October 31, 2020

U krevetu sa Consecrationom

 

Negde na sredini Idiot Glee sam shvatio da ne znam gde se nalazim.

 

Kažu da nikad ovoliko karata nismo prodali u pretprodaji, a da će sigurno otići i neka količina na vratima. Pa super. Nije to stvar uspešnosti, jebe mi se za taj pojam, sveukupno. O kakvom crnom uspehu da pričamo, u ovakvoj zemlji? Da mi nije posla koji radim (a za koji me tek zabole), račune nikad ne bih mogao da platim. Ne pravim nikakve pare od ove muzike – a i da se razumemo, ja to poslednji zaslužujem. Ne, drago mi je zbog toga što se trud isplati. Muzika koju sviramo je – daj da to kažem, pa makar me demoni lažne i prave skromnosti danima mučili golicanjem i nemirnim nogama kasno uveče – veoma kvalitetna, ali ujedno i krajnje marginalna pojava, kad se uzme u obzir šta je to što većina ljudi u ovom gradu sluša i za šta bi platila kartu. Biće, znači, puno ljudi večeras. To je baš dobro. To znači da ovo što radimo ima smisla. …Mada, sad kad razmislim, malo mi je žao što nisam na spisak stavio još neke drugare. Valjda sam se uzentao da ćemo pući sa kartama, pa sam danima unazad pričao okolo kako neću smeti puno ljudi da stavim na spisak, pa da kupe karte na vreme. Bog te pita da li se neko upecao. Moram posle da se setim i da pogledam spisak, ako se neko ne pojavi od ovih koje sam stavio, ima da ih ne stavim više nikad. Dovršavam nesti od breskve koji sam doneo sa trafike ne očekujući da će nam frižider biti pun i gledam u jednu tačku. Ne tu, onu drugu. Jesam rekao ne tu! Eto, čim sam pogledao u drugu tačku izgubio sam sve misli i trema mi se vratila.

Cenim da sam tremu imao i na rođenju. Do dana današnjeg, kad god bi mi do podsvesti stigla ideja da treba da uradim nešto iole bitno, kreće ili stomak da radi prekovremeno, ili suv kašalj. „Jel’ bio neko u klonji?“ Niko ne odgovara. Jesam li to izgovorio naglas, ili samo pomislio? Gledam u rol viršlu koju sam doneo iz pekare i odlučujem da je ostavim za posle. Ne bih da moram u WC.

Dižem glavu sa papira na kom nešto žvrljam već između dva minuta i pola sata. Tek tad vidim da je u sobi samo još Danilo. Možda je bilo još nekog, ili je neko ulazio i izlazio, to sad ne znam. Neonke na plafonu, u proseku svaka treća radi, u kombinaciji sa neonkama iz reklamom brendiranog frižidera, ružna bela boja. Poluoronulo, sa nekim raspar nameštajem, da sam se ovde probudio verovatno bih mislio da sam u nekom skvotu. Bekstejdž. Glamur. Estrada. Danilo sedi za stolom u suprotnom uglu, meni okrenut leđima. Piše nešto, verovatno neke puškice. Pored onolikih pedala i čuda kojima rukuje na bini, valjda je i normalno da nešto od toga mora i da zapiše. Nisam ga nikad pitao šta ga brine od tehnike. Neću ni sad, samo bih izbaksuzirao. A i ja jedva izlazim na kraj sa svojom opremom. Vrata se otvaraju i tišini je kraj.

Matija i Dejv, sa još nekom ekipom, veoma glasan smeh, teško je dokučiti o čemu se radi i da li bi bilo upola toliko smešno da nisu cirkali, ili šta su već radili napolju. Neke od ljudi ne prepoznajem, ali mi se lice ozari kada minut posle ostalih uđe i on. Luka!

– E, imate još neki WC? U onom neće moći da se piša uskoro. Preliva.
– Nema, to je jedini.

Još uvek se svi smeju, kako ispada zbog neke Lukine nove eskapade o kojoj su slušali ili se upravo desila napolju. Luka kog sam ja svojevremeno upoznao se bitno razlikuje od Luke kojeg oni još duže znaju. Luka ima dve strane zbog kojih Džekil i Hajd deluju prilično mlako i dosadnjikavo. Uz takav minuli rad pesma koju je dobio u svoju čast najmanje je što je moglo da se uradi za njega. Grlimo se. Baš mi je drago što ga vidim. Primećujem i da mi je mnogo manja frka sad kad je i on tu.

