October 31, 2020

Kraj jula ’97. i sve posle toga (revisited)

 

Sreda, dvadeset treći, uveče

– Pričaj.
– Imam ozbiljan problem.
– Kakav? Daj da rešimo!

 

Petak, osamnaesti, predveče

O, nije li ovo divno? Otišli su bez mene.

Ništa čudno, zapravo. Ovo je sublimat praktično cele prošle godine. Sve nešto u velikim željama i planovima, i na kraju ništa. No dobro, šta je još jedno, ukupno 563. omanje razočarenje naspram onoga što priželjkujem evo još malo pa celih godinu dana i što ću garantovano osvojiti, samo još da se dogovorim sa sobom da smem. I’m a driver, I’m a winner. Things are gonna change, I can feel it.

Bio je septembar, početak trećeg razreda, kada sam postao siguran: sviđa mi se Sandra. To je to. Da postoji ta neka devojka koja je baš lepa i čija učionica je na našem spratu, primetio sam još prethodne godine, ali drugi razred je bio prilično… pa kao da je cela godina prozujala a da sam je gledao kroz neko sočivo koje je loše fokusiralo. Početak jeseni ’96. bio je period kada sam shvatio da mi nešto preskače kada je vidim na hodniku, i pored dobro uvežbane rutine da kada mi ide u susret automatski skrećem pogled u stranu i pokušavam da delujem kao da imam neka mnogo važnija posla od nje, a da se po mimoilaženju i brojanju do pet lagano okrenem i pogledam za njom, naravno u svakom momentu spreman da se pravim kao da gledam nekog ispred ili iza nje, u slučaju da ona primeti da sam se okrenuo. Lepa, smeđa, kovrdžava devojka. Nešto kao mešavina Šeril Krou i Nikol Kidman. Društveni smer, učionica pored stepeništa. Zove se Sandra. Ne živi u kraju. Zapravo, nemam pojma gde živi, nikad je nisam video nigde van škole. Sveukupno, nisam znao skoro ništa o njoj, ali sam nekako znao da je to to. Koliko bi bilo super da budemo zajedno.

Jedina prepreka vredna pomena bila je moj kolosalni nedostatak hrabrosti. Mislim, da se razumemo: nema šanse da bih se ja njoj svideo. Ja sam niko i ništa. U zavisnosti od dana i opšteg raspoloženja, rekao bih da moj izgleda varira od ništa posebno do prilično traljavo. Nisam najgori na svetu, ali sad nešto ne mogu da se setim nijednog kvaliteta zbog kojeg ne bi imala izbora nego da prizna da joj se sviđam. Jedino što mi možda ide na ruku je to što ispada da sam stariji od nje (primetio sam da je to od neobične važnosti kod devojaka u zadnje vreme), mada znam da nisam, pošto sam krenuo godinu dana ranije u školu.

Jasno, neophodno je da se upoznamo. Baš čudno kako svaki put kad je vidim automatski postanem svestan nekog krupnog i konkretnog problema koji me omete u osvajačkim namerama. Pre neki dan sam žurio na čas. Kao juče da je bilo ono kad nisam znao šta bih joj rekao, kako bih započeo razgovor. Kad sam ono beše shvatio da ne znam kako da joj se predstavim? Evo, jutros nisam imao pojma kako bih mogao da je pitam da izađemo, na velikom odmoru mi je bilo očigledno da sam se danas očajno obukao, a kasnije tokom dana sam bio bez ideje gde bismo uopšte mogli da izađemo, pa onda najbolje da se ne glupiram, jer zamisli da bude:

– Ćao, ja sam Lazar.
– Sandra.
– Sandra, šta radiš u subotu?
– Ništa.
– Hoćeš da izađeš sa mnom u subotu?
– Gde?
– … (tu-tuuu) Ovaaaj… Šalio sam se.

Naravno, kako ja ne umem niti smem da joj priđem, neophodno je da nas neko upozna. Petar, a samim tim i Trbović već znaju ko je predmet mog studioznog ali diskretnog proganjanja. Ali osim sporadičnog zadirkivanja, nikakvu konkretnu pomoć nisam dobio. Nažalost, dani i dani skeniranja na velikim i malim odmorima nisu otkrili niti jednog zajedničkog prijatelja. Ipak, tamo negde početkom novembra se ispostavilo da Miško ima komšinicu koja ide u Sandrino odeljenje. Kako sam to saznao pojma nemam, sa Miškom u životu ni o čemu bitnom nisam razgovarao. Ništa ružno o njemu, prosto nisam.

Miško je čak bio krajnje proaktivan, i tamo pred kraj polugodišta otvoreno nudio da me upozna prvo sa tom komšikom, pa onda da to ode dalje, ali meni je sve bilo jasno: ide raspust; ne valja sad nešto čačkati, taman će da me otpili tako što će reći da se nećemo ni viđati neko vreme, pa je onda glupo da sad tu nešto kao izađemo; logično. Ne ide se u osvajanje zimi, i ja stvarno nisam kriv Napoleonu i Hitleru što su bili bandoglavi.

Ni za vreme zimskog raspusta je nigde nisam video ni sreo, ni na protestima, ni ovako u gradu. A baš sam imao puno vremena da o tome maštam.

