Jebote, jel’ moguće da je to to?
Gledam smrti u lice.
Da, ovako bi stvarno moglo da se završi.
Spoiler alert: nije se završilo. Bilo je još gore, samo malo kasnije.
Previously on X Files:
– Actually, I’m not from around here. I flew into town for this. I’m from Serbia.
– Serbia? Oh wow! I’m actually trying to get us to play there. I wanted to come to Serbia for so long, but now I have a contact there, so we’re working on it.
– Really?
– Yeah, we’re trying to set something up for July.
– That’s amazing!
– Yeah, man. Trying to make it happen. There should be an announcement soon.
– But even if it doesn’t happen, you will be back to Europe in July? That’s great.
– Yeah, for sure! I mean, we’ll play shows in your area.
Što se te Srbije tiče, moram da kažem da je od toga ispalo jedno veliko ništa. Mada nije da se nisam ponadao i onda u jednom periodu baš zagrejao i lično involvirao.
Par dana pošto sam se VRATIO IZ CIRIHA (a pošto sam prethodno mislio da je Niki pobrkao Srbiju sa ko zna kojom drugom destinacijom u Evropi), saznao sam da u Zrenjaninu postoji taj neki Igor koji radi na dovođenju Nothinga kod nas. To me je baš razgalilo, volim kad se neka priča zaokruži, kad dođem na mesto na kom sam već bio, samo drugim putem (naravno, ako je to mesto iole srećno). Vranjković mi je to rekao i spojio nas.
E sad, ubrzo se ipak ispostavilo da je Vranjković omašio, jer Igor osim želje da se koncert Nothinga desi u Srbiji baš i nema neki veći upliv u tu priču, tačnije da on nije taj famozni Nikijev kontakt odavde, te da isti ipak možda uopšte ne postoji. Nema problema, napravićemo realnost onakvom kakva nam odgovara. Naravno, kad sam ja u pitanju, put do ostvarenja želje je donekle dopadljiv ali krajnje amaterski osmišljen: zašto ne bih probao da organizujem svoj prvi koncert?
„Ćao, sećaš se mene, ja sam onaj. Ovaj, znam da se to ne radi ovako, ali nas nekoliko bismo stvarno želeli da organizujemo koncert Nothinga u Beogradu, ali da ne bismo ispali totalni amateri, samo bih hteo da znam par detalja u vezi sa cenom i do sada zakazanim datumima za leto.“ I to kroz fejsbuk poruku. Koja do dana današnjeg stoji kao nepročitana.
Plan B. „Ivane, možeš da mi pomogneš? Jel’ bi mogao pišeš tom-i-tom agentu, ono, ti kao promoter, i pitaš za jednog njegovog klijenta. Jeste, znam. Da. Jeste, ja bih se time bavio, samo mi treba ulaz. Hvala ti.“ Gospodin agent nije odgovorio ni na jednu poruku. Krajem juna je, sa druge strane, objavljen ceo itinerer za letnju evropsku turneju. Nema Srbije, nema ničeg iole blizu. Dobro, igleda da nikad nismo ni imali šansu, pa mi je lakše.
Plan C. A ako uzmem na primer ovu avionsku kartu, jeste, ovu, jeste, deluje baš knap, ali ako malo stisnem zube, stižem na posao u ponedeljak kao da se ništa nije desilo. I bogati plaču. Koga bre ti nazivaš bogatim?
U glavi kreće da svira:
Mnogo volim Nothing. I šta sad, da kukam što sam noćas spavao tri i po sata pre nego što sam u 4 ustao i krenuo na aerodrom? I’m on a mission from god.
Doduše, neki nagoveštaj da neće sve ići tako lako možda je mogao da se nanjuši koliko u Frankfurtu, gde sam imao sat vremena između letova, pa opet jedva stigao na vreme. Potrošio 15 minuta dok nas je bus od aviona dovezao do terminala, 100 godina na pasoškoj, ostatak u trčanju do gejta.
Užasno jak fidbek. Niki u beloj majici stoji iznad mene. Radi sa džezmasterom sve što može da dobije još piskaviji i više iritirajući zvuk. Jebote, ovo će biti baš glasno. Izlaze i ostalo troje na binu. Kreće rif. Kreće ceo bend. July the Fourth. Kobejn bi bio zadovoljan kad bi čuo da ovakav zvuk opstaje skoro 30 godina posle njega. Mada možda i ne bi, možda bi poželeo da se ubije još jednom, shvativši da ga ljudi još uvek ne ostavljaju na miru. Pesma opasno ljulja, zamišljam užasno visoku travu koju povija neki vetar i neku nevidljivu silu koja je kosi. Postoji nešto inherentno zlokobno u tonu ove pesme, ali ga dočekujem sa raširenim rukama, nikako zabrinut. I onda ona hipnotišuća linija u refrenu. Ne plašim se, ne opirem se, nemam dilemu: ja sam sa vama, idemo. Peti Herst je morala da provede barem nekoliko nedelja u zatočeništvu pre nego što je počela da naginje ka pridruživanju otmičarima. Meni je jasno da sam spreman da pratim Nothing do kraja sveta već posle nekoliko taktova ove pesme. Srećan mi rođendan.
