god radio, sigurno ima neko kome je još bolje nego tebi. Ali dve nedelje u takvoj sredini je sasvim dovoljno da se duša marinira. Da naučiš da je to normalno, ali da ti nisi. I da je dobro što si to na vreme primetio.

Druge dve nedelje proveo sam u Parizu. Čitao sam novine, gledao televiziju sa Dikroovima (uglavnom osnovne kanale i ozbiljne ali interesantne emisije, a kad su nekim poslom odlazili a ja ostajao sam, prebacivao sam na MCM, francusku verziju MTV i školovao se o tome šta Francuzi vole da slušaju i kakvu muziku prave), vodili su me u Diznilend, pisao sam drugarima razglednice i pisma, a noću sam se u maloj sobi u potkrovlju uspavljivao slušajući radio na vokmenu. Radio. Ne omiljene kasete kojih sam sasvim dovoljno poneo od kuće, nego radio. Radio koji pušta neviđenu muziku, radio čiji mi svi voditelji deluju neviđeno gotivno, radio zbog kog se osećam tako živo, kao da sam sastavni deo letnje noći u tolikomilionskom gradu, radio koji je slobodan i topao, tačno onako kako treba da bude, a kod kuće nije jer ne može. Tu sam prvi put čuo You Oughta Know od te neke Alanis Morissette. Bio sam tu kada su prvi put pustili This is a Call, prvi snimak Foo Fightersa, tog nekog novog benda koji je Dejv Grol skupio pošto je Nirvana nestala. Tu sam cičao od sreće (u sebi, da ne bih probudio ostale ukućane) kad god bi pustili Simple et funky od Alliance Ethnik, apsolutni hit Francuske tog leta. Navijao da svaku noć puste Buddy Holly od Weezera. Bio generalno zadovoljan kada bih čuo Hold Me, Thrill Me, Kiss Me, Kill Me od U2. Oduševio se što su jednom pustili živu verziju Shine od Collective Soul. Smejao se i skoro pa đuskao ležeći kada bi pustili The Bomb iliti These Sounds Fall Into My Mind od Bucketheadsa. I čekao voditelja kako bih ga pažljivo saslušao i zapisao nazive pesama i bendova, jer je trebalo pronaći sve to u radnji, pa pažljivo odabrati koje kasete i kupiti. Nije bilo interneta, moralo je da se radi za svoju muziku, u svakom smislu. Na kraju su tadašnji senzibilitet i finansijske mogućnosti naložile da se u Beograd vratim sa Sailing the Seas of Cheese od Primusa, Psalm 69 od Ministry, Nirvaninim Unplugged-om, Sixteen Stone od Busha, Judgment Night saundtrekom i Rust in Peace od Megadetha, ovaj poslednji najverovatnije jer sam ga našao na nekom žestokom popustu, nemam drugog objašnjenja.

U početku sam u gradu bio sâm sa dvoje domaćina, da bi nam se nekoliko dana kasnije iz Burgonje pridružio i njihov najstariji unuk, sa kojim sam imao dopust da špartam po gradu i radim praktično sve što dečaci u tom uzrastu žele da rade po Parizu.

Naredno, leto 1996. godine proveo sam u Litvaniji.

Voleo bih da sada mogu da kažem kako sam po povratku iz Francuske znao šta želim i šta treba da radim, ali to je malo teže očekivati od nekog petnaestogodišnjaka u zemlji koja još uvek zvanično ne učestvuje u ratu, ali sve ratove uporno gubi. Bilo mi je jasno da je život u takvoj sredini loš iako posledice nisam umeo da razaznam, ali nije mi se odlazilo iz Beograda, ne još uvek. Sve što sam bio, sve što sam naučio, sve što imam i svi koje volim bili su tu. Tek sam završio prvi razred gimnazije, a gimnazija je bila kvantni i evolutivni skok u odnosu na osnovnu: ljudi na koje sam naišao u gimnaziji su mi delovali kao nešto najbolje što postoji. I šta sad, treba to sve da napustim i počnem od nule? I tu je nastao problem: znam da je to dobro za mene, ali ne mogu. Problem ništa drugačiji od onog sa kojim su se susrele hiljade njih koji su shvatili da moraju da odu. Nekako sam se nagodio sa roditeljima da se cela ta priča zamrzne na neko vreme, eto, možda da probam da odem da završim četvrti razred negde napolju, Amerika ili Kanada, to bi možda bilo OK. U suštini, prijalo mi je da odugovlačim, jer ako odložim rešenje, možda problem sam nestane. Drugim rečima, radio sam sve ono što ne bih savetovao petnaestogodišnjem sebi da uradi.