Tek što smo krenuli u školu, krenuo je štrajk profesora. Mislim da sam samo ja time bio razočaran. Nema škole, nema ni Sandre.

Bilo je štrajkova i prethodnih godina, ali samo je ovaj trajao sve do aprila. OK, vratili smo se u školu, malo sam proanalizirao situaciju, nije tu prošlo ni par nedelja i izabrao sam dan: petak. U petak ću da skupim petlju. Idealno: em mogu da je pitam da izađemo u subotu, em ako ne bude htela da izađemo imam ceo vikend posle toga da se negde sakrijem, sklupčam i dezintegrišem (radije nego da se suočim sa sopstvenim posledicama koliko sledećeg ponedeljka). Za taj petak će sve bilo spremno. Ma razrađeno da najsitnijih detalja. Pojma nisam imao šta ću da kažem, ali sam se uzdao u trenutnu inspiraciju (mila majko).

Petak ujutru. Teška i neprospavana noć iza mene. Toplo i sunčano, pritisak malo iznad normale. Obukao par omiljenih stvari, zbog samopouzdanja, jašta. Detalji su važniji nego ikad. Popodnevna smena. Ručao i došao u školu.

Ona nije došla u školu.

Te večeri zbog neispunjenih obećanja vlade profesori odmrzavaju štrajk. Školu praktično nismo imali do kraja godine, ocene su nam zaključivali na nekim sporadično specijalno organizovanim časovima. Nikad očajniji nisam dočekao letnji raspust.

Ali sam makar znao da samo treba da izguram par meseci, samo da preživim do septembra, i onda odmah, ma prvog septembra ima da priđem Sandri i… Ne, stvarno, rešio sam.

Tako da to što su Kedi i onaj njegov mlađi rođak zapalili za Budvu večeras bez mene, to stvarno nije problem. Navikao sam se. Sležem ramenima i vraćam se stepenicama kojima sam došao do rive. Idem kući. Nemam pojma, idem da slušam vokmen. Sutra idem nazad za Beograd. Još nešto malo jula, avgust – i eto septembra.

Na pola stepenica sam naišao na Ivu.

 

Četvrtak, dvadeset četvrti, uveče

Ulazimo, Pera prvi, ja iza njega. Silazimo niz neke mračne stepenice. Iz podruma dopire buka. Prilično je ruiniranio sve što vidim. Ne smeta mi, naprotiv. Kako ulazimo u prvu prostoriju levo od hodnika, razaznajem da je buka zapravo otpanjen Again od Alice in Chains. U ovoj, ali i naredne dve prostorije jedva da ima dvadesetak ljudi. Jel’ ovako stalno? Jel’ ovo normalno? Ne znam i ne znam. Pera klima glavom, sviđa mu se muzika. Pa i meni isto, ova i još dve-tri pesme koje su posle pustili. Nisam imao pojma da neko negde u Beogradu pušta takvu muziku. Pera znalački kaže da je ovako prazno jer je četvrtak i da će sutra 100% biti puno ljudi. Ne znam da li je to dobro ili loše. Izlazim na površinu ne preterano pametniji nego kada sam se spuštao dole. Ali eto, bili smo i videli kako to izgleda. U striktno fudbalskim terminima, odradili smo trening na gostujućem terenu veče pred utakmicu.

Kod kuće na Vivi gledam noćnu reprizu one gotivne emisije. Puštaju novi spot Faith No More, za Last Cup of Sorrow. Prvi put ga vidim. Sviđa mi se šta vidim. Sa ekrana me gleda Dženifer Džejson Li, nosi opasne naočare za sunce i ponavlja mi You might surprise yourself.

Legao sam i pustio misli da odlutaju negde daleko, gde mogu i same da puštaju svoje misli da lutaju. Ležim i treperim zbog osećaja koji je svuda u i oko mene.

 

Sreda, dvadeset treći, kasnije uveče

– Idemo da je nađemo. Nema odustajanja!
– Pa ‘ajde…

Aha, to je ta ulica? Uvek sam brkao te koje imaju venac u imenu. Jeste, mislim da je broj 13. Evo ga 11. Evo ga i 15. Gde je 13? Kako nema 13? Ovo je prilično neobjašnjivo. A možda nije 13? Idemo dalje. Tražimo neki znak, neki zvuk, neku žurku. Večeras joj je rođendan, osluškujemo da li ikakva glasna muzika dopire iz nekog od mnogih otvorenih prozora sa obe strane iznenađujuće dugačke ulice. Ne, ne mogu da se setim ni kako se preziva, mada mislim da bih prepoznao prezime kad bih ga video negde. Ili nešto znači, ili je neki deminutiv, tako mi se čini. Proveravamo interfone i spiskove stanara u ulazima bez interfona. Ništa.

Na uglu sa Đure Đakovića policija. Saginjemo se i malo zaklanjamo iza drveta i parkiranih kola. Pera nije poneo ličnu kartu. Ja ni nemam ličnu kartu. Vidi koliko policije, čoveče. Kao da su raspoređeni na svakom ćošku ove veće ulice.