Sunce sija nad Amsterdamom. Kod Nataše je divno. Objašnjava mi koje su joj obaveze i ubrzo postaje jasno da mi je propao plan da častim ručak. Konsultujem je u vezi sa povratkom, kaže da su baš gužve na aerodromu, ljudi dolaze i po četiri sata pre leta. Ali dobro, ja sam već čekiran i imam samo ručni prtljag, dva sata će biti dovoljna. Nešto kasnije izlazim u grad. Kako beše, ako je straat onda je samo ulica, ako je gracht onda je ulica sa kanalom u sredini? A jes’ lepo ovde, samo da me neki bicikl ne pregazi. Nemam baš neki plan šta ću sa sobom, doduše Concerto je uvek opcija. Baš prijatna oldskul prodavnica diskova i ploča. Četiri uzane amsterdamske kuće i četiri odvojena ulaza sa ulice, pa kad uđeš unutra shvatiš da je neko objedinio četiri prizemne etaže i odvojio ih u sekcije za nove ploče, polovne ploče i singlice, polovne i nove diskove, te knjige i stripove. Na jednoj od galerija sprema se da svira neki lokalni indie bend. Kupio sam šta sam kupio, potpuno svestan da će mi ranac biti težak na povratku, ali to je uredu, ne planiram da hodam puno. Sedim pored kanala, jedem voćnu salatu iz supermarketa. Život je dobar.
Vertigo Flowers, idemo! Proletos u Cirihu je sve nekako išlo lagano, kao, upoznajemo se, bez naglih pokreta, prvo lepo pa tek onda… A ovde odma’ krljanje, pravo u meso. Jedva sam dočekao brejkdaun i posle ono „They’re coming for me.“ Vidim i da je Niki skroz u ovome, govor tela i pokreti su mu baš takvi. Drugačiji je dosta utisak nego pre tri meseca. Ista je emocija, ali je intenzitet drugačiji. Ukus je neverovatno jak. I ne začudi te, ne ostavi te uplašenim i ukočenim, kao živuljka na drumu hipnotisana prilazećim farovima. Ne, usisa te. Jedan sam od njih, tako se osećam.
Vreme je da se krene. Lepo sam se odmorio. Ima još vremena do koncerta, ali sam se setio drevne istine o tome da su Holanđani visok narod te da ne valja biti iza njih na koncertu, niš’ ne vidiš. U Paradizu sam bio jednom, pre… Pre 13 godina, bogtejebo! Auf. Večeras je svirka u malom klubu, gore na spratu. Kupio piće na šanku. Tekovina novog vremena, samo kartica, samo beskontaktno. Odneo piće u prvi red, dok se još može. Šarena ekipa se okuplja, ima lokalaca, ali ima i Engleza (doduše, zvuče malo kao Velšani), Amerikanaca, raznog sveta. Odmah iza mene neka mešana grupica, pričaju engleski pa ih slušam iako ne slušam. Sa njima je i devojka čiji je akcenat takav da bi mogla biti iz naših krajeva. Neko je pita odakle je, kaže „from Bulgaria“. Haha, blizu. Vrata sa desne strane se otvaraju, izlaze Dojl, Kristina i novi bubnjar u odnosu na prošlu turneju, a i on je tu samo kao zamena dok Kajl ne završi šta ima sa drugim bendom. Proveravaju par stvari na bini, pa se vraćaju odakle su došli. Tu je i onaj isti tehničar/merch guy/fotograf. The gang’s all here. Skupilo se jedno dvestotinjak ljudi, fino je.
Polivanje, kao prosipanje kofe. Veliki zvuk: kreševi, jedan akord, pa onda drugi. Fever Queen. Na albumu je nežnije, kao neki zagrljaj. Ovde je više stisak. „Tek smo počeli, ostani“, kao da to kaže. Čudno je sve ovo. Mnogo lepo, stvarno puno pomaže, ali ne znam da li bi to nekom sa strane bilo odmah jasno. Meni je Nothing lek za sve vrste sjebanosti. Posebno ovako, tu, ispred mene, toliko bučno i uz tako snažan obuhvat. E da, ono što je išlo kao intro, snimljeno čitanje na nekoliko jezika, to je Brotiganov Love Poem.
Zujaće uši od ovoga večeras, ali ako. Gotovo je i malo sam zbunjen veličinom toga što osećam, ali što još uvek ne umem da opišem i racionalizujem. Umesto toga, vreme je za bitne odluke. Da li stati u red za merch, ili elegantno sačekati da se raziđe gužva? Ili bolje opcija C, eno ga Niki, probija se ka šanku. Čekam da popriča sa nekim devojkama koje su ga startovale. Okreće se i nailazi na mene, osobu koja stoji sa polublentavim kezom i rukama u gestikulaciji za traženje tajmauta, a sve u pokušaju da ga zaustavi.
