May 17, 2022

 

Šta je veće, 40 ili 20.452?

Do San Franciska i nazad sam preleteo 20.452 km. Pošten čovek toliko doda na kilometražu svog auta kada 117 puta ode do Lopara i nazad, pa onda još jednom do tamo. Ili 37 puta do Kumbora u jednom pravcu, ali mu onda ostane da se još dosta vozika okolo. U stvari, vrlo je jednostavno: 40 je veće od 20.452. Da nije jednog benda i njihove 40 godina duge istorije, meni svakako ne bi palo na pamet da u četiri aviona provedem u totalu nešto preko 26 sati i pređem tih 20.452 km.

Metallica je osnovana oktobra 1981. godine u Los Anđelesu, nekoliko meseci pošto je stidljivi bubuljičavi osamnaestogodišnji Džejms Hetfild odgovorio na oglas koji je u novinama objavio njegov brbljivi i nagledao-se-sveta-mada-je-na-sigurnom-putu-da-postane-propala-teniska-nada vršnjak iz Danske, Lars Ulrih. U oglasu je stajalo da se traže muzičari koje zanima određena vrsta nadolazećeg ali tada još uvek avangardnog stila hevi metala. Do decembra su kompletirali prvu postavu, ali su u narednim mesecima otkrili da je Los Anđeles prilično nenaklonjen njihovom poduhvatu, dok su u San Francisku bili iznenađujuće dobro prihvaćeni. Preselili su se tamo na izričit zahtev Klifa Bartona, tadašnjeg basiste. Zapravo, Klifov uslov da uđe u bend posle više meseci udvaranja i smaranja od strane Džejmsa i Larsa bio je da se bend preseli u njegov grad.

U 40 godina od tog kraja ’81. Metallica će proći u principu sve što se u muzičkom svetu može proći i stići do statusa jednog od najvećih svetskih imena, prilično sam siguran najvećeg u svom i srodnim žanrovima, kako god ih zvali. Nije, doduše, zahvalno rangirati nečiju uspešnost: parametri su mnogobrojni, a teško se iz analize izbacuje subjektivnost. O tome da li je Novak Đoković najbolji teniser svih vremena neće biti konsenzusa u našem vremenu, verovatno ni kasnije. Cifre dostupne o Metallici kažu da su zaključno sa 2018. prodali preko 125 miliona albuma i preko 22 miliona karata za koncerte (i kao honorar od potonjih inkasirali oko 1,4 milijarde dolara), te svirali na svim kontinentima ove planete. Svim, svirali su i na Antarktiku decembra 2013. Zapravo, samo u toj kalendarskoj godini stigli su da nastupe (pred publikom) na svih sedam kontinenata. Ono što ih čini toliko velikim je na prvom mestu integritet. Umarširali su u svoj današnji status pod svojim uslovima. U vreme kada su počinjali oko njih nije bilo nikakve strukture: jedina reklama koju su imali bila je to što su oni koji su ih gledali uživo prepričavali onima koji još nisu. Glavne američke radio stanice dugo nisu želele da imaju veze sa njihovom muzikom. Sve do četvrtog albuma i januara ’89. Metallica nije imala nijedan spot, nikakvu zastupljenost na MTV-u (a MTV tada jeste bio ustanova koja je vedrila i oblačila u muzičkom svetu). Takav put do vrha bio bi danas uporediv sa sticanjem statusa planetarne senzacije a da o tebi ne postoji ni trag na jutjubu, instagramu, tiktoku, ili kojoj već trenutno bitnoj platformi na netu. Ali kvalitet, upornost, posvećenost, ako treba i nemilosrednost vrteli su gde burgija neće.

Sredinom jula 2021. Metallica je objavila da će svoj 40. rođendan proslaviti na dva specijalna koncerta u San Francisku 17. i 19. decembra. Toliko specijalna da će karte biti ponuđene za kupovinu samo bivšim članovima fan kluba (bivšim jer je klub prestao da postoji 2015, od kada su svi sadržaji za fanove besplatno dostupni na internetu), i to samo onima koji budu izvučeni na lutriji. Prijavio sam se reda radi. Toliko reda radi da sam zaboravio da proverim rezultate. I onda sam bio izuzetno iznenađen kada sam otkrio da sam izvučen.