Posle se ispostavilo da je dole u sedištu JUL-a bila žurka, jer su Slobu ranije tog dana postavili za predsednika Jugoslavije.

Šunjamo se još neko vreme. Tražimo.

Nismo je našli. A stvarno smo se trudili.

 

Petak, osamnaesti, uveče

– Ćao.
– Ej, ćao!
– Šta radiš?
– Molim?

Trešti neka muzika sa hotelske terase u pozadini. Tipično za mene: pričam nerazgovetno, i još se nađem u nekoj glupavoj situaciji sa bukom okolo gde pitam nešto elementarno i u osnovi nebitno, pa i takva konverzacija postane neodrživa i promašena.

– Pitam, šta radiš?
– Evo ništa. Gde si pošao?
– Pa nigde. Mislim, idem kući.
– Hoćeš s nama da igramo karte?

Hmm…

– Pa ’ajde…

Zašto mi se čini da radim nešto nepošteno zato što sam prihvatio poziv, i zašto se osećam ovako čudno radoznalo zato što sam prihvatio poziv?

Ivu sam prvi put sreo nekoliko dana ranije. Tate nam se znaju, izgleda. Sreli smo se prvo kod Kraljičine plaže, a onda posle još jednom kod onog parkinga. Ne mogu da kažem da je nisam upamtio. Baš je slatka. Lepe plave oči, plava kosa vezana u konjski rep… Ne da to nešto menja, naravno. Dugoročni plan ostaje. Nego eto, Kedi je otišao bez mene u Budvu, pa smatram da imam pravo na mali odušak.

I sad idem za njom i nekom njenom drugaricom. I pomoći ću joj tako što ću joj poneti tu neku torbu koju nosi. Vidi, torba puna štapova za pecanje. Njeni? Kaže da jesu. Zanimljivo

Sedimo kod njih u bašti, pričamo nešto neobavezno. Drugarica je otišla na spavanje. Pa da, pretpostavljam da nema previše smisla da igramo karte u dvoje, pa nastavljamo da pričamo. Razne stvari, ko gde ide u školu, ko je gde išao u školu, ko zna koga iz koje škole, ko je kad rođen (ha, mlađa je od mene 19 dana), šta slušamo, šta volimo… Mnogo je brzo prošlo vreme. Stigli smo do prve tišine. Pružam ruku, munjevito: „’Ajmo iz početka. Ja sam Lazar.“ Rukujemo se dok se smeje. Ko je ovaj čovek? Ja ga ne znam. Po prvi put u životu se srećem sa sobom koji delujem kao da znam šta radim, iako nemam pojma šta radim. Ne, ali stvarno, ovo je baš zanimljivo, nikad mi se pre nije desilo. Nastavljamo da pričamo o stvarima koje su važne nekom ko je napunio 17 godina pre dve nedelje, i nekom ko će to isto za koji dan. Pita me gde izlazim. Igla odjednom struže po ploči sve dok ne spadne sa nje. Ja ne izlazim, u principu. Jesam li to rekao naglas, ili samo razmišljam? Izlaze mi neke reči iz usta. Nešto, kao, nisam još našao ništa što mi se sviđa, gde bih išao često (bazirano na istinitoj priči). Teško je uopšte naći neko normalno mesto u Beogradu, gde puštaju normalnu muziku (veoma, veoma tužna muzika u pozadini; automatsko sažaljenje kod sredovečne ženske publike; smeliji autori već pišu članke kako ili dobijam Oskara, ili mogu da ukinu nagradu). Trenutak lucidnosti! Zanima me kako je na Akademiji, nikad nisam bio, a čak imam i člansku kartu koju sam još pre nekog vremena dobio, spletom okolnosti (velemajstorski potez, pocepao odbranu milimetarski preciznim pasom po zemlji u prostor, između štopera i levog beka, napadaču ostao samo najlakši zadatak da plasira loptu u mrežu). „Stvarno? Nisi bio?“ I tako, prešli na neku drugu temu, pa na treću. Proletelo vreme.

– ’Ajde, pa, vidimo se…
– Pazi – vidimo se sigurno.

Koračam ka kući, divna letnja noć. Neka jeza me prolazi, ali onako, dobra. Imam blagi osmeh na licu. Pogled mi polako šara, malo broji zvezde, malo gleda tamne obrise krošnji čempresa. Sve je savršeno. Videćemo se opet. Hoćemo, i ona je rekla da ho…

Say what???

Kako da je vidim ponovo?

Ja. Nemam. Njen. Broj. Telefona.

Okrećem se zbunjeno kao Travolta u Pulp Fictionu. Jer telefon, jer Sandra, jer ja. Stižem do kuće, sve u tom „dva koraka napred, jedan zbunjeni okret unazad“ ritmu.

Legao sam u krevet, uzeo vokmen, stavio slušalice, slušao Undone (The Sweater Song) i Say It Ain’t So od Weezera i negde u tim trenucima postao siguran, to jest znao bez ikakve sumnje da sam se zaljubio.

 

Sreda, dvadeset treći, uveče

Razgovor u Cetinjskoj ulazi u kritičnu fazu.