– Hey, I remember you!
– You do?
– Yeah, from, um, last spring in…
– In Zurich, Switzerland.
– Yeah! We ran into you right after we went for a swim in the lake! You’re the Czech guy, right?
– Haha, close enough. I’m from Serbia.
– Serbia, that’s right!
– Listen, if I want to get in touch with you, how do I do that?
– Instagram
– ’Cause I tried on Facebook, but…
– Oh, I’m terrible with Facebook, try Instagram.
– I wrote a piece about going to see Nothing for the first time last spring, and I translated it into English. It’s not perfect English, but it’s alright, and I wanted to send you the link.
– Yeah, just hit me up on Instagram.
– I also tried reaching out (rather amateurishly) ’cause a couple of us wanted to organize a Nothing show in Belgrade. And we even got serious and had a friend who’s a legit promoter try and get in touch with your booking agent, but couldn’t get any reply.
– Oh, that guy is terrible! I hear that from a lot of people. Was your friend at Outbreak fest?
– Um, no…
– There was a guy from Serbia at Outbreak who showed me his phone with all the unanswered messages he sent to the agent. But anyways, I’m already in touch with a guy in Athens, they really wanna do something. So we’re gonna go through Greece, and then Serbia, Croatia… What else is there? Maybe Czech Republic or something like that. Next tour. This time around we weren’t going to your neck of the woods.
– Oh, wow! Is that, like, this fall?
– No, I don’t think we’ll be back to Europe this year. But next year, for sure. How did you like the show?
– It was great! I really enjoyed it. And it was really loud, too!
– I wanted to make it loud!
Kupujem šta sam namerio, uključujući i kačket koji je Igor naručio. Super se osećam.
– Hey, I have one more thing I’d like to ask, but if I’m being nosy, tell me to fuck off, OK?
– Sure, man.
I sve mi je isričao. Super lik, mislim da bismo bili drugari u stvarnom životu. Luda glava, i to se isto vidi, ali dobar čovek, dobro srce.
Jako čudno, izađeš napolje sa koncerta, a ono još dan. Prošetao sam još malo, izabrao gde da jedem i jeo i puno i dobro.
Uuu, ovo sam čekao. Ovo nismo imali u Cirihu. Četiri akorda, sner-tom-sner, sunovrat. Zero Day. Nisam siguran šta je, da li je do nekog nižeg štima, ili možda samo zato što je uživo i glasno, ali mi se čini da je pesma još sumornija nego što pamtim. I opet, baš takva me još više zaokuplja. Jeza od avetinjskog zavijanja Dojlove gitare… Pevam sebi u bradu, gledam nigde i nikog, osim kad se pojačam sa „light abandons me“. Dignem pogled ka Nikiju, ali on žmuri dok peva. Ponavljam „emotionless“ koliko god puta da treba. „Empire of rust“. Dojlov outro završava pesmu na nešto drugačiji način od standardnog. Da li je lepše, ili je lepo jer mi je novo? Šta god da je, savršeno funkcioniše.
Sat zvoni u 4 i 15. Dve noći za redom po četiri ili manje sata spavanja, jeste, radim na samouništenju, ali za divno čudo glava ne boli. Doduše, nije da deluje kao da znam kako se zovem, ali bože moj. Uber dolazi po mene za par minuta. Moj turski drugar na privremenom radu u ’Olandiji priča telefonom sa nekim svojim sunarodnikom. Sviće iza nas. Ovaj red što vidim, kaže mi on da su to ljudi koji moraju na check-in, a pošto sam ja čekiran i imam samo ručni prtljag, ostaviće me na terminalu 2, pa odatle mogu lakše da idem direktno na rendgen. Ataturk bi bio zadovoljan naslednikom. Ekran kaže da mi treba gejt B27. No međutim kurac. Da bih iz terminala ušao u red za kontrolu, moram da pratim znakove za sve gejtove A, B, C i mislim D, a ti znakovi vode… Napolje. Na početak onog ogromnog reda koji sam video u dolasku i koji ide prvo 500 metara od terminala, da bi onda napravio polukružno i vraćao se tih 500 metara nazad ka terminalu. Ali dobro, mrdamo se, pod nekom montažnom nadstrešnicom. Imam dva sata i deset minuta do poletanja. Velim, nećemo sad sebi nabijati pritisak bespotrebno, stižem.
Sat vremena sam čekao u tom redu, dok nisam konačno ušao u terminal. I video da me unutra, samo na galeriji koja je bila sakrivena od pogleda kad sam jutros prvi put ušao u zgradu, čeka sodoma i gomora i sasvim moguće još isto toliko ljudi kao u onom redu od spolja. Tražim nekog ko radi na aerodromu, čisto da budem siguran da baš ja treba da čekam baš ovaj red. Niđe nikog. Jednu ženu sam taman mislio da sam na’vatao, ali se samo okrenula i otišla. Drugi tip mi kaže da gore na spratu ima red za prioritete. Pomeram se polako, šta ću. Biće u redu, mora da bude.