U narednim mesecima pojavio se impozantan broj prepreka. I tu ne ubrajam kupovinu karata, odnosno ono popodne kada su otvorili prodaju, a kada je sajt lopovskog Tiketmastera stalno izmišljao nove greške, pa sam tek posle dva-tri umerena nervna sloma uspeo da kupim svoje mesto u sekciji 125. Petnaesti red. Nije da nisam pre toga pokušavao da dođem do karata za parter, ali nije bilo šansi.

Prvo viza. Imao sam američku vizu, jednom. Trebala mi je za jedno putovanje koje je uključivalo samo presedanje u Los Anđelesu u oba pravca, a dobio sam je na 10 godina. Istekla je decembra prošle godine. Pa ništa, apliciraću za novu vizu, evo, za koji dan. Veoma me je iznenadilo kada sam kroz koji dan u prvoj poseti sajtu ambasade saznao da konzularno odeljenje uopšte ne izdaje turističke vize, ni ovde, ni praktično nigde u svetu, zbog pandemije. Šta bre da radim? Da pročitam sve još jednom. Kaže: zakazuju razgovore u vrlo limitiranom kapacitetu za mali broj tipova viza. Zelene karte i prisjedinjavanje porodica? Nisam. NATO oficiri? Pa ono, jednom me je TSA agentica na LAX-u pitala: „Are you a soldier, sir?“,  ali teško da me to približava potrebnom statusu. Diplomate i članovi državnih delegacija? Jeste mi palo na pamet da ovi moji sa posla mogu da šalju ljude u centralu na neke zadatke, ali cenim da đavolu ne bi bila dovoljna samo moja duša za takvu transakciju. Novinari na zadatku? E, vidiš… Krenuo sam nešto da kopam, da vidim da li postoji teoretska šansa da zakažem neki intervju tamo. Ne sa nekim iz benda, tu je stvarno mrka kapa, nego ono, bilo ko iz menadžmenta, ili tehnike, ma može i neki asistent motača kablova. Čak su iz NIN-a rekli da bi mi izdali neki papir da sam njihov izveštač sa bitnog kulturnog događaja, ili tako nešto. S tim što bih baš bio na tankom ledu sa svim tim. Vidim kako bi tekao razgovor u konzularnom odeljenju:

– Jes’ ti novinar?
– Pa onako.
– Za koga radiš?
– Pa zapravo, radim za ove, kako se zovu. Evo, imam i ugovor sa njima. Doduše ugovor ističe na kraju godine, ali to je samo proceduralno, nema šansi da ga ne produže.
– Ma dobro to, nego tu uopšte ne stoji da si ti bilo kakav novinar, nego neki projektni koordinator.
– E, to ste dobro primetili!
– ’Ajde ti lepo kući, i nemoj da se javljaš ponovo.

Drugim rečima, vrlo lako će spojiti dva i dva i videti da jeste, imam posao, ali uopšte ne radim kao novinar. A jednom biti odbijen za američku vizu (posebno zbog sumnje u verodostojnost tvrdnji koje tamo iznosiš) nosi sa sobom prilično loše izglede da u nekom narednom pokušaju dobiješ vizu. I dosta sam vremena tu proveo pokušavajući da smislim nešto pametno i nađem neku vezu koju mogu da potegnem, da bi se sve jednog jutra preokrenulo: čika Bajden rek’o „možete početi“ i ambasade širom sveta ponovo počele da zakazuju intervjue za turističke vize, tamo negde u avgustu. Sve popunio, poslao, dobio nazad viziran pasoš posle dva dana. Koji je proamerički ekvivalent Danke, Deutschland? Dođe mi da se obučem k’o Apolo Krid u Rokiju 4.

Naredni problem pojavio se kada sam sredinom oktobra promenio posao. Ista firma, samo drugo radno mesto. ’Ajde što tek treba da se dogovorim da budem slobodan u toj nedelji u decembru, nego što po internim pravilima prelaskom na novi posao gubim sve akumulirane dane odmora. Nema. Takav je život, ni ja ga ne volim. Sva sreća pa sam na kraju sve dogovorio sa šeficom po dođem ti modelu.

