October 31, 2020

Deftones trilogy – Part 1: The Boy’s Republic

 

 

02:42:23, 16-02-2013, Bangkok

Stojim podlakticama naslonjen na veliki prozor. Napolju mrkli mrak, ali sve samo ne mir: u daljini stotine crvenih i belih svetala ide u upornim nizovima preko nadvožnjaka, autoputeva, obilaznica, čega već. Ne čujem ih, prozor je zatvoren i jedino što čujem je zujanje centralne klime bez koje ne bi moglo da se spava. Pokušavam da se dozovem nekom obliku pameti, ali sam od džetlega izbezumljen. Udahnem i osećam da mi se rad srca smiruje. Okrećem se, Iva spava. Sviđa mi se simbolika. Došli smo ovde da se ne bismo više okretali nazad. Da bismo ponovo mogli da spavamo. Nije da smo o tome pričali, to je više neki moj pogled, ili želja. Godina kojoj smo pre mesec i po promenili redni broj bila je sve samo ne onakva kakvu smo priželjkivali, u suštini i očekivali. Toliko toga smo izgubili. Prošlog leta je smrt bila svuda oko mene. Nisam siguran da li se baš zbog poremećenog sata i glasnog huka rashladnog uređaja osećam ovako, ili od flešbeka na period kada je prošli put bilo vruće. Uzimam ponovo telefon i čitam poruku koja me je probudila.

Mogu čiste savjesti da ti kažem da mi je TEMPEST jedna od najboljih pjesama Deftones-a ikad, a možda i ovako J

Nasmejem se tako što poluglasno izdišem kroz nos. Pokušavam, stvarno pokušavam da sve stavim u nekakav objedinjujući okvir: Jovu kog nešto puca i piše iz Beograda, Ivu i mene koji smo odande krenuli – pre koliko dana beše – a tek ćemo da putujemo, mesto u koje smo stigli koje kao da je na drugoj planeti, zemlju stalne i velike vlage i vrućine, grad neprekidne gužve ali krajnje pitomih ljudi, ulične štandove sa hranom koja te na sve načine mami da je probaš, ali ti telo na toj vrućini na koju nije naviklo u ovo doba godine kategorički odbija i krvnički guši svaku ideju o gladi, ulice, sumanuti saobraćaj, taksiste koji će nekad i odbiti da te voze jer im se ne ide u kraj koji ti treba, buseve, tuk-tukove, motore, vlast koja subvencioniše kupovinu kola, reklame za zimovanje u Južnoj Koreji sa akcentom na mogućnost da se vidi sneg, čamce, hramove, pijace na vodi, veliku reku i komplikovanu mrežu rečnih kanala, sijaset mesta koja slučajno vidiš i siguran si da ne bi želeo da ih vidiš kada padne mrak, pacove veličine … nečeg ogromnog i bubašvabe veličine pacova pored nekog kontejnera od sinoć, turiste koji kao da dolaze iz Mapet šoua, ili one kafane sa početka Ratova zvezda i veliku verovatnoću da je solidan broj njih tu iz krajnje pogrešnih pobuda, i neverovatnu količinu novih vrsta voća čija imena kao da su delovi imena pesama Deftonesa.

Ležem u krevet, uzimam mp3 plejer.

Koža mi je naježena. Polako počinje, polako te obuzima i onda potpuno i bespovratno asimiluje. Jedna od onih probranih pesama o velikim, ogromnim stvarima u životu. Ne znam o čemu je, nemam pojma gde je Čino Moreno bio u glavi kada je pisao reči, samo znam da se ležeći u mraku sobe na dvadeset trećem spratu solitera u Bangkoku mrštim, stiskam, škrgućem, pa onda opuštam, spuštam i puštam niz neki nezadrživi tok misli, života, ma celog univerzuma.

 I’d like to be taken
Apart from the inside
Then spit through the cycle
Right to the end

Inside, inside, INSIDE!

 Jebote, kakva pesma. Tek sad mi nema spavanja.

Beograd, šest meseci kasnije. Već neko vreme mrzim odlaske u kancelariju. Sve što nije u redu sa poslom koji radim i što je postalo vidljivo još godinu dana ranije, sada je neizdrživo. Sanjam da odem odatle. Ne mogu da trpim taj nemoral, to licemerje, pokvarene igre i zloupotrebu moći. Otišao bih sutra, ali trebaju nam pare. Otišao bih, ali me plaši kako karma pamti odustajanje. Otišao bih makar na duži odmor, ali avaj, u septembru moram da budem tu i poginem od posla.