Mama i Tata su to donekle razumeli, ali nisu pristali da polože oružje. Evo, što ne pogledam ove brošure što ih je Tata dobio od nekog poznanika iz kanadske ambasade, ova jedna škola baš lepo deluje? Jeste. I šta me košta da im pošaljem pismo, da vidim da li bi me primili i još neke detalje oko toga? Kada je stigao odgovor, u njemu je pisalo da je ta škola deo tog nekog lanca koji se zove United World Colleges, da školovanje kod njih podrazumeva dve završne godine sredjne škole, da im je baš drago što se ja zanimam za njih, ali da moraju da mi kažu kako oni ne biraju svoje učenike, već da se to događa na nivou država koje raspolažu stipendijama za ovaj lanac škola, te da se obratim svom ministarsvu prosvete za više informacija.

Prva stvar koju sam od ministarstva čuo bilo je pitanje: „Odakle vi znate za ovaj konkurs?“ Ne znam kako danas stvari stoje, ali ovo su bile Miloševićeve devedesete. Konkurs koji je trebalo da bude javan i koji to i jeste bio u raznim drugim zemljama, ovde je počeo i završio se u nekoj fioci u ministarstvu. Srpski deo krnje Jugoslavije raspolagao je sa tri stipendije godišnje. Ja sam se prijavio za jednu. Popunio sve formulare, napisao nešto nalik na motivaciono pismo, dobio i preporuke od profana iz gimazije, Boris što mi predaje psihologiju napisao jednu baš lepu, sve je bilo cakum-pakum. Zvali su me na intervju. To je već bio neki februar ’96. Ratovi koji su do tada počeli su se već završili, čak smo bili bez sankcija, doduše bez tzv. spoljnog zida istih. Ja došao u Nemanjinu, video da pored mene na intervju čekaju još jedan momak i jedan devojka. Nešto razmišljam, ako je nas troje, a stipendije su tri, pa samo treba da ne ispadnem debil kad uđem unutra, i Kanado evo me. Taj momak ušao prvi na razgovor. Ja nešto kao ubijam tremu, kad neka žena što tu radi priđe onoj devojci, Karla se zvala, i kreće sa njom da priča, ono, sve kuco/maco. I na kraju joj kaže: „E, ako te unutra budu pitali, nemoj da im kažeš da ti mama radi ovde.“ Hmmm…

Intervju je bio OK. Nisam bio nezadovoljan. Samo što mi se posle niko nije javio.

Bilo je već kasno proleće, vratio sam se iz škole jedno popodne, kad me je na krevetu dočekao otvoren školski atlas na dvolistu sa već raspalim SSSR, ali malo se kaskalo sa stvarnošću kad je reč o izdavanju novih udžbenika. Šta je bilo? Zvali su iz Londona, sedišta tog UWC. I pitaju idem li ili ne. Gde idem, pitala Mama? U Litvaniju. Pa ne znamo ništa ni o kakvoj Litvaniji. Stvarno? Sa’ će oni opet da se jave. Zvali ponovo, rekli da su pričali sa ministarstvom, da su neki gluvi telefoni u pitanju, ali da ponuda još stoji: za one koji su prvi ispod crte organizuje se nešto kao letnji kamp u toj Litvaniji, da vide malo kako to izgleda, pa da probaju ponovo iduće godine, ako im se svidi. Sve plaćeno. Pa ono, nije Pariz, ali u Parizu sam već bio. Super, idem.

Šesnaesti rođendan sam proslavio u seocetu koje se zove Troškunai, negde u unutrašnjosti Litvanije. Bio sam jedan od četrdesetak polaznika tog kampa. Jedan od zamalo najboljih, praktično. I još jedna stvar je čudno zazvonila: ja sam bio prvi iz Jugoslavije na tom kampu posle X godina. Usput se sve nekako odmotalo: nikog iz Srbije nisu slali na kamp jer niko nije dobijao utešnu nagradu. Svake godine bi se na konkurs prijavilo taman toliko dece koliko je bilo stipendija, jer su za konkurs znali samo oni koji je trebalo da znaju. Bog te pita ko je te godine kao treći dobio stipendiju. Nije ni važno. Važno je da sam se ja po saznanju šta se desilo zamrznuo.