Jedna briga je sve vreme tinjala u pozadini: zamisli testiraš se pred put (a karta kaže da putuješ 14. decembra) i otkriješ da si pozitivan na kovid? A? Srećom, bio je 16. novembar kada sam se probudio posle noći koju sam upamtio po groznici i subjektivnom osećaju kao da su me nepoznati počinioci ugazili od batina i otišao u obližnju laboratoriju da vidim da nije možda… Jok i nije. Baš tog dana stigao i poziv na buster dozu, dakle nauka je u pravu, dve doze taman toliko dugo štite od infekcije. Nije bilo toliko strašno, jeste da sam bio sav prebijen i posle mi trebalo par nedelja da stanem na noge kako treba, ali pluća su ostala ok. Ukus i miris još uvek nisam osećao, a već sam presedao u Frankfurtu.

Nulti dan

Kasno sam se spakovao i spavao sam u vr’ glave tri sata sinoć. U kolikom je raspadu Beograd dobro govori i to što u 15 do 5 ujutru nisam mogao da nađem taksi iz prve. A i taksi me je na kraju isporučio na bezbednoj udaljenosti od surčinskog terminala. Radovi su u toku, jasno. Pustili su me u avion, to mi je mnogo značilo. Procedura čekiranja i aploudovanja cele dokumentacije u vezi sa kovidom i putovanjem je dovoljna da više puta preznoji prosečnu osobu, posebno kad dve različite kompanije opslužuju tvoje putovanje. Video sam Dena Tanu na gejtu, ali su nam se posle putevi razišli.

U Frankfurtu smo morali da odsedimo sat vremena u avionu pre nego što se isti mrdnuo. Posle nekog vremena nam je pilot objasnio da su morali da restartuju sisteme, jer im je neki indikator treptao i pokazivao da nešto gori negde u kabini. Najgori su lažno pozitivni, ja to godinama govorim. I to sa lažnim požarima će ispasti skoro pa lajtmotiv putovanja, uočićemo kasnije. Ali kad su ugasili i upalili mašinu, sve je bilo kao u tutorijalu. Majstore, plus ti je gas, strelicama upravljaš, enter menja oružje, spejs puca, pitaj onog pored ako ne znaš, i ’ajmo.

Entertejnment sistem? Al’ se Minhen izgradio… Bogte, ovde ima filmova i serija dovoljno da gladna deca u Africi dočekaju poznu starost. Urađena trijaža, popisani oni zanimljivi koje svakako treba u životu odgledati, ali kasnije sa Ivom, pošto bi i njoj bili zanimljivi. Izbor pao na intelektualno slabo stimulativne, ali drage opcije u vezi sa Star Wars serijom. Dvojaka motivacija: možda me uspava pa se malo rekuperiram, ali i da se objektivno proceni ko je slađi, Felisiti Džouns ili Dejzi Ridli. Posle sam otkrio i da u ponudi za gledanje ima i izbor iz Coda kolekcije. Uzeo sam da gledam trosatni koncert Pearl Jama iz Sijetla od pre par godina. Sve lepo. Inače, nedelju dana pred koncerte Metallica je objavila da će isti biti besplatno uživo prenošeni preko Amazonovih striming servisa, a da će posle moći da se gledaju za pare ako se pretplatiš na Kodu. Čitao sam komentare nekih mnogo glupih Amera koji su smatrali da su izmuzeni jer su kupili karte za koncerte, da bi tek kasnije videli da iste mogu da gledaju i besplatno od kuće. Meni je to sa besplatnim strimingom krajnje plemenito, mnogo će značiti onima koji nisu mogli da dođu do karata, bilo zbog nedostatka sreće, ili zbog prilično zamršene situacije oko putovanja u vreme pandemije. U svakom slučaju, to je odluka benda (ili menadžmenta). A uopšte nije nemoguće da je ova saradnja sa Bezosom krajnje proračunata: on povoljno dobije dragocen sadržaj za svoje platforme, a za uzvrat ih povoljno lansira u na primer svemir i načini prvim bendom koji je svirao iz orbite, kad su već kontinente apsolvirali.

Let je trajao 11 i po sati, pa onda tome dodaš ona dva do Frankfurta od jutros, pa tri i po na aerodromu u Frankfurtu, pa onda ono čekanje, pa onda shvatiš da ipak nisi zaspao negde u sredini i da je jedino rešenje da izguraš do makar večeri po lokalnom vremenu. Sleteli oko 4 po istom, što mu dođe 1 ujutru kod kuće. Do imigracionog sam već počeo lagano da haluciniram, pukom srećom nisam policajcu izgovorio nešto što bi ga inspirisalo na proveru telesnih šupljina. Ima se šta reći o situacijama kada što više pokušavaš da deluješ normalno to više deluješ sumnjivo. Rrk, pečat u pasošu, evo ga i kofer, tamo je taksi (apsolutno nisam u stanju da hvatam voz pa posle neki bus u gradu), iiidemo. Azijat vozi, prozborili smo koju reč onako usput. Gledam kroz prozor i sve mi deluje kao da se ne događa. San Francisko, jebote.