Kurac kao takav. Taj red za prioritete, to je samo za biznis klasu. Ako nemaš bording pas za biznis, kapija ti se ne otvara. To mi sad objašnjava neka treća što tu radi. Ali, kažem ja, avion mi poleće za 45 minuta. Samo mi pokaže da pratim red i da drugog nema. Red je sad u seriji cik-cak traka, i tamo malo ispred je monitor na kom piše da je od te tačke očekivano vreme čekanja za dolazak na red za kontrolu 20-25 minuta. Kada sam desetak minuta kasnije stigao do te tačke, na ekranu je već očekivano vreme čekanja bilo 40-45 minuta. Kurac kleti, kurac kobni. Na vidiku više nikoga od osoblja. Ima ih tamo na mestu gde se račvaju putevi ka različitim rendgenima, ali iz sredine (pre će biti trećine) cik-cak reda u kom se nalazim do tamo je praktično nemoguće stići, pa makar se drao ko magarac.
Ovo je sad već ozbiljno sranje. Gledam na sat, pizdim. Red jedva da se pomera. Ne rade svi punktovi za kontrolu. Nema dovoljno osoblja. A nije da nisam video tu i tamo neki naslov o tome kako su aerodromi u haosu zbog nedostatka ljudstva, ali to nije trebalo da ima bilo kakve veze sa mnom, ja sam onaj najjednostavniji putnik. Ne vredi, promašiću let. Prolazim ispod trake na jednom od mesta gde red savija za 180 stepeni i izranjam sa druge strane, pa skroz okolo na kvar do jedne od ovih što pričaju ljudima na koji punkt da idu. Mlađa je, Turkinja ili neki Bliski istok poreklom. „Izvinite, molim vas, avion mi poleće za 15 minuta.“ – „Gospodine, vratite se u red.“ – „Gospođo, avion mi zaista poleće za 15 minuta, pogledajte.“ – „Neću da ulazim u raspravu sa vama, vratite se i čekajte u redu.“ – „Gospođo, zaista ne želim da budem grub i nevaspitan, ali zaista sam u problemu. Molim vas da me pustite da prođem ovde.“ – „Rekla sam vam, morate da čekate kao i svi ovi ljudi.“ – „Razumem šta mi kažete, ali ovde sam preko dva sata. Zaista nisam došao u poslednjem momentu ili tako nešto, ali ostaću bez leta.“ – „Nemam nameru da se raspravljam sa vama. Idite nazad u red.“ – „Gospođo, MOLIM VAS. Samo me pustite da ovde sačekam.“ – „Ne, vratite se odakle ste došli. Svi čekaju, možete i vi.“ – „Ali za njih ne znam, meni će avion poleteti za 15 minuta.“ – „Neću dalje da se raspravljam.“ Pokazuje mi rukom da idem, neće više da sluša ništa.
Kasnije sam se setio da je ona jedno neopevano đubre, koja trunku uljudnosti ne ume da pokaže, pa makar da kaže: „Sve vas razumem, firma mi je kurac, nema nas dovoljno, sve ide užasno sporo ili ne ide uopšte, stvarno mi je žao.“ To je bilo kasnije. Tad sam samo bio fiksiran u: „Jebo te kurac, stvarno ću da promašim avion.“
E, zajebi. Ja ću da ostanem ovde. Ako se vratim nazad, sigurno promašujem avion. Ako mi ona sad pozove obezbeđenje, tek tad nema ništa od aviona. Ali treba se boriti protiv gamadi. Doduše, ona je na samo tri metra od mene, i to što je par ljudi sada između mene i nje koja usmerava ljude sada na druge punktove pa ne gleda direktno u mom pravcu, teško da može da zamaskira činjenicu da nosim šerpa plavu majicu i da možeš da me vidiš na kilometar. Ali jebi ga.
Prošao sam rendgen kojih 10 minuta kasnije. Pokupio sve stvari, ranac na leđa, ceger o rame, u džepove šta treba, i trk. U prolazu pogled na monitor. Kaže B gejtovi na osam minuta peške odatle. Kojih osam, ja nemam ni dva. Trči, jebote.