Treba prvo imati u vidu da sam bio prilično povučen. Još uvek sam. Mislim da su tragovi toga postojali još kad sam bio skroz mali, ali mislim da nisam bio toliko uplašen. Kad se spoljni uslovi menjaju i to ne ide u tvoju korist, postaviš se malo opreznije. Ali opet, ako oko tebe postoji dobra i postojana struktura, brzo ćeš se već popraviti. U tim godinama kada se sve raspadalo i životi mojih roditelja počeli su da se krune. Video sam kako se Tata udaljava od sebe, i primetio sam kako Mama na to reaguje. Jedino što nisam imao pojma šta da uradim sa tim. Stvar koju instinktivno radiš kada voda počinje da prodire u trup je da nađeš i zapušiš rupu. Ekvivalent toga u dečijoj psihologiji je da uradiš sve što možeš da deluješ kao da je sve u redu i sakriješ da nije. Bilo me je sramota, bio sam uplašen, i jedini način da ne propadnem je da se pravim da nisam tu. Ako se ne ističem, možda me niko ne primeti. To je nulti položaj moje skale. Ako se ne daj bože nešto lošije od toga desi, kao kad se nađem među 40 nepoznatih vršnjaka i konačno shvatim otkud ja tu, šta drugo da radim nego da sedim u ćošku, ćutim, gledam i slušam šta drugi rade, onda? Filip iz Portugala mi je mnogo godina kasnije rekao: „Jebote, mislio sam da si neki frik, u početku si samo sedeo i rešavao ukrštene reči, ni sa kim nisi pričao“.

Srećom, dve nedelje su dovoljno dug period čak i za introvertne. Ako mi je Francuska od prethodnog leta bila prozor u svet, Litvanija je bila kuća sa bazenom na prestižnoj svetskoj lokaciji. Na jednom mestu sam upoznao toliko zanimljivih i pametnih, a opet različitih ljudi iz bukvalno svih ćoškova Evrope. Divno se proveo, dobio prijatelje sa kojima ću u narednim godinama razmenjivati prvo prava pisma pa posle mejlove, ići na utakmice, kukati ili prepričavati ushićenost zbog rezultata nekih drugih utakmica, kupati se po raznim morima i jezerima, pričati telefonom dok nas bombarduju, smejati se ili tražiti utehu zbog raznih stvari, slaviti Nove godine, odlaziti na venčanja i gledati ih nasmejane na svom venčanju, ali pre svega toga sam prvo morao da se vratim u realnost.

The higher you are
The farther you fall
The longer the walk
The farther you crawl

Leta ’96. sam sa sobom poneo vokmen i taman toliko kaseta koliko je bilo neophodno za preživljavanje. Na jednu sam nešto malo pred put sa radija snimio sve aktuelno što mi je bilo zanimljivo (tog leta nije moglo da se živi od Fugees, ali Sloba Konjović je na Diskomer uredno stavio i Pretty Noose of ’Gardena, čini mi se i Illusions od Cypress Hill, ali definitivno A Design for Life, povratnički singl Manic Street Preachersa koji će me na sve moguće načine izludeti tog leta, zbog čega će zauvek imati cementirano mesto u mom srcu; inače, taman u to vreme se pojavila i londonska verzija Discipline, prvo su izbacili Have You Ever Heard of Any Other Rhythm kao singl, a sećam se da je na kaseti bio i Punk Rock Song od Bad Religion). Sepulturin Roots je bio sa mnom, isto kao i Siamese Dream od Smashing Pumpkins i Evil Empire RATM, ali centralno mesto zadužio je Load. Metallica i novi album koji će naslediti Crni album bila je priča svih priča u muzici za mene još od kako sam se raspametio od Crnog albuma leta ’91. Mislio sam da sam spreman kada se konačno taj novi album pojavio, taman pred to leto, ali se ispostavilo da nisam dobio šta sam očekivao. Mislim da niko i nije. Load je takav album, jednostavno. Odraz neverovatnog nivoa samopouzdanja i samodovoljnosti, album je koji neće da vrišti jer zašto bi se cimao, već namerno šapuće dok škgruće zubima: „Može nam se.“ Ali i takav, i za mene tada (a to kažem jer sam mnoge njegove snažne tačke prokljuvio tek kada sam i sâm malo porastao) imao je neverovatno jako dejstvo. Sećam se kako sam jednu noć pokušavajući da zaspim na gornjem ležaju litvanskog kreveta na sprat slušao The House That Jack Built, stigao do tih stihova u refrenu gde Džejms zvuči kao da je bukvalno iščupao svoje srce tu pred tobom, i shvatio da znam o čemu priča. Nije problem što mi je ovoliko lepo, problem je što moram natrag.