Na recepciji kažu da su me apgrejdovali besplatno, treći sprat, soba 3222. Izuzetno sam zahvalan, nemojte pogrešno da shvatite to što mi oči šetaju kao kad Mrle iz Leta 3 pokazuje da je u ekstazi. Uteturao sam u sobu i trijumfalno skinuo masku posle po slobodnoj proceni 22 sata. Ništa protiv maski, naprotiv, samo nisu baš zgodne za duže periode. Uši mi otpale.

Raspakovao se, ovladao komandama za klimu, seo da napravim neki plan šta ću sutra da radim, pojeo onaj preostali sendvič što je krenuo od kuće sa mnom i krešnuo kao beta verzija Windowsa u ogromni i preveliki američki krevet. Da mi je neko podigao kapke, sigurno bi video plave ekrane.

Sreda, 15. decembar

Probudio sam se prvi put u 2 ujutru, pregovarao sa sobom i izdejstvovao još spavanja, samo da bih se neopozivo probudio oko pola 5. Moraćemo da poradimo na ovome. Ništa, seo i doradio spisak stvari koje bih voleo da vidim i uradim, sišao na doručak u 7.

Prvo što moram je da nabavim karticu za telefon. Telenor nema nikakvu opciju za neki iole povoljan internet u Americi. Manje/više za sve što je bitno će mi trebati net. Istina, Kum je imao brilijantnu ideju da kad god mi zatreba samo uđem u neki kafić i pitam za wifi, ali nećemo dalje komentarisati Kumove ideje. Gledao malo na mapi, našao da je najbliži AT&T na nekih pola sata peške. ’Ajde onda da vidimo kako izgleda Amerika sredom ujutru.

Izgleda sasvim prijatno. S tim što ovo i jeste i nije Amerika. Odnosno, Amerika je ogromna i raznovrsna. A San Francisko je, ispostaviće se, i nešto najsličnije Evropi što postoji u Americi, i dovoljno američki (što će reći drugačiji od Evrope) da me svaki ćošak zaintrigira. Smejem se na skoro svaku stvar koju na ulici vidim: parkirani ogromni kamion, saobraćajni znakovi koji su isključivo tekstualni (ko će još da uči šta mu znači onaj znak sa onim simbolima i čudima, samo čitaj šta piše), zglobni vatrogasni kamion kome samo fali rahmetli Rodžer Mur iz A View to a Kill u korpi. Plus, ovde je vreme lepo u decembru. A i slabo ima ljudi po ulicama, pa ni u saobraćaju.

Našao poslovnicu, Gugl nije lagao. Pitaju šta mi treba, aha, evo sa’ će odma’ da mi nađu nekog ko će da me usluži. Evo je. Latino je, dosta mlađa. Kaže da se zove Sijera i pita kakav mi je dan i još neke sitnice. Pokazaće se da mi je trebalo još dan ili dva da prihvatim da su lokalci prilično srdačni u kontaktu sa tobom i da me to ne dovede u situaciju da mi je nezgodno, jer imam potrebu da im kažem da su me pobrkali sa nekim i da se ne znamo od ranije, pa ne moraju tako dobri i prijatni da budu. Takvi im maniri. I mogu da kažem da mi se to dopalo. Ne pričam sad o onima koji imaju nešto od te ljubaznosti, tipa kelneri i neki prodavci. Ovde nisam naišao na nekog ko mi nije rekao samo dobardan, nego produžio da me pita kako ide, kako se osećam, šta bih želeo i slično. Razmatrao sam da tu praksu prenesem i u svakodnevno ophođenje prema ljudima kod kuće, nije da nisam. Možda sam i naivno obećao sebi da ću probati, ali šta vredi kad u većini slučajeva osobu sa kojom moraš da imaš posla u Beogradu želiš da gledaš kako biva samlevena u industrijskoj presi, ili barem dvaput samlevena u industrijskoj presi. I šta je tu uopšte starije, kokoška ili mućak? Da su kod nas rendom ljudi malo bolji jedni prema drugima, verovatno ne bi bili tolika stoka. A opet, kako sa stokom da budeš bilo šta osim onoliko uzdržan koliko se mora da bi se izbegao fizički sukob? Kako god, Sijera ima za mene predlog: pripejd paket koji važi mesec dana, najjeftiniji mogući, sa neograničenim minutima i porukama (nije da imam ideju koga bih mogao da zovem, ali što je džabe i bogu je milo) i šes’ giga interneta. Za nedelju dana, mislim se, puna kapa. I ona se slaže: za mape, Uber i slično – više nego dovoljno. Sijera pita odakle sam i da li mi je prvi put u gradu, dok stavlja karticu u telefon. Zanimljivo joj je što je neko prevalio toliki put zbog Metallice. Objašnjavam kako nisu obični koncerti, i to. Kaže da zna, juče je nekim Francuzima koji su u gradu istim dobrom prodala isti paket kao i meni. ’Fala lepo, uživaj i ti u ostatku dana, a ja ću u ostatku boravka i u koncertima, hvala i na tome. Imam američki broj, sad mi nema ravnog. Odo’ sad u turizam.