Evo šta ću da uradim, onda. Uzeću dva slobodna dana, bilo kao odmor, ili ću prijaviti neke neodložne privatne obaveze, bolest ili šta god, stvarno mi je svejedno. Uzeću Vizerovu kartu za Bove za četvrtak i povratak za vikend. Istu kartu će da uzme i Jovo. U petak 6. septembra u Zenitu sviraju Deftones. Karte sam nam već kupio. Spavaćemo kod Bena i Maree. Ići ću, skloniću se od svega ovoga na par dana, ponovo gledati uživo jedan od meni najbitnijih bendova, i barem na kratko biti okružen samo dragim ljudima u gradu koji volim. I sve to formulišem i konstrukciju zatvaram dok mi u glavi svira Refuse to be Denied od Anthraxa.

Koi No Yokan. Koi No Yokan se veoma teško prevodi. Na japanskom to nije ljubav na prvi pogled, Hitomebore je reč za to. Koi No Yokan je pretskazanje, predosećaj ljubavi, odnosno nešto kao osećaj koji dobiješ pri prvom susretu sa nekim da ćeš se neizbežno zaljubiti u tu osobu, kad-tad. E zato volim Deftones. Jer iznova i iznova nađu način da dopru do mene, i to tačno do pravog mesta u pravom tenutku. U njihovoj muzici uvek nađem nešto za sebe, a kako to shvatim, to nešto samo počne da raste. Mali dečak u meni, onaj koji shvata da ima još mnogo da uči ali mu se ne i ne žuri previše, on uvek najbolje reaguje na Deftones. Jer mu oni nude sve što i sam oseća: i lepo i toplo, i tužno i iznevereno, i pomirenje ta dva, i uporan, nepokoren i neuništiv poriv da stvari popravi i napravi ih onakve kakve želi, kakve i treba da budu, bre. Neki dani i neki događaji su divni, neki su grozni. Živeti se ne mora, ali ploviti da.

Deftones su bend iz najužeg kruga. Oni su za mene lična stvar. Jedan od na-prste-jedne-šake bendova koje uzimam i kad je sve super, i kad mi treba sva pomoć na svetu. Sve njihovo mi leži: Ejbov stil na bubnjevima (da mogu, ja bih svirao baš kao on), Stefove rifčine, Frenkove farbe i pozadinsko raspoloženje, novina koju je u zvuk doneo Serhio, malo stilom koji svira, malo bek vokalima, uspomena na Čija i energiju koju je unosio, Činova poetika, posebno Činova poetika… Nekako, skoro nikad ne znam o čemu priča, ali znam šta to za mene znači. I znači neviđeno puno. Ne postoji kod njih omiljeni album, još manje omiljena pesma, ali Koi No Yokan me ozbiljno drma i drži već mesecima.