Za tili čas soba je ispunjena žamorom, muzikom sa nečijeg telefona, prilično nekontrolisanium kricima, dimom i raznim očekivanim ali ništa više prijatnim mirisima. Ali ako ništa drugo, malo manje se primećuje oronulost. Ništa dobiješ, nešto izgubiš. Počinjemo za oko 20 minuta.

Izlazim malo da vidim kako je u sali. Mrak. Ima ljudi. Sa razglasa svira W.A.S.P, pa posle Mötley Crüe. Gledam binu. Gitare su tu. Ček’ sekund. Izgleda mi kao da SG ne stoji na istom mestu gde sam ga ostavio. Pali se hejz mašina, ne vidim više svoj ćošak. Tja, valjda je sve u redu. Idem napolje.

Udišem malo vazduha. Na nebu kriška meseca. Vidim svoj dah. Ispred ulaza još dosta ljudi. Ni ja ne bih još ulazio unutra na njihovom mestu. Vide me i prilaze mi Stanislav i Jovo. Pitaju. Za deset minuta, kažem im. Pokazuju mi da se vidimo unutra. Dajem im palac na gore. Smrzavam se, moram nazad. Daj više da počnemo, što pre.

Sve je manje/više kako sam i ostavio. Živo je. Danilo se presvukao, Bajagini Jahači magle na majici. Sprema se da obuče sako. Deluje da zna šta radi. Dejv i Matija deluju kao da bi ovo mogli i češće i da im trema ne pada na pamet. Ja grejem i razgibavam prste. Vadim iz ranca trzalice, uzimam malu flašu vode i peškir. Ajd’, valjda će da se preživi.

Muzika sa razglasa još uvek svira, Ride the Lightning se čuje. Alal vera za mikstejp, Danilo. Baš bismo mogli i da odslušamo pesmu do kraja, ali avaj, izlazimo. Blago je reći da je svetlo prigušeno, ništa živo pred sobom ne vidim. Provlačim se između Danilovog pedalborda i reka na čistu taliju. Idem prvi, šta ću, moram, idem u suprotni kraj bine. Za mnom i ostali. Primećuju nas, zvižde i dobacuju neke gluposti razni drugari, svakom svoji. Spuštam svoj spisak pored pojačala, pored svake pesme velikim slovom podsetnik za štim. Muzika je već utihnula, sad dobijamo lep aplauz. Kačim trula višnja SG, proveravam da li je uključeno šta treba da bude, pojačalo, pedale, sve kul. Lampice na štimeru svetle onako kako volim, ljubim vas, samo takve da budete. Sve vreme leđima okrenut sali, naravno. Čujem Danilovo „Može?“ To je više konstatacija nego pitanje. Uzdah. Bože pomozi, srećo priskoči, a žice izdržite, menjam vas evo već sutra, časna reč.

Tema se lepo čuje, dilej super izlazi. Čim je tema prepoznata, čašćavaju nas zviždanjem, tapšanjem i vikom. Jebeš mi sve, ali lepo čujem i ženske urlike. Ako ovo nije znak uspeha, onda je i Elvis bio samo domar neke lokalne škole, a ja sam sve o njemu izmislio. Tema se ponavlja. Meni lepo: nemam nikakvog posla. Matija kreće da razrađuje po sneru, ja nešto kao đuskam onako sa okačenom gitarom i rukama spuštenim pored sebe. Ulazi i bas. Čekam svoj momenat, i… Cimet.

Dobar mi reverb. Super je i svetlo, bravo Jovana. Ne čujem vokal iz monitora kako treba, doduše. Moraću da sačekam još malo, da vidim da li ću se navići, ili da mašem Ninu. Kad pre brejkdaun? U jebote, mnogo je lepo. Stišava se sve, ide solo. Osmeh na licu, ali još uvek ne dižem pogled, još sam u grču. Danilo svira praktično sve, mnogo lepo zvuči sint. Ja okidam ono moje povremeno, skoro pa rekreativno. Lepa nam ova pesma, e. Prah. Ostane. Razleti se. U stereo dan. U stereo dan… Idemo! Danilov signature skok na ulasku u poslednji brejkdaun, mnogo volim da ga gledam dok to radi, svaki put. Opet se smirujemo. Rani aplauzi, super. Uvek prija dobiti aplauz još pre nego što se pesma završi. To valjda znači da je dobro legla. Osim kad je nova, pa niko ne zna da nije gotova, ono kad se samo stiša. Fala bogu, ova nam je hit, haha.

