October 31, 2020

Svi smo dobro

 

Sećam se da već neko vreme pre toga nisam bio načisto sa tim šta da radim. Onako, u životu.

Stvari su se događale i ja bih ih ispratio. Odradio. Ne pratio i radio. Going through the motions, što bi se reklo. I da, delovalo mi je da je sve vreme u nekom uglu nekakav nevidljivi i bešumni peščani sat, koji uporno i tupo podseća da će vreme i život proći. Digresija: negde sam pročitao kako neko kaže da u životu 10% vremena zauzmu stvari koje se dese; ostalih 90% su naše reakcije. Ili nedostatak istih: pa možda i nije digresija, onda.

Pa opet, kada se tog jutra Iva pojavila u sobi i pokazala mi te dve crtice na papirnoj traci, nisam to shvatio kao nešto što sam onoliko čekao, konačni novi početak. Ne. Moram da priznam da sam se prilično uplašio. I trudio se da to ne pokažem, naravno.

 

Ako bismo sa strane ostavili podatak da ionako nisam na svom terenu kada treba da se pohvalno ili pozitivno izrazim o sebi, ne tako davno skrenuta mi je pažnja da kada odgovaram na pitanje o svojim kvalitetima, to činim tako što negiram loše stvari. Dakle, nije da sam posebno dobar u nečemu, nego je dobro što nisam loš. Tom prilikom sam zapravo rekao da mislim da je dobro to što ne odustajem od stvari.

E-play je jedan veoma uporan bend. To je nešto što bi prvo palo na pamet bilo kome ko iole poznaje prilike u Srbiji i primeti kako ta grupa uporno opstaje i malo-malo pa se pojavi sa novom muzikom. Maja Cvetković je okupila ovaj bend pre 20 godina i jedina je osoba koja je u njemu od početka do sada. Dvadeset godina, pet albuma, dosta ljudi koji su kroz bend prošli i ostavili trag, i stalna evolucija, konstantni napredak, u zvuku, u pesmama, u umeću i umetnosti. I sve to u Srbiji našeg vremena. Kako? Ne znam, mora da je do Maje.

Malo sam je se plašio pre nego što sam je upoznao. Sama njena pojava – onako visoka i sa onim stavom i načinom na koji napada svoj bas na bini, pa još činjenica da se radi o devojci mojih godina koja je definitivno gazdarica jednog ozbiljnog benda, zbog svega toga sam je zamišljao kao nekog ko je hladan, proračunat i zajeban. Kad ono… Jedno blago i toplo stvorenje, uvek ljubazna i strpljiva, samo ti bude lepo kad se sretnete ili imate o nečemu da pričate. Ne znam, možda je drugačija sa saborcima, to jest ljudima sa kojima svira, verovatno tako i mora da bude. Neko ko zna o čemu priča mi je jednom rekao: „Demokratija u jednom bendu ne sme da postoji.“

Buzz oko E-playa počeo je u vreme kada su pobedili na Urban demo festu, čini mi se 2000. Aha, to su neke dve devojke i još neki ljudi, deluju kao da znaju šta rade, ali to baš i nema previše dodirnih tačaka sa mnom. Jedna njihova pesma je godinu dana kasnije završila u „Munjama“, filmu koji bi pretpostavljam želeo da bude okarakterisan kao generacijski za moju i nekoliko susednih. Kako je film bio uspešan, jedno veče je na Trgu bila zakazana svirka bendova čija je muzika korišćena u filmu, što je bio dovoljan razlog da se tamo i zaputim. Koliko se sećam, ispostaviće se da je među izvođačima te večeri upadljivo bilo odsustvo Eyesburna (zapravo nosioca tog saundtreka), iz ko zna kog razloga. Elem, prilazim iz Kolarčeve, i… Jebo te bog, ko je mislio da je dobra ideja da se ozvuči poletanje mlaznog aviona? Šta je bre ovo? …Ispostavilo se da sam tada prvi put čuo kako Zašto? zvuči uživo.

Isto tako, ispostavilo se da je E-play sve samo ne običan bend. Ako sam i bio oštar ili makar blago nezainteresovan prema njima, kada sam nekoliko godina kasnije čuo Pravu stvar, postalo je prilično jasno da se ne radi o jednodimenzionalnoj pojavi.