Nisam bio isti kada sam se tog leta vratio kući. Putovao sam užasno dugo, prvo do Viljnusa, pa tu ostao još jedan dan jer nisam imao bolju konekciju, leteo preko Varšave za Budimpeštu, pa kombijem do Beograda. Stigao sam u gluvo doba, Mama je gledala otvaranje Olimpijskih igara u Atlanti. Stigao sam i raspao se.

U narednim danima sam mrzeo ceo svet. Zašto mi je sve to prikazano i ponuđeno, samo da bi mi bilo oduzeto? Koja je svrha? Šta uopšte ovaj svet očekuje od mene? Hajde, samo mi kažite, neću se ljutiti. Kažite mi koja je moja uloga, lepo mi objasnite šta sve ne mogu da imam, pa ću mirno nastaviti tim putem. Jer ovakva surovost, ovakvo nežno šaputanje o tome šta još postoji i šta bi moglo da bude, pa onda šamarčina i dranje na uvo o tome šta nije za mene jer ko me jebe, to slama i jače karaktere od mene. Kada je taj bes prošao i kada se prašina slegla, rezultat svega bilo je da sam se još više povukao i zatvorio. Trudio sam se kako sam znao i umeo da ostanem sa svim tim super novim ljudima u kontaktu, pisao i primao pisma, ali kao da sam sve te marke lepio na koverte adresirane na sopstvenu glavu i imaginarne prijatelje. Prelaz iz 1996. na 1997. je bio potpuno maglovit. Želeo sam drugačiji život, ali sam digao ruke od odlaska. Prosto se predao. Zašto bih se opirao, ne vredi, otpor je uzaludan. Umesto toga sam kroz ta pisma živeo, negde drugde i celim srcem. Sve što sam u fizičkom svetu morao da proživim sveo sam na najmanju moguću meru. I nekako sebe uspeo da ubedim da nemam šansi, šta god bilo to što bih osetio da želim, od devojke koja mi se sviđala, do života u zemlji koja ne pati od šizofrenije.

Ne može večno da se spava. U snu se ili umre, ili se probudiš. Proleće ’97. je bilo kada sam se probudio. Stvari su delovale… Moguće. Taman pre toga su se uspešno završili četvoromesečni protesti opozicije i studenata, uspešni jer je Milošević pod unutrašnjim ali i pritiskom zapada priznao rezultate lokalnih izbora održanih jeseni ’96. Opa? Jesenas je Zvezda sa 4:0 u produžetku izbacila Kajzerslautern, a posle toga se pred 80.000 ljudi pošteno šibala sa onom Barselonom. Bio sam i bio sam. Vrata od sutra nisu bila otključana, ne, ali ih je trebalo samo gurnuti. Trula su i pašće. I ja imam svaku nameru da ne samo budem tu kada ona padnu, nego ih i sam poguram. Tog proleća najviše sam slušao Senserov Stacked Up, King for a Day (Fool for a Lifetime) od FNM, Biohazard i Mata Leão, Body Count i Violent Demise: The Last Days, Gish od Pumpkinsa, The Bends od Radioheada, Ill Communication od Beastie Boysa, kasetu sa odabranim pesmama Oasisa sa oba albuma, i Rambov Titanik.

Ramba dugo nije bilo. Iako je sve vreme bio tu negde, svirao i povremeno izdavao nekakvu muziku, Titanik je ono što je falilo – album na kom kaže: „Ma dosta više zajebavanja“. Karamba karambita je bila poslednja pesma u kojoj se bez rukavica bavi onim u šta su nam se životi pretvorili, a i to je bilo pre jedno pet godina. I sad za koji dan, tu na početku leta i taman kad se završila ova školska godina puna nekog kukavičkog tapkanja u mestu, Rambo će da svira na nekom šlepu. Baš mi se ide.

