August 1, 2021

Samo ljubav za Pabla

 

Vetar ne može da uradi ništa jednostavnije a magičnije od onoga kad prođe kroz borove krošnje i ekspresno te vrati u detinjstvo.

Gazim braon iglice kroz proređenu šumu i već jasno vidim talase. Levo su makadamska staza i crvena zemlja koja miriše pored nje. Staza izlazi iz šume i odatle nastavlja da prati obalu. Na plaži hrpe morske trave koju je more izbacilo. Sunce i raštrkani oblaci. More gotovo rezeda boje. Jugo u smirivanju. Razvedravanje.

Silazim na mali kameni molo, koji donekle podseća na dva koja su pripadala voždovačkom odmaralištu u Bolu, i puštam da me na kratko hipnotišu talasi. Razbijaju se ispred i zapljuskuju mi patike. Iza ostavljaju dugačak trag na žalu. Zakoračim još pola metra napred sa iskonskom idejom da testiram reflekse i hrabrost. Onda se setim da ne smem da dajem loš primer jer je Fipi na par koraka iza, odnosno na metar od potpunog smočavanja. Lepo je i njemu. Gleda ogromne talase kako se lome na špicu od mola.

 

Bio je izuzetno spor dan u kancelariji. Još jedan.

Već više nedelja smo bili bez supervizora, u situaciji donekle uporedivoj sa onom kad u Kelijevim herojima Donald Saterlend sa tri tenkovske posade uživa bivajući praktično zaboravljen negde u pozadini, pošto niko nikad nije prijavio smrt njihovog komandira. Ova situacija će, naravno, kasnije stvoriti dosta problema, od kojih je verovatno najmanji bio taj što je bila gotovo nemoguća za transkribovanje u nekoj od narednih verzija mog CV-a. Ali dan jeste bio neopisivo spor i odavno sam već bio utiska da sam stigao do kraja interneta u više pravaca. Rad je stvorio čoveka, rad će ga i uništiti.

U nekom trećem ili četvrtom preletu preko FB naišao je i neki sponzorisani post. Neki spot. Nikad čuo za bend. U stvari, ne znam ni da li je bend, ili samo ime neke stranice. U opisu je bilo nešto primamljivo, nešto o tome kako ne znaju o čemu se radi, ali pesma prosto obuzima ljude i čini da mimo volje hedbenguju. Aj’ da vidim.

Hej, pa ovo uopšte nije loše. Prilično muški sviraju, kul je rif. Vokal je baš moćan. Izgledaju kao dečačići, ali sviraju i zvuče kurčevito i iskusno. Zvuče strano, moguće i američki. I da nisam krajičkom oka u nekom kadru video natpis KSET, verovatno bih i ostao ubeđen da su odande. Pesma se zove Gamblin’. Desni klik, otvara se profil na drugoj kartici, idemo na About. Da, po imenima članova benda nema dileme odakle su. She Loves Pablo, Zagreb, Hrvatska. Hvala ti internete, hvala ti univerzume, ovo je odlično.

Ostatak popodneva proveo sam gledajući kompilacije izraza lica sveže nokautiranih boksera koji pokušavaju da ustanu.

Oko godinu dana kasnije, Veki nam je ostavio Čupu na čuvanje za vikend i otišao negde. To je bilo pre Lili, tako da nam je povremeni boravak nekog četvoronošca u kući bio ravan senzaciji. Izašli smo zajedno da ga prošetamo, Iva i ja, bio je petak uveče. Na ćošku sa Rige od Fere prilaze nam neka dva momka.

– Oprostite…
– Da?
– Tražimo Miner’s Pub. Trebalo bi da je to tu negdje…
– Odmah ovde uz ulicu. Pravo napred.
– Ej, hvala!

Nešto mi poznat ovaj sa cvikerima. Nešto mi je strašno poznat.

– Čekaj. Izvini. Užasno si mi poznat odnekud.
– …Mi smo iz Zagreba.

To je to! Pucketam prstima, ali ne mogu da se setim imena, reči ne dolaze.

– Kako ti se zove bend?
– Moj… bend?
– Da, da!
– She Loves Pablo…
– To bre! Nikako da se setim.

Onaj drugi se smeje, a i mom novom drugaru deluje da je baš zabavno.

– Pa čekaj, odakle ti znaš za nas?!
– Izašli ste mi jednom na FB, oduševili ste me.
– Nemoj zezat’? Znači tih pet dolara je imalo nekog učinka? Au, pregenijalno!
– Ne, stvarno, meni je to što sam od vas čuo po netu stvarno genijalno.
– Pa hvala ti.

Ispostavilo se da sam tada i tako upoznao Đimija, simpatičnog drugog gitaristu i bek vokala benda. Koji je neki programer ili tako nešto, tek bavi se igricama i bio je u Beogradu na nekakvoj konferenciji. I koji je ispao veliki car jer mi je nešto kasnije poslao njihov disk, jedan kompilacijski disk, i po jednu majicu za Ivu i mene.

 

Juče je bio poslednji dan juga. More se smiruje, nebo je već upalilo svetlo. Izlazimo na rivu kroz tunelče iz Karere i prvo što vidim je koliko je voda visoka. Obala je mokra, ali ne od kiše – nje nije ni bilo od juče – nego od mora koje se još uvek pomera starom lukom u tromim i inertnim talasima i povremeno lagano prelije tu i tamo. Zbog toga su stari uglačani kameni blokovi po kojima gazimo prepuni izbačenih meduza, onih sitnih providnih, bezbojnih, džiguljigavih, uz koje smo letos naučili da nas ne nerviraju kad ih osetimo u dodiru sa kožom, jer ne peku. Mislim da sam čuo da ih ovde zovu Egipćanke, ili tako nešto. Došle sa balastnom vodom iz Crvenog mora, doneli ih teretnjaci do Kopra ili Trsta. Lepo im bilo, relativno topla voda i nema nikog da ih jede, i eto ih sad. Preskačem ih iz straha da se ne okliznem.