Koi No Yokan je sedmi album koji su Deftones objavili i izdali su ga jeseni 2012. Slušam ga gotovo pobožno. Pesme se ne preskaču. Swerve City je ona A1 pesma koju toliki bendovi celog života priželjkuju i nikad ne dožive, a koja kod Deftonesa deluje kao da je nastala, pa onako, slučajno jedan dan na probi. Pesma mi sve radi, čini da u sebi skačem kad god mi se u glavi pojavi noseći rif, i da se ljuljam i igram kukovima kao neka devojčica na kraju refrena, i da poželim da je pevam, baš svaki put. Romantic Dreams me naježi, isto svaki put. Kad mi postavi pitanje: „So why wait to discover your dreams? Now here’s your chance“, nešto ne bi bilo u redu sa mnom ako mi prvo i jedino na pamet ne bi palo veče 25. na 26. jul 1997. na Akademiji. I kako samo volim da čujem onaj trijumf na kraju sa „I’m hypnotized by your name / I wish this night would never end“. Prva pesma koju su pustili na net bila je Leathers, čini mi se još u septembru 2012. Užasno je moćna i imam barem jednu dragu osobu na koju pomislim kada je čujem, tako što se ponadam da će jednog dana u sebi naći ono što je potrebno da uradi baš ono što Čino u ovoj pesmi poručuje. Doduše, ni ja nisam imun na te reči, odnosno i mene ume da podseti da treba uvek biti još hrabriji i iskreniji nego što si na sobnoj temparaturi. Poltergeist je ljuta pesma, ljuta zbog situacije u kojoj se, žargonom ili floskulom sportskih novinara, nekom i nekom drugom ambicije nisu poklopile. Entombed je klasično Deftones remek-delo. Pesma možda govori o spoznaji kraha, propasti neke veze koja je od početka bila osuđena na propast, samo što ti to nisi želeo da vidiš, već si se potpuno dobrovoljno postavio u poziciju u kojoj si bio saučesnik svog rušenja. I ima milion takvih pesama na svetu, ali ono što ovu čini toliko posebnom je njen saundskejp, atmosfera koja te ušuška i u kojoj ti je lepo, zvuk koji savršeno u prvom licu oslikava ono o čemu Čino priča, sa sve onim sint brejkom koji kao da je transplantiran direktno iz osamdesetih. Graphic Nature je jadna od neverovatno retkih pesama koje jednako dobro voze i sa i bez teksta, što sam slučajno oktrio kada sam negde na netu našao da slušam ceo album bez vokala; ne da vozi nego ubija, i ako je Stef taj koji je autor (na omotu ne piše, tj. piše da su muziku za sve pesme radili kao bend) onda mu treba svakog dana do kraja života govoriti da je neviđeni car, evo ja ću ako su svi drugi zauzeti. Ne znam šta bih za Tempest mogao da kažem. Mislim, znam, ali sam nekako podeljen između toga da šta god kažem ne bi bilo dostojno divljenja koje osećam, ili da o takvom čudu od pesme nikad dovoljno ne bi moglo da se kaže, tj. da zaslužuje puno više pažnje nego samo kao deo neke priče. Gauze ima tu nesreću da se nalazi odmah posle Tempesta, i da joj nije onakvog gruva i rifa verovatno bi mi se događalo da je preletim i ne primetim, još uvek tražeći vilicu na podu od prethodne pesme. Ali kada stigne Rosemary, kada me zapljusne ta grandioznost koja izraste tako dostojanstveno pored mene, od prvog dileja na gitari i sinta koji te prosto pošalje na put, preko divnih reči i još jednog „naježio sam se, umreću“ moćnog refrena, pa preko onog Stay with me / As we cross the empty skies / Come sail with me / We play in dreams / As we cross through space and time mosta posle kog misliš da ne može dalje, samo da bi shvatio da može, ali je dalje natrag u zemlju, kad te onaj stilski najtipičniji Stefov spori a krljački rif vertikalno zakuca kao da ti to uradi neki negativac iz crtanog filma à la Looney Tunes; samo što ni tu nije kraj, jer je kraj nešto najlepše što može da se desi, kada se sva buka razmakne i ostane samo ono nežno razlaganje na gitari koje mi u glavi pravi sliku dva plišana medveda koji zagrljeni u mraku sede na peščanoj plaži i gledaju nežnu površinu lagune i hiljade svetlucavih zvezda u kadru oivičenom dvema kokosovim palmama. Goon Squad koja ima sličan nezahvalan posao da nasledi takvu pesmetinu kao maločas Gauze, ima svojih velikih momenata, posebno refren u kom je Činov glas kao punopravan instrument. Najneobičnija stvar koja se desi na albumu je njegov kraj, odnosno What Happened to You? Ako je ikad postojala pesma u kojoj nemam pojma o čemu Čino priča, ali se zbog toga ne osećam ništa lošije, to je ta. Kako bih mu išta zamerio? Jer tačno znam gde sam u glavi kada čujem:

The sky is falling down
The night is calling you
A star is burning out
The sky belongs to you.

Jer nikad ne bih mogao da izbrojim noći u kojima sam se uspavljivao baš ovim albumom, i shvatao da za tu misiju ne postoji bolji put od onog gde je poslednje što čuješ We’re alive somewhere else / Still asleep someplace new / Far ahead of our time / Now floating through.