O jebem ti knjigu o Springstinu od jedno pet dodatnih kila u rancu. I laptop isto, i punjač, i šta sam još uopšte spakovao, pa sad imam deset kila na leđima. Ozbiljno mi treba vazduha. Trčim, ali otkrivam nove dimenzije umora. Stižem do B terminala, usta širom otvorena, ali jedva dišem. Ne mogu… Nastavljam brzim hodom. Brojevi izlaza odatle počinju. Meni treba B27. Gejtovi su sa obe strane, ali opet, 27, to je za još 13 raspona avionskih krila odavde. Na monitoru sa pregledom svih izlaza piše da se moj zatvara. Pokušavam da opet potrčim. Neće. Noge jednostavno neće. Sad se ipak pokreću. Ali mislim i da ih ne dižem, nego samo klizam po uglačanom podu. Jebote, kad bi neko došao do snimka bezbednosnih kamera, umro bi od smeha. Trčim, navodno. Ali shvatam da mi se sve vrti i polako gubi signal. Jebote, jel’ moguće da je to to? Gledam smrti u lice. Da, ovako bi stvarno moglo da se završi.
Spoiler alert: nije se završilo. Bilo je još gore, samo malo kasnije.
Predivan zvuk. Dva akorda i dilej koji čini da sve savšeno kasni, da znaš šta se sprema ali si potpuno razoružan, bespomoćan da uradiš bilo šta osim da pustiš neku mitsku kišu da pada po tebi, dok ti pred očima prolaze samo najmirniji skrinsejveri. Predao si se i to je verovatno najbolja stvar koju si uradio u poslednjih oduvek. Somersault.
Outside the door the world’s alive
I’ll stay and hide on the other side.
Divno plavo svetlo. Divna tema, jedinstvena po tome što te podseća na ne možeš ni da se setiš niti nabrojiš koje sve omiljene bendove i momente, samo što nije ni iz jedne druge pesme osim ove. I onda se uz par nožnih pritisaka po pedalama na tebe sruči ceo ostatak sveta, ali nekako tromo i mekano. Soundtrack za poraz koji prija zato što si ga na neki neobjašnjiv način prihvatio. S jedne strane nikad mi ništa apsurdnije nije palo na pamet, ali sa druge – stvarno je takav osećaj i stvarno toliko prija.
Inače, ona dva akorda sa početka su pljunuti intro za Tehnologiju od Block Outa.
U tom rastajanju od života mi je palo na pamet da zapravo kako god okrenem, dobijam. Ili ću da preteknem i stignem gde sam krenuo, ili ću da se srušim, pa će neka hitna da me negde odvede. Nekako sam se domogao B27, na kom je uredno pisalo da je izlaz zatvoren. Avion je tu, ali je pristupni most odvojen i vrata su zatvorena. Tip koji tu radi izlazi iz fingera, i obraća se holandskoj porodici sa troje dece koji su isto zakasnili, samo pristigli tik ispred mene. Žao mu je. Ja kukam, molim da uradi nešto. Avion je tu… Jeste tu, ali jednom kad zatvori vrata, to je to. Ali kaže da pređemo na šalter dva gejta odatle, da će probati da nas rebukiraju. Taman u tom trenutku počeo je da izlazi sav znoj od malopre.
Holandska porodica će nekako stići do Bukurešta u koji su preko Beča naumili, samo preko Frankfurta. Kakva je situacija za mene? Staviće i mene na let za Frankfurt koji poleće za nekih 45 minuta, jedino što na letu od Frankfurta za Beograd nema mesta, pa ću morati da budem na stend-baju. Odnosno da se nacrtam tamo i molim boga da se neko ne pojavi. Pa dobro, to je bolje nego ništa. I da, tip je apsolutno svestan da ne kasnimo svojom krivicom, ni mi ni sad već jedno desetak ljudi iza nas, te će probati svima da nađu zamenske letove. Vidiš kako sve može i prijatno i normalno. Uz malo sreće, eto mene u Beogradu u 13:20. Javio na poslu da su se stvari dodatno zakomplikovale. Vreme je da se obaveste i najbliži.
– Let za Beč… propustio. A i bolje, ionako bih ga popljugao u Beču.
– O, bože dragi. Samo neke komplikacije.
– Ali me se Niki seća iz Ciriha!
– Lavizindier!
– Gledaj, ja imam čips, malo ajs tija, po jedne čiste gaće i čarape. Izdržaću duže nego Azovstal.
– Tako je mislio i Tom Henks, pa ništa.
– Fuksa ga nije čekala!
– Istina. Okej si, nisi se previše smorio?
– Dan je tek počeo, Nešo. Polako sa očekivanjima.
– Austrija Klagenfurt – Sautempton 19-21 ja, pa ti vidi.
– Sad nam kapetan kaže da ćemo čekati još 15-20 minuta, radi samo jedna makina koja izgura avion sa gejta u rikverc na celom B terminalu. Verovatno mašim konekciju u Frankfurtu.
– Hahaha, spektakl.
– Sve zato što mrze Srbe.
– Pu, ustaše.
…
– Stig’o šleper, idemo u rikverc!!!
– Idevozauvozupijanismoskroznaskroz
– Moram da se zagasim, živela Srbija, možda stignem negde danas.