Zamračeni smo, Danilo stiska neku mađiju, čujem da izlazi zid onog sinta iz ozvučenja. Zar nije trebalo da ga čujem i u monitoru? Hmm… Sad nešto kao da čujem. OK. Ali nešto mi ne stoji u srazmeri to što čujem i to kako se Danilo namešta. U jebote, već smo počeli? Krpim se nekako da uđem u pesmu, ali je totalni raspad sistema. Ne samo ja, ni Dejv ni Matija nisu gde treba. To jest, svako je u nekom drugom mestu, i to se vidi. Stajemo. Mbla. Koliko li je ovaj pakao trajao? Pet – deset sekundi, verovatno. Ali kad stojiš tako k’o kreten na bini, deluje da si ceo dan tu. Matija pokazuje Danilu na uši, ne čujem, ali vidim da gestikulira kako ga ništa nije čuo iz monitora. Dejv i ja klimamo glavama u „i ja isto“ fazonu. Matija se okreće ka meni, i isto to mi pokazuje, samo se još dere da mene ni nema u monitoru. Sva sreća, da je imao i mene tek tad ne bi znao gde se nalazi. Bog te pita šta Dejv ima u svom monitoru. Danilo je baš popizdeo. „Za to služi tonska proba, jebi ga!“ Žao mi je, stvarno. Proba gitaru. A lep mu je ovaj Les Paul, mamu mu. Svira u prazno, nas trojica pokazujemo Ninu da ga svakom digne još malo. E sad može. Amateur. Idemo iz početka, samo sa kraćim sint introm. Luka Čeh.

Rif koji je totalno stigao sa juga, što se mene tiče. Čujem Clutch, čujem Corrosion of Conformity, tako nešto. Sećam se da su svirali neku ranu verziju ove pesme još pre nego što sam došao u bend. Tad su i reči bile drugačije, barem delom. I tad su se neke svinje pominjale, pesma je imala radni naziv H1N1, to je bilo vreme kad se svinjski grip pojavio, haha. Ali je Luka promenio sve. I danas ne mogu da poverujem kad čujem u kakva se ludila uvaljivao redovno. A najdivniji čovek na svetu, ovako kad pričamo o Deftonesima i ko zna čemu sve još od muzike. Ali eto, nešto kvrcne, i dese se razni pičvajzi. Denis Napast, samo verzija za odrasle. Elem, priča ide tako da Luka ne jede crveno meso, nisam siguran da li iz zdravstvenih ili ličnih razloga. Ali ga je jednom nešto toliko izbacilo iz takta (nešto što je proživeo neposredno pre toga, verovatno), da je sanjao neko ludilo, trgao se, ustao, otrčao do frižidera i počeo da žderinja neku prasetinu ili tako nešto, sve u svemu neko mesište. I onda ide momenat kada opisuje kako je odjednom počeo da vidi sve u boji, i da nije mogao da veruje šta doživljava i o tome je sa toliko ushićenja pričao kasnije Danilu, da je odgovor bio: „Imaš pesmu za ovo!“ I evo nas sad. Rif koji ne liči ni na jednu drugu Cons pesmu, baš kao što ne znam nikog kao što je Luka. Opleti!

Svinjske glave lete. Luka jede jabuke.

Volim ovo zabadanje na „Luka. Jede. Jabuke.“ Volim ono hea posle drugog refrena. Volim da sviram one demfovane žice kad Danilo svira onaj lagani solo, pre nego što se on i Dejv dupliraju. Kako vozi pesma, ma divota. Oprali smo je. Kamo sreće da je ovako uspelo iz prve. A jebi ga. Okrećem se ka Matiji, hvataju nam se pokvareno nasmejani pogledi, klimamo zadovoljno glavama.