Ni sunce, ni nebo, ni oblaci, ni voda ne bi bili ništa posebno da stoje sami za sebe. Ovako zajedno, u slici koju vidim, sa bojama kao iz crtanog filma, prave prizor koji ostaje na ekranu i kad zatvorim kapke.

 

Nije da je merilo uspeha da sviraš u Beogradu, ali iako sam pomno pratio FB objave, She Loves Pablo put jednostavno nije navodio ovamo. Ako bi se uzelo u obzir da u svojoj istoriji ipak jesu jednom svirali u Srbiji, ali da je to kako mi je rečeno bilo u Crvenki, možda bi se dalo pomisliti da ih život baš nije mazio. Ipak, proleća 2016. stiže vest da bend ima zakazanu svirku u Novom Sadu. Iva i ja smo seli u auto.

Super je bilo to veče. Počelo je malo klimavo, doduše, pošto sam kao nenarodni element i buržuj za dlaku izbegao streljanje od strane šankerke Crne kuće (popularni CK13) kada sam neobavešteno probao da naručim kokakolu. Kada se ispostavilo da oni tamo ne služe imperijalistička pića, te kada sam revidiranih stavova dostojnih politički prevaspitanog posetioca određenog ostrva na Jadranu naručio ono što mi je bilo sugerisano kao plod solidarnosti i udruženog rada internacionalnih proletera, a zapravo bio isti đavo kao ono što sam prvo naručio, dakle gazirana hemija, stvari su se drastično popravile. Istina, do kraja večeri sam imao poriv da na svako postavljeno pitanje odgovorim tako što nadahnuto zapevam „Ustajte, vi zemaljsko roblje”. Elem, ko nije bio, CK13 je kul mesto, levih političkih stavova, sa čim u suštini nemam nikakav problem (naprotiv), samo nisam bio u toku.

She Loves Pablo su uživo sve što sam zamišljao da će biti: energični, odlično usvirani, ali neviđeno zabavni. Momci na misiji da im bude super. Napravili su super atmosferu, svirali nešto malo preko sat vremena i bili skroz fino prihvaćeni od solidnog broja ljudi koji su to veče bili u klubu. Ispazario sam majicu i tada aktuelni Try Mandarin disk, ispričao se sa Đimijem pre i posle svirke, i srećan se vratio u Beograd. I Ivi je bilo super.

 

Montalbano, Trevisol, Andronella, Casale, Grisia, Zdenac, Arsenale, Bregovita… Kako koju tablu sa imenom ulice vidim, samom sebi postanem Dikapriov Rik-Dalton-koji-pokazuje mim. Prastara kaldrma i načičkane kuće koje su jedva nešto mlađe. Mešaju se mirisi opranog veša i memle. Rovinjski stari grad. Kad sam bio mali svako leto sam provodio ovde. Dvadeset pet godina je trebalo da prođe pre nego što sam opet zašao ovuda, pre sada već četiri godine. I još uvek mi se puls ubrza i krenem sav da cupkam čim prođem Balbijev luk. Ili kad krene uspon Bregovitom. Mnogo njih zbog kojih sam zavoleo ovo mesto više nema. Mislim da baš zbog toga sada još više volim Rovinj.

Jednog leta sam se dogovorio sa Ivanom Jančićem da nam je misija da prođemo apsolutno svakom uličicom u starom gradu, uključujući i one slepe od svega par metara. Mislim da smo uspeli, ali mislim i da nikom drugom na svetu osim nama dvojici tada to nije bilo bitno. Voleo bih da Filip jednog dana uspostavi takav odnos sa nekim mestom, bilo kojim.

Sledeći put se jesmo sreli u Beogradu. Bio je februar 2019. i u početku sam toliko bio oduševljen činjenicom da će She Loves Pablo konačno svirati ovde, da nisam obratio pažnju na detalje objave. A tamo negde je stajalo da se radi o nekom festivalčetu u URMUS-u u Mutapovoj, čiji je sastav totalni bućkuriš uglavnom nepoznatih ili zaboravljenih domaćih bendova – kako je i zašto SLP pridodat takvom lajnapu nikad nećemo saznati. Ali poklonjenom konju se u zube ne gleda, dakako.

Razglasio sam svima koje znam da bi bili oduvani onim što će videti, ali smo na kraju krenuli samo Rastko i ja. Nedelja veče je bila, valjda je to bio problem. Iva je čuvala Filipa.

Što se prostora tiče, taj URMUS je kao da ti neko bane na gajbu i kaže: „E, doveo sam neke drugare koji će da sviraju ovde“, i onda za njima dođe još nešto malo publike, a ti još nisi stigao da izustiš: „’Ej, ali nemam ništa za piće, a i komšije odozdo nešto adaptiraju, pa je struja isključena.“ Bilo šta je u datim okolnostima bolje od ničega, slažem se, ali opet… Sa druge strane, kada u uslovima koji su otprilike: „Evo, ovo ovde je gitarsko pojačalo, radi; bas pojačalo je pravio jedan lik tu iz kraja, valja kradene radije za kola na Kalenićevoj pijaci; drugo gitarsko pojačalo, pa to nema, ali i ne treba ti, uđi direktno u ovaj Kamacrown stub, ‘ladno mu još uvek radi kasetofon, ‘esi znao, to će ti biti dovoljno, mala je soba; e da, hoće da pucketa mikrofon kada se pali i gasi svetlo u veceu, ali bezbedno je, nemoj da se štrecaš; a šta kažeš, niste poneli svoj bubanj, e jebi ga.“, izađeš na binu i onako opereš kako će njih četvorica na kraju večeri i uraditi, onda si pravi šampion. Ali idemo redom.

– Lazare! Došli ste!
– A to je taj Lazar. Cijeli dan je kukao, da li će Lazar doć’, kad će doć’…
– Evo me, tu sam. Mislio sam i da ću moći da se organizujem da dođem i u Novi Sad sinoć, ali nije bilo šansi. Imam sina od godinu i po dana, supruga je večeras ostala kod kuće da ga čuva, mnogo bi bilo.
– I naš basist ima takve slatke muke. Malo spava.
– Ajoj, Novi Sad, što je ono bilo sinoć? Još se oporavljamo.
– Bilo dobro?
– Ma bilo pregenijalno. Nismo očekivali onakvu reakciju. A onda smo pili do jutros.