Primetio sam da se stvari u životu događaju po jednom pravilu. U početku nezavisno od mene postoji to nešto čega sam svestan, ali za šta sam umereno nezainteresovan. U nekom trenutku mi proradi interesovanje. Onda naiđem na prvu prepreku, odnosno na saznanje da je to što je naizgled dostupno, da ne kažem na dohvat ruke, zapravo počelo da se sitnim koracima udaljava od mene. Onda shvatim da i nisam bio toliko nezainteresovan, te ne znam šta mi bi pa nisam odmah krenuo ka tome što me je zanimalo, ali evo sad ispravljam tu grešku. Ali se onda to što me već ozbiljno zanima ispostavlja kao vrlo teško dostižno. Kako to shvatim, tako postanem svestan da je to za čim sad već patim nešto najvažnije na svetu, takoreći jedino što želim. I onda se sve završi neopozivo tragično, i ja sam tužan i poražen. Tako završi svaka priča u koju se upustim: tako je sa devojkama, tako je sa napuštanjem ove zemlje, pa naravno da je tako i sa Rambovim koncertom. Neće niko da ide.

Sve žive drugare sam pitao: Žodra, Nikola, Nikolić, Vlada, Trbović i Zorica, Petar, Rastko, Pera Marinković, Velović… Prevrteo sam ceo imenik, ništa. Sa svakom sledećom osobom koja ima neki razlog zašto neće na koncert, meni se još više ide i sve tužniji sam na pomisao da na kraju neće biti ništa od toga.

Najverovatnije je u meni problem. Da nije, možda bih imao više prijatelja, ili barem drugara, pa bih već našao nekog da idemo zajedno. Naravno da ne mogu sam da idem. Mislim, to se ne radi. Ne znam nikog ko je otišao sam na neki koncert. Ni u bioskop, kad smo kod toga. Razmišljam. Razmišljam o raznim stvarima. Sigurno sam već deset minuta u takvim mislima, vreme mi je samo nestalo. Razmišljam o tome kako sam više očekivao od sveta i života. Najdalje unazad kad posegnem, vidim sebe u nekoj zemlji i nekim velikim idejama koje su se svuda pominjale, od škole i priredaba, preko familije i rođendana, do običnih odlazaka da vozim bicikl u parku. Prvo je ta zemlja nestala. Onda za njom i ceo jedan sistem za koji su taman počeli kroz školu da me spremaju. Onda je posle više godina tupkanja u mestu i misli tipa: „Ćuti, moglo je mnogo gore da bude“, došlo do razvedravanja. Poslali su me u svet. Ako su priče koje imam da ispričam valuta, oba puta sam se vratio neverovatno bogat. I opet sam pomislio da sve to nekud vodi, da idem ka nečemu što možda ne znam šta je, ali je bitno i impozantno. I opet taj isti osećaj. Nešto sam propustio, nešto veliko. Nešto za šta sam se spremao je otišlo, bez mene. I evo me sad. Stigao u podnožje leta 1997. i nemam s kim da idem na Rambov koncert.

Vreme će proći. I sa njim sve što je moglo da bude važno. Da li je to život koji želim?

Znaš, možda da ipak probam da odem. Sam. Jesi lud? Znaš kako ćeš da izgledaš? Baš mi se ide. Baš bih bio tužan da sedim kod kuće, a da znam šta propuštam. Tom logikom bi svako veče sedeo kod kuće tužan. Nisi primetio koliko je takvih noći i sedenja kod kuće bilo? Tuga je samo simptom. Ne mora uvek da se ispolji. Nije ni važno. Proći će vreme, proći će i život. Mislim da imam pravo da želim više od ovoga. Ti jesi lud. Radi kako hoćeš. Ja sam ti rekao šta mislim.

Prvo sam otišao do Manijaka. „Imate karte za Ramba na Šlepu?“ Kad sam na prodavčevo pitanje odgovorio sa: „Jednu“, mislim da su se sve oči i uši iz svih terazijskih podzemnih prolaza okrenule ka meni. Iznenadna glasna detonacija, doduše ne baš blizu. Vidiš kako to izgleda? Rukama tresem imaginarnu prašinu sa sebe, nameštam imaginarni šlem, nastavljam dalje. To sam nekako preživeo.