Pogled na setlistu, opa, ovo ide iz E, idemo, druga gitara. Crni telekaster, pozajmljen. Mnogo lepa gitara. Doduše, nisam u nekom rivalstvu sa Danilom, on je okačio onu crvenu Žanovu, tek ta je lepa. Nisam imao pojma da neko odavde pravi od nule tako dobre gitare. Mislim da jednu takvu svira i Janko iz KKN. Nema veze. Tek sad mi je jasno da nam je setlista u full arsenal fazonu. Baš ga otvaramo onako, with all guns blazin’. Koliko znam iz anegdota, pesma je nastala na Vranjkovićevom žutom Gibsonu, koji je bio kod Danila na čuvanju pre sto godina. Mislim da je ovo prva Consecration pesma koju sam naučio da sviram, mislim da je to bilo isto tamo negde pre nego što sam počeo da sviram sa njima, i to tako što sam bukvalno gledao neki živi snimak i usporavao da vidim koje pragove gazi. 7-8-5-7, sa kliženjem između. Prvo Danilo otkoči obarač, pa onda drugi krug svi zajedno. Barikade.

Mila majko, kakvo rokanje. Okrećem se ka Matiji kad smo izašli iz intro rifa, on ubija kontru, onako, sa ubeđenjem čoveka koji izlazi sa dvonedeljne apstinencije od šećera i nailazi na 300 grama Milke. Okrećem se nazad, još mi je bolje. Mislim da prvi put dižem pogled ka ljudima ispred mene. Au, jebote, baš je puno. Prija mi ovo što se svira ispod strofe, mogu i malo da gledam okolo i da mu ga dam po… Pa nije ovo loženje, nego više olakšanje što nisam u onolikom grču. Ovo što sviram nije kul, nego baš cool. Kao da je Džoš Homi došao i rekao mi: „Dečko, ti sviraj ovo, ovako, vidiš, nije komplikovano, kapiraš, ma samo sviraj nešto u tom fazonu, opušteno i ako zajebeš, bitan je vajb, bitno je da ljudi vide da ti je lepo“. A? Dođe refren, vratim se na mesto. Barikade su pale.

Druga strofa, svi zademfovani, kao zakopčani. Sitna izmena, to smo od skora uveli. U mislima nas vidim obučene kao rani Beatlesi, u nekim dobar dečko odelcima, tako mi deluje. Novi refren. Kakva rifčina. Mogao bih ovako ceo dan. Smejem se. Kako je dobro! Ide solo, Danilo luduje, on je skroz u svom svetu, ali je sav u tom svetu i mnogo je dobro tamo. Prvo stajanje i prvo tizovanje pred povratak u masnu rifčinu. Aplauzi i arlaukanje. To bre. Idemo još jedan krug, ali sporo. Riljanje, masno, pa opet Matija činelama utišava. Danilo staje na monitor, diže gitaru onako herojski. Opet tizuje, opet novi krug, samo još sporije, ideeeemo! Koje ludilo od svetla oko nas, ma sve je neviđeno. Majku ti jebem, što je dobro! E, al’ nije gotovo ni posle ovog usporavanja. Možete vi da nam aplaudirate i zviždite koliko hoćete. Imamo novu foru. Kaži im, Dejv. Kreće rif na basu, samo ubrzano. Vrtimo krugove, koja pankčina. Negde usput se Matija raspištolji, kreće u grajnd. Mislim da nam je tempo još brži nego na probi, a i tad sam se mučio. Ispade trzalica. Vadim drugu iz zadnjeg džepa, taman za poslednji 7-8-5-7, čisto da podebljam. Super u vezi sa ovom pesmom je što kad god misliš „gotovo“, a ono kurac. Od bržeg nema brže, ali od sporog ima sporije. Još jednom, za staru školu, haha. Isti rif, samo iskarikirano spor, ma bre plombe da ispadaju. Rrrokaj!

Završilo se. Nikad nisam bio deo nečega što je dobilo ovoliko glasan aplauz. Brišem znoj sa čela. Ne, hvala vama, ljudi. Nema se tu previše ni vremena i ni potrebe za nekom interakcijom. Treba svirati dalje. Evo, Danilo već počinje…

Ton je OK, posle kraćeg isprobavanja počinje temu. Ide prvo klin verzija (doduše kroz jedno pe’-šes’ pedala, ali u to se ne mešam), ja dodajem poneku sitnicu usput, pa onda – vrum – distorizija: rif! Sviram i ja podlogu, Danilo je opet u orbiti, solo vrišti iz pojačala, muzika za moje uši. Univerzum zna.