Lombard street je tu preko brda. Doduše, ovde su brda ozbiljna brda. Mis’im, znam ja San Francisko, Prljavi Hari, Majkl Daglas i Karl Malden onolike amortizere istrošili dok su krljali kola niz ulice. Skrenem ja u prvu desno, to jest ne skrenem još, samo pogledam desno, pa krenem da dižem glavu u nadi da ću konačno videti vrh ulice. Ma kakvi. Dobro, kome je palo na pamet da tera put ovako pravo gore?/ Dušu postkovidovsku d’ispustim. Stigao na vr’, gledam dole – ni odatle mi nije jasno kako je moguće da ulica bude toliko strma. Posle sam pročitao da je tu blizu na Russian Hillu i najstrmija ulica u gradu. Nisam imao potrebu da i nju overim, treba odustati od kockanja dok si još živ.

U istočnom silasku niz Lombard street naiđe se i na serpentine po kojima je ulica poznata. Slatko je. Sledeći cilj Coit Tower. Pročitao negde da je super pogled sa vrha, a i kula deluje simpa. Stoji u parku na vrhu Telegraph Hilla (ovde je sve neki hill), izgrađena tridesetih, ’nači old skul. Ulaz se plaća nešto simbolično. Teta u liftu ima jedno sedam banki, ali je srećna što je tu. Pita nas nekoliko koje prevozi na vrh koje jezike pričamo osim engleskog. Ja nabrojim onih par stranih što još nešto znam, ona uredno kaže po reč-dve na svakom. Na kraju kažem da mi je maternji srpski, ali da joj to ne kažem da bih joj uvalio kosku. Ona se nakloni i kaže mi izražajno kao da je voditeljka programa u cirkusu: „Doubradoshlee!“ Smeje se ona, smejem se i ja. Stvarno je genijalan pogled odozgo, u svim pravcima. I dobro mi dođe da malo bolje shvatim šta je gde. Evo, ručak, na primer, dole u luci.

Combo Iron Skillet u Crab Houseu, pa nek’ ide život. Pola krabe, dagnje i škampi, i to sve cvrči ispred mene na tiganju. Dobar je život.

E da, pre toga sam obišao napušteni dok na kom se okupljaju morski lavovi na Pier 39. Ima ih gomila i mnogo su smešni. Došli prvi put posle zemljotresa iz ’89. Preplivali zaliv, shvatili da ih tu niko ne dira i da ima šta da se jede, i pozvali drugare. Leže i odmaraju, a oglašavaju se baš onako kako očekuješ da morski lavovi zvuče kada neki kolega pokuša trapavo da pređe preko njih kako bi našao mesto gde može da legne i odmara. Slikam ih i već tu vidim da sledeći put moram da dođem sa Fipijem i Ivom.

Kraći odmor u hotelu. Doneta je važna odluka: popodne se kreće u prvi napad na Amebu.