Pričamo još malo o raznim stvarima. Novi Sad im je bio od ranije zakazan, pa im je onda neko sredio da sviraju i ovo čudo večeras, kad su već u zemlji. A i njima je super da sviraju u Beogradu, računaju da je za prvi put sve u redu. Nemam trunku ljubomore, samo divljenje i iskrenu radost zbog toga što vidim da su takvi carevi i da tako organski i zasluženo imaju šansu da rade nešto što vole i da im ta i takva muzika otvara neka vrata i priče koje inače ne bi. Evo, prošle godine sam se cerekao jer sam gledao njihove video dnevnike sa turneje po Evropi: njih četvorica plus možda još jedan ili dva čoveka u kombiju, idu okolo, sviraju po Nemačkoj, Francuskoj i još nekim usputnim stanicama, mali klubovi, ljudi koji dolaze zaniteresovani i odlaze oduševljeni, oni koji se stalno oko nečeg zajebavaju, ništa nije idealno, ali sve je baš kako treba da bude. Sigurno, njima su neka vrata otvorena zbog toga odakle su i kako im se pasoši vrednuju po granicama, ali nama stvarno niko ne može biti kriv što smo iz Srbije. Zato kažem, sve šta su dobili su i više nego zaslužili.

Pod zasluge se apsolutno ubraja i topao doček publike. Namestili su se dosta brzo i počeli. I odjednom kao da su oduvali krov i zidove. Šta je ovo, bokte? Auf.

Devil loves his next of kin,
and that’s how I know he’ll take you in.

Možeš da dolaziš iz ne druge rečenice, nego iz potpuno druge knjige od nekog, možeš da se mašiš po generaciji i po gradu i po muzici koja te je oblikovala, ali (i baš zbog toga) ništa lepše nego kad te sudbina tako slučajno spoji sa nekim bendom i nekim ljudima, i kada nemaš pojma o čemu oni to, ali kad čuješ It’s all just bloody skin and bone / in this god forsaken town, to se nekako obrati tebi i tvojima. Nema nas previše tu ispred njih, i ceo seting je daleko od idealnog, ali oni su toliko dobar bend, da ja to ne umem da opišem. S tim što je atmosfera takva da sam siguran da se i drugi koji ih gledaju osećaju kao ja. I ne samo to: muzika jeste zategnuta i muška, ali sve je taman kako treba opušteno i zajebantsko. Kad nešto lepo daš, nešto lepo i dobiješ. A kad ti pri tome stalno spada mikrofon sa stalka, normalno je da neko iz publike priskoči i obmota ga i prikači za raspali stalak sa više slojeva običnog selotejpa. Umesto hvala, dobili smo vožnju kroz evolutivni put benda sa dotadašnja tri albuma: motor negde prede, negde je u nižem stepenu prenosa da bi se malo više mučio (jer šta je život ako se ne pomučiš?), tu i tamo sa kurčevitim turiranjem, ali većim delom u stalnom, nemilosrdnom i neumornom tempu. Zvuk benda koji zna gde ide i nije mu previše bitno kada će stići, jer je vožnja bitna.

Uz Slo Diesel su nas poslali na spavanje, samo su nas pre toga još zakucali i utabali u pod.

 

Zvuk guma od bicikla preko makadamske staze. Nije ista staza, uši su joj bile bliže, moje sedište je bilo na guvernali ispred Tate, ali zvuk je isti. Sada sam ja taj ko vozi. Fipi je u sedištu iza mene. Lepo mu je. Ne vidim ga, ali čujem koliko mu je lepo. Iva je malo iza nas. Retko kad se sa nekim mimoiđemo. Kroz šumu, a odmah pored mora. Pored Edena, pa Mulini, Lone, šuma kod Punte, Škaraba. Pauza za užinu. Sendviči, najmekaniji hleb poznat čovečanstvu, Gavrilović salama. Kuvi, Vile Rubin, Polari… Većinom sve uredno zatvoreno, samo pokoji lokalac šeta psa, džogira ili prođe na biciklu. Isprepletani mirisi mora, iglica i sitnog šumskog rastinja. Ne onako teški i u punom naletu kao leti, nego samo… Tu. Vazduh koji huji i srećan zvuk sitnih kamičaka pod točkovima.

Malo igralište na kraju sveta. Nije ni na kraju, put se nastavlja ka Veštaru, samo smo mi odlučili da je sve sasvim dovoljno. Fipi na toboganu, Iva i ja na ljuljaškama, i more pored nas. Da nema sunca bilo bi prohladno, a ovako je idealno. Glava mi ceo dan zamišlja da mi je u ušima prvih par minuta Consecrationove Plave lagune.

 

Sledeći put smo se sreli u prilično čudnim okolnostima. Kraj je avgusta 2020, svet je raštimovan već preko šest meseci, stari štimer ne radi, a bolji još uvek nije izmišljen. Iva, Filip i ja smo konačno dočekali da makar na dve nedelje pobegnemo iz Srbije i bezumlja u kojem se tamo pod koronom živi. Ne cvetaju ruže nigde na planeti, ali brate. Idemo u Rovinj. Dobili smo potvrde da smo negativni na virus, kola su nam puna stvari, idemo na more. Samo ćemo put prepoloviti i prespavati u Zagrebu. Kad je već tako, pisao sam Đimiju da vidim da li u Dirty Old Shopu ima da se kupi reizdanje prvog albuma na ploči, ali i novi, koji je izašao početkom godine, taman pre nego što se sve raspalo. Odgovorio je da imaju oni, pa ćemo se naći negde. Super, taman da eliminišemo posrednika.

Ne znam Zagreb toliko dobro, ali u ovom kraju definitivno nikad nisam bio. Kustošija. Navigacija me vodi ka adresi, prolazim nikad manjim ulicama, gledam kućerke sa strane i razmišljam kad je poslednji put tuda prošao auto sa BG tablicama. U jednoj od tih ulica She Loves Pablo sebi renoviraju studio.