Stižem na obalu, tik ispod tramvajskog mosta. Ima dosta ljudi ispred, mahom u grupicama. Ćao, ja sam Lazar i došao sam skroz sâm. Gađajte me trulim povrćem. Hvala. Pogledi paraju mrak. Kiša metaka, zuji na sve strane kroz vazduh. Smanjujem svoju siluetu i stajem negde sa strane, na podjednakoj i najvećoj udaljenosti od susednih bandera i njihove svetlosti. Pravim se da čekam nekog, što začinjavam povremenim gledanjem na sat. U nekom trenutku gužva na keju će se smanjiti, koncert će morati da počne kad-tad. U tome i jeste fora, mogu i sad da uđem, ali unutra verovatno još nema toliko ljudi, pa ću tamo još više štrčati. Zalegao sam i repetirao pušku, dok nogama i laktovima pokušavam da još malo zakopam zemlju i spustim se još niže. Fijuče na sve strane.

Sad je trenutak. Ovo sam vežbao. Prilazim i stajem u red za ulazak, na licu mi je izraz koji bi trebalo da se pročita kao: „Kako sam glup, dogovor nije bio u 10 i 15 nego u 15 do 10, svi drugari su već ušli“. Amaterska improvizacija. Jedva za prelaznu ocenu, iako se rumunski sudija još nećka. Na korak pre reda ispred mene staje Bogdan Diklić sa nekim svojim društvom. Nose nekakvu tortu. Pojma nemam šta je u pitanju, tek dobro je, skreće pažnju sa mene. Cepaju mi kartu i pretresaju reda radi, dok pogledom pratim Diklića koji se sastaje sa Rambom u onom delu iza bine gde mi obični nemamo šta da tražimo. Daju mu tortu i čestitaju rođendan. O, lepo. Iznenada ispaljena signalna raketa počinje da gori i obasjava me na čistini. Kakva početnička dekoncentracija. Hitro se bacam u stranu i posle koluta dostojnog Bate Životinje iz najboljih dana ustajem sa repetiranim MP-40 i okrećem cev nasumično u levo i desno, skenirajući horizont za bilo čim što mrda. Povlačim se u dubinu i stajem sa strane, u dovoljno veliki mrak. Vrebam iz senke i čekam da koncert počne.

Nisam morao da se načekam. Rambo izlazi na binu, za njim i bend. Trut je za bubnjevima, Šicko je na basu (njih dvojica iz extended verzije Inspektor nagib spota su bili zaslužni za barem jedno 40% histeričnog smejanja u mom detinjstvu, verovatno i više), Ogi sedi za klavijaturom, jedva se vidi. Trut odbrojava palicama.

Zbog burnih istorijskih događaja pao sam u nervnu tenziju
Molim nadležni organ da mi odobri odlazak u penziju

          Iako na karti piše da je broj pojaseva za spašavanje ograničen, od prvog takta kao da smo se odvezali i zaplovili. U početku se i Rambo ponaša po tom konceptu: sebe oslovljava kao kapetana duge plovidbe, naglašava da ćemo ploviti oko dva sata i moli nas da obratimo pažnju na ponašanje, jer „Kapetan neće tolerisati nekontrolisane izlive lažnog veselja“. Nešto je i njemu dopizdelo, po svemu sudeći. To se vidi i po poslednjem albumu. Ne samo da deluje kao da je odlučio da se ne izmotava previše i da pusti da na albumu zvuči baš onako kako zvuči uživo sa bendom – jednostavno, direktno, bazično sa gitarom, basom, bubnjevima, minimalnim klavijaturama i glasom, prozračno i dobro provetreno sitnim gitarskim improvizacijama i temama, ali vrlo efikasno – nego i teme koje ga žuljaju napada prilično direktno. Kao da je svestan da možemo da ih ignorišemo, da idemo niz vetar, pa i da pobegnemo, ali loše stvari koje su ovde pokrenute još ko zna kad će se svejedno desiti. Rambo sada zvuči kao da je na pola puta između otvorenog suprotstavljanja tim naoružanim i opasnim vetrenjačama iz naših redova koje nam kroje sudbine i uspešno uništavaju živote, i pasivnog i zajedljivog komentarisanja onoga što vidi i oseća. Sve to dok u Titaniku tu pred nama naglašava: „Budala ne zna da tamo đe ide žetoni konvertibile nemaju!“ Neki od nas, uključujući i mene, tog leta nisu znali da dug tunel iz kog smo izašli nije poslednji, nažalost ni najmračniji.