Znam ovaj vrisak. Bogami, uspeo si u životu kad shvatiš da raspoznaješ tuđe vriskove. Ovaj pripada majoru Kongu. Odnosno Slimu Pikensu, kada major Kong uspešno otvori vrata odeljka za bombe i zajaše atomsku bombu ka kraju civilizacije. Njegov vrisak je sve što se čuje sa razglasa.
– Thank you.
Aplauz i naglašeno odobravanje. Jer posle pet pesama imamo Nikija koji nam se po prvi put obraća. Dve reči, malo li je. Taman toliko je stalo između urlikanja jednog poremećenog vojnika i zvuka nuklearne eksplozije koji je usledio na semplu. Kreće himna kraju sveta. Clean intro pa najprljavija a gotivna distorzija. Famine Asylum. Daju mu ga za sve pare. Ne, stvarno, za bend koji toliko voli da ističe besmislenost sveta u kojem živimo i koji je praktično ceo poslednji album posvetio skoro pa nadi da nam dolazi kraj, ovolika energija sa kojom sabijaju ovu pesmu je što se mene tiče i više nego dobrodošla, samo možda malo zbunjujuća. Ili možda oni znaju nešto što ja ne znam? Jer, kako pesma kaže: „Face the facts: Existence hurts existence.“ U stvari nema tu šta da zbuni, sve je jasno posle druge strofe i drugog refrena. Ipak je to bend koji je na majice stavio „We do in all honesty hate this world“, odnosno citat Maršala Eplvajta pre njegovog i masovnog samoubistva članova njegovog kulta.
Aerodrom Frankfurt, 10:06 – 11:49
– Ima još sat i po do leta, što će reći sat do bordinga, što će reći nema nikog na šalteru na gejtu. Odo’ po brecl, pa da džedžim ovde. Gladan sam neviđeno, ali moram da budem prvi u redu kada se ovde neko pojavi, da iskukam da me stave na let.
– (rockon)(rockon)(rockon)(rockon)(rockon)(rockon)(rockon)
…
– Dobijam bording. Ima bogaaaaaa. I’M COMING HOME!!!
– Yay! Bravoooo!!!!!
…
– Hahahahaha. Pokvarila su se vrata za izlazak iz terminala u autobus i nas još jedno 6-7 poslednjepreostalih ne može da izađe.
– Pa jeeeeeeeeeboteeeeeee
– Iiiiii proradila!
– Trsh trsh trshhhh.
– Došao neki Safet Sušić i od spolja ih prekorno pogledao.
…
– Nije prošao bording pas na skeniranju, još uvek ne mogu da prođem. Agent Lufthanze otkrio da ja baš i nisam komplet rebukiran, nešto su dropnuli u Amsterdamu, pa ispada da nemam kartu za let. Pokušavaju da reše. My man made a few calls. I rukom mi otvorio da izađem. Dal’jetosudbinail’koznaštalije. Spoilers ahead: ušao u autobus.
– Pe jebote jel moguće! Svaki korak šok!!! Jesi u avionu? Veži se za radijator!
– Sanjam da će mi odnekud naići đubrulja od jutros iz Amsterdama, što nije htela da me pusti. I da će me izbaciti. Ali seo sam na 5C i vezao se. Od sad ne razumem nijedan jezik i ništa ne potpisujem bez advokata.
– Dupe superlepkom za sedište.
Kakav zvuk ima ova pesma. Svaki put kad je slušam nešto drugo mi iskoči u prvi plan: ritam, ili dropovi i semplovi pred refrene, ili upornost sa kojom gitara i distorzirani bas voze, kao neki metro bez putnika, koji se u mraku probija kroz kilometre tunela, duboko ispod nekog sjebanog grada, gde ne znaš gde je gore, tu dole u utrobi ili gore gde život navodno stanuje; pa i ona tema koju Dojl svira kroz refren, i ona zvuči kao neko jadikovanje, možda i kao zvuk škripe točkova tog naizgled besciljnog voza u krivinama (nije besciljan, ide do kraja). Ili ono što Niki peva. Say Less. Sada i ovde nema detalja, nego je sve u jednom. Ili možda stojim preblizu? U svakom slučaju, rokaju i glasno je. Ako si došao da ne misliš ni o čemu i budeš u miru, na pogrešnom si mestu. Meni sve ovo neverovatno prija.
Frankfurt, let LH1406, avion na pisti, 11:54 – 12:27
– Nećemo poleteti još pola sata, sad kaže kapetan. Somethingsomething aerodrom sporo ukrcava prtljag, problemi sa vojnim vazdušnim prostorom, new flightplan, ali imamo još sat i 20 da poletimo, posle čega gubimo dozvolu i sve mora iz početka. „It’s out of my hands, unfortunately.“
– Ja ne verujem! Pa hazard je putovati igde avionom sada!
– Skroz. Totalni razguz.
…
– 130 komada prtljaga čeka na utovar, ali nema šljakera da stignu. Koferi stoje na pisti pored aviona. Nama vreme za slot za poletanje ističe, pa ćemo videti ko će da pobedi.