Uparkiravamo se skoro simultano. Nisu zadovoljni, jurili su da kupe neku tkaninu za izolaciju, ali je radnja već zatvorena. Ništa od radova dakle, ali ćemo se malo podružiti. Meni super da ih vidim. Domagoja (vokal i gitara) sam već upoznao onomad u Beogradu, mada ko zna da li se se on toga seća. Lea nisam ranije upoznao. On i Domagoj su bili osnivači benda, s tim što je Leo neko vreme bio van benda, da bi se vratio za bubnjeve tu negde pre godinu dana, mislim. Bas od skora svira Nenad, njega isto ne znam. Prošli basista je dobio dete i morao da se povuče. Radoznali su otkud ja tu, u ovo nevreme. Ukratko im objašnjavam: familija, leto, Rovinj, preko Zagreba jer je Filip mali i ne znam koliko bi mu prijao put autom od šest-sedam sati iz jednog komada. Grozna je godina i morali smo da se nečim počastimo, a Rovinj nam je idealan za takav poriv. Grozna godina svima. Propala im turneja po Evropi, propala im domaća promocija albuma, ali su uzeli da sređuju studio, kad već ne mogu da sviraju pred ljudima. Obilazimo radove. Pitam, donekle lakomisleno, pošto me žovijalna atmosfera i okolna dobrodušnost tuda navode, da li neko od njih zna nešto o tim radovima i kako se tačno gradi studio, ili… Pokazuju na Lea, on se time bavi za ozbiljno, producira i snima dosta bendova. Jebi ga, valjda ga nisam uvredio.

Ne stižem dalje da analiziram situaciju, pošto ona za tili čas eskalira.

Tačnije, stvari samo dolaze u ono što je za njih očigledano normalan tok: najčistija zajebancija. Dinamika im je živa koliko i pesme: osećam se kao da sam gost u nekakvom talk showu čiji su voditelji Beastie Boys (sva trojica) i Majk Paton. Toliko sprdaju jedni druge, da se ja samo cerekam, a jedva povremeno nešto i kažem, u formi odgovora na neko pitanje. Đimi im opisuje kako smo se upoznali.

– To je, dakle, naš prijatelj sa istoka?
– A to se tak’ sad kaže?
– A da.
– Eh, ko nas zavadi?
– Ko nas bre zavadi.
– Šta ko nas zavadi? Ja ću ti reć’ ko nas zavadi!
– Lazare, šta ćeš popit’?
– …Joj, ništa, hvala.
– Kako niš’? Daj, uzmi pivu.
– Ne pijem, hvala, stvarno.
– Lazar! Kako moćno zvuči ime.
– Da, stvarno.
– Ne, meni su fakat srpska imena moćna.
– Meni su Srbi ful kul. Moram ti reć’, bio sam na nekom putovanju i tu je bilo još ljudi u grupi, i najbolje sam se skompao baš sa nekim ljudima iz Srbije. Jedan mi je svako jutro dolazio i uvijek mi se obraćao sa: „Ćuj stari, ja ti se isprićavam“.

Umire od smeha.

– „Ćuj stari, ja ti se isprićavam!“ Pre-ge-ni-jal-no! On je stvarno ubijeđen da mi tako pričamo.

Svi umiru od smeha.

Pa zar ne pričaju tako?

– Pitam ga ja: „OK, kak’ vi kažete za Hrvate, ali ono, pogrdno?“ Kaže on: „Ustaše“.
Fair enough.
– Pa da. Pita on mene kako mi kažemo pogrdno za Srbe. Ja razmislim, pa mu kažem: „Srbi.“
– Ahahahaha.
– Hahahaha.
– Ima beše i neki pank bend odavde, zove se Srbi?
– Pa da!
– Ime im je, ono, fazon Germs.
– Da, da!
– Genijalno mi je to kak’ ljudi briju da mi pričamo.
– Ajoj, a najbolje mi je kak’ se još sve priča po Hrvatskoj.
– Da! Ja Dubrovčane niš’ ne razumijem.
– Oni ti ne kažu: „Idemo u grad“, nego: „Idemo u grod.“
– Grood.
– Groood!
– Grooooooooo!
– Ahahahah

Mnogo se smejem i ja, iako sam, istini za volju, još uvek zaglavljen kod onog zar vi ne kažete „Ćuj stari, ja ti se isprićavam“.

Sve se ovo događa u dvorištu Domagojeve kuće. Deo kuće, ili nešto što je trebalo da bude garaža, jeste njihov studio. Po dvorištu razne stvari razbacane. Kreativni haos, što bi se reklo. Igram se sa psom. Pridružuje nam se i za sedište i volan nečeg što liči na simulator automobila (a što se toliko savršeno uklapa u scenografiju da nisam ni postavio pitanje šta je bre ovo i čemu služi?) seda neko za koga upravo shvatam da je Domagojev tata. Sudeći po kontekstu, i on se bavio muzikom, samo nisam uhvatio gde je tačno svirao. Tačnije, prepričava im svoj debakl kada mu je neko na poslu pričao kako je impresioniran bendom njegovog sina, a da ni ne zna da mu je ćale svirao tu-i-tu još odavno. Tja, sve nas čeka takva sudbina, kapiram. Nešto sam i ja nekom od njih paralelno toj priči objašnjavao, kad je gos’n Šimek stariji primetio akcenat.

– Čekaj, odakle si ti?
– Iz Beograda.
– [Iskarikiranim beogradskim akcentom] Iz Beograda? Ma ti me zajebavaš, bre!
– Stvarno, iz Beograda.

Objašnjavaju i njemu otkud ja tu. Nastavlja da me ispituje o raznim stvarima, vredno izgovarajući svaku rečenicu onako kako zamišlja da Beograđani zvuče. Sve maši, ali se ja delom ljubazno, a delom iskreno smejem. Đimi ga preseca pitanjem o požaru koji su imali na poslu.

– Otkud ti znaš da smo imali požar?
– Pa bilo je na vijestima, mislim.
– Kakvim vijestima?
– Ne sjećam se, na internetu negdje.
– Pa jebote, mi smo još dobili mail na kraju dana gdje nam sugeriraju da ništ’ ne pominjemo nitkom da je bio ikakav požar. I onda Đimi zna da je bio požar.
– Tak vam to ide, sve se zna.

Odjednom, pita me pošto su PCR testovi kod nas. Ljut je zbog tih 50 evra, kaže da su u Hrvatskoj tek od skora pojeftinili, ali svejedno koštaju 100 evra (a moraće da se testira jer ide poslom u Srbiju uskoro). Razgovor samim tim odlazi u pravcu Srbije. Pričam o tome u kom smo kurcu i kolika je muka bila da se testiramo na vreme, da bismo prešli granicu kako smo planirali. I koliko smo ispizdeli.

– Kako se uopće Vučić održava na vlasti tako dobro?
– Rado bih rekao da ne znam, ali… Hoćete kratak odgovor? Srbija.

I sležem ramenima, pre nego što nastavim.

– Što gore stvari radi i veća sranja pravi, to ima veću podršku. Ne vredi, to više ne može da se tretira logikom. Nemam pojma šta to treba da se desi da ljudima dopizdi. A čak i meni postaje jasno da ja više ne smem da idem linijom manjeg otpora. Sve do sada je uglavno tako išlo: imam posao koji je više nego solidno plaćen za Srbiju, nije mi dogorelo do noktiju, ništa me ne tera odande. Ali sada više ne mogu tako. Imam sina od tri godine. OK, on se neće sećati toga što su nas proletos zatvarali u kuće i pravili ludima jer su tvrdili da je to svuda tako, ali ko zna šta će tek doći i šta će njega bespovratno obeležiti. Dugujem mu da ga zaštitim od toga, mislim da mu stvarno dugujem da ne živi u takvom sranju. Ali opet, dok ne prođe ovo govno od virusa, ruke su mi vezane. Jedino što mogu je da sednem u kola i krenem sa familijom u Rovinj.
– Da, ova vremena su fakat za nevjerovat’, posvuda.

Pričamo o svim planovima koji su svima propali. Đimi je trebalo da ide na Faith No More u Berlin. Ja sam se radovao Deftonesima i u Budimpešti i u Zagrebu na InMusicu. Imao sam kartu i za RATM u Parizu. Đimi za njih u Beču. I sve je to propalo, i niko ne za kad će se stvari vratiti u normalu. Nešto što su oni čuli (a što ih, jel’te, po prirodi stvari kači i interesuje) je da neće biti većih koncerata do kraja 2021. Pokušavam da tu informaciju blokiram, ne ide. Jebote, ja sam jedva izdržao ovih šest meseci do sada, ali ako nemam čemu da se nadam i radujem toliko daleko u budućnost, upucajte me odmah.

Dobijam svoje dve ploče i jedan CD. Dali bi mi ih džabe, ali stvarno ne može tako. Insistiram da platim. Kažu mi neku cenu, nevoljno. Ja je usput preračunavam u sebi znanu valutu i vidim da su i više nego darežljivi. Spuštam novčanice na sto koji je sav u piljevini.

– Super, imat ćemo za pivu!

Vreme je da se razilazimo. Super mi je bilo. Na ulici mi Nenad još jednom ponavlja kako mu se mnogo sviđa moje ime. Pitaju me da li je ono često u Srbiji. I jeste i nije baš, šta znam. Dobio sam ga po dedi koga nikad nisam upoznao. U prvom osnovne sam bio jedini Lazar u razredu, dve godine kasnije se preselio na Dorćol i onda upao u razred u kom sam bio treći Lazar.

Kako mi je super bilo sa njima.

Sutradan na autoputu ka Rijeci, negde između Ravne Gore i Tuhobića, sinulo mi je koliko mi She Loves Pablo znače i da moram da pričam svetu o nama.

U Rovinju je bilo predivno. Iako je za to postojala realna šansa, ipak po dolasku nismo zatražili azil u omiljenom restoranu. Napunili smo baterije i vratili se u onu našu ‘apsanu od države.

E sad, ono što tada nisam znao je da će cela priča dobiti krajnje zabavan i neočekivan peti čin.

 

Koraci po šljunku na plaži, srećan zvuk. Kristalno bistro nebo, veoma visoki ostaci oblaka toliko diskretni da izgledaju kao skoro neprirodno tanke obrve, vetar ih razjurio tamo gore. Sunce, more mreškasto i u boji koja najbolje opisuje da je voda za kupanje samo za one hrabrije. Bacamo kamenčiće, nas dvojica. Bodrim ga. Sviđa mu se da bacamo kamenčiće. Zavoleo je to prošlog februara, onog dana kad smo sišli do Kumbora.

Vadim iz ranca nekoliko autića. Traži mi i bager i koficu. Skupljamo školjke, nakupili smo gomilu. Igra se, igram se i ja. Pogodio sam plastičnu bovu iz drugog pokušaja i mešaju mi se čuđenje što sam to tako brzo uspeo i nada da me nije video niko kome bi smetalo da mu bovu gađaju kamenjem.

 

– Može jedno pitanje iz struke? Svirka u petak 2. oktobra, da li stvarno počinje u 8:00, ili je to samo fora? Pitam za drugara koji bi voleo da dođe, ali nije siguran da će stići do 8.
– Mislim da smo ograničeni jer sve mora biti gotovo u 22. Da, mislim da ćemo oko pol 9 krenut’.