– I tako ti kažem, ne znam gde se nalazim od kako sam je upoznao. I hoću da se pojedem što sad ne znam kako da dođem do nje.
– Pa kad si mentol.
– Ali vidi, meni je trebalo dosta vremena dok nisam shvatio šta se desilo i zašto. Ja sam tek sutradan ujutru postao svestan problema. I tačno sam shvatio zašto sam to sve tako uradio. Da sam je tada, to veče pitao da mi dâ broj telefona, ja bih sve pokvario. Znam to. Ja bih joj otvorio vrata i praktično postavio crveni tepih da mi kaže: „Jao, pa ti si divan, ali stvarno… Mislim… Ne znam… Mislim, meni je stvano žao, ali ja imam dečka… Ti si skroz OK, nisam imala pojma da će do ovoga doći, stvarno mi je bilo super da pričam s tobom…“
– Ali rekao si da nema dečka!
– Pa nema, ali bi meni rekla da ima.
– Ti jesi mentol.
– To sad nije bitno. Ja ti objašnjavam u šta sam još tada duboko u sebi bio uveren, samo to još nisam shvatao. Da nema šansi da joj se ja sviđam. I ako je tako, bolje da ništa ne diram, pa da eto tako, uživam u ideji da mi se toliko sviđa. I to je moglo da funkcioniše tu jednu noć, ali koliko sutradan ujutru – već sam shvatio da sam u paklu. Krenuo sam da je potražim pre nego što smo krenuli na aerodrom, ali nije je bilo nigde.
– Pa dobro. Al’ svejedno si mentol.
– Vrlo moguće.
– Jel’ znaš nešto još o njoj, osim u koju školu ide? Znaš gde stanuje, otprilike?
– Rekla mi je ulicu, ali sam broj zaboravio.
– Pa to je dole kod mene!
– Mislim da je broj 13… E, i danas joj je rođendan!
– Popij to, idemo dole da je nađemo!

 

Četvrtak, dvadeset četvrti, popodne

Majstor Bata u kuhinji šmirgla drvenariju od prozora. Zvoni telefon. Nisam siguran da li su Mami slobodne ruke, ustanem od svog stola sa idejom da se javim. Između frejmova drop, u dropu poruka: zamisli ona te zove! Stižem do telefona ali shvatam da se Mama već javila. Baka zove, nešto hoće da je pita. Vraćam se za sto, nastavljam da igram Sensible Soccer.

Majstor Bata u kuhinji farba prozor. Zvoni telefon. Mrzi me da idem do postolja bežičnog telefona, pa se javljam na onaj stari koji je tu ispod. Neko traži baš mene. Znam taj glas! Zaledio sam se.

– Ovaj… Otkud ti? Odakle ti ovaj broj?
– Eee… Duga priča… Pa rekla sam ti da se sigurno vidimo.
– Haha, super. Ej, srećan ti rođendan! Onaj od juče.
– Hvala. Šta radiš u petak?
– Sutra? Kad?
– Pa negde uveče.
– Pa nemam ništa u planu. Što?
– Hoćeš da te vodim na Akademiju? Idu i neke moje drugarice.
– …Može!
– Super.
– Hoćeš da se čujemo sutra da se tačno dogovorimo? Daj mi samo broj, molim te.

Upisujem broj na parče papira ispred sebe. Živ nisam. Spuštam slušalicu i nadjačava me ogromna količina straha da sam pogrešno zapisao neku od cifara. Nisam svestan šta se upravo desilo. Zovem Peru, istog sekunda.

Zvučim kao da sam na sekund od srčanog udara. „Jel’ te zvala?“ Pera zvuči kao da je sve to predvideo. Kaže da moramo na Akademiju večeras. Pa da, ima smisla, izviđanje terena.

 

Petak, osamnaesti, pre podne

Veliko sivo nebo i oblaci koji se brzo pomeraju. Vetar i more u smirivanju, ali još uvek nestvarnih obrisa i boja. Hodam po Kraljevoj plaži, potpuno pustoj i takvoj da su kamenje, nebo i voda skoro iste sive boje. Hodam, gledam, vidim razne ostatke noćašnje oluje: razbacane grane, stalke od suncobrana, borove iglice, dug plitak sloj vode sa penom. Na ovu plažu dolazim od ’91. i nikad nisam video da talasi imaju toliko dug trag na žalu. Ogromni su, a samo su odraz smirivanja nečeg što je noćas i jutros bilo tako goropadno. Sviđa mi se, na neki čudan način, to što vidim. Impresivno je. Priroda ima svoje ja.

Daleko sam od nekog ko može da ima tako dalekosežne posledice po okolinu. I to je u redu. Ali želim velike stvari, želim da budem deo razvedravanja koje dolazi. Dugo čekam da mi se nešto desi. Čini mi se i predugo. Skupilo se puno energije, puno pažnje, mislim i ljubavi, ali to tek treba da otkrijem. Leto je 1997. i svako od dva prethodna leta bilo je nabijeno stvarima i događajima koji su me oblikovali i postavili na ovaj kurs. Zato mi je i čudno što se ovog leta ništa ne događa. Imam mnogo toga što bih voleo da dam, mnogo toga što bih umeo da kažem, samo da smem. U čekanju sam septembra, mada mi vazduh već sada deluje čarobno.