Koliko volim te putokaze na autoputu, toponime koje sam naučio ili po planovima prigradskih linija, ili sam u nekim od tih mesta i bio. Prilazimo tom velikom gradu i osećam uzbuđenje, ono dečije. Svaki put je tako. Nikakvo ulubljenje nije moglo da mu napravi ni ono ružnije što sam u ovom gradu iskusio u godini u kojoj sam mu bio stanovnik. Mnogo volim da se vraćam u Pariz. Gledam te fasade, te šalone, drvorede, ulične table i sričem ih jedva čujno dok nas bus vodi ka Port Majou. Odatle kombinacijom metroa do najbezbednijeg mesta za mene u ovom životnom trenutku: 3 rue de Budapest, deveti arondisman, odmah iza ćoška od stanice Sen Lazar. I to bukvalno iza ćoška, jer kako zamičemo kroz lukove kojima ova uličica počinje, tako mi u glavi kreće imaginarna radnja nekog špijunskog filma čiji sam simpatični glavni junak, ili će mi možda zgrada u koju ulazim i njeno malo stepenište pružiti utočište od Gestapoa, nije ni to loša varijanta. Marea nam otvara vrata i grli nas. Sigurna kuća.[1]

To sa poslom, to traje već neko vreme. I ima u tome dosta moje ako ne krivice, onda barem odgovornosti. Da postoje nefer uslovi, neiskreni i nepošteni ljudi, da se dešavaju nepravde, to bi bilo tako i sa mnom i bez mene na ovom svetu. Ipak, to kako sam se ja postavio, odnosno postavljao, tu je zajeb. Ali je sve počelo da se odmotava u baš-baš teškom vremenu, i valjda je to i opredelilo moj kurs, tačnije nedostatak hrabrosti da se zauzmem za sebe, pa ako treba i uđem u konflikt sa osobama koje su mi pertpostavljene, što izgleda da sam iz nekog razloga uvek shvatao kao nešto što se ne radi. Pojma nemam zašto sam takav. Ima tu svega, sve to dolazi iz kuće kad si mali. Od roditelja nešto dobiješ, a nešto i ne. Slušao sam jednog ruskog doktora koji objašnjava da se u zavisnosti od doba dana kada se neka nelagodnost u organizmu oseti može zaključiti koji organ je zapravo u problemu. Čini mi se da je prilično važno u kom trenutku ti jedan ili oba roditelja zapadnu u neki problem, odnosno prestanu da te hrane svim onim što ti treba – to što bi trebalo da se kod tebe razvije u tom dobu jednostavno će zbog toga ispaštati. Bilo kako bilo, ja sam na kraju postao onaj koji se povlači kad je neko agresivan, ili mu je u poziciji autoriteta. Mogu o tim osobama da mislim ko zna šta, ali u momentu kada je bitno, kada treba nešto uraditi, ja budem sunđer. Posle shvatim šta je trebalo uraditi, ali posle je kasno. Posle godinu i nešto dana „da, u pravu ste, gledaću da to ispravim“, kasno je reći šta zapravo mislim. A mislim da najviše ne volim ljude koji ljubaznost shvataju kao slabost, i koji tvoje izvinjenje, iskereno pa makar dolazilo sa podsvesnom indicijom da nisi baš najgori na svetu i da možda i nisi kriv za to što ti kenjaju, uzimaju kao otvoreni poziv da ti kenjaju još više. Neću sad da pričam o kojoj se firmi, ili ljudima radi. Sve je to trulo i čini mi se da mi i misli o njima čine da se i ja uvučem u neki ogrtač od buđi. U Beogradu je pakao. Rat koji će još dugo trajati. U Parizu sam na trodnevnom dopustu. Sklonio sam se sa fronta.

O tome razmišljam na terasi kancelarije Jovinog kuma Peđe, koji nas je tu doveo posle radnog vremena, u uličici iza Printemps-a, u potkrovlju tipične pariske zgrade, nedaleko od naše sigurne kuće, dok gledamo kako sunce zalazi. Svi se smejemo i pričamo o ko zna čemu. Mnogo je lepo ovo što se događa. Nedostaje samo Iva, ali polako, biće sve kako treba. U Beogradu će prvo morati da postane još ružnije da bi se nešto popravilo, ali dobro, to sam već toliko puta iskusio.