Taman kad smo se utišali, kreće zamračenje i video projekcija. Ide sa strane bine, na bočni zid, povremeno preko nas. Mnogo sam blizu zida, pa ne vidim tačno šta se projektuje. Neki tripovi. Neka. Skoro da nemam šta da sviram u ovom delu, pa krišom gledam ljude u prvim redovima. Svakakvog sveta tu ima. Ali izgleda da uživaju, pa ne bih da im smetam. Da ne bih delovao potpuno besposleno, čučim i pravim se da drndam neke efekte na pedalama. U stvarnosti, sve što ovde svira su Danilo, Matija i Dejv, plus neki lupovi, matrice, šta već. Danilo startuje sempl iz knjige. Stivijev snimak, ali novi, ovaj se bolje čuje i kontroliše. Dejvov bas kao da je svuda oko mene. Nikad se nisam ovako usredsredio na taj zvuk, neviđeno mi prija. Dejv ceo koncert svira praktično iz jedne tačke, sa onim svojim blagim osmehom, ma milina ga je gledati. Deluje zadovoljno kao Spajk iz Zemlje pre vremena kad zagrize list. Diže se atmosfera sa povišenim tonom čitanja knjige u pozadini. Nešto veliko se sprema. Diže se i onaj sint iz pozadine, i evo nas, ma u nanosekund precizno, svi zajedno nazad u rif. Ne može da se kaže nazad u pesmu, sve je pesma. Krljanje rifa, za sve pare. Jebote, Danilo, da si neki Amerikanac, od ovog rifa bi tri kuće sa bazenom kupio. Mada, u ovakvom trenutku, ovako u zoni, mislim da to nikom na ovoj bini nije bitno. Njemu poslednjem. Vidi ga. Ja sviram, ali on živi ovu pesmu. Ono što peva me potpuno izbaci iz svih misli, i samo otera nazad u muziku. Napada mikrofon.

Ono kad znam da mogu ja sve
Da vredim toliko tvoj osmeh da gledam
Tada ću znati zbog čega sam tu
I šta mi je cilj dok pevam u snu.

Gledam u dno sale, neću da mi niko više ukrade pažnju. Prelepo je.

Opet dosta buke i dug aplauz. Danilo menja gitaru, dobro me je to podsetilo da i ja vratim SG. U štimu je još uvek, hvala svim silama koje su to omogućile. Pogledam preko bine, da vidim šta se čeka. Danilo namešta papire sa tekstom. Opa, nisam znao. I to za ovu pesmu, od svih? Matija odbrojava, i eto nas. A# – A. Ako je ono bio Univerzum zna, ovo je univerzum zla. Idiot Glee.

Kad smo ušli u distorziju, dobijam blago iznenađen pogled od Dejva, a onda i jedan mrk od Danila. Izvol’te? A u kurac, zaboravio sam da dropujem one dve žice! A lepo sam sebi napisao podsetnik. Okrećem se nazad ka pojačalu, sav sam se smotao, hteo bih da se vratim u štimer, ali se tripujem da svi samo mene gledaju. Osećam se kao da mi ovde nije mesto barem koliko i flamenko igraču na Beckovom spotu za Loser. Možda sam se jednom tako osetio, ono kada me je šefica iz razloga znanih samo njoj poslala u centralu na onaj sastanak, kunem se da su kad sam ušao na vrata i oni koji me tamo poznaju gledali u fazonu ko je ovaj i šta radi ovde? Krećem nešto šatro grozničavo da petljam po opremi, fingiram da imam neki ozbiljniji problem, a sve vreme pokušavam telom da zaklonim ono što stvarno radim. Pesma ide dalje, njih trojica izuvaju. Danilo urliče prvu strofu. Odjednom iznad sebe vidim Apostola. Nino ga poslao da vidi šta se događa i da pomogne. Kolutam očima i pokazujem na štimer, tako da me samo on iz ćoška bine vidi. My dying pride. Pokazujem mu da je u redu i zahvaljujem što brine. Smeje se i vraća se u mrak, nazad za mikser. Da mogu, izvinio bih mu se što je morao da se probija kroz masu zbog ovoga i odmah ga vodio na neko piće. Rešenog problema ustajem iz čučnja i čekam prvi pogodan trenutak da uđem u pesmu. 6-5, 6-5, 6-5…

Grozne li pesme, ali savršeno grozne. Posle ovog sranja nešto se dešava. Hoće to, kad adrenalin padne. Nekako sam umoran, ali nekako čudno. Ne brine me to što osećam, ali opet, kao da to ima sve manje veze sa mnom. Pesma ulazi u onaj mirniji deo. Sviram još uvek, bar mislim da sviram, i…

Negde na sredini Idiot Glee sam shvatio da ne znam gde se nalazim.