Kada bi muzičke radnje imale svoju Valhalu, ime Amoeba Music bi sigurno bilo među viđenijim tamo. Prva radnja otvorena je u Berkliju, da bi devedesetih prešli Bay Bridge i predstavili svetu njenu mlađu sestru u Haight streetu, na istočnoj ivici Golden Gate parka. Radnja u Berkliju jeste starija, ali mi je i dosta dalja. A i po ranijim rečima mog Čoveka iz Grada: „I prefer Amoeba SF only because Berkley sucks!

E, Ameba je čudo. Uđeš unutra i ne znaš šta te je snašlo. Ovo nije radnja, ovo je hangar, bogte jebo (posle sam pročitao da se na mestu radnje ranije nalazila kuglana, pa ti vidi kolika je to površina). Odmah ti bude jasno da nećeš završiti sve iz jednog pokušaja. Posle više sati intenzivnog kopanja po rafovima i dva ljubazna upozorenja sa razglasa da se bližimo zatvaranju, svoju prvu selekciju od 20 diskova odneo sam na kasu. Super su cene, samo što treba na vreme naučiti da u ovoj AmeriKi u cenu ne meću i porez (gradski, državni, ima ih raznih), pa na kasi uvek ispadne malo preko onoga što piše na nalepnici.

Vidi, stigla poruka na telefon. Moj Čovek iz Grada kaže: „Stigao si! Hajde da se čujemo sutra, da ti dam neke predloge.“ Hah, lepo. Mislim, možda je samo ljubazan sa ovim, ali opet, rekao mi je da neće biti u gradu i nije imao nikakvu obavezu da se javi, pa sam baš srećan što se javio iz čista mira.

Posle toga doneo blesavu ali meni dragu odluku da probam da stignem do hotela peške, što, baš se nešto lepo osećam, a i ko zna šta ću sve da vidim usput. Za nekog ko se ne tako davno zbog kovida jedva popeo dva ćoška uz Cara Uroša to je verovatno bio malo preveliki zalogaj, ali mi je ipak bilo draže da probam da prođem i kroz neke ulice i krajeve koji mi verovatno neće biti usput u kasnijim danima. Jeste, ima i onaj neki kraj što sam pročitao negde da ga je bolje izbeći noću, kako se beše zove? Sutradan sam otkrio da se zove Tenderloin / Civic Center i da sam prošao direktno kroz njega. Pa ono jeste, sećam se da sam naišao na neke ulice sa dosta beskućnika, ali ko god se nad tim snebivao tamo negde na netu gde sam o tome čitao, sere. Niko mi reč nije rekao, gledao sam svoja posla i prošao tuda k’o da je Dorćol. Istina, možda bi ispalo drugačije da sam bio obučen i hodao kao retardirani turista sa oko minut i po unutar Beastie Boys spota za Ch-Check It Out, ali sreća pa nisam. Što veći i značajniji grad, to više i sirotinje i tužnih priča u njemu. Osim toga, nisam pomenuo da sam po izlasku iz Amebe pomislio: „Kišica? Šta ima veze, malo da osveži.“, a da sam se tokom tih dva sata pešačenja toliko natopio da je telefon u džepu samoinicijativno otvorio jedno dva’es’ aplikacija, većinom meni potpuno nepoznatih, i ko zna šta budžio po njima. U najboljem slučaju ispašće da nisam transferisao svu ušteđevinu nekim gerilcima sa Filipina, kod Lufthanze kupio jedno trinaes’ karata oko sveta na ime nekog pokojnog selebritija, i daljinski uključio veš mašinu kod kuće. Videćemo.

Još par stvari koje sam naučio to veče:

  • Nemoj da padneš na foru jao, evo je kojagod strit, ona prolazi blizu hotela, znači još malo pa sam kod kuće! Ovde ulice imaju isto ime i traju po 10 km bez problema.
  • Slušaj Gugl. Ako ti kaže da ne skreneš u Mason street, nego nastaviš još dve do Stockton streeta, pa posle skreneš levo da se vratiš dve ulice nazad, to radi za tvoje dobro. Gugl zna koje ulice su do zla boga strme, a gde ima tunelče da na kvar prođeš kroz brdo.

Usput sam nešto i pojeo. Noge mi otpale, sutra je veliki dan, laku noć, prijatno.

Četvrtak, 16. decembar

Muir Woods. Još odavno sam to u Beogradu napisao na papiru, da bih ovde juče pronašao tur operatera sa polascima koji su tu na dva minuta od hotela. Muir Woods je prastara šuma, odnosno park prirode na nekih pola sata vožnje od centra, na sever, preko Golden Gate-a. Video sam slike i čuo da slike ne mogu ništa da opišu.