Sutradan. Dan koncerta. Nisam nikad bio u Zenitu. Čuo sam da je to mnogo lepo i pametno mesto, čitao sam negde da je ceo taj kompleks gde je i muzej muzike i filharmonija, da je sve to izgrađeno negde sedamdesetih sa isključivom namenom da ljudi mogu da uživaju u muzici. Za razliku od Bersija i drugih prostora koji su višenamenski, ovde je sve samo u službi akustike. Znam gde je, pošto sam jeseni 2008. u obližnjem Trabendou gledao Biohazard, na onoj turneji kada im se Bobi Hembel vratio. Koncert je bio totalna pobeda, uspeo sam sebi da oposlim džabe kartu kao navodni novinar, prvi i jedini put u tuđini. Mislim, ući za džabe na koncert nije ništa čime se treba ponositi, ali pogladajmo se u oči: znao sam da ću živeti u Parizu godinu dana, znao sam i da ću imati šansu da uživo vidim toliko zanimljivih bendova, ali sam znao i da su karte ubij bože skupe. Vozimo se RER-om E do Mažente, dalje ćemo peticom. Biće to dobro veče, stvarno to osećam.

Stižemo i ulazimo dovoljno rano da do predgrupe ima još da se čeka, ali nedovoljno rano da se zaletimo do prvih redova. Nije ni da smo ovo drugo planirali. Stvarno sam srećan što sam ovde i ništa mi preko toga ne treba. Da bismo prištedeli noge penjemo se na tribine, pošto su karte takve da možeš da se smestiš gde god želiš. Sedamo negde polu-iskosa. Tribine podsećaju na neki TV studio, sedišta su postavljena kao u amfiteatru. Počinju ti neki Englezi koji im otvaraju koncerte na ovoj turneji. Ima ih samo dvojica, u osnovi su samo gitara i bubanj, ali sa gomilom efekata i elektronike. Zvuče OK, šta znam. Čim su završili, eto nas u parteru.

Spušta se bekdrop na kojem je silueta one cice na konju iz spota za Swerve City. Gledao sam šta imaju od majica na štandu, nisu me ovog puta potrefili sa dizajnom. Da su ovaj motiv sa platna stavili na nešto, odmah bih kupio. Uopšte, spotovi sa ovog albuma… Mogao bih da ih gledam po ceo dan. Swerve City, sa tom lepoticom koja negde daleko od sveta jaše i timari konja, i Činom koji vozi i vozi i jasno je da zna gde ide, gde se ta dva segmenta smenjuju sve dok se na kraju ne ukrste, u onoj sceni gde si u fazonu aha, šmeker je stigao do cice, da bi se ipak zagrcnuo jer će stvari možda ispasti malo drugačije. I Romantic Dreams, jedna noć, jedan skejt, Džejson Park i… Vozi. Volim da mislim da je koncept iza ta dva spota razlika između toga kako svet vidi Čina i kako Čino vidi svet. Ha, voleo bih da ga pitam šta misli o tome, ako ga ikad negde sretnem.

Još jedna stvar koja mi je prikriveno genijalna u vezi sa albumom je jukstapozicija[2] larger-than-life zvuka i pesama, i slike na zadnjoj strani omota – slike benda ispred nekog sleezy studija za masažu ko zna gde, uveče, sa jasnim amaterskim blicom i nejednakom osvetljenošću, odnosno situacijom u kojoj Stef praktično izviruje iz mraka, dok činjenica da je Frenk najsvetliji sugeriše da se radi o vođi benda, a Serhio zelenom majicom jedini odskače od nezainteresovanog „obična crna majica ili nešto slično“ stajlinga ostatka benda.

Penju se na binu, huk mase se prepliće sa nekakvim elektronskim zujanjem iz razglasa. Čino staje na svoju platformu postavljenu preko monitora na sredini bine. Obmotava kabl od mikrofona oko ruke i u trenutku kada buka dolazi do vrhunca naglo se savija i kao da iskašljava početak pesme. Diamon Eyes. Jedva dočekam refren, da mogu i ja da pevam sa njim.