Bilo je leto 2008. kada su snimali ili već miksali pesme za ono što će postati album Drago mi je da smo se upoznali kod Steve Vitasa u studiju. Iva i ja smo se tog leta spremali za odlazak u Pariz na postdiplomske i malo me je hvatala frka od raznih stvari koje me tamo možda čekaju. Kada je iz nekog razgovora u pozadini čuo za tu brigu, momak koji je radio kao snimatelj i koga sam tu upoznao kao Kiću iz Vroooma mi je rekao da se obavezno u Parizu javim Vlajku, njegovom nekadašnjem bubnjaru, tada zaposlenom u našem kulturnom centru. I u tom momentu su pustili Loš dan. Dignem glavu… Baš dobra pesma. Prvi put mi se tu poklope slika i ton. Pesma u kojoj Maja nije neki obersturmbannführer kojem je vreme za naplatu dugova svima koji kao da su joj već pet godina unazad namerno gazili po prstima, već je Maja kojoj ništa ne ide i koja je kivna ne više od toga koliko je tužna zbog toga. Možda smo se pre toga rukovali i bili na „ćao“, ali volim da mislim da smo se posle te pesme upoznali. Inače, poznanstvo sa Vlajkom Ivi i meni je kasnije puno značilo. A Kića je posle postao poznatiji kao onaj kojeg Bajaga predstavi sa „Marko Nježić Kića – mlade snage“. Ono kako svira glavnu gitaru u Strahu od vozova na koncertima je čista bombona.

Do 2013. kada su izašli Obični ljudi već smo se uveliko vratili iz Pariza i prošli razne stvari. Ono što je bilo fascinantno je dokle je E-play dogurao tim albumom: pesme su sada kreativno i zanatski na neverovatnom nivou i kada mislim i pričam drugima o njima, hvalim ih potpuno objektnivno i iskreno. Pošto je Bilja otišla iz Srbije, glavna gitara u miksu postaje Danilova. Nakon Matijinog kraćeg boravka u bendu za bubanj suvereno seda Trut, a pošto je prethodno na albumu pevala Divan dan, drugi vokal „na neodređeno“ postaje Kika.

Lično nikad nisam bio u poziciji da se zamislim delom nekog uspešnog benda. Verovatno to ima neke veze sa tim što nemam preterano dara za sviranje, ili makar uloženog truda za vežbanje. Čini mi se da nikad nisam ni imao preterano aspiracija koje su išle tim pravcem, ali me je isto tako uvek zanimalo kako stvari funkcionišu: kako se pesme prave, kako se albumi snimaju, kako izgleda sve ono što prethodi nekom koncertu. Imao sam veliku sreću da sam kroz godine o tim i srodnim stvarima počeo da učim iz direktnog iskustva zahvaljujući poznanstvu ili prijateljstvu sa nekolicinom ljudi koji se u muzici makar lokalno mogu smatrati uspešnima. Jednom prilikom Maja me je povela u Pančevo.

Trebalo je prevesti nešto opreme i iz nekog razloga nisu mogli da se iskombinuju onako kako su to obično radili, pa me je zamolila da pokupim Danila i još nešto od stvari iz prostorije u kojoj su u to vreme imali probe i prevezem ih do Apola gde će to veče svirati sa Darkvudima. U godinama koje su tome prethodile bio sam povremeno u sličnoj ulozi sa jedim drugim bendom i imao sam neko otprilike ustanovljeno ponašanje za ovakve prilike: gledaj, slušaj, pomozi kad umeš, ali znaj svoje mesto. Ne radi se o tebi. Entuzijazam i euforija možda počinju na e, ali nemoj da te prvo odvede u drugo. I koliko god sam planirao da se držim po strani, toliko mi to nisu dozvoljavali. Sobu iza stejdža su delili sa Darkvudima i već je unutra bila solidna gužva, pa je opet Maja bila u fazonu: „Dođi, sedi s nama. Šta ćeš da piješ? Ovo je Laza, on nam pomaže danas.“ A meni super, samo sedim i upijam. Što je postalo posebno zanimljivo sa uplivom u unutrašnju dinamiku Darkwood Duba i silne slojeve njihovog međusobnog podjebavanja (što su pojedini njihovi savremenici šarmantno označavali terminom „Darkvudologija“). Štošta se može misliti i reći o njima, ali mislim da koliko meni, toliko i Srbiji nedostaju. Na kraju večeri Maja je insistirala da mi dâ 1500 dinara za benzin, što mi je zvučalo potpuno pogrešno: em sam uživao (svi su super svirali, a još sam tome svedočio iz krajnje privilegovanog ugla), em je Pančevo praktično iza ćoška i za te pare sam mogao jedno deset puta tamo i nazad da vozim. Probao sam da joj objasnim da ništa pametno nisam uradio i da nikad ne bih uzeo novac od ljudi koji rade nešto tako barem meni impresivno kao što je pravljenje dobre muzike u ovim uslovima, ali ništa nije htela da sluša. Bukvalno mi je u džep strpala pare. Prvom prilikom sam od njih kupio hranu za pse za neki azil na koji sam naišao.