– Pa letite bez prtljaga.
– Ja sam za, sve moje je sa mnom.
– A šta si na poslu javio?
– Sve je OK. Javljao sukcesivno, rekli mi da uzmem bolovanje, da se ne stresiram više nego što moram. Sad, to je za danas. Kako je krenulo, nisam više siguran da će se sve ovo završiti danas.
Pita nas kako smo. Lik pored mene kaže: „Could be better.“ –„Yeah.“ Štimuje gitaru i ne deluje kao da ima nekoliko super viceva za nas. Gleda u štimer i priča o tome kako mu se čini da ne postoji ništa što nije krenulo po zlu na ovoj turneji. Ali kako god, tu je sada i priča sa nama. Kreće sledeća stvar. Get Well. Ovo je verovatno muzički najjednostavnija pesma koju ćemo večeras čuti, što ne umanjuje njen destruktivni potencijal po psihu. Možda je u tome cilj, kad si na pola puta i nikako da se odlučiš: možda ipak moraš da srušiš sve do temelja, pa tek onda da izgradiš nešto bolje. Prodavali su super majice ranije, gore stoji „Nothing“, dole „Get well“, a u sredini slika hrpetine tableta. Sad ih više nema, rasprodate.
There’s gotta be a place
To escape from the rain
But I can’t find it, can’t find it.
Frankfurt, let LH1406, avion još uvek na pisti, 12:49 – 13:45
– Još nismo poleteli, nije bilo radnika da ukrcaju prtljag. Svi smo u avionu, a kapetan kaže da nam uskoro ističe slot za poletanje. Tako da ne znam kad ću kući.
– Svašta, ti nemaš kofer, imaš ranac. Valjda će nešto biti…
– Pa jeste, ali neće da polete dok ne ukracaju drugima stvari.
– Dokle će? Jel’ će da vam daju neku klopu?
– Dali su nam vodu. Mogu samo još čokoladicu da nam daju. Ali verovatno neće sve da ispucaju ovako rano.
– Jel’ može da se klopa bar nešto?
– Mogu da poručim picu možda. Ili Peca ako može da mi donese boraniju iz Oskara časkom.
– Dobro bi bilo…
– Njima pas mater švapsku!
– Nemoj tako, dali su nam po čokoladicu u međuvremenu.
– Nek si je ture u dupe, da im bude slađa!
– Čekaj, krenuli smo u rikverac.
– Odakle?
– Sa parking mesta na pisti. Samo da majstoru ne blokiraju retrovizor.
– Aerodrom?
– U Frankfurtu, idealni uslovi za let. Deca vrište po aviJonu.
– I za vurstove! Naša ili njina?
– Kanonski nepriznata.
– DOKLE VIŠE VAS DVOJICA
– Ti, odmaraj!
– Ni ja nisam papala…
– Solidarnost na delu.
– Jel’ si još u Frankfurtu?
– A jok, odustao sam pa sam sad kod Merošine.
Ima nečeg šarmantno poletnog u nekim njihovim pesmama, a što je kada se uzme u obzir kontekst ili poruka koju donose, krajnje kontraintuitivno. Ova je baš takva. Downward Years to Come. „Idem na streljanje i super ću da se provedem, jupi-jee“, sve ti nekako veselo. Evo, i Niki baš lepo desnom rukom maše u ritmu dok ide onaj deo sa snerom posle refrena, uživa čo’ek. Ne samo on, eno, i Kristina sa mašnom u kosi đuska u svom delu bine, onaj bas je tu negde kao ona, ili malo veći od nje. Šta da kažem o ovoj pesmi što nisam već mislio?
Stvarno, s jedne strane fascinira me koliko je vedro sve ovo, što je nekako razoružavajuće neobjašnjivo, uzimajući u obzir koliko lejera depresivnosti stoji u njihovim pesmama. A opet, teško je. Ne znam koliko bih reform torte odjednom mogao da pojedem.
Frankfurt, let LH1406, još uvek na pisti, 12:43 – 13:44
– Šta kažu krvnici?
– Počeo utovar pre nekih 15ak minuta. Ali ne znam šta će biti ako promašimo slot. Plus, ima i neko pravilo koliko dugo posada može da bude u rotaciji pre nego što mora da dođe nova. Doduše, to ne pominju, to ja…
– Pssssssst.
– Jeeee, zatvorili smo vrata!
– Ne smem da se radujem!
– Sada je sve u božijim rukama!
…
– Aha. Prtljag je ukrcan. Ali smo izgubili slot. Sad čekamo kontrolni toranj da nam daju novi. Ni na to kapetan ne može da utiče.
– AaaaAAAAAAAAA!!!!!!!