Ne da ja to znam, ali kasnije tog dana će mi se ceo život promeniti.

 

Petak, dvadeset peti, uveče

Sedim za stolom. Ispred mene poslužavnik sa večerom. Iza mene vešalica sa ljubičastom košuljom koju mi je Pera pozjamio za večeras. U meni solidna količina treme. Okrećem se i puštam muziku. Majk Paton kreće da viče Collision. U meni se ciklično smenjuju talasi umirenja sa talasima novog treperenja i nervoze, isto kao što se na stih Relaxed and feelin’ great nadovezuje poludeli refren. Jedem, mrljavim. Vreme prolazi. Napolju pada kiša. Nervira me što sam počeo da se nadam. Tačnije, plaši me to. Počeo sam da mislim da možda, eto, nešto može da se desi večeras. A to je klasična zamka. Jer mi je jasno o čemu se radi. Pomenula je drugarice. Večeras hoće da me upozna se nekom od njih. Pričala im je da je upoznala nekog „onako, zanimljivog“ na moru, i onda su se sve složile da bih se sigurno dopao baš toj nekoj, kojoj već. Naravno da me to ne zanima, jer mi se toliko sviđa Iva, ali naravo da ona o tome nema pojma.

Devojčice su veoma čudne. O nekim stvarima znaju daleko više nego što ću ja ikad znati (ne, ne mislim na veštičarenje), a o nekim stvarima nemaju blage veze. Imaju neku čudnu hijerarhiju, gde dok jedna priča, sve ostale iz grupe slušaju, a kad ode, onda sve ostale pričaju samo o njoj. U svakom slučaju, znam da ne znam sa čim se hvatam u koštac, odnosno da je sva logika koju znam ovde neprimenjiva. Ono što bih možda iz prve pomislio, a to je da me je zvala jer sam joj se svideo, ne može biti dalje od istine. To je kao šah protiv nekog hiper-velemajstora: kad ti se učini da mu je namera da ti za tri poteza uzme konja i verovatno natera da žrtvuješ i lovca, to samo znači da će ti za dva poteza uzeti kraljicu i matirati te potez kasnije. Ipak, Ashes to Ashes i Got That Feeling u pozadini me barem malo smiruju i naoružavaju.

Nalazim se sa Perom kod grčke ambasade. U pola jedan treba da smo ispred Akademije, imamo još dosta vremena. U sebi ponavljam plan, koji ne delim sa njim jer znam da bi me on iskritikovao i napao da ga menjam. Plan je sledeći: ne pokušavati apsolutno ništa večeras. Jej!

Ne, stvarno: zašto bih išao svesno glavom u zid? Očigledno je da su okolnosti loše po mene. Moram izdržati nalet te njene drugarice, ako uopšte do njega dođe (jer je sasvim moguće da će ista biti razočarana onim što bude videla), ali održati blizak kontakt sa Ivom, kako bi se stekli uslovi da je možda pozovem jednog od narednih dana da negde izađemo, prošetamo, pričamo, pa ako mi se makar u najmanjoj nijansi učini da to nije do najvećeg stepena suicidalno – da probam da joj objasnim koliko mi se sviđa.

Pola jedan je, na ćošku smo Rajićeve i Knez Mihailove. One nisu. Stomak mi radi prekovremeno, srce isto. Pogled skrećem tako da vidim samo svoje patike i kvadrat i po ispod sebe, a telo tako da sam okrenut ka pravcu odakle gotovo sigurno neće naići. Ako sam do sada bio uplašen ali držao leptire u stomaku pod kontrolom, sad to više nije slučaj.

– Jel’ ovo ona?
– …Nije.
– Kako ona beše izgleda?
– Niža je od mene i ima plavu kosu neke srednje dužine, plave oči…
– A jel’ ono ona?

Jeste. Leptiri su dobili pojačanje.

One su stigle nešto ranije i već su dole. Hodamo za njom ka ulazu. Konjski rep večeras je zamenjen nekom slatkom frizuricom koju drže dve šnale. Nosi prelepu letnju haljinu i bele starke. Znao sam da ću se jednog dana zaljubiti u ovakvu devojku. To je bilo neizbežno, oduvek. Pera mi na brzinu iza njenih leđa gestikulira da i on misli da je ona super. Mašem članskom kartom i plaćam polovičnu cenu karte. Naizgled namrgođena ali nekako prijatno smirena gromada na vratima me pita da li sam naoružan. U redu, radi na autopilotu, ali ne mogu da se otmem utisku da se super zeza kad vidi nekog kao što sam ja i postavi takvo pitanje.

Muzika cepa, Step On od Happy Mondays. Unutra kao da je još mračnije nego juče, ali je zato puno ljudi. Sad svira Kravitzov Mr. Cab Driver. Spajamo se sa grupom od pet-šest devojaka, Iva mi prilazi, stavlja ruku na rame kao znak da se malo spustim i viče na uvo: „Ovo su moje drugarice“. Naginjem se ka centru kruga koji smo napravili i mašem svima, one se ljubazno osmehuju. Malo me čudi sve to: tako nas upoznaje? Pa kako da znam kome se ja to navodno sviđam? DJ prelazi na In Between Days od The Cure. Onda mi je sinulo: ne pokušava da me spoji sa nekom od drugarica. Ne. Ja sam onaj neki zanimljivi sa mora koji bi mogao da joj bude super drugar. Pakao.

Ceo Bigmouth Strikes Again of Smithsa provodim u solo druženju sa svojim mislima. Ne valja. Od pozicije potencijalnog dobrog drugara u kojoj se nesumnjivo nalazim do onoga gde želim da budem je neverovatno dug i komplikovan put. I ja prvi ne verujem da imam šta je potrebno u sebi da napravim takav preokret u njenoj glavi. Razmišljam o svim stvarima koje sam pogrešno uradio. Ili možda ništa nisam pogrešno uradio, možda su stvari jednostavno takve. Razmišljam i o slabom samopouzdanju i velikom nedostatku hrabrosti da stvari promenim, istina.

Setio sam se plana i nekakvu utehu našao u tome: ako se držim plana, ako radim na tome, mogu ipak da budem koliko-toliko miran u saznanju da sam uradio sve što je bilo do mene. Što je malo teško primenjivo ako se uzme u obzir da je moj plan da ne uradim ništa. Ipak, i ništa mora da se uradi, nije to lak posao. Prilazim Ivi, s namerom da održim makar neki kontakt sa njom (u protivnom, zbog pasivnosti bi bilo izgledno da i ne primetim kada ode kući, kako je krenulo). Razmenjujemo par neobaveznih rečenica, uglavnom vikanjem direktno na uvo. Levo od nas Pera đuska za sve pare, sam, odnosno sa svim njenim drugaricama. Pogodili ga The Cult i She Sells Sanctuary, tamo na onom brejku gde ide dupli sner za povratak u pesmu diže obe pesnice i maše negde ka nebu kao blesav. Objašnjavam kako mi je pre nego što smo ušli rekao da ima devojku i nema nameru da pravi gluposti, i tražio da mu zveknem šamar ako vidim da radi nešto što ne treba. „Eto, to je njegova priča.“ Spremam se da se smejem zbog toga, ali me prekida njeno pitanje.

– A koja je tvoja priča?

Uh. Ovo je bilo baš nenadano. Treba odgovoriti pametno, ali i bez oklevanja.

– Nema priče.

Kriza izbegnuta. Dobro je, ovo je moglo da bude nezgodno. Aha, čekaj, šta to radim? Prilazim joj da ja nju nešto pitam. Otkud?

– A koja je tvoja priča?

Čekaj, bre. Jesam li normalan? Šta to radim? Gde sam pošao? Ovo je loše, ovo je veoma, veoma loše. Code Red, svim jedinicama, zaustavite ga odmah! Kasno. Šteta je napravljena. Dobiću odgovor.

– Pa šta misliš?

Krv mi je krenula u pogrešnom smeru kroz arterije i vene kada mi je to rekla. Jao, kad bi ti Iva znala šta ja želim da mislim! Ja sam gotov. Tolika količina panike me je obuhvatila da mi spasa nema. Ma kakvi leptiri, meni je stomak pun gusenica! Osećam se kao Eliot u True Romance, kada u liftu krene da cmizdri: „I wish somebody would just come and get me because I don’t like this anymore“, dok mu Klarens drži pištolj uperen u glavu. Osmehnuo sam joj se umesto odgovora, u suštini samo pokušavam da se sklonim odatle.

Prilazim Peri i prepričavam mu šta se desilo. Očekujem pomoć, očekujem savet dostojan kombinacije nekog akademika, Robina Vilijamsa iz Good Will Hunting i Morgana Frimena iz bilo kog filma, dobijam znak što liči na nulu a znači „ma sve je do jaja“ na obe njegove ruke, uz napućene usne i zatvorene oči. Uz takve prijatelje, neprijatelji su na birou, traže novi posao. Šta ovo svira? She Gives Me Love, ko to beše, Godfathers? Jebote, što je ovde muzika dobra. Okrećem se ka Ivi, da probam da spasim šta još može od cele situacije, ali nje nema. Otišla je negde, i spasila me od sebe samog, izgleda.

Pa opet, i iz takvog ćorsokaka nešto počinje da se menja. Nešto izranja iz dubine. Dolazi ka meni sa zvukom koji je u vazduhu, sa onom plišanom temom na sintu i tako umirujućim glasom:

Gonna take my time
I have all the time in the world
To make you mine
It is written in the stars above

Znaš šta? Možda i nisam toliko loš. Možda je dosta izgovora i odlaganja. Možda odgovor na pitanje koje me muči nije nešto što još uvek ne smem da znam. Slušam It’s No Good od Depeche Mode, apsolutni hit ovog leta, i sa glavom punom sistemo-podrivačkih ideja odlazim da tražim Ivu. Spreman sam.

Iva sedi na nakom stepeniku i pokušava rukama da se rashladi.

– Vruće ti je?
– Aha.
– Hoćeš da izađemo malo napolje?
– Hajde.

Probijamo se kroz gužvu, odjednom primećujem da je držim za ruku. Šta ja radim? Ovo je kao kada Donald Saterlend u M.A.S.H. vidi da onaj mali trči sa loptom u pogrešnom smeru dok ih ona ekipa delje u fudbalu, pa vikne na njega: „Šta to radiš, kog đavola?“, a ovaj ume samo da mu kaže: „Nemam pojma.“ E ja sam taj: umislio da baš on treba nešto veliko da uradi, i onda usput shvatio da je pogrešio. To konačno otrežnjenje stiglo je sa ohlađenim noćnim vazduhom koji nas je dočekao u Rajićevoj. Iva je sela na stepenik, malo niz ulicu od ulaznih vrata.

– Jel’ ti sad bolje?
– Jeste, unutra mi je bilo prevruće.

Stojim ispred nje, sa rukama u džepovima. Najradije bih naglo pokazao rukom u stranu, panično viknuo: „Šta je bre ono?“ i iskoristio diverziju da pobegnem kući. Ali ne. Vreme je da se gine.

– A jel’ ima šansi da ti meni malo bolje objasniš tu svoju priču?

And I’d rather be shot in the face, than hear what you’re going to say…

– Pa rekla sam ti, šta misliš?
– Jao, šta ja mislim… Nisam ja ovde da mislim. Šalim se. Jao, nemam pojma… Gledaj…

I to je bilo to. Nervoza više fizički nije moglo da stane u mene. Hodam tako sa rukama u džepovima levo-desno, ludilo koje osećam je integral 3D figure koju u toj nervozi pravim. Pre će biti da je ludilo to što uopšte sad razmišljam o tome kako bi se taj integral izračunao. Pucam po svim šavovima.

– …Ti se meni stvarno mnogo sviđaš! Ja nemam pojma šta da uradim sa tim. Baš mi se sviđaš, i…

Prekida ovu agoniju svojim gestom, nešto mi pokazuje rukom i glavom. Taman na vreme, da me je pustila još koji sekund prešao bih sa gluposti na ispaljivanje apsolutnih nebuloza. A šta mi pokazuje? Da dođem i sednem pored nje? Auh. Evo, evo.

I onda smo se poljubili.

Ne znam koliko je poljubac trajao. Sekund? Pola minuta? Večnost? Sve je mirisalo i imalo ukus breskve.

Pogledao sam je, iz dva razloga. Neopisivo sam uživao u tome da je gledam iz te blizine, da uživam u svakom detalju, u svakoj sitnici koja me je učinila toliko bespomoćnim i zaljubljenim još one noći u Miločeru, samo što tada delom to nisam shvatao, a delom nisam smeo. Takođe sam morao da se uverim da mi se sve to zaista događa. Stavio sam joj ruku na levi obraz i nastavili smo da se ljubimo.

Nikad se pre toga nisam tako osetio. Odjednom je sve postalo kao nešto što sam toliko vremena sanjao, a da nisam ni znao kako izgleda i kakav je osećaj. Univerzum je te noći obratio pažnju baš na mene. Da sam bio neko drugi, i da je njegova najveća želja bila ispunjena, ko zna šta bi se desilo sa svetom. Ali taj trenutak, kada sam je pogledao između poljubaca, taj njen izraz lica koji sam video, ta senzacija kada sam vrhovima prstiju dodirnuo njeno lice, i ta jasnost da je jedina bitna stvar na svetu to što se ponovo i ponovo ljubimo, to sve učini da shvatiš da nemaš pojma šta je sve dobro moguće u životu, ali sad znaš da je sve ono dobro što možda još nisi ni pomislio i ostvarivo. I shvatiš da još ništa nisi video. I kao da si se tek tad, kad si na taj način video svet, u tom trenutku sreće rodio. Jednom kad osetiš tu i takvu sreću, jednostavno znaš da će taj osećaj trajati i da će ti se vraćati. Čak ne ni da veruješ, bukvalno da znaš.

Ušli smo nazad na Akademiju posle nekog vremena, pod izgovorom da je postalo prohladno i da se ostali sigurno brinu gde smo, a prilično sam siguran samo zato što smo imali želju da pokažemo svima šta se desilo dok smo bili napolju. Muzika je još uvek bila genijalna, ali osim par pesama pamtim samo da smo se ljubili.

Na kraju sam Ivu ispratio do kuće. Pored te kuće na uglu sam sa Perom dve noći ranije prošao ne znam ni ja koliko puta, ali sam bio ubeđen da ne pripada ulici u kojoj smo je tražili. Koji je broj? 30. Zato je 13 zvučalo poznato. Ni ona ne zna gde je broj 13.