U kombiju će nas biti šestoro ako ne računamo vozača. Iza mene je neka teta koja ima i azijskog nasleđa u genima, odmah ispred sredovečni bračni par iz Nešvila, a na prvim sedištima dvojica grokćućih priglupih Nemaca, tu negde mojih godina, obučenih u token nemačke teksas jakne sa gomilom metalskih prišivača, gde jasno dominiraju oni sa natpisom Metallica. Ulazi i vozač, na keca simpatični oko-šezdesetogodišnji Afroamerikanac iz Memfis, Tenesija. Predstavlja nam se starinski ljubazno kao Džejms, i kreće da pogađa ko je odakle (a pošto ga je o tome uredno brifovala koleginica koja nam je proverila karte pre nego što smo ušli u kombi).  Sve  je pogodio, uključujući i mene na kraju. Gospođa iza mene mi kaže kako je baš ove godine bila u Beogradu, pošto je išla na krstarenje Dunavom. Gospodin iz Nešvila kaže kako je njegova majka poreklom Srpkinja, a da mu je baka i rođena u Srbiji. Mali je svet. Dva grokćuća Nemca ne kažu ništa na ovu temu, nešto grokću među sobom (kasnije se iskristalisalo da barem jedan od njih jedva zna dve reči na engleskom, a džabe im i ono što znaju jer ne uspevaju da skapiraju kontekst bilo koje priče koju nam je Džejms vozač (ujedno i vodič) pričao.

Džejms priča toliko lepo, da mi dođe da ga krišom snimam. Čini mi se da na svoju ruku širi priču van okvira onog što je uobičajeni opis ture. Ispostaviće se da su mu omiljena polja za digresije istorija filma i američki predsednici. Ali se usput osvrće i na druge stvari. Nije grad što je nekad bio. Još od zlatne groznice nije stecište sirotinje, to sigurno, ali od kako je IT eksplodirao, ili si bogat, ili se seliš odavde. Evo, na primer, sa naše leve strane su Upper Pacific Heights. Ulicu koju vodi uzbrdo počeli su da zovu Billionaire Road. Nemoj ni da pitaš pošto su nekretnine. Odnosno, ako moraš da pitaš, to znači da ne možeš da priuštiš. Njujork i San Francisko su trenutno gradovi prebivališta najvećeg broja milijardera u svetu. Top pet zaokružuju London, Peking i Tokio (mada se i Moskva šunja). Pa da, ima smisla: čim mi se nešto dopadne, sledeće što postane evidentno je da nije za mene.

Muir Woods je, po onome što sam pročitao još u Beogradu, šuma slična još jednom broju takvih lokaliteta u centralnoj i severnoj Kaliforniji, ali za razliku od njih, nalazi se veoma blizu velikog grada. Šumom dominiraju sekvoje dovoljno stare da su Kolumbovo otkriće kontinenta slavile uz koktele za svoj 500. rođendan. I svi opisi nekako misteriozno staju tu. Svako ko je nešto probao da kaže, nekako se pogubio i jedino što je u komentaru ostalo je da će ti biti jasno kad sam vidiš.

Džejms nam kaže da imamo sat i po vremena, kao i da je najbolje da pratimo označene staze. Ušli smo u šumu svi zajedno, ali se ubrzo i razdvojili. Bilo je i drugih posetilaca, ali mislim da barem sat vremena nisam video ni jedno drugo ljudsko biće. Zapravo, bilo ih je, ali ih nisam primećivao, kao ni oni mene, verujem. Hodao sam stazom paralelno sa brzim potokom, suprotno njegovom smeru, i nestao iz svoje glave.

Mir će nastati kada nestane želja. Ta teza je jedna od četiri osnove budizma. Samo kažem da jeste, jer sam čitao da jeste. Ako je istina, to nije istina kojoj sam ikad prišao dovoljno blizu. Ali ima smisla. U jednu drugu, ali sličnu stvar verujem: spokoja neću naći u svojoj ludoj glavi. Eto ti adaptacije Kvake 22: možda neko drugi nađe taj spokoj unutra, ali samo kad ja nisam tu. Zato se tako lepo osećam dok hodam kroz šumu čija se vegetacija nije menjala od vremena dinosaurusa: nisam tu. Barem jedno sat vremena nisam smarao samog sebe.