Sledeći put kada me je zvala da joj pomognem, išli smo u okolinu Titela gde su snimali spot za Možda neko. Opet sam vozio, ovog puta auto iz kog su snimani kadrovi drugog automobila u vožnji. Malo sam se mučio sa brzinomerom koji nije radio (a instrukcija koju sam imao je da držim stalnu brzinu), ali sveukupno dan je bio divan i bilo mi je super. Posle mi je ta pesma postala baš draga zbog tog iskustva.

Nedugo posle tog spota iz benda je otišao Danilo. To svakako nije bila prva promena postave i šanse su da neće biti ni poslednja, ali koliko god takve promene bile nešto što je u srži dinamike bilo kog benda, siguran sam da je svakom ko je član bilo koje grupe ljudi koji zajedno sviraju i pokušavaju nešto da urade sa tim što stvaraju više nego jednom palo na pamet da možda i nije toliko loša ideja dići ruke od te priče. I generalno, razni se lomovi ljudima događaju u životu. Zašto Maja nije odustala?

Baviti se muzikom u Srbiji našeg vremena podrazumeva mnogo odricanja za nagradu koja, ako i postoji, najčešće stoji daleko van proporcije sa uloženim trudom. Ne pričam sad o drugarima koji odu na probu i nešto drndaju za svoju dušu. Nego o onima koji imaju i znanje i želju. Tavanica za takve ovde stoji previše nisko. Materijalno gledano, postoji veoma probran skup onih koji se od svoje muzike izdržavaju, ili barem smisleno doprinose kućnom budžetu; ostali ne bi pogrešili ako bi se osetili kao da im to muziciranje dođe kao bunar bez dna. Entuzijazam, strast i želja za dokazivanjem, da ne kažem inat, imaju rok trajanja i najčešće se podudaraju sa mlađim životnim dobom. Neki šum je u pozadini. Kako sazrevaš, odnosno ako sazrevaš, tako uviđaš sa koje si strane vage između cvrčka i mrava (i koliko je to daleko od onoga gde je čak i tebi jasno da treba da budeš na takvoj skali). Sad već razgovetno čuješ šapat. Dodaj tome životnu gorčinu koju navuku razni bočni udarci i lomovi, koliko god nezasluženi ili neočekivani, i sada više ne možeš ni da se praviš da ne čuješ jedan jedini glas u najfinijoj noćnoj tišini: odustani.

I u većini slučajeva taj glas je zapravo ono malo razuma koji garantovano postoji u svakom od nas. Da se nisam inatio i lagao sve uključujući i sebe da ću zapeti i završiti ETF krajem devedesetih, mogao sam da odustanem i sačuvam makar jednu od tri godine koje sam tamo izgubio[1].

Pa opet, razum je ziheraš i desi mu se da sâm napravi paniku i odvede te do najsigurnije luke, pa makar to značilo da će tvoj ribarski brod ostati bez celokupnog ulova, kao i onoga što je mogao da ulovi, da je odlučio da bude malo hrabriji uprkos oluji na koju je naišao. Ima nečeg apsolutno magičnog u onome kada uspeš sebe da nagovoriš ne samo da ne odustaneš od nečega, nego da se uz neki još malo pa varvarski krik u mislima, dostojan najsvetlijih momenata Dropkick Murphys-a, povedeš u frontalni juriš na to nešto što ti je prikazano kao neosvojivo. Najlepše stvari u životu, najveće pobede došle su mi baš na taj način.

I kako onda da znaš koji je od te dvojice posvađanih u tebi u pravu? Ključ je, kao i kod svih bitnih stvari u životu, u nalaženju balansa. Ako je ponos ono što te sprečava da odustaneš od nečega, onda si sebi postavio pogrešno pitanje, jer nije suština u upornosti, koliko je u pametnom odabiru bitaka u koje ćeš ući. Zbog prkosa i upornosti loše zamotane u ambiciju i veći od mene su propadali. Nekad zaista nema potrebe da radiš nešto ako vidiš da će boleti, a nekad ima smisla trpeti. Uvek vredi prvo razmisliti. Divno je učiti iz tuđih grešaka, ali nekad moraš i iz svojih. Što ne znači da je pravljenje grešaka dobrodošlo, što je ujedno i put kojim bi slabi i sujetni (jel’ to pleonazam?) hteli da se aboliraju. Ali ako se greška već napravi, barem može nečemu da posluži, ako se prizna i uzme kao temelj za preokret i neku bitnu a dobru odluku.