Prvo je krenuo neki neviđeni napad panike. Svaka stvar oko mene bila je stravična, ili imala sav potencijal da takva postane. Nešto gamiže po meni! A ne, to su tufne sa video projekcije. Vidim čoveka sa vikinškim rogovima u prvom redu! A ne, on je stvarno tu. Ne čujem ništa iz pojačala! Ni ne treba, malopre sam se mjutovao kad sam prespajao pedale.

Posle toga je stigao još čudniji osećaj. Kao da panika nije bila moja. Pesma je išla i dalje, ali kao da sam je slušao iz sve veće i veće daljine. I nemam pojma gde sam bio i šta mi se tamo događalo. Samo znam da je onda stigao spokoj.

Nije se pojavio nikakav indijanski poglavica da mi ponudi jedno pero, nisam video orla visoko na nebu iznad pustinje, niti nekakvo svetlo koje mi je reklo da idem ka izvoru. Samo sam osetio da sam podignut za možda desetak centimetara iznad tla i da sam potpuno spokojan. Mogao sam kroz maglu da se setim ko je malopre stajao desno od mene, ali to kao da je bilo ako ne u drugom životu, a onda makar nekog drugog dana na tom mestu, a sada kao da se sve promenilo, osim mene. Vreme niti je stalo, niti je ubrzalo, zapravo bilo je potpuno nebitno. I kažem, predivan je bio taj spokoj. Konačno! Deluje!

Putovao sam nekud kroz dugi centralni deo pesme. Čuo sam lepo onaj blokautovski sint u pozadini, iako ga uživo nema u miksu. Ne znam šta sam i da li sam to kako treba svirao. Pesma je samo išla, gazila, vozila, tekla. Nije bilo lepo i bilo je najlepše na svetu, u isto vreme. Vratio sam se negde pred kraj. Sećam se Danilovog urlikanja, sećam se da žmurim, ali kao da gledam, dok sviram onaj repetitivni kraj. I sećam se da sam se nagutao vode čim se pesma završila.

 

Blaženo lenj početak. Sve nekako polako izlazi iz magle. I bukvalno, hejz mašina je baš nadimila, pod jedva vidim. Mnogo volim ovu pesmu. Najbolja pesma za povratak u život, ili šta god da je ovo, u odnosu na ono od malopre. Rinasek.

Sviram. Lepo je. Glava ide napred nazad, prvo sasvim malim pokretima, postepeno kurčevitijim. Vrteću ova tri akorda do sutra, ako treba. Jedina pesma u kojoj pevam prateći. Pospanost. Ponekad. Dejstvo. Uzrok. Nesanica. Onda dist, ista tri akorda, bravobravofenomenalno,idemosadmijedankrug. Gutljaji vode u brejku. Gde sam ono stao? A da, 7-2-3. Pa ponovo refren. Ja bih stvarno mogao ovako do sutra. Joj, što je dobra distorzija! U sinku sa Dejvom, lepo se podebljavamo. Ritam gitara ispod Danilovog sola mi je omiljena. Tripujem za sebe da sam k’o Hetfild ispod Hemeta na Unforgivenu, dakle srž emocije, haha. Ponosan sam, lepo mi je, u uglu bine i sa minimalnim svetlom na sebi, nema boljeg mesta od ovog na planeti. Kutija sa deset tableta. Van domašaja dece.

Ima tih nekih pesama koje obožavam da slušam, zbog kojih namerno idem kući sa posla peške, da bih imao dovoljno vremena da ih preslušam na vokmenu, ili ih sebi kasno noću puštam do daske kroz slušalice. Ono: samo muzika i ja. Mnogo me je obradovalo kad je neko predložio da ovu sledeću prvi put sviramo uživo. Jer je to jedna od tih. Onih koje samo treba da pustiš da ti poprave život. Menjamo gitare. Danilo uzima crni strat. Ne možeš da pogrešiš sa crnim stratom. Skoro ga je kupio, mislim najviše zbog ove pesme. Ja prebacujem telekaster u drop D. Nikad mi se nije desilo da me trema štipa ovako kasno u svirci, ali to je upravo ono što mi se sad dešava. Brišem lice peškirom i nervozno cimam kabl, šatro da ga lepo raspetljam, a u stvari jer mi smiruje živce, barem malo. Mnogo je lepa pesma i ne smem da je zaserem. Danilo je počinje, opet kroz sint, odnosno sempl koji pušta, i laganim testiranjem žica, klin sa raznim efektima, sve se vrti oko nekog Dm. Gledam desnu podlakticu, ježi se od sempla. Džarmušov Limits of Control. Nisam ga gledao, sve danas ću / sutra ću. Dosta očekujem. Ima nešto u atmosferi što me podseća na Altered States. Proveravam svoje puškice. Još jednom se podsećam: Dm-F-G; ako se pogubiš, samo prati Dejva. Gilmore.