Time will see us realign
Diamonds rain across the sky
Shower me into the same realm

Usporavaju rif na brejku, da bi Čino vriskom naglasio kraj stiha u „When the coffin shakes and the needle breaks“. Ako još uvek nisam bio 100% siguran gde se nalazim, sa sledećom pesmom je jasno da su Deftones došli na posao. Stef kreće da krlja rif iz Rocket Skates, i doviđenja, polećemo. Sećam se svog ushićenja kad su tu pesmu pustili u etar kao najavu Diamond Eyes albuma, ali čuti je uživo tek izaziva ludilo. Deftones umeju da naprave pesme koje su na razne načine upečatljive i koje mogu da me provezu kroz razna emotivna stanja, ali ova pesma je… Ma samo rokaj, samo sviraj, a ja ću biti taj koji će urlikati Guns / Razors / Knives kad za to dođe vreme. Pa i kad se ta pesma završi, pauze i onog dežurnog „dobroveče u-kom-smo-već-gradu, kako ste?“ dela nema, nego odma’ – ’op, Be Quiet and Drive. Čisto da se setim odakle dolazim i od čega pokušavam da pobegnem. Malo kasnije – fleš: Lhabia. Kako mi je samo leglo što su baš tu pesmu izvukli iz naftalina. Ta kontradiktorna mešavina rezigniranosti i upornosti koju iz nje čujem, taj poriv da gotovo otupelo nastaviš dalje iako ti je svega i svih dosta, to ne može da se plati svim parama ovog sveta. Pa Feiticeira posle toga, Ejbovo ubijanje kreša i neko divan iz prvog reda ko je Činu dodao Čijevu sliku, a ovaj je pokazao svima i sačuvao stavivši je u džep.

Svi umiru i tu se nema šta dodati, ali kako, kada i šta dodati u prazninu koja ostane za nekim, kako se sa tim izboriti, e o tome može ceo život da se razmišlja. Čudan je osećaj kad shvatiš da te je toliko potresla smrt neke osobe koju nikad nisi upoznao, čudan jer u momentu kada čuješ za njihov odlazak uopšte ne misliš o tome da ste zapravo bili potpuni stranci. U poslednjih godinu dana bilo je previše gubitaka. Mislim da sam zbog toga tek naknadno klonuo kada sam čuo da su prvo MCA, a onda i Či Čeng otišli. Jedna vrlo bitna stvar koja mi je Deftones činila toliko bliskim bila je ta što su mi sva petorica delovali totalno kul, a ujedno odavali utisak potpuno unikatnih ljudskih bića. Da sam mogao da biram s kim bih hteo da se upoznam, ili koga bih od njih želeo za drugara, nikad ne bih mogao da izaberem. Čijevo prisustvo, energija na bini i ono urlikanje pratećih vokala, a opet mirnoća, posebno u onim divnim scenama kada obilaze Havaje van sezone i sviraju akustične verzije pesama na nekim predivnim mestima, to mi se uvek direktno obraćalo. I super mi je što su našli Serhia kao čoveka sa kojim se super slažu i sa kojim su nastavili svoj put, ali Či nedostaje. Inače, kako za Čija, tako i za MCA osećam još nešto: razočarenje. Za obojicu sam pre nego što su umrli čuo i neke dobre vesti, delovalo mi je kao da će se oporaviti, i onda ništa. Sećam se da su za MCA jednom javili kako je dobro reagovao na operaciju i zračenje i da su mu rezultati dobri, dok je on sam o tom tumoru pričao kao o nečemu što može veoma uspešno da se tretira. I onda jave da je umro. A Či je još novembra 2008. ostao u komi, posle saobraćajne nesreće u kojoj je kao suvozač ispao iz kola koja su se prevrtala. Nije bio vezan. Vozila je njegova sestra koja je bila vezana i imala samo lakše povrede. Serhio ga je zamenio u bendu naredne godine, ali su vesti o Čiju redovno pristizale. Jednom sam negde pročitao i da je otvorio oči, pa čak i da je povremeno izgovori i neku reč, ili pomeri ruku ili nogu kada mu se to zatraži, pa sam, logično, mislio da će se uskoro podići. Samo što nije, nego je umro u krevetu, četiri i po godine posle nesreće, sve vreme u komatoznom stanju. Srce mu je stalo. Či je na kineskom životna sila. Či Čeng je bio baš to. U našem univerzumu i život i smrt su sveprisutni i užasno uporni. Težnja za životom, za samoodržanjem je najsnažnija sila za koju znamo, i takva je upravo zato što protiv sebe ima nešto nepobedivo kao što je smrt. Ali možda sve to nije toliko isključivo. Možda život i smrt imaju i neki skoro pa džentlmenski odnos, koji iz nekih nama potpuno nedokučivih razloga omogući nastavak života kada je smrt delovala sasvim izvesno. Pa iako postoji mnogo načina da se izbegne neki konkretan smrtni ishod, od vezivanja sigurnosnog pojasa, do blagovremenog otkrivanja čvorića na nekoj žlezdi, smrt će sačekati i doći na svoj red. Možda se i život u Čiju na nekom metafizičkom nivou dogovorio sa svojim protivnikom (ali ne neprijateljem) da je bilo dosta borbe i pokušavanja, i da je vreme da se svi odmore. Možda ćemo se svi ponovo negde sresti, a možda je i bitnije ono što ostaje iza nas, onima koji su nas voleli. Digital Bath koju već uveliko sviraju je lepa podloga za takve misli.