Možda ne bih mogao da sa sobom potpišem neku univerzalnu deklaraciju o neodustajanju, ali ono što bih uvek prvo oslušnuo je strast. Ako je ima, gotovo sigurno je ima sa razlogom. Ako je se odrekneš, iznenadićeš se koliko je velika rupa koju si ostavio.

Da je Maja u bilo kom momentu odustala, ne bih se ni ja o svemu ovome zamislio, ono veče kada su u Domu omladine svirali i slavili 20 godina benda. Bilo je impresivno gledati pripremu za taj koncert, odnosno napor potreban da se dopre do tolikih kanala, stanica i portala na kojima je svirka bila najavljivana. Da li se Maji sav trud isplati? Finansijski, verujem da ne. Ali mora da ima nečeg jačeg od materijalnog u satisfakciji kada vidiš da ono za šta se već tolike godine daješ i zbog čega si morao da doživiš i štošta što bi najradije zaboravio, živi tu ispred tebe i svih koji su došli da vide i čuju. Meni je barem tako delovalo, gledajući i slušajući E-play koji kao da je isključio navigaciju i pustio se niz put cele svoje istorije. Bilo je gotovo hipnotišuće slušati U sumrak. Bilo je simpatično gledati kako su ljudi koji nisu bili u bendu kada su pesme kao što su Sramota ili Retrovizor nastajale, sada povezuju sa njima. Ili kao Kika, unosi u Vremeplov kao da se radi o nikome drugome do njoj. I bilo je verovatno najfascinantnije čuti uživo Šamarčinu, ili Srešćemo se neki drugi put – pesme sa poslednjeg albuma koje pokazuju koliko je daleko zvukom, pesmama i znanjem E-play dogurao.

Ima pesama o kojima ne znaš ništa, tačnije ništa o njihovoj pozadini ili poreklu, ali ti puno znače, baš takve kakve jesu. Ima onih o kojima iz ovog ili onog razloga znaš puno i pre nego što budu gotove i prikazane svetu, pa ih nekako lično i nekritički doživljavaš. Ima i onih o kojima znaš ponešto, ali ti one i pored toga nekako izađu iz tog okvira i zažive sopstvenim životom, iz razloga tebi znanih. I s tim u vezi, bilo je divno dobiti poruku u kojoj ti Iva kaže da stiže za pet minuta, a ti na set listi zakačenoj za Laletovu miksetu vidiš da su do Da budemo samo dobro ostale još dve pesme.

Onom ko je napiše, pesma znači jednu stvar. Nekom drugom ona nekad postane nešto drugo. Bio je četvrtak, 22. decembar 2016. Tog jutra Iva je otkrila da je trudna. A ja sam veći deo dana proveo odbijajući se od zidova i razmišljajući podjednako o tome koliko sam to dugo želeo, i koliko se sada plašim jer mi kroz glavu prolazi šta bi sve moglo da se desi i šta se prošli put desilo. Probao sam to da krijem: uz takve misli ne može da se preživi ni devet dana, a kamo li devet meseci. Te večeri će se u Parobrodu održati promocija novog spota E-playa i Maja nas je uredno pozvala još pre nekog vremena. Eto šanse da se makar na kratko odagnaju slutnje i da se u masi malo glumi hrabrost, lakše je.

Sećam se da smo razne ljude tamo videli. Da smo ljubazno odbili ponudu Neše Kuzmića za neki alkohol koji je to veče bio na promociji, s tim što smo ad lib izneli neki lažni razlog zašto Iva ne sme da pije, verovatno nešto kao da je pod antibioticima. Bilo mi baš drago da vidim Nešu, gostovanje kod njega na Dvestadvojci nekoliko meseci ranije mi je ostalo jedno od omiljenijih iskustava u vezi sa promovisanjem knjige, odnosno trtljanjem o istoj: sedeli smo i preko dva sata pričali o koncertima na kojima sam bio, a on je usput puštao muziku koju bukvalno kao da sam ja birao (čovek je u program pustio živi snimak Underground od Life of Agony iz Ezberi Parka iz ’94, onaj gde je Kit odvaljen od života).

I onda posle kratke najave puste taj novi spot.

I onda shvatim da sam ceo dan tražio pravu pesmu za ovakav dan, a da se ona pojavila sama.

I onda sve postane jasno.

Važno je da budemo samo dobro.


[1] Pre nego što sam to zaista i odlučio 2001, spremio prijemni i upisao drugi fakultet koji sam na kraju i završio.