Huk potoka koji nije nadjačao, nego omotao i utišao sve drugo, i stvorio najdivniji konstantni i nežni šum. Pogledam gore i u glavi mi svira Sylvianova Sunlight Seen Through Towering Trees. Mir, spokoj, mirnoća, smirenost, umirenost. Serenity. Ogromna, vitka, dostojanstvena stabla, dođe ti da im persiraš. Paprati i još neko sitnije rastinje po tlu pored staza, dođe ti da ih pitaš da li smeš da uđeš i da li da se izuvaš. Tu i tamo neko oboreno deblo, tek kad prođeš pored shvatiš koliko niste u istoj rečenici ni uporedivi po veličini. I potok, voda koja ide negde svojim poslom, a ti je slušaj i pamti. Do tu gde sam i gde hodam ništa ne može da prođe, ništa ne može da uđe, osim ponekog dostojanstvenog i neintruzivnog sunčevog zraka tu i tamo, friziranog od strane krošnji ogromnih četinara, neke predivne snene izmaglice, i kapljica od noćašnje kiše koje tu i tamo padnu sa neke od neopisivo visokih grana. Misao ne izlazi odavde, kao što briga iz spoljnog sveta ne ulazi. Prvi put se ovako osećam posle… Evo skoro dve godine. Ničemu što me muči iz sveta koji mi je poznat nema mesta ovde. Mislio sam o lepim stvarima, mislio sam i o nedostižnim stvarima, pa opet, to me nije uzdrmalo. Potpuni mir, predivni srećni šum u ušima.

Inače, iako se često misli drugačije, ovo nije ona šuma. Scene na Endoru iz Povratka Džedaja bile su snimane na drugom mestu, nešto severinje u Kaliforniji. Mada ne bi bilo nesvojstveno da te tako zamišljenog Evoksi spopadnu iz neke zasede.

Džejms čeka na parkingu pored kombija. Priča mi o Džimiju Karteru dok čekamo još nekog iz grupe. Kaže da je neverovatan čovek, da sa 97 godina još uvek gura. Evo, prošle godine ga je video kako služi obroke siromašnima u lokalnoj crkvi u Džordžiji. I da je siguran da je to najpametniji predsednik kojeg je Amerika ikad imala.

– Postoji samo jedan čovek koji je još pametniji od njega, koji bi definitivno bio predsednik sa najvišim IQ da je uspeo da pobedi, to jest izbori nominaciju: Džon Glen. Čovek je bio astronaut sa diplomama iz hemije i fizike!
– Nisam znao da se kandidovao za predsednika. Ed Haris ga je glumio u… Kako se beše zvao film?
– The Right Stuff!
– The Right Stuff, tako je! Jedan od prvih filmova koji sam gledao u bioskopu sa mamom i tatom.
– Da, da, The Right Stuff. Osamdesete… Ed Haris je odličan glumac.
– I Sem Šepard je bio odličan. Glumio je Čaka Jegera, tu sam ga zavoleo. Posle je bio fenomenalan i u Voyager-u.
– Da, Sem Šepard! Neverovatan dramaturg i scenarista, pa još takav talenat za glumu!

Na povratku, u vožnji kroz Sausalito Džejms nam priča razne zanimljivosti. Ejndžel Ajlend, ostrvo koje vidimo sa leve strane je imalo istu ulogu kao i ostrvo Elis na istočnoj obali: trijažna stanica za migrante, samo ovde dominantno za Kineze i druge Azijate, koji su ka obećanoj zemlji išli pacifičkom rutom. Zakoni nekih država, ali i neki federalni zakoni omogućavaju da funkcionera u slučaju smrti nasledi udovica ili udovac (iako on ne zna za slučaj da je poziciju nasledio muškarac), kao prelazno rešenje do izbora. Dalje, Den Vajt, ubica Harvija Milka i tadašnjeg gradonačelnika San Franciska dobio je kaznu od samo sedam godina zatvora (odslužio pet) jer se branio time da je prethodno pojeo previše džank slatkiša i postao neuračunjiv zbog previše šećera. Čuvena Twinkies odbrana, čitao sam o tome posle. Istina, pominje se i da mu je dijagnostifikovana i depresija, koja je uticala na uračunjivost. Kako god, zakoni su u Kaliforniji posle promenjeni, kako psihički i fiziološki problemi ