May 17, 2022

Ništa o svemu

 

Prva je kuga došla tiho, nezvana, sama

 

Plutamo bez cilja i pogona, kormilo ne radi, nema vetra. Gusta magla pred očima, u svim pravcima.

Dole je drugačije. Ispod su oblaci svetlo zeleni, još uvek ne toliko gusti, ali biće.

Nemam nikakvu kontrolu.

Dole se sve lepo vidi, ko hoće da vidi, ali ja ne mogu da gledam i da sa unutrašnje strane simsa na kojem sedim vidim asfalt, ulicu, drveće koje je već ozbiljno olistalo, parkirana kola i nigde nikog živog. To ne vidim jer ne gledam, jer glava ne radi. Sedim na unutrašnjoj strani simsa i osmatram. Gledam umesto toga napred i gore, negde ka istoku i brdima zbog kojih Dunav tamo kod Višnjice na kratko skreće levo. Kao što sam i pre 21 godinu isto ovako u aprilu gledao, tražio avione koje nikad nisam ugledao, osim što sam ih nekad noću čuo. I džaba je sada ono što je vidljivo, kad je sve što vidim ta neka gusta magla. Ovde su najlepša najgora proleća.

Ne daju nam da izađemo. Za sad sam samo u nekom tupom šoku od toga. Nadam se da ću jednog dana naći način da ih zbog toga mrzim.

Video sam mamu i tatu pre neki dan. Ono, ne na ekranu, nego baš uživo. Kupio sam i odneo im potrepštine, samo što im ovog puta nisam samo predao kese na vratima, nego sam pristao da uđem. Sedeo sam na drvenoj hoklici, sa maskom preko lica i gumenim rukavicama na rukama, gledao tupo. Ispalo je da su oni mene tešili.

Mi mlađi još i smemo nešto kao i mrdamo, bar do policijskog časa. Ne podnosim to zatvaranje, barem onoliko koliko sam se kao mali plašio kraja programa na oba TV kanala.

Nisam dobro, uopšte nisam dobro.

Kuga je sasvim tiho ali u ujednačenom ritmu pokucala na vrata. Bilo je vesti o tome nečemu što je tamo po Kini kosilo ljude. Bilo je možda malo neprijatno kada su na tivatskom aerodromu onu jednu Azijatkinju koja je sa nama doletela odveli u stranu i zadržali, jer mora da je tako kosooka iz Kine, a odande je i taj neki virus ili šta li je. Mada je bilo lakše misliti da neće nas, jer nas troje smo ionako kao neko ostrvo u odnosu na ovaj svet, pa još i na kratko na moru u begu od februarskog Beograda. Posle toga, kad je Maja raspustila celu kancelariju i poslala nas da radimo od kuće, ispostaviće se celu nedelju pre uvođenja vanrednog stanja, mislio sam da je to krajnje preterano, ali opa, ne moram u kancelariju i mogu da završim štošta po kući, I’ll take it.

Sad, ta kuga je zapravo jedna kranje individualna stvar. Iz svakog bića, iz svakog društva, ona je izvukla esenciju i upravo se tako ukazala. Tamo gde „nemaš ti šta da razmišljaš, mi ćemo to za tebe“, ljudi su morali da sede po kućama, a država im je organizovala dostavljanje namirnica i lekova. Tamo gde je to bilo nepojmljivo, nešto je ostalo ograničeno, a ono osnovno se moglo. Kod nas je više otišlo linijom „nemaš ti šta da razmišljaš jer ni mi nećemo“. Kako se spremiš, takav ti život. Pitali su nas ko da nas vodi, ne jednom, i svaki put smo rekli šta imamo. Zato imam problem sa tim na koju stranu da okrenem svu ovu ozlojeđenost: nisu samo on i oni krivi, nego i svi koji su za njega i njih, a izgleda da su svuda okolo.

Svaki put kad dignem glavu i vidim onu maglu kako se sleže, setim se da je najgore što nemam kud. Nigde da se okreneš kad ne možeš da izađeš, ni sa kim da pričaš kad misliš da si sam. Ništa ne valja niti može da se popravi kada nema tebe samog. Tu sam i tada naišao na Ništa.

Što gora tragedija i teža priča, to su veće šanse da iz nje izađe strašan bend.

Dominik „Niki“ Palermo je godinu dana mlađi od mene. Kensington u kojem je odrastao opisuje kao prilično mračan i sumoran kraj Filadelfije. Pa ipak, svestan je da je bio u dosta boljem položaju od mnogo svojih vršnjaka. Istina, oca retko da je viđao, ali kako kaže: „Mama se trudila i radila po dva posla da bismo imali šta da jedemo. Imao sam drugare kojima je odsustvo očeva bilo najmanji problem, jer bi zaticali majke da se bodu ili puše krek po kući. I opet sam uspeo da dospem u nevolje i zloupotrebim to što sam imao, što samo pokazuje koliko sam bio sebičan. Na kraju sam prošao prilično jeftino. Mada znam za mnogo njih koji se nisu izvukli, bilo da su ostali robovi heroina, prostitucije ili nasilja, odnosno koji nisu imali nikog da im kaže: „Dosta, bre“, barem nikog osim onog ko im je stavljao lisice na ruke.“ E sad, to jeftino prolaženje je relativna stvar. Za nekog je dve godine mnogo, ali šta je dve godine tvorze kad si inicijalno osuđen na sedam?

Niki je bio mali korovac koji je pravio sitna sranja sve do momenta kada u nekom fajtu sa nekom rivalskom bandom nije izbo nožem nekog. I danas tvrdi da je bilo u samoodbrani, ali je zvanično okarakterisano kao pokušaj ubistva, i u kombinaciji sa prethodnim dosijeom dobio je sedam godina. „Sedam puta sam se tukao u zatvoru. I u to ubrajam i par puta kada su me par likova samo izubijali na bum. Pet tuča desilo se u prva tri meseca, kad sam služio u Kamdenu. Prvo te na nedelju dana stave u nešto u suštini između čistilišta i septičke jame, kavez u kom ako si zavisnik imaš da preguraš krizu, a ako si pod nekim virusom imaš da ozdraviš pre nego što te prebace među opštu populaciju. Pošto sam bio tu zbog pokušaja ubistva, bio sam u kavezu sa nasilnicima i silovateljima. Tako mi i treba. E, poslednjeg dana su tu bacili nekog klinca koji nije prestajao da plače, što je užasno išlo na nerve svima i svi su urlali na njega. On je non-stop ponavljao: „Zašto sam ovde?“ Stražar mi je posle ispričao da je klinac imao 18 godina i da je izašao jedno veče u neki klub urađen od džointa natopljenog PCP-jem i video svoju devojku sa nekim tipom, prišao mu i upucao ga u glavu, na mrtvo. Ispostavilo se da je tip bio rođak njegove ribe. Bio je toliko urađen da kad su ga sutradan panduri ubacili kod nas, bukvalno ničeg nije mogao da se seti, samo je plakao. Prva scena koju sam video kada su me odatle prebacili u glavni blok bila je kako nekog drugog klinca nabadaju čarapom u kojoj je zamrznuta limenka, bukvalno su mu otvorili facu. Tako da sam prilično brzo shvatio gde sam i gde ću biti. Jednog od prvih dana su mi ukrali cipele, pa sam otišao da ih vratim, da bi me tri lika isprebijala. Delio sam ćeliju sa jednim matorim crncem i odmah mi je rekao: „Bolje skini čarape i ostani bosonog. Stalno ćeš biti u tučama, ako si bos noge će ti bolje prianjati za pod, inače će te odmah oboriti.“ I sedim tako i razmišljam u mraku, i bukvalno i u glavi: treba da preživim. Dobio sam sedam godina, minimum za uslovnu su dve, ali uz moj dosije ne ginu mi četiri do šest. I ne znam kako da opišem taj osećaj, kad vidiš šta si video i shvatiš kako će ti izgledati život. To mesto te nauči toliko toga o tebi. Ali i kad sam posle dve godine izašao, samo sam nastavio da pravim sranja. Jedva sam dobio neki posao, prao sam sudove, ali mi je za život trebalo više para nego što sam tamo zarađivao, pa sam ponovo počeo da dilujem kokain. Zatvor me je zapravo samo napravio boljim i opreznijim kriminalcem. I tako sam proveo jedno dve godine, sigurno. Nisam odjednom stao. Nisam prestao ni onda kada mi je službenik za uslovni otpust banuo na gajbu, a meni u ormanu kokain u vrednosti 2000 dolara i prangija. Gledam se u ogledalu, kao što sam se gledao u zatvoru, i mislim se: „Šta bre radiš, jebote?“ I ne sećam se nekog posebnog momenta kada sam shvatio. Ali sam uspeo da prestanem. Sve. Počeo sam ponovo da se zaljubljujem u stvaranje muzike. I shvatio da postoje opcije. Video sam kroz godine mnogo prijatelja i rodbine koji su upali u kazneni sistem, većinom zasluženo. Ali sistem je paukova mreža. Jednom kad te uhvati, ne pušta. Jedna greška odvede te u ceo život mučenja. Zatvorski i sistem uslovnog otpusta u Pensilvaniji su rotaciona vrata, samo te nameštaju da propadneš.“ I eto, muzika ga je prenula.

Nothing is ever as cool as it seems, ever.

Naravno, to da se sve nekako magično preokrene, to ’oće tako na filmu. Nothing je u stvarnosti nastao tako što se Niki jeste ponovo našao sa jednim starim drugarom i jesu počeli da prave nešto što se dosta razlikovalo od HC dranja koje su ranije pravili, samo da bi taj tip poginuo u saobraćajci. Niki se odselio u LA, ali je to kasnije nazvao verovatno najvećom greškom koju je mogao da napravi. Vratio se tužan u Filadelfiju, grad koji je mračan, turoban i pun podsećanja na sve nizbrdice, ali i grad koji zna. „It’s an amazing place for inspiration. How do you not draw out some sort of sadness from this fucking place?

Nothing su izdali par EP-eva, pa onda i prvi album tamo negde 2014. Ne da sam ja za to tada znao, naravno. Nikakva pažnja i uspesi nisu stigli preko noći, ali ko se zanimao imao je šta da čuje i reputacija se polako uspostavljala. Shoegaze, post-hardcore, post-shoegaze, post-štagodhoćeš, pravili su nešto što je imalo smisla. Drugi album je trebalo da bude čudo, imali su ozbiljne pesme, i što je najvažnije, imali su novi ugovor za dva albuma sa izdavačkom kućom koja ih je stavila u centar svoje pažnje i sve je bilo divno. Bila je 2015. i u svetu se događalo sve što se i inače događa. Martin Škreli je, na primer, špekulisao sa akcijama i smislio fantastičnu šemu po kojoj je njegova kompanija kupovala licence za lekove čiji su izvorni proizvođači bili likvidirani a niko nije pokupio njihove licence. Jednom u posedu tih licenca, bio je u poziciji da diktira cenu ovih lekova. Naravno, to što su te licence bile ostavljene da se suše pre njegove dosetke značilo je da se radilo o marginalnim medikamentima, ali u svakom kukolju ima žita. Jedna od licenci odnosila se na Daraprim, lek koji se od 1953. koristio protiv malarije i određenih parazita, ali koji je spletom okolnosti postao deo terapije za jedan broj HIV pozitivnih osoba u Americi. Škreli je septembra 2015. cenu Daraprima povisio pedesetšestostruko, sa 13,5 na 750 dolara po tableti i jednim potezom unazadio mnogo ljudi koji su već u dovoljnom kurcu. Javnost ga je osudila, ali je sve bilo po zakonu. Martin Škreli je, ispostaviće se, bio i tihi partner, odnosno finansijer Collect Records-a, baš kuće čija je Nothing taman trebalo da postane prva perjanica, i za čije pare su taman završili snimanje toliko bitnog drugog albuma. Niki je uradio pristojnu stvar i izašao iz ugovora, s tim što je to značilo da ostaje i bez snimljenog materijala. Ima super mali dokumentarac o snimanju tog albuma gde se vidi gradacija očaja i uzaludnosti, ali i trijumf kada im materijal ipak biva ustupljen i bend ide nazad u (simbolično) Relapse Records da ugovore izdavanje albuma, žovijalno razvaljeno mamurni posle noći slavlja. Zapravo je super u toj sceni što ih je u kolima u startu samo trojica od četvorice, a u kancelariju dospeju samo Niki i Brendon Seta. „We just miss Kyle, [he’s] throwing up in the parking lot.

Drugi album je bitan i zbog još nekoliko stvari. Nešto pre nego što će ući u studio, a posle koncerta u Ouklendu, neka NN ekipa rmpalija je zaskočila Nikija dok je bio sam i pakovao opremu. Hteli su da „pozajme“ njegov telefon i još nešto, opirao se i završio toliko isprebijan da su mu u bolnici tretirali nekoliko fraktura, zašili ušnu školjku nazad na mesto i objasnili da su povrede glave najverovatnije takve da je zaradio hroničnu traumatsku encefalopatiju, degenerativnu bolest mozga koja se jedino potvrđuje obdukcijom, ali koja je u suštini doživotna. Oporavak od povreda je potrajao, u studiju je još uvek povraćao između tejkova. U istom periodu je izgubio oca u bizarnoj saobraćajnoj nesreći. Tired of Tomorrow. Tako se zove jedan neverovatan album koji su na kraju on i Nothing poklonili svetu.

It seems kind of absurd how many awful things can happen to somebody consecutively.

To što sam se tako očajno osećao, pa nije to ništa neverovatno i neviđeno. Imam ja svoje uspone i padove, raspade i ponovna lansiranja. Nekad čak mogu i da ih predosetim. Proleće 2020. bilo je drugačije jer po prvi put da me ubiješ, ali nisam uspevao da se setim nikog ko bi mogao da mi pomogne. U teoriji – da, ali je zatvaranje koje nam je bilo nametnuto izbrisalo sve opcije i ostavilo me samim u glavi, pa još potpuno šokiranim i friznutim. Svet mi se pred očima sveo na dve sobe i još nešto malo kvadrata, pa iako sam tu bio sa dve osobe i jednim psom koje najviše volim na svetu, baš osećaj da moram da se držim i ponašam normalno zbog njih me je samo još više jeo. Nezvanično i iza scene, naravno. U sebi sam o sebi mislio sve najgore. Da sam neadekvatan, nedovoljno dobar, feleričan, bolesno nesiguran. Možda bih ponekad i pronašao i nekog krivca sa strane za to moje stanje, ali na kraju svakog dana ili trena u kom sam o stvarima promišljao, rezultat je bio isti: ja ne valjam.

Šta se promenilo? Opet, ništa odjednom. Nisam se probudio kao nova osoba. Ali jeste postojao jedan bitan momenat. Video sam taj jedan spot, neko ga je šerovao na fejsbuku. Nisam ranije čuo za njih. Nothing, pesma Eaten by Worms. Gledao sam ga jednom, pa još jednom, pa još nekoliko puta. Dve stvari su se posle toga desile. Prva je da sam počeo da tražim, slušam i gledam sve što sam mogao da nađem o tom bendu. Bukvalno sam se zalepio za njih i ne sećam se kada mi se to poslednji put desilo, da toliko odlepim za nekom (uslovno rečeno) novom muzikom. Druga je da sam konačno shvatio da je u redu predati se. Smeš da odustaneš. Smeš. Jeste, to je ono najgore što te je od kako znaš za ovog sebe najviše plašilo, ali u odgovarajućim okolnostima predaja može da bude spas. Sonično, to je onaj momenat opšteg magičnog puštanja u Bent Nail-u (a ima li nešto što beskorisnije i u stanju da čoveka više izbaci iz takta nego ekser koji ti se iskrivi i sva simbolika koju donese?), i onako oslobađajućeg ponavljanja „If you feel like letting go“. I to je pandan onoj genijalnoj sceni iz treće epizode Band of Brothers, kada Spirs kaže preplašenom Blajtu: „Tvoj problem je što još uvek misliš da ima nade i da ćeš preživeti.“ Uzaludno je očekivati išta drugo. Sve nas na kraju čeka neki Majkl Džekson da nas vodi kući.

Dopingovao sam se Nothingom. Udomljavao sam novu muziku i spasavao sebe. Pesmu po pesmu. Svašta sam naučio. Evo, na primer…

Vertigo Flowers je fenomenalna pesma, tako pevljiva i prolećna, a takav beton ostavlja u stomaku,  posebno sa onim genijalnim „Watch out for those who dare to say that everything will be okay“.

Abcessive Compulsive Disorder, pa može da je čuje ko kako naginje, ali ja mislim da se tu sve vreme radi samo o jednoj osobi, onoj u čijoj se glavi budiš i u čijem telu na kraju ideš da spavaš, sa različitom dozom želje za buđenjem. „You know me and you know I am not well. I always knew I’d eventually hurt you.

Nineteen Ninety Heaven je toliko divna pesma da bih se zaljubio u nju i sa 17 i sada.

Zero Day i ono padanje koje dođe sa „emotionless“, koje odiše istom izvesnošću o nailazećoj propasti kao i scena ukrcavanja u avion u Kosi, i kod mene izaziva obuzimanje istom jezom kao kada slušam završna četiri minuta Vranjkovićevog Tajnog života suterena, na primer.

Blue Line Baby, kad se potpuno izgubiš i ne znaš ko priča u prvom licu, on, ona, oboje naizmenično, ili ono četvrto. Slušaš i uživaš jer te zaposedne ista ona izvesnost i neizbežnost kraja, ali ti je nekako lepo i ne možeš niti želiš da se mrdneš. Uspomene na vreme kada je radoznalost nadvladala strah od posledica. Ne tvoja, ne diraj; posledice su tebi namenjene.

Us/We/Are i konačno malo kontre, malo reakcije i krvi, pa makar bila naslikana iz tako pasivnog ugla. Nekad je sleganje ramenima samo to, a nekad je u pratnji uzdaha posle kog uradiš nešto.

The Carpenter’s Son i… Ma, samo slušaj pesmu i čitaj taj tekst, sve je tu.

April Ha Ha, zvuk koji hipnotiše, ali i spot sa onom perverznom dihotomijom The end is near / this will never end. Ma bravo, carevi!

Catch a Fade i opet ta neka blaženost, to topljenje od miline. Kad kaže „Feed me grapes“ dođe mi da zagrlim samog sebe. Sve prosto klizi u ovoj pesmi, pa i kad ti peva „I’ve known that praying is beneath me / But I’ve been talking to the ceiling for so long“, nekako znaš da će sve biti u redu (i prosto ti je drago što si takva budala).

Famine Asylum sonično kao Smashing Pumpkins na steroidima, ili ono što bi taj bend nužno bio da je 30 godina mlađi. Sa sve pozdravnim hvatanjem za šešir ka Dr Strejndžlavu, ali više uz „eh, kamo sreće“ emociju, što ti valjda odmah na početku bude jasno. „Send the bombs / We’ve had enough of us.“

Bernie Sanders, stvar koja je, što se zvuka tiče, verovatno najkuliji momenat benda. Totalni „dve muve jednim udarcem“ potez, jer je pesma svojevremeno prvo postala dostupna na netu onima koji prilože dokaz da su registrovani da glasaju na predsedničkim izborima 2020. A da, pesma nema ama baš nikakve veze sa politikom. Osim ako kokain nije politika.

In Blueberry Memories i genijalna ideja da u merch sekciji na sajtu prodaju peškire za plažu sa natpisom „Paradise is somewhere else“.

Blue Mecca, onaj ogromni zvuk, onaj tremolo… Pesma koju sam čuo u glavi negde na sredini odbrane disertacije, dovoljno da se zbunim i zaboravim šta sam ono beše pričao. Baš zbog onog „Yesterday is a long way down“ i pobedničkog osećaja zbog svega ružnog i tužnog što pamtiš, ali ako ga i vidiš, to je samo u retrovizoru.

Ask the Rust i ono ponavljanje „When did you find out you never made it home?“ Emrbouz Birs bi bio zadovoljan.

…I I Hate the Flowers i onaj spot, jebo te bog, onaj spot! Ili, što je neko pametniji napisao: nikad bolji prikaz anksioznosti i depresije. Kao da „Stop all the clocks in my brain / Clog all the veins and the drains / Build a coffin around this house / Dismantle the sun from the couch“ nije bilo dovoljno. Ne. „Live forever, no escape.“ Svi gorimo. Što više gorimo, to manja šansa da neko primeti. …I sve to prožeto prljavom distorzijom koje te reže i umiruje bol u isto vreme, onom vrstom zvuka koji su Bili Korgan i Buč Vig doveli do savršenstva na Siamese Dream-u.

I’m still the only one that has to wake up and look at myself, but I can at least say it’s much easier nowadays – and that’s good enough at this point.

Posebna je vrsta budale osoba koja očekuje čarobni štapić koji će joj rešiti sve probleme. Isto tako, nije još dovoljno patila osoba koja se makar ponekad krišom tome ne nada. Svaki dan je nova šansa da nešto krene po zlu. Cilj je naučiti da se podsmevaš tome.

U skoro pa redovnim ciklusima, pred svaki album Nothinga nešto krupno je moralo da se sjebe, i u najmanju ruku po jedan član da izađe iz benda. Nikad se nije počinjalo od nule, ali kao da se stalno počinjalo ponovo. Niki je jedini tu od početka i Nothing je njegovo glasilo. Ali Nothing ne bi bio takvo čudo da Nikiju u pravljenju muzike nisu pomagali takvi genijalci kao što su Nik Baset, Aron Herd, ili Brendon Seta. Posebno Brendon Seta. Čuda sa onako skromnim (u smislu stava, ne zvuka) vokalnim harmonijama i onim lejerovanjem gitara koja su on i Niki pravili bili su temelj, prizemlje, sprat i tavan benda. I onda se čovek od teške depresije 2019. povukao sa turneje, izašao iz grupe i rasprodao opremu. The Great Dismal, za sada poslednji album, prvi je koji je Niki napisao i snimio bez Brendona. Prokrastinacija je čisto mučenje: niko ne okleva jer mu prija, nego zato što nema snage da se pokrene. Kako je on našao snage da ponovo počne, ili kako je nalazio volje da to radi sve do sada? „Bend pomaže, kako god okreneš. Ali ja sam tu da sve postavim na mesto, od redosleda pesama na albumu do dizajna majica i odabira bendova koji idu s nama na turneje. Moram da se bavim nečim što mi je bitno, jer onog sekunda kad prestanem, glava mi odlazi na mesto gde ničija glava ne bi trebalo da bude. I to mesto je sve gore i gore.“ Negde je pomenuo da nije tip koji bi se samo jednog dana ubio. Opet, jeste pomenuo da je mnogo puta razmišljao o tome. „Sve što mi se desilo bilo je nužno. Svaka bolnička poseta, svaka tragedija, svaki trenutak sreće, sve je moralo da bih dogurao do mesta u kom mi je jasno šta pokušavam. Ceo štos sa ovim bendom je pronalaženje lepog u traumatičnom. Potpisivanje mirovnog sporazuma sa haosom i neizvesnošću, nastavljanje dalje kad stvari postanu sumorne. Radije uživati u sumornosti nego biti preplašen od nje.“ Nothing jeste daleko dogurao, od demo-tejp projekta iz ubogog podruma južne Filadelfije, koji je skoro pa pobedio suicid samo na bazi podbacivanja novčića, do obilaska sveta i pogađanja tačno onog mesta mnogima koji su čuli muziku. I to bez ikakve pretenzije, bez želje da se svet ili iko u njemu promeni. Nothing je isključivo Nikijeva terapija, pa ako se neko usput zakači – super, a i ako ne, njemu je svakako bolje. Bolje, u onoj meri u kojoj je to moguće. Za vreme lokdauna, bez prihoda od sviranja bukvalno mu je devojka pozajmljivala pare za kiriju. Nije imao para ni za lekove, pa je neke morao da prestane da uzima. Nothing je najnormalnija stvar koju je imao u životu? „Ne znam. Svaki put kad mi se učini da sve ide kako treba, nešto se odjednom promeni. Ni ne iznenađuje me to više. Još malo pa će početi da se radujem tome. Kao tip kojeg je oluja uhvatila u čamcu na sred mora, pa se dere na boga u fazonu: „Jel’ to sve što imaš?“ Ali da, ovo je najnormalniji život koji poznajem. Imam mali stan, imam devojku, imam psa. Sedim sa uvek otvorenim kišobranom, znaš?“

I’m still working on myself – it’s never a complete project.

Jel’ to bila 1985? Tako mi deluje. Moraću da proverim sa mamom kad sam poslednji put bio u Cirihu. Kod Nadice. To bi trebalo da bude onda kada sam završio het trik od: 1) zalivao baštu do iznemoglosti iako je padala prilično jaka kiša; 2) sipao jedno pola kile hrane za ribe u veliki akvarijum i branio se time da: „Ribice su mene zvale: Lazo, Lazo, mi smo gladne“; 3) doveo mamu do izuzetno snažne želje da me iscipelari dok se u radnji sa igračkama valjam na podu, očajan jer sam dobio samo jedan set vozova i samo jednu kutiju lego kocaka a vidi šta sve još ima; prodavačica je bila iz naših krajeva pa je probala da nagovori mamu da mi kupi još nešto; Teta Nadica je, sa druge strane, mudro primetila da je u Švajcarskoj udaranje deteta ozbiljan prekršaj. Nema više Teta Nadice.

Proleće je i sve je tako čisto u Cirihu: aerodrom, voz, ulica, reka, jezero i soba. Čistoća je skupa. Sve je tako skupo u Cirihu: prevoz, ručak, polovni diskovi i ploče i soba. Ali makar znaš šta plaćaš. Divnih stvari ima svuda okolo. Hodam nekim šetalištem na koje sam nabasao, pored rečice koja je toliko bistra da bi sasvim moguće mogla da se pije, u sred grada. Gledam neke ozbiljno velike ribe kako se održavaju u mestu kontra struje i love sitnice koje im površinom vode nailaze. Ili misle da love. Solidan životni model.

Ima divnih stvari po radnjama, možeš život ovde da opremiš lepše nego što si umeo da sanjaš. Samo što se kad izađeš iz radnje osećaš kao da si bogatiji za tačno onu sumu koju nisi potrošio (gledao si, nemoj da lažeš da nisi). Bogatiji, a ono dupla nula. Cirih je Minhen na nekoj skupoj drogi za stariji svet. Nisam pa ne znam. Grad odmerenog izgleda, prijatan ali i za nijansu dostojanstveniji i manje flashy od Minhena. Ali skuplji, dosta skuplji. Dobar život za one koji na to imaju pravo jer su imali više sreće na rođenju. Grad prastarih para. Nemoj, nije tvoje da znaš čije. Tvoje nisu svakako.

Nije to još bilo tog proleća kad su nas zatvorili, krčkalo se još neko vreme, negde s jeseni kad je postalo jasno da nas čeka još dug put do izlaza iz tunela (ako ga ikad i nađemo) sam tek shvatio da ne znam kad i ne znam gde, ali obećavam sebi da ću gledati Nothing uživo. Godinu i po dana kasnije izbacili su itinerer za prolećnu evropsku turneju, nije bilo naših krajeva na spisku. Možda dođu ponovo na leto, sačekaću, šta da radim. Onda me je jednog dana nešto na poslu iznerviralo pa sam odlučio da neću da gubim. Pogledao sam opet taj spisak i tražio koncerte koji padaju u petak ili subotu. Nemam slobodnih dana. Kad sam menjao posao, ostao sam bez nekih 16 dana odmora, i od tad moram da ih štekujem da bih mogao da putujem sa Ivom i Filipom. Tražim neki koncert do kog mogu da dođem uz minimalnu količinu odsustva sa posla, a da je negde gde su vizni režimi i vazdušni ili drumski koridori blagonakloni srpskom pasošu. Ima ovaj petak, 29. april. U Cirihu? Može.

Rote Fabrik je kompleks gle čuda fabričkih zgrada izgrađenih krajem XIX veka na obali jezera. Rote Fabrik je danas kulturni centar i tako se zove i zbog crvenih cigala od kojih su zgrade sagrađene, ali i zbog toga što su partije leve orijentacije bile te koje su od grada izdejstvovale da se napuštena fabrika pretvori u ustanovu kulture. Ima tu raznih stvari, putokazi usmeravaju ka galerijskom prostoru, kancelarijama, teatru, barem jednom restoranu i sali za koncerte. Još nije pao mrak i ima još vremena do predgrupe, pa mi je lepše da se šetam pored jezera. U toku su čas kajaka i čas jedrenja i sve je tako pitomo. Mimoilazim se sa novom basistkinjom i bubnjarem koji menja Kajla na ovoj turneji. Ne znam ja njih, ne znaju oni mene. Eron je izašao iz benda kad su završili američku turneju jer je dobio dete i ne želi više da provodi toliko vremena daleko od kuće. Kristina ga menja, ne znam da li za stalno ili samo za ovu turu. A Kajl pored bubnjeva u Nothingu ima i Night Sins u kojem peva i trenutno su na turneji u Americi. Pretpostavljam da je on još uvek u bendu i da ga sada nema samo zbog toga, valjda bi objavili nešto da su se razišli.

Iza ćoška nailazim na Nikija i Dojla, nešto se domunđavaju i izgledaju kao dva klinca koji planiraju neku sitnu štetu. Dižu glave ka meni i vide čoveka obučenog u jaknu za kišu sa logom njihovog benda. Jakna ima kamuflažni patern, pa dižem ruku u znak pozdrava dok im prilazim, bitno je ne nastradati od prijateljske vatre. Gledaju detalje na jakni. „Wow, it came out pretty good! You know I’ve never seen one of these before? Look at the sleeve print!“ I ja sam zadovoljan. Objašnjavam da sam je dugo čekao i vrebao svakog dana apdejte o statusu pošiljke, pošto je slanje bilo usporeno zbog pandemije. Nemam sad vremena a i malo je van konteksta da im ispričam anegdotu o prvom nošenju jakne, kad je Iva imala određenih rerezvacija oko toga što bih da obučem nešto kamuflažno, a mi u Hrvatskoj.

– Pa dobro, u Istri smo.
– Misliš da ne bode oči što si u vojnom fazonu?
– Ali vidi, nije nikakvo srbovanje, ima i ovu kao američku zastavu na leđima…
– Super, objasni im sve.
– Da, ali nije ni američka zastava, ima logo umesto zvezdica.
– Još gore.

Ono što mogu je da im kažem da mi ovo nije tek onako, neki koncert, nego da mi je baš bilo stalo da ih vidim.

– Actually, I’m not from around here. I flew into town for this. I’m from Serbia.
– Serbia? Oh wow! I’m actually trying to get us to play there. I wanted to come to Serbia for so long, but now I have a contact there, so we’re working on it.
– Really?
– Yeah, we’re trying to set something up for July.
– That’s amazing!
– Yeah, man. Trying to make it happen. There should be an announcement soon.
– But even if it doesn’t happen, you will be back to Europe in July? That’s great.
– Yeah, for sure! I mean, we’ll play shows in your area.
– I’m really looking forward to that. I know you played Croatia before, but I gotta admit (u pola glasa), I didn’t know about Nothing back then.

Uskače Dojl, kao jack-in-a-box:

– That’s OK, I wasn’t in the band back then!