Dugo se većalo šta ćemo i da li ćemo. Još letos smo se pred odlazak iz Rovinja tešili pričom da ćemo se 100% vratiti na jesen i nauživati u šetnjama i ostalim divotama koje su ti na tacni samo kad nemaš osećaj da je svaki minut na moru dok si udaljen od plaže protraćen. More van sezone je nešto najlepše na svetu. Onda su krenule nedaće sa rasporedom i ispalo je da imamo samo tu prvu nedelju u oktobru kada bismo i Iva i ja mogli da pobegnemo iz Beograda. Onda je po prognozi ispalo da će vreme na severnom Jadranu u toj prvoj nedelji oktobra biti sranje. Onda sam pomislio da ko zna šta će da se desi do novembra, kada bi bila prva sledeća prilika da putujemo, i ko zna da li ćemo uopšte moći da izađemo iz tvorze. Onda sam na FB video da She Loves Pablo treba da sviraju u Zagrebu početkom oktobra. Onda sam povezao tačkice i shvatio da bi sve moglo da se uklopi. A i ta dugoročnija prognoza, šta uopšte znaju meteorolozi?

PCR test urađen u sredu popodne. Sutradan ujutru stigli negativni rezultati. Trst je naš. Pakovanje.

Fipija da pokupimo iz vrtića najkasnije u pola 3, do 3 da smo na autoputu. Po Fipija stigli tek malo iza 3. Gas. Ne, stvarno, gas. Na granici nigde nikog, pustili nas da uđemo, hvala lepo. Opet gas. Stigli u Zagreb pre 7, potukao sve rekorde. Unošenje stvari kod Agate, Agata bila divna, spremila i klopu. Taksi.

Iako postoji dosta sličnosti, postoje i sasvim jasne razlike između društava moje zemlje i zemlje u kojoj sam te večeri gost. Uzmimo koronu, na primer. Isti virus, isto podneblje, uporedivi zdravstveni sistemi i opšte zdravstveno stanje, pa opet nama jebaše majku ovi naši proletos – zatvorili starije od 65 pod pretnjom nedovoljnog kapaciteta grobalja, uveli policijski čas od pet dana, eno, Vučić čak proglasio i da psi mogu da izdrže da idu samo dvaput u šetnju, valjda zato što on može. Nešto se ne sećam da su Hrvati ostajali tako zatvarani i obespravljeni. Niti bilo koja druga nacija iz iole civilizovanog sveta. Dobro, ima se šta reći i o tome da je virus bio nov, da se malo šta o njemu znalo, i da smo za pandemiju bili slabo opremljeni; no šta su to pa drugi znali, a i nismo li sami krivi što smo tako nepripremljeni i što niko nije bio obešen za muda na Terazijama zbog toga? I u krajnjoj liniji, čak iako si loš đak, pa ti onda nađi od koga ćeš nešto da prepišeš, pa donesi mere koje je doneo i neko drugi. Ne, umesto toga udri po narodu, mora da vole čim ćute. Kažem, u Hrvatskoj je to malo drugačije išlo. Nisu ih zatvarali, ali su imali mnogo manji broj inficiranih. Štekovali su se do leta, i onda se svesno kockali sa otvaranjem i dolaskom turista. To im puni budžet, sve je tu jasno. U trenutku našeg današnjeg dolaska u Zagreb stvari jesu krenule nizbrdo i brojevi im deluju loše (nad čim naši mediji većinski likuju, ali za bolje i nismo). Pa opet, činjenica je da o svemu ovome imam sasvim dovoljno vremena da razmislim dok čekam da uđem u dvorište Medike jer su kontrole na ulazu sasvim temeljne. Maske ne moraju da se nose, istina, ali se temperatura meri i na posetioce apeluje da stoje na dovoljnoj međusobnoj udaljenosti. Sve se može kad se hoće. Letos je par lokalnih promotera dobilo kazne koje ih dovode na korak do ispadanja iz posla, zato što se na koncertima nisu poštovale sve propisane zdravstvene mere. A kod nas je to jednostavno nesprovodivo, Kon i brojni bednici samo ponavljaju kao papagaji da su protiv kaznenih mera, jer: „Nećemo valjda zbog kazni početi da se ponašamo razumno“, da parafraziram izgovore za apsolutnu nedoraslost situaciji u kojoj smo se našli, a zovemo se Srbija. Dosledni smo samo u tome da apsolutno nismo dosledni i uvek nađemo novu definiciju reči amaterizam. A letos je sve moglo, pobedili smo i ćovid i NATO i ledeno doba, dajte ljudima izbore, zaslužili su. Čekam, u talasima se nerviram zbog „Gde ja živim / sa kakvijem mi međedom u kući život prođe“, ali ipak u dominantijim talasima jedvačekanjadauđem treperim zbog savršenog zločina koji sam uspeo da oposlim. I ne smeta mi ni što sam još napolju u redu dok počinju prvi taktovi od Crumble.

Okruglo 36. Tako piše na beskontaktnom termometru koji mi zaštitar na kapiji pokazuje. Lagani pretres kod sledećeg momka, sve OK, čist sam. Kartu nemam kod sebe, kažem mu, ali bi trebalo da je podignem na ulazu. Tu opciju sam izabrao pri kupovini. Usmerava me ka pultu gde dve simpatične devojke hendluju spiskove gostiju i karte. Objašnjavam svoj slučaj. Ime? Kažem i  spremam se da se identifikujem pasošem, ali sam prekinut: „A, upamtila sam to ime! Izvoli.“ Još jedna pobeda naše diplomatije.

Gamblin’ su već završavali, dok sam se ja opasuljio i konačno shvatio da više ne držim grčevito volan i motrim na broj obrtaja i brzinu, odnosno da više ne kalkulišem za koliko ćemo stići do ulaska u Zagreb, nego da sam tu gde sam se toliko brinuo da li ću stići. Super je prostor. Dvorište Medike. Gotivno dronjavo, naizgled napušten kompleks zgrada bivše fabrike lekova (ako sam dobro shvatio), razni grafiti, blaga kosina sa malom binom u podnožju. Bina nema klasičan backdrop, tu ulogu ima zid sa gomilom grafita. Ljudi ima puno, ali su svi kulturno raspoređeni i u grupicama na urednoj međusobnoj udaljenosti. Idealno, mogu da prođem gde god hoću i da nikom ne dišem za vrat. Jeste da je PCR rekao da sam negativan, ali uzorak je uzet pre sada već 48+ sati, nikad se ne zna da li sam nešto fasovao od tada. Skrasio sam se gotovo ispred bine, iskosa sa leve strane. Praktično tačno ispred Đimija.