*                   *                   *

Znao sam sebe prilično dobro kada smo se upoznali, pa sam zato i znao koliko je ona ispred i iznad mene. U njoj sam video nekog ko zna stvari, ko zna šta želi, ko se ne plaši većine ako ne i svih stvari koje su mene toliko plašile i kočile, i ko je sveukupno ozbiljniji i samim tim pametniji od mene. Što se muzike tiče, sećam se da je prvo ime koje je pomenula bilo Jamiroquai, i da sam i to upamtio i fajlovao pod „ja ovo ne volim, ali znam da nije sranje, dakle ova osoba ima svoje ozbiljno i teško osvojivo ja“. U suštini, jedva sam preživeo prvih mesec-dva u toj vezi. Ne pričam sad o onim teškim stvarima koje su se desile u avgustu i na koje niko od nas nije mogao da utiče. Početak je bio kao plišana unutrašnjost najdivnijeg sna, ali je već posle par dana počelo da me muči i tera u razne vidove anksioznosti to što sam „shvatio“ da se Ivi svideo onaj ja koji joj se predstavio te neverovatno lepe noći na moru, koji je tačno onakav kakav želim da budem, ali ujedno i onaj koji ne umem da budem. Stvarno, najčudnije u vezi sa tom noći mi je oduvek bilo to što sam sve radio i pričao toliko jednostavno i bez straha, kao da to nisam ja. Čim sam toga postao svestan, ušao sam u totalni safe mode, i na izlascima sa Ivom (a posebno ako su tu bile i njene drugarice) postao nešto između Manča i Bejlisa kada im u bar u četvrtoj sezoni Homicide ušeta Džej Leno, pa oni u strahu da se ne izblamiraju na sva njegova radoznala pitanja samo ćute i brišu čaše za šankom. Time što sam očajnički pokušavao da ne budem debil sam verovatno bio najbliži tome da budem debil, ali me je od sebe samog spasilo jedno bezazleno veče kada smo šetali tamo gore kod Uzun Mirkove, i kada sam se potpuno nenadano otkravio i bukvalno oživeo, pričajući joj razne zabavne gluposti zbog kojih smo se oboje puno smejali. Nešto je kliknulo i setio sam se: probaj da budeš ono što jesi, ali probaj i da budeš najbolja verzija toga. Kako mi ide? Znaću kad se završi, ali deluje prilično dobro za sada.

Kada sam shvatio da je jedini častan način da se iz ovoga možda i izvučem živ taj da budem to što jesam, jedna od stvari kojih sam se setio je koliko volim muziku. Jasno, ima u kolekciji diskova raznih stvari koje bi možda trebalo postepeno predstaviti, da ne kažem ne puštati baš odmah kada dođe kod mene ako želim da se ne zaključa u kupatilo i panično zove policiju, ali to koliko volim i šta volim – pa to sam sve ja, majku mu. I zato je toliko genijalno zazvučalo kada sam smislio da hoću da Ivu vodim na jedan koncert. Ionako sam bio tragičan u predlaganju mesta za izlazak – to što ne izlazim po klubovima i kafićima sam neko vreme još i uspevao da prikrijem, ali postoji ograničen broj puta kada to što predložim Ivi da ona kaže gde ćemo da idemo može da prođe kao kavaljerstvo. Koncert na koji smo prvi put zajedno išli bila je svirka Dece loših muzičara u Barutani.

I pored najbolje namere i priličnog truda, danas ne mogu da kažem kog datuma se taj koncert desio. Prilično sam siguran da je to bio septembar ’97, ali možda i grešim. Još uvek imam kartu. Još pamtim koliko mi je lepo bilo što polako otvaram svoj svet ka njoj, i što mi se čini da joj se sviđa to što u njemu vidi. Pamtim koliko su DLM tada bili puni snage, i kako su moćno i drsko zvučale Kreditna kartica, Dobardan, Vlade Divac, Ljubomora, Prolećni dan, Higijena, Motel Kurodowtz, Zeka, Ubiše Pabla, obrada Da mi je biti morski pas i sijaset drugih pesama.

Ako se uzme u obzir da mi je u pamćenju ostalo i da je prva pesma bila Doživotno osuđen na ljubav, neke stvari su sasvim jasne.

Sve se u mom životu drastično promenilo kada sam upoznao Ivu. Život od ranije, kakav sam poznavao, bio je prepun sitnih neuspeha, ogromnog vakuuma na mestu gde bi samopouzdanje trebalo da stoji, držanja i ponašanja u stilu: „Ne, ja sam nevažan, ništa specijalno, pitajte nekog drugog“, i držanja previše, stvarno previše stvari u sebi. Imao sam osećaj da gubim vreme. Želeo sam da uradim mnogo stvari, da kažem toliko toga, najvažnije i da osetim toliko toga, toliko topline, ali nisam imao gde i kako, s kim. Bio sam nostalgičan i melanholičan, gledao unazad za svim super stvarima, verujući da se ništa tako dobro neće ponovo desiti. Ono što je došlo sa Ivom bila je spoznaja da su sve stvari iz prošlosti samo sitnice. Da mi se najsrećniji momenti u životu upravo događaju, a oni još srećniji su poređani ispred i samo čekaju na mene, da mi se oklembese oko vrata i dese. Ljubav menja sve. Stvarno.

Mnogo sam se promenio od kako sam upoznao Ivu. Ili možda nisam, možda sam oduvek bio takav, samo to nisam znao i umeo da pokažem. Postoji „Pre nego što sam upoznao Ivu“ i „Sve posle toga“. To su dve totalno različite priče.

I da, štapovi za pecanje u onoj torbi nisu bili njeni. To mi je posle sama priznala. Ne zna zašto je to rekla, verovatno je samo htela da me zeza.

BONUS: July ’97 Demija & Beyond Mixtape