Videćemo se kasnije, unutra.

Nema puno ljudi unutra, možda stotinjak. Oblizujem se pored štanda sa robom, omastiće se brk večeras. Jedino što nema nigde cenovnika, a bogami nema ni nikog ko se bavi prodajom. Predgrupa je The Waltz, simpatični Belgijanci. Počeli, završili. Nešto kasnije, opet kod štanda, eto onižeg dugokosog momka sa Nothing vunenom kapom. Vidi da se zanimam, obećava mi da ćemo sigurno sve završiti i da svega ima dovoljno, ali je sad u frci, pa najbolje posle svirke da uzmem šta želim. Dok sam se okrenuo, već je bio na bini i nameštao Nikijeve stvari. Skidam kapu na svestranosti i sposobnosti. Smešno mi je što mi je objašnjavao da može da prima evre, može i karticom, ali nema da vraća kusur u Swedish Francs. Nije važno gde smo, važno je da smo ovde. Idem ja napred.

Niki i Dojl prvi izlaze. Samo gitare i pedale. Neko predivno oticanje, zvuk koji nežno raste i nadolazi, preliva se preko tebe i potapa te. Što nisam uzeo da snimam ovo? Ma i bolje što nisam, ovo ne može da se uhvati, ovo tebe hvata. Koliko li je ovo trajalo? Minut? Pet? Ne znam. Kad se završilo počela je Hymn to the Pillory. Kakav neviđen talenat da nešto tako jezivo pretočiš u nešto tako poetično. Možda je jedini dokaz da je kazna imala smisla ako ti je dala nadu za rehabilitaciju. Mogu i nekad i treba da ti zatvore sva vrata, dok god su jedna negde ostavili otključanim. I think we’re far from home. Gledam i slušam, ne trepćem i ne gutam. I think we’re far from home, I think we’re far from home…

Nema se vremena za gubljenje na dalju introspekciju, to ćemo posle. Idemo odma’ u sledeći udarac u stomak. Downward Years to Come. Bitan je sadržaj, ali ako mu ne staviš pravi naslov, ćao. Ova pesma nije ni sa prvog albuma, ovo je još od pre prvog albuma. Opet gledam razrogačenih očiju, razmišljam o devojčici sa spota, razmišljam da li je ikad imala šansu, da li je iko ikad imao šansu.

Razgibavanje je gotovo, krećemo u 2022. Iz razglasa izlazi intro od Say Less. Čitao sam negde da su u nekom Brajtonu ili tako negde pre neko veče ljudi pevali zajedno sa ovom ludačom. Mi smo malo svedeniji, ipak je ovo kalvinistička Švica. Ali kad krene onaj efekat na gitari u kombinaciji sa onim devedesete-dens-parti ritmom na bubnju (nije semplovano, čovek nam sve lično svira), ono samo vozi, ti možeš slobodno da digneš ruke sa volana.

Ne umem da procenim da li Brendon fali što se gitare tiče (u krajnjoj liniji ono što Dojl svira je meni priučenom laiku skroz zdravo), ali u The Dead Are Dumb se vidi da Niki ne može sam da peva. Možda je i zato izbor pesama takav da je to jedini momenat gde nešto fali. Ali sve je gde treba da bude: kad ubija onda zakiva, kad pada onda te zatrpava, a kad je nežno onda je The Carpenter’s Son i jedino što možeš je da ponavljaš Nothing’s a surprise anymore.

Glup sam da opišem koliko mi znači što sam naišao na ovaj bend. Sve vidim i čujem, a sve što mi ostaje u glavi je: koliko imaš sreće. I nije da nešto projektujem ili da sebe rebrendiram na silu. Ovo sam ja, ovo je tačno ono što razumem i što bih toliko voleo da oni koji su mi blisku razumeju o meni. Znam šta nije u redu sa mnom, ne, ne znam kako to brzo da popravim, ali ne, poslednja stvar koju mislim bila bi da sam super. Ako sam kao tinejdžer voleo Smashing Pumpkins i uzdisao za svim onim što sam kroz njih osećao, onda su u April Ha Ha baš to te gitare i ta atmosfera, samo 25 godina kasnije. Isto je gađenje, ista je ozlojeđenost sobom i svetom (malo više svetom) i u Bullet with Butterfly Wings i u Famine Asylum. Ko normalan može da nas voli? Nije to nikakvo takmičenje, nije ni uporedivo: moje detinjstvo i moje odrastanje ne bih trampio ni sa kim ko to sada radi, niti bi ijedan klinac imao razloga da uopšte razmišlja o takvoj razmeni. Ali ono što znam je da je muzika koju sam slušao uspomena na svet koji možda nije bio nešto (jer nikad ni nije bio nešto), ali je delovao mnogo manje bolesno, kad porediš naše i rat koji se trenutno vodi na hiljadu i po kilometara istočno i kad vidiš da su (ovo ne može da ispadne kako treba, znam) Vukovar, Sarajevo i Srebrenica tek omanji incidenti u odnosu na Ukrajinu koja gori i večeras (a ko ti kaže da je to ono najgore?).