Na Try Mandarin sam već potpuno obuhvaćen plamenom. Neviđeno sviraju. Na Miss Deed sam već presrećan što slušam pesmu koju baš volim, a koju nisu svirali ona dva puta kada sam ih gledao. Kakav zarazan refren. Gledam kako Domagoj na onom brejkdaunu stompuje daske ispod sebe, vidim prašinu koju tako diže pod svetlom binske rasvete i sve se nekako usporava… Užasno su moćan prizor. Pokušavam da smislim šta za mene znači to što vidim, pokušavam da mu dam ime, i stalno se vraćam na najgori kliše: R’n’R attitude. Ali ne, ovo baš to jeste. Nešto najčistije, a baš zbog toga užasno moćno. Domagojev glas kome razglas kao da ne treba, čovek je totalna oluja. I to što oni rade je suština, esencija muzike za mene: da nekom ko te možda prvi put pogleda odmah bude jasno koliko ti je dobro što si na toj bini. Kontekst i vrsta muzike koju tada slušaš mogu biti različiti, možeš da gledaš nekog smrtno ozbiljnog jer hoće da prenese neku poruku, može to da bude i neko ko se potpuno izgubio i ubedio da je ostao jedini na svetu, ali da ti muzika toliko bude u fokusu, a da ti dok je sviraš ne daš nikom ko te gleda da mu fokus odluta, e to je retko umeće. Bogom dan talenat. Ako se ne zabavljaš, ako ti nije super što si tu, na pogrešnom si mestu, bilo na bini, bilo ispred nje.

Genijalna je i unutrašnja dinamika benda, način na koji komuniciraju na bini, interne fore na koje se skroz prirodno smeješ iako ih ne razumeš. Ili kada sprdaju Đimija koji je nešto solidno izgrešio, da bi se on znalački branio tako što je krivicu besramno prebacivao na druge:

– Tko je pogriješio? Pa to se vidi, onaj što se najviše znoji.

Karikira da briše prašinu sa sebe i pokazuje kako je potpuno suv i opušten. Najznojaviji je Nenad na basu, ali to ipak ima više veze sa načinom na koji svira, tačnije napada svaki ton. Uvidevši da je logički poražen Đimijevim sofizmom, ne preostaje mu ništa drugo nego da uzvrati pokušajem dostojnim Šopenhauerove erističke dijalektike:

– Ti mož’ biti u jednoj majici ceo život. Ti nisi čovjek!
– E. Lizzard people.

Inače, ono što sam najpre u pauzi između neke dve pesme shvatio kao foru, a što je bio njihovo ljubazno podsećanje ljudima u publici da drže propisanu međusobnu distancu i pridržavaju se svih protivepidemioloških mera, ispalo je sasvim ozbiljno iako je sa dozom humora u objavama bilo je ponovljeno još nekoliko puta: kažem, ovog leta je već nekoliko puta organizator sličnih svirki morao da plaća žestoke penale zbog sitnih propusta. Zdravstveni inspektori uredno obilaze sve ovakve događaje, slikaju, zapisuju, pa posle pišu prijave. Nema zezanja.

Tokom jedne od novih pesama Đimi me vidi i sa lica mu se čita: „Otkud ti?“ Nisam mu nikad pojasnio da onaj drugar za kojeg sam se raspitivao o satnici ne postoji i zamišljao sam da ću mu se samo javiti posle koncerta. Pokazuje ka meni i objašnjava i Domagoju da sam tu. Dobijam i uzvraćam slanje poljubaca između pesama. Uspeo sam u životu, zavide mi svi.

Koncert je inače postao totalna demonstracija sile. Što se izbora pesama tiče, ceo arsenal je tu i situacija je uporediva sa devetomajskom vojnom paradom iz bivše zajedničke države, u čijoj sam se svečanoj loži ispred Skupštine obreo jednom kada me je Baka povela jer Deda nije hteo da ide, circa 1985. ili 1986. Neki njihov saborac mi je dao kavabon. Bilo bi interesantno saznati ko je to bio, vrlo verovatno neki narodni heroj. Mešaju stare standarde sa gomilom pesama sa novog albuma, ingeniozno nazvanog Death Threats to Future Self. Većinu tih novih pesama zapravo tek sad slušam kako treba, jer onih par preslušavanja albuma sa jutjuba u pozadini kod kuće stvarno ne mogu da računam. Ima tu ozbiljnih pesmetina, sad je već jasno. Ne mora da se radi o ne znam kako komplikovanim rifovima ili taktovima, ključ je u izvedbi. A sviraju i pevaju za sve pare, bukvalno.

Posle naslovne pesme sa novog albuma vreme je za podvlačenje crte i glumljenje da je svirka gotova. Na bis ih vraća uredno skandiranje: „Hoćemo još“.

– Dadadada, na to smo računali!

Šta li se dobije kao finale njihove svirke na domaćem terenu? Rivediamo, što bi rekao nepoznati spiker Rai televizije nedovoljno dobro sakriven u miksu ispod Branka Vujisića u okviru nedeljnih nelegalnih pregleda italijanske lige na RTCG iz zlatnih devedesetih. Stara škola, prvi album, Ol’ Billy i nenadjebivi Slo Diesel. Ipak, neće biti ništa od Rubber Band ovog puta, pošto je poslednja stvar koju su uradili bila da sabiju Next of Kin i trijumfalno ali dostojanstveno siđu sa stejdža.

Mrzi me sad da guglam, ali sećam se da je bio taj neki bitni koncert Stone Rosesa posle kog su Galageri i valjda još neki drugari koji su sa njima bili na svirci odlučili da osnuju Oasis. Mnogo značajnije od toga, krajem 1980. godine nastup Bad Brainsa u nekom malom klubu u Njujorku bila je inicijalna kapisla za osnivanje Beastie Boysa. Vidim jasnu analogiju između tih situacija i činjenice da sam po završenoj svirci Pabla video da je stigla poruka na grupu i da Standža u napadu nekakvog kreativnog zanosa apeluje da se skupimo na nekoj probi. Svi smo apsolutno za, pa obećavam da ću se javiti čim se vratim u Beograd, nekih nedelju dana kasnije. Inače, istorija je zabeležila da je zbog šezdes’ sedmog mučkog talasa korone ovaj projekat ipak morao da se odloži na policu, te se još uvek čeka na naš comeback. Nebitno, evo poruke i od Đimija. Kaže da dođem do fronta, tu je sa još nekim ljudima.