Kako dobro legne kad u pesmu uđu i bubanj i bas. Pa još dilej na sneru, ma bombona. Ja tu i tamo okinem neki klin akord, sve je predivno. Nek’ ta. Tri-četiri. Tona. Promene svet. Prošire svest. Srećno tužno. A drago i lepo. Hvala ti. Svvuušš: distorzija. Jebote. Odosmo. Koliko je dobro! Matija mu ga baš daje po filovima, dupla pedala nikad nikom nije ovako i ovoliko smisla davala. Svetlo je tako dobro da bi nam neki ozbiljni stranci pozavideli. Jovana mu jebe kevu.

Dugi brejk. Češem bradu. Gledam ljude. Mislim da mi je još manje nego njima jasno čemu prisustvujem. Dejv polako podseća na ono što će uslediti. Proveravam štim, još se drži. OK, malko ga ipak popravljam. Bas puni prostor zvukom. Dižemo se, i onda opet distorzija. Solo iz druge jebene dimenzije. Ja vrtim svoje Dm-F-G. Okidam u raznim kombinacijama: Ramonišem ih; malo metalurgije; odsečno; pa opet labavo. Okrenut sam ka Matiji, pratim ga, ili barem mislim da to radim, gubim se i ložim kao kad sam bio klinac, gledao Metallicu iz Sijetla na VHS-u i pravio se da sam u bendu. Bilo mi je žao kad smo završili.

 

Kupimo se sa bine. Zvižduci, aplauzi, urlikanje, gledam ostale i pokušavam da provalim ko je od njih platio ljude da ovako reaguju, jer ja na ovo stvarno nisam bio spreman. Ne, stvarno, ljudi su odlepili. Na binu se posle kraće i pristojne pauze penju samo njih trojica. Ja ću da odsedim ovu sa strane. Imam najbolji pogled na ovu divotu koja će da bude. Koliko mi je poznato, jedina pesma Consecrationa za koju je prvo nastao tekst, pa onda muzika. Lepota u formi sedam minuta muzike. Praskozorje.

Opet vrisak posle prvih tonova. Koliko divno izlaze akordi kad se sviraju na stratokasteru. Gospodski. Sedim i pijem kiselu vodu. Uživam, uz blagi kez. Ništa ne diraj, pokvarićeš. Danas mogu sve. Kakva svečanost dostojanstvena od pesme. Ne verujem da mi je ikad neka gitara u Beogradu zvučala ovako lepo. A pesma samo plovi.

…I onda otplovi u Sultans of Swing, koji sviraju sva trojica kao instrumental outro, sa sve solom. Pazi, da su malo ozbiljniji zvučali bi kao neki ozbiljan cover bend. Ovako taman imaju pravu dozu autohumora u izrazu. Smejem se. Kakvo veče.

Imamo još jednu stvar za kraj. Svi znaju koja je. Doduše, ne znaju svi da bi, ako bi je pustili ubrzano, dobili rif za Dr. Feelgood od Mötley Crüe. Verovatno najveći hit, ako imamo nešto što bi neko nazvao hitom u iole ozbiljnoj rečenici. Aligator.

Namerni feedback iz oba pojačala. Okrećem se i opet nervozno cimam kabl, kao bičem o zemlju da udaram. Ajmo. DŽ-dž-dž-dž-dž-dž-dž-DŽ. Sporo, da zaboli. Idemo, glavni rif, poslednji rif, za sve pare. Ijao, ludilo! Svi znaju da je ovo  poslednja stvar, bez da je iko morao da objavi. I vidi se, svi su u elementu. Mnogi će vratovi boleti sutra od ovoga. Nema veze. Bitno je ovo ovde i sada. Posvećen.