I u crnom ima razloga za smeh. U FAP Mašini se cerekam dok opisuje pokušaje običnog čoveka da prejebe sistem koji se, gle čuda, temelji na mrvljenju i ceđenju baš njega i sličnih: „Uzmeš u Njemačku golf kabriolet, uvezeš ga i staviš na Beli Manastir table, posle ga prebaciš na nikšićke, pa onda na BG table, platiš triput porez i još uvek misliš da si ih zajeb’o.“ U istoj toj pesmi, između slojeva improvizacije na gitari, priča izmišljenu priču kako su mu prišli razni i predložili da batali te teške teme, nego da uzme lepo kabriolet (onaj od malopre?), napuni ga manekenkama, i lepo pravi spotove za pesme u kojima je sve super. Ali on nema nameru da uradi tako nešto. On lepo sedne u svoju FAP mašinu, zatvori prozore i pusti grejanje da bi se izervirao, stane namerno na semaforu kod skupštine jer on najduže drži („i tu stvarno nema nikakve simobolike“) i ugasi motor, sačeka da se iza njega postavi neki nervozni vozač kabrioleta punog manekenki, pa onda upali motor, stisne kuplung, ubaci u četvrtu i povuče ručnu, pušta kuplung i pusti da nafta pod pritiskom krene da šiklja iz auspuha, čime će slojem nečeg nalik na govna premazati nadobudnog vozača i njegovu svitu. Koliko se smejem, toliko se i pitam da li to zaista tako funkcioniše. Nema se baš ni vremena za neku dublju analizu. Svira dalje, sad je prešao na LM hit, pesmu čiji spot pušta i TV Palma, ako se bela tačka na crnom ekranu može spotom nazvati (verovatno i može, ima onaj jedan deo kad joj se pridruže i jedna crvena i jedna plava tačka). Pesma, tj. bend zvuči neviđeno dobro uživo. Cupkam i pevam refren, nisam Šaban Bajramović ali mogu da probam. Osećam se kao da sam na krovu sveta, najviše zbog toga što sam ipak došao ovde, i pored sebe samog. Mali čovek za korak za čovečanstvo za čoveka.

Da ne bude sve baš zajebancija pobrine se kada u narednoj pesmi proturi da „Otiš’o je svak’ ko valja, neki vani, a neki ka nebu“, što je prilično jak udarac u stomak. Šta vredi, sve je u pravu. Možda mu lakše pada stvarnost ako se izmotava sa njom? Kreće da svira House of the Rising Sun i peva reči od Po šumama i gorama, sve je nekako blesavo, sve dok u jednoj od strofa ne krene da priča kako ta pesma govori o javnoj kući u Nju Orleansu, pa onda povisi ton: „A ja vas pitam, kako se zove kuća u kojoj živiš i plaćaš da te jebu?“ Što li on nije zapalio preko? Šta li ga zadržava ovde? Ne znam gde da se okrenem, ne znam gde mi je rep koji tražim. Nije li pametnije otići? Kako ja to da znam, ja sam umereno do znatno preplašeni klinac koji puni 17 godina za nedelju dana. Možda on zna nešto što ja ne znam. Tražiš nekog da ti nešto pokaže, ali džabe: to je samo tvoj život. Someday this war’s gonna end.

Sve je konačno otišlo u kurac i Rambo se potpuno pustio kada je posle toga krenuo da drnda gitaru imitirajući neki tehno sempl. „Rejv di džej parti!“ Trut ga prati, ljudska ritam mašina. Svetladžija pali strob. Potpuni delirijum. Vadi kabl iz gitare, pa u istom ritmu šakom udara džek. Dok bend nastavlja u tom ludačkom tempu, kreće da objašnjava kako omladina treba da pazi, jer po klubovima u kojima puštaju rejv uvek za šankom ima i neko ko nudi nekakve tableeete: „Šukneš pe’-šes’ komada i sve ti veselo, mogu da ti jave i da ti je majka umrla, ti samo igraš i vičeš ’UMRLA MI MAJKAAA!’“ Dere se u mikrofon: „EVRIBADI, DENS NAU!“ Ubacuje u miks i „Rodiću ti sina, kralja nikotina“, a onda se poziva i na Zastavnik Džemo standard. Mislim da nisam prestao da se smejem ni na putu kući. I ne, više nisam razmišljao o potencijalno katastrofičnim posledicama toga što sam otišao sâm na koncert. U narednim godinama naučio sam se da je to skroz OK.