Velike misli se roje, u glavi krešendo, i onda swoop – potpuni drop. Tiho, uz sint i Čina koji nežno okida prvi akord, oči same kreću da se razrogačuju. Počinje Tempest. Jovo i ja se pogledamo i čini mi se kao da u trenutku preskačemo više redova mlađanih Francuza ispred nas, u pokušaju da se još približimo bini, tj. izvoru.

Take out the stories
They’ve put into your mind
And brace for the glory
As you stare into the sky
The sky beneath
I know you can’t be tired

Naježio sam se. Očiju punih divljenja i zahvalnosti upijam.

Lay there
Stare at the ceiling
And switch back to your time
Just go ahead
Now try and taste it
I know it should be ripe
Thrust
Ahead

Ono što upijam je hrabrost. Ružne stvari su se događale, događaće se ponovo, ali ja stvarno više nisam isti. Ja ih više neću samo gledati. Ovaj zvuk, ovo što vidim i osećam, to je spoznaja ponovnog hvatanja kontrola nad životom, barem onim delom koji nam je dat na upravljanje. Refren nije refren. To je jebena erupcija.

Turning in circles
Been caught in a stasis
The ancient arrival
Cut to the end
I’d like to be taken
Apart from the inside
Then spit through the cycle
Right to the end

Kako sreća zrači. Koja je to energija… Sav ozaren aplaudiram na kraju pesme, čini mi se blago usporeno. Okrećem sa da nešto kažem Jovi, ali me prekida fidbek i rif iz sledeće pesme. Swerve City! Ohoho, idemo! A kad se setim da sam se i nešto nećkao da li da uopšte krećem na ovaj put, kao – težak je period, bolje da se to sve prvo istutnji, pa ću već posle da vidim šta ću i kako dalje. Ma bre… Nikad više tako pasivno, nikad više ta ubijenost. Ako je trebalo pući pare i preći 1500 km da bih došao do ovde i uz ovakvu svirku to i shvatiti, prošao sam neverovatno jeftino. Čino ponovo kači SG na sebe, i ja u neverici klimam glavom dok Ejb razrađuje početak pesme na sneru, pesme koje ni za milion godina ne bih očekivao da će svirati, a eto, sviraju je baš večeras: The Boy’s Republic. I sve mi se nekako slaže u glavi, svi komadi padaju na svoje mesto – slike bazaltnih stena po nekom tmurnom danu, i njih koji u takvom setingu sviraju akustičnu verziju ove pesme (ujedno i prvu verziju koju sam čuo) na Music in High Places DVD-u; Či, koga više nema, ali koji je dodirnuo više ljudi nego što će ikad znati, i sreća zbog toga što sam ga ipak jednom video na bini, u Zagrebu 2006; dobri Jovo, bio je sa mnom u Zagrebu i opet je večeras pored mene; Iva, koje ima u više pesama Deftonesa nego što ima predstavu; i ja, odnosno Deftones i ja: bend koji je sa mnom od jeseni ’97 i kao da nijedan trenutak nije prošao bez njih u nekoj formi ili pesmi; bend koji me je pratio praktično na svakom koraku; bend koji raste sa mnom, bend u koji se zaljubio dečak u meni i bend uz koji taj dečak shvata da ume i da bude veliki. Dečak iz pesme koju slušam, dečak koji sada zna i nema nikakvu sumnju u to: to od čega je iz Beograda pobegao, to je ništa; vratiće se tamo i rešiće to što ga je mučilo i uplašilo, onako kako to veliki dečaci rade.