Još jedan trejdmark Consecration srednji deo pesme. Spacing out, zoning out, spiraling out, ili ko zna kako se sve to još opisuje na maternjem jeziku ovakve muzike. Traje taman koliko treba da se prikupi snaga i malo vazduha, mada ga u principu više i nema. Evo ih, evo ih! Matija nam lepo odbrojava na čajni, i… Ali taj povratak u pesmu! Da boli. Sve. Napadam žice kao Dojl iz Misfitsa, posebno krvnički ispod Danilovog sola. Posle toga onaj herojski deo. Pa onda priprema, skok, Džordane, skloni se. Glavni spori rif, još jednom, poslednji put. Prosvećenje. I kraj.

 

Dranje u bekstejdžu, super je atmosfera. Evo su i Boba, Darko, Boske, onaj Matijin kolega što svira u Wolframu, i još razni neki čijih imena ne mogu da se setim (jer očajno pamtim imena). Nino ulazi, rukujemo se i karikiramo neku dostojanstvenost, fazon kompozitor i dirigent. Otvaraju se ili dovršavaju razna pića. Ima za sve koji su se tu zadesili. Sad nema tenzije, sad je sve super, jedini je bedak što umesto da se lepo ispričaš sa svima i uživaš, moraš nazad na binu da pokupiš svu opremu i uguraš je u kombi, pa posle rk – sve da raspakuješ u prostoriji. Šoubiz, jebi ga. Sve je super, ali znam kako bi moglo da bude još bolje.

Možda dan ili dva posle ovoga, tamo dole u prostoriji, rekao sam Danilu da izlazim iz benda. Nije mi tu mesto. Ne trebam im, a i meni ne treba takav stres. Biće mi mnogo lepše da ih samo gledam. Mislim da je Danilu laknulo. Matija je sedeo u svojoj stolici i samo slegao ramenima. Sve se razumemo.

 

Negde na sredini Idiot Glee sam shvatio da ne znam gde se nalazim.

Svirali su onaj dugi srednji deo pesme, i ja sam bez ikakve najave shvatio da se osećam prisutnim, ali ne tu, ne tada. Delovalo mi je kao da levitiram, ili da se polako udaljavam od tla. Sve je bilo veliko: zvuk, slika, atmosfera, otkucaji srca… Razrogačenih očiju gledao sam nešto što mi je bilo potpuno neobjašnjivo, a opet, uživao sam. Nije postojala trunka brige ni oko čega. Sve je bilo tako veliko i bitno.

Povratak nije bio nagao, nije kao kad se probudiš i shvatiš da si samo sanjao to nešto zbog čega ti je pre sekund bilo toliko lepo, ali sad više ne možeš da se setiš ni šta je to bilo. Nekako mi se polako razdanjivalo, komadići informacija su opet bili tu i sklapali se u veliku sliku. Mislim da sam izgovorio nešto tipa: „Jebo te bog!“ Levo od mene je ponovo, odnosno još uvek stajao Stanislav, desno Jovo. Pogledao sam ih, skoro pa ispitivački, u nekoj naivnoj nadi da će oni znati gde sam bio, kad meni to već nije bilo jasno. Ali ništa; i oni su bili impresionirani onim čemu svedočimo, i šta god su doživeli, samo oni znaju. I da: ništa, ništa ni iz daleka ilegalno nisam imao u sebi. Gledali smo koncert do kraja, i mislim da je to bilo veče kada sam shvatio.

Nikad mi se ništa slično nije desilo, ni pre ni posle tih trenutaka te večeri.

Ne sećam se tačno kada, ali sam prilično kasno naišao na Consecration. Ali sam tada, to veče shvatio i bez senke sumnje utvrdio da su najbolji bend moje generacije. Nešto najbolje što Srbija ima da ponudi. Možda je ta i takva muzika kojom se oni bave na margini, u suštini je tako i što se sveta tiče, samo je svet veći, pa samim tim i margina bitnija. Ja nemam problem sa tim. Ipak, pored ili uprkos tome, njihova strast, njihov drajv i ubeđenje kojim odišu kad ih vidiš na bilo kojoj bini, ima sav smisao na svetu. Što više o njima mislim, to mi više znači to što rade. I ne puštam. Uživam u svakoj novoj prilici da ih čujem uživo, poneki put usput čak i oko nečega pripomognem (isključivo u skladu sa realnim sposobnostima), ili opet nekom ispričam koliko su oni jebeno genijalan bend i koliko je to što oni rade veliko. Ja volim Consecration.

 


Fotografije: Nemanja Đorđević, Jovana Milovanović (Skullcheez), Jovan Mihajlović (pris.rs) i lična arhiva