Ima nas ovakvih i onakvih, i ima ovakvih koji se predstavljaju kao onakvi. Nisam siguran da znam kako ljudi doživljavalju tridesetdevetogodišnjeg mene. Mislim da se celog života borim protiv onog lošeg u sebi. Mislim da je nevezano za uspešnost te borbe važno biti svestan toga što ne valja i što želiš da popraviš. Mislim i da je najvažnije biti svestan toga da je cilj popraviti, a ne sakriti. Kada odavde pogledam unazad, nisam nezadovoljan, iako je priroda tog posla takva da ga nikad ne završiš. Kada se setim da na neki koncert nisam smeo da odem jer bi to značilo da moram da idem sâm, to mi sad zvuči smešno. Ali onda baš i nije bilo tako. Bio sam uplašen i ukočen klinac, koji čak nije ni gajio iluzije da se njegova nesigurnost i krhkost ne primećuju, nego je samo hteo da se skloni od sebe samog. Weirdo koji se iz Francuske onomad vratio ne sa garderobom ili čime već, nekakvim zicerom za podizanje statusa u očima vršnjaka, nego sa kasetama… originalima. Koji mnogo voli muziku, ali mu se čini da je mnogo čudan zbog toga, pa ne bi da se za to zna. Sa poluispečenom dobrom idejom i strahom da je završi.

Uvek sam bio nesiguran. Razloga za to ima gomila, ali to sad i nije bitno. Ovde sam, dogurao sam, izvukao se, nisam najbolji, nisam ni nezadovoljan sobom. Ali ako išta želim da prenesem na svog i Ivinog Filipa, koji spava dok ovo kucam i koji za dva dana puni dve godine, to bi bilo da ima milion stvari koje bi mogle da ga plaše, ali da mu više od pola njih ne mogu ništa. Ne treba da se plaši. Nema čega da se plaši. Neka samo sluša svoje srce i ide za onim što želi, a ako i nekad pogreši, neka makar ne brine od toga da li će neko misliti da je smešan, čudan, mršav ili ružan. To su gluposti. Neka ne brine zbog toga šta će neko misliti i kako će ga gledati: ionako ne može svima da ugodi. Želim mu da bude svoj i da nauči da odatle crpi sigurnost i veru u sebe. Neka ne pomeša hrabrost sa viškom samopouzdanja: koliko li je samo prepotentnih kroz istoriju reklo: „Ja ću“, par sekundi pre nego što je sve otišlo u kurac. Neka se uvek preispituje, ali neka to ne radi iz straha. Ako mu išta želim, to je da ga strahovi ne okuju u nesigurnost.

Nije ni nesigurnost smak sveta. Biće je u životu, u nekoj meri. Ali ako joj dozvoliš da ostane, da te zarobi i učini zgrčenim, navići ćeš se da odluke donosiš misleći da se braniš od nekog ili nečeg, a zapravo posledice tih odluka okrećeš protiv tebe samog. Nesigurnost čini da radiš stvari u strahu da ćeš ostati sam ili čudan. Nije strašno biti sam. Sam i usamljen nije isto, to može i u rečniku da se proveri. U strahu ćeš se zakačiti za nekog i nešto i nećeš puštati, time gubeći sebe i kakvu-takvu kontrolu nad sudbinom. Više sam o sebi i životu naučio kada sam bio sâm, nego od gomile njih koji su o nečemu blebetali oko mene. Rast i odrastanje jesu povezani, ali su im odnosi  prilično nepredvidivi, da ne kažem haotični. U toj nepredvidivosti i jeste čar. Rast i odrastanje su nalik na gusenicin hod, stalno sustižeš i kasniš za samim sobom. Kasnio sam još mnogo puta, ali to veče, taj odlazak na Rambov koncert krajem juna 1997. pamtim kao momenat kada sam samog sebe sustigao. I video da ima tu još dosta posla, ali – hej, super je biti ono što jesi.

 

BONUS: Becoming mixtape