Ne znam šta će biti posle, ne znam da li će nečeg biti posle jer nas nema previše ovde, a i kraj turneje je na vidiku (još samo Luksemburg i Hamburg su im ostali) pa možda i ne izađu na bis, ali kako se B&E diže i kako zvuk zauzima sve pore po frekvencijama i puni salu tom čežljivom i ultimativno tugaljivom energijom, tako je i manje bitno šta dolazi iza brda, jer brdo je planina. I svaki put kad dođe do onih And I (…) / And you (…) /And we… stihova, kao da se ogromni ledeni bregovi odlamaju i padaju u okean. Still I, I can’t help falling for you. Sve te katastrofalne procene i životna istrčavanja u prazno. Svi mi smo taj golman nekad, ili uvek. Uz onakvo finale pesme i poraz kao da to nije.

Sve je sad jasno. Znam zašto su me toliko privukli. Njihova muzika me, paradoksalno, nagovara da ne odustanem. Mada ne baš ni to, nego da se ne plašim, da me ne parališe strah da će se sve raspasti. Uvek sam se lepio za to nešto što te ohrabruje, što ti ne dozvoljava da digneš ruke, nego te bodri da nastaviš da se bo(d)riš. Istu hrabrost dobijam i od Nothinga, samo sam tek sad shvatio zašto. Ne mogu više, nemam više snage da se nadam da bih mogao da poverujem da se nešto ružno neće desiti, te da se držim u gardu da kad nešto loše dođe, ja zapnem i savladam i tog nevidljivog protivnika, gistro kao i toliko takvih do sada. Prija mi njihov nihilizam. Jeste, ovaj svet je najgori i ljudi su najgori i potpuno je sumanuto očekivati da ti se ono čega se plašiš ipak neće desiti. Nalazim utehu u ironiji i autoironiji. Ne mogu više da se brinem, stvarno nemam snage. Nema potrebe sa anksioznošću. Neka dođe više to sranje, očekujem ga već godinama. Smejaću mu se kad ga budem ispratio, jer to neće biti moj kraj. A i ako bude, smejaću mu se odande. Biću ja dobro i ako ne budem.

I da, dobili smo bis. Ne jednu, nego dve pesme. Vertigo Flowers i Eaten by Worms. „Oh baby, we got two for two“, što bi rek’o onaj lik pre nego što ga Brus Vilis ubije.

Ljudi se polako razilaze, bend pakuje opremu na bini. Imam milion stvari koje bih voleo da kažem ili saznam, ali jedna gori.

– Izvini, može jedno pitanje?
– Šta te zanima?
– Za šta je B&E skraćenica?
Breaking and entering.
– Oh. OK.
– Moja bivša devojka… Moja tadašnja devojka je ostala zaključana van svog stana, pa me je zvala da provalim kroz zadnja vrata i otvorim joj iznutra. Posle je zvala pandure da me prijavi da sam provalio.
– Kao, namestila ti je? To je planirala da uradi?
– …Ne baš. Prvo sam joj otvorio, pa smo posle imali gadnu svađu. Posle toga je zvala muriju.
– Jebi ga, žao mi je što sam te vratio na to.
– Mene boli kurac. Stvarno me nije briga za to, to je bilo pre 100 godina.

Opet uskače Dojl u kadar, jack-in-a-box pt. 2:

– Truth hurts!

Kupujem boga oca na štandu. Planirao sam i nalepnice, ali njih mi je momak dao za džabe. „Siguran si? Neću da ti napravim sranje“, pitam ga. „Ma da, ne brini.“ Treba se sad dekompresovati i pustiti uši da zuje na miru. Aplikacija kaže 52 minuta hoda do hotela. Taman. Čak mi deluje da je sasvim u redu što do grada neću stići pre 1 ujutru i što neću jesti ništa osim banane koju sam još iz Beograda poneo. Stomak je za vreme ćovida postao takav da me i rođeni otac zeza zbog njega.

Izlazeći iz fabričkog dvorišta nailazim na Nikija pored kombija. Maše mi, zahvaljuje mi se.

– Hope to make it in Serbia! There’s gonna be a tour announcement soon, hopefully.
– Well even if you don’t get to Serbia, I’ll definitely try and make it to a show nearby.
– Right! I think we’re gonna announce a festival in Lithuania tomorrow. That’s close by, right?
– Not really.
– No?
Switzerland is actually closer to Serbia than Lithuania is.
– Oh shit, my map knowledge is really terrible. Sorry.
– Haha, that’s alright. Hope to see you again in a few months, somewhere.

Mislim se, nema ništa od te Srbije, on nas je pomešao sa nekom Slovačkom u najbolju ruku.

Divna je šetnja do kuće bila. Sve pored vode. Ciriška mladež balkansko-anadolijske provenijencije usput po raznim travnjacima sedi i pušta muziku u manjim grupama. Ja lebdeo.

Istini za volju, jedan ćošak pre hotela nabasao sam na neku donerdžinicu koja je ’ladno još bila otvorena. Večeralo se, ipak.

Samo sam o Nothingu razmišljao dok nisam zaspao. Jel’ još neko primetio koliko često u tekstovima pominju kugu? Koja li je sledeća kataklizma koju ćemo sebi da upriličimo?

 

Prva je kuga došla tiho, nezvana, sama
Za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

 

 


Nekoliko slika i citata pokradeno je sa:

https://www.huckmag.com/art-and-culture/music-2/nothing-band-domenic-palermo-hardcore-interview/

https://www.kerrang.com/i-wasnt-scared-of-anybody-i-stood-my-ground-even-if-it-got-me-beat-up-again