– Ima ona fora da ako kasniš više od tri sata, dobiješ neku odštetu. Ali ima da me izodbijaju ko fliper: „A ne ne, vi ste krenuli iz Amsterdama? Beča? Frankfurta? Beloljina?“
– Kad bih iskopirala sve tvoje „vesti“ od danas jednu iza druge, bio bi jasan full extent of misery that is travel nowadays.
– Puliceru, spremi se.
…
– Možda ćemo uključiti motore za 12 minuta. But then again…
– Šta kaže makina?
– Čekaj, krenuli smo u rikverc. Prolomio se aplauz.
– Ahahhahaha, držimo fige!!!
– Ja bih se sad odjavio. „I’ll see myself out.“
– Vidimo se brzo! 🥰
Kakav divan zvuk. Soundcape za ono jedno predveče na moru koje čak nije ni na kraju poslednjeg dana pre povratka kući, ali svejedno, spucala te seta i već ti nedostaje sve što gledaš, čuješ i mirišeš. Elegični pasaži, nedokučive aluzije u tekstu (meni barem), ali opet – sve razumeš. Kraj je blizu. In Blueberry Memories. Dojl peva tercu, super izlazi. I bubanj se raspištoljio. „Paradise is always somewhere, Paradise is somewhere else.“ Teško je sa svim tim dilemama u glavi znati da ne može bolje, da si na pravom mestu, ne diraj ništa, pokvarićeš. I budućnost i prošlost kao da su uvek bolji od ovog sada. A i za lošijim se može biti setan.
Frankfurt, let LH1406, još uvek na pisti, ne znam više koliko je sati
– Sine, ono naše sa Bečom i Cirihom nije ništa za ovo.
– Trebalo je da ideš po blagoslov pre puta!
– Da ga jebeš, u pravu si.
…
– Majstor ubacio u rikverac, idemo. …Negde.
„Poslednja za večeras.“ Mogu da se nadam koliko hoću da nije, ali deluje mi da ne laže. Zakivanje na bubnju i ono epsko propadanje gitare. Dobrodošli na početak kraja sveta. April Ha Ha. Bog te jebo, koliko je ovo velika i teška pesma. Pa ne, stvarno, samo ova tema koju Dojl svira je već dovoljna da te pošalje u krevet, kao: „Odustani, nećeš svirati niti čuti ništa bolje od ovoga danas.“ Strofe kao da te smekšavaju, spremaju za nekakvo spavanje, samo da bi shvatio da refrena ni nema, jer te ona hipnotišuća tema ponovo uhvati pod svoje. „The storm is heard only by peace.“ I kako se sve lepo primiri i pripremi te za onaj sunovrat vodopada u koliko duboku, toliko smirujuću vodu. „Isn’t it strange watching people try and outrun rain?“ Gotovo je i tu se ništa ne može, osim da se od srca aplaudira. Op’, evo je trzalica. Fala lepo.
Gotovo je jer ide muzika is razglasa. We’ll Meet Again, Vera Lynn. Haha, to je beše sa kraja Doktora Strejndžlava? Genijalno. Pesma koja se proslavila kao sredstvo dizanja morala u Drugom svetskom ratu, toliko da je BBC početkom hladnog rata otkupio prava i postavio je za ključni deo plejliste osmišljene da motiviše stanovništvo do 100 dana posle eventualnog nuklearnog napada. Tako nešto sam negde pročitao. Koliko je genijalno što se film čiji kraj niko ne bi preživeo završava tom pesmom. Vidimo se nikad, čujemo još manje. Spajk Miligan je predložio Kjubriku da iskoristi tu pesmu na kraju.
Tapšem prašinu sa sebe. Šta mi se to desilo? Emotivni razguz u sat vremena, eto šta. Prvo mi se činilo da bih mogao još sat vremena, sad mi deluje da bolje ne. Nisu lagane pesme, ni u kom smislu. Kod kuće mogu da pustim sve albume u nizu, ali uživo baš zvekne. Umori i fizički i emotivno. Ispljune te takvog, ali znaš da si bio na velikom mestu i da će ti to puno značiti.
Surčin, 15:19.
– Sleteo.
Inače, ono što je Niki pomenuo da je gomila stvari bila kako ne treba… Ispostavilo se da nije preterivao. Par dana posle koncerta izbacio je sliku sebe nakačenog na infuziju u hitnoj negde u Belgiji, uz stvarno divan komentar i zahvalnost mnogima na raznim stvarima, ali i podatak da mu je to drugi boravak u hitnoj na turneji usled neopisivih bolova od kontuzije grudnog koša koju je zaradio kroz dugotrajnu upalu pluća. Izgleda da je evropska turneja od šest nedelja samo sedam nedelja posle prethodne petonedeljne evropske turneje bila malo preambiciozna. Ali od nečeg mora da se živi. Meni ovaj čovek treba živ, pa makar ni iz narednog pokušaja ne došao u Srbiju.
Legenda:
Iva
Ivan
Mama
Tata
More Stories
Long hard road to Urania
Moje omiljene 94 pesme o suicidu
Turnstile Love Connection