Sledeća je Change, i više ništa me do kraja života neće razuveriti da je ovo veče zapravo mjuzikl o meni.

Kraj se nazirao i znao sam da nam nije ostalo još puno vremena, ali je kraj bio kao nešto što je osamnaestogodišnji ja sanjao: Bored, pa Engine no. 9, sa sve skidanjem šešira Ice Cube-ovom Wicked i preskakanjem u Nookie – kad je već žurka, pa 7 Words za kraj, u varijanti idemo za sve pare. Skakao sam kao potpuni ludak i drao se ko magarac, jedva sam Jovu ponovo našao kad se sve završilo.

Kez na licu, umornom ali bolje nemam. Izlazimo i hodamo stazom između drvoreda. Prelepi pariški septembar, noć. Mnogo nam je lepo bilo. Motamo po glavi ono što smo videli, komentarišemo, naizmenično se požalimo što nisu svirali ovu ili onu pesmu, što, baš su mogli, ali iskreno – ama baš ništa u životu mi ne fali. „Hoćemo li peške kući?“ A kako drugo… Usput na kebab kod Turaka kod Republike. Još uvek mi je smešno što ga Francuzi zovu „grčki sendvič“, pretpostavljam da je to zbog latentne netrpeljivosti prema Turcima, sasvim moguće i zbog jakog uticaja jermenske zajednice u Francuskoj. Pravim se pametan, objašnjavam to Jovi, eto i Alen Bogosian i Juri Đorkaef su Jermeni… Pričamo i o raznim drugim stvarima, lepo nam je. Ako za bilo čim žalim, to je što sam zaboravio da ponesem i za koncert obučem žutu majicu vaterpolo kluba Kumbor. Ozbiljan propust, slaže se Jovo. Stižemo u skrovište. Naši domaćini uveliko spavaju. Nameštamo krevet u predsoblju, pokušavamo da navučemo čaršaf, ja komandujem, šapućem a pravim se da se derem, kao omaž Šaviji, ili nekom mlađem sa šipke Severa, kada treba dignuti neku šetalicu koja je centralni deo koreografije: „Zateži! Zateži! Alo, bre, debili!“ Kliberimo se. Ben i Marea su sutradan tvrdili da ih nismo probudili, nadam se da nisu samo bili ljubazni.

 

Nekoliko dana kasnije, u Beogradu. Sedim sa Ivom, Mamom i Tatom u nekom kafiću, pošto smo vodili Mamu u bioskop da gleda Machete Kills. Pričamo o tome šta ću dalje. I Tata koji kaže: „Sine, gledao sam te. Ne mogu više da te gledam tako ubijenog u pojam. Idi, ko im jebe mater.“

Dao sam otkaz ubrzo. Septembar na tom poslu je ostao mesto gde je indikator zakucao u crveno i probio skalu. Radio sam potpuno sâm posao za barem troje ljudi, a rekli su mi da posle toga ne očekujem bilo kakvo napredovanje. Konkurisao sam i dobio ponudu u drugoj, staroj firmi, da prihvatim ugovor na svega 10 meseci. Neki bućkuriš je ispao na tom konkursu, zbog čega ću delimično kasnije ispaštati, ali tada nije bilo prave dileme: prihvatio bih bilo šta, uključujući i potpunu neizvesnost, samo da odem od ovih. Generalno idem na sigurno i sebi zameram što nisam malo hrabriji u životu, ali tada sam uradio nešto za sebe. Odrastanje i sazrevanje se uglavnom ne primećuju dok se događaju, osim ponekad.


[1] Inače, ovo da nam je Marea otvorila vrata sam sasvim moguće skroz izmislio. I ona i Ben su radili, a mi smo pristigli u radno vreme. Ili je ona uzela slobodan dan, ili je Ben radio od kuće pa je ipak on bio taj koji nas je dočekao. Proverio sam i niko se tačno ne seća.

[2] E, ovo sam proverio, i ’ladno postoji ova reč na srpskom. Nije da sam neki poliglota, ali sam u glavi imao juxtaposition kao izraz koji mi ovde treba, probao da nađem prevod i iznenadio se kad sam video odgovor. Pa rek’o daj da stavim ovako, ispašću pametniji.

* Korišćene fotografije sa http://www.manuwino.com/2013/09/09/deftones-paris-le-zenith-6-septembre-2013/