– Lazar, kakvo ime! Srpska imena su prejebena! I Nemanja isto.

Nenad je očigledno još uvek predsednik lokalne podružnice onomastičara. Možda je vreme da se brenčuje i na heraldiku? I Domagoju je drago što me vidi. Još ih ne popušta adrenalin, o svemu pričaju za oko 20% glasnije i naprženije nego što bi inače, cenim. Imaju još par stvari da obave tu, pokupe neke stvari i to, pa se ide dalje i zovu da im se pridružim. Hm, pa računam da su i Iva i Filip još odavno zakuntali kod Agate, nema nekog faula ako pristanem, ne? Ostavljaju me u društvu Đimijeve rodbine (fini ljudi, sa sestrinim suprugom sam se sit ispričao o muzici, e sad, kako i zašto smo stigli do Viktorije, te pesme čiji je tekst za nju svojevremeno pisao Bora Đorđević i činjenice da je u bendu svirao Aca Lukas (tada Aca Vuksanović), ostaće ovde otvoreno pitanje) i devojke i njenih drugarica (iz Dubrovnika i okoline, veoma fin svet; OK, detektovao sam akcenat, ali stvarno nije toliko strašan, naprotiv).

Druženje se na kraju nastavilo u obližnjem parku, pošto su zbog korone kafići i klubovi morali da se zatvore do 11, a piće je nabavljeno sa obližnje pumpe. Veoma zanimljiv miks ljudi, uključujući i lokalnog ludaka koji se pridružio povorci na izlazu iz Medike (gde mislim da nije ni ušao na svirku, ali jeste ušao u naguravanje i pretnju dobijanja ozbiljnih batina od obezbeđenja) u nadi da će se ogrebati za džabe pivo, i koji je bio toliko naporan da je Domagoj na kraju stupio u ozbiljne pregovore sa njim i čak ga i odveo da mu kupi pivo u zamenu za obećanje da će nas ostaviti na miru i odjebati negde, pa se ponosno vratio (Domagoj) i objavio da je problem rešen, samo što nije video da ga njegov novi drugar zapravo diskretno ali srećno prati i da je na 10 metara iza njega dok nam je objavljivao pobedu svoje diplomatske misije. Na kraju je ipak otišao, kako i kada – ne sećam se. Bilo je tu još raznih veselih ljudi, gde nije bilo jasno da li su fanovi ili drugari benda, odnosno kada se ta granica zamaglila i nestala. I who-is-who novije zagrebačke scene, samo sam ja ljakse pa sam prepoznao samo onog plavog čupavog iz Malady Lane i Pavla koji svira bubnjeve u… Pa u verovatno svim novijim ondašnjim bendovima, a Lika Kolorado su prvi u kom sam ga primetio, ono jednom u Slavonskom Brodu. Čuo sam da mu je tata svirao bubnjeve u Haustoru, ako nisam nešto pogrešno zapamtio. Fini ljudi, svi oni. Kako je vreme prolazilo, atmosfera je bila i pijanija i veselija. Sve u svemu druženje je nastavljeno u takvim uslovima da čak i neko iz Beograda apsolutno nije štrčao.

Na kraju sam već ozbiljno pospan i sa određenim bolom u nogama zamolio Đimija za asistenciju u zvanju taksija i dobio uber umesto toga. Sada već kao prekaljeni poznavalac (na osnovu neslavnog korišćenja ove usluge ono jednom u Parizu), zaključujem da je to divno ali ne želim da mi plaća prevoz, ali on takve proteste brzo odbija. U čekanju još pričamo o mojoj knjizi koju je počeo da čita, a ja mu kažem kako to nije ništa, jer sam u međuvremenu napravio i sajt. Zahvaljujem mu se i tu se rastajemo. Valja sutra ustati i nastaviti put ka moru.

 

Uskoro će kraj dana. Iva je ostala kod kuće, ima nešto da radi. Nas dvojica smo se spustili u grad. Puštamo muziku iz trenutno omiljene muzičke knjige dok odlazeće sunce boji prvi red kuća na obali tamnijom nijansom pastelno žute. Preleću nas neke lastavice, ili šta su već, veselo cijuču. Idemo na veliki molo, tamo je zalazak najlepši! Čitam mu knjigu. Slikam nas sto puta. Ribarski brodovi kreću na posao.

Idemo obodom starog grada, hoću da stignemo na Monte što pre, jer mislim da će pogled biti divan. I jeste. Malo hodamo, malo ga nosim. Obožavam koliko je nežan i kakav mu je smisao za humor. Silazimo dole, Švalbina je prazna, kuće većinom zatvorene. Zabavlja ga da ciči i ponavlja: „Ima li koga?“ A onda neverica: negde usput mu je ispala jedna knjižica. Znam i koja, ona čija je minijaturna korica boje kaldrme po kojoj gazimo. Mrak je, uličnog svetla uglavnom nema. Naći ćemo je nikad. Ali propasti se ne sme. Palim lampu na telefonu, tražimo obojica idući unazad. Uspeo je da je nađe i ciči od sreće. Idemo na ljuljašku da proslavimo.

Zvoni mi telefon na igralištu. „Ej? Gde ste vas dvojica?“ Objašnjavam. Idemo ka parkingu. Miris dima od drva za ogrev pomešan sa mirisom hladnog mora. Znači tako miriše jesen u Rovinju? Sedamo u kola i vraćamo se kući na večeru.

Posle, kad su svi zaspali, sedam za kuhinjski sto i krećem da kucam. Znači tako izgleda pisati priče na jesen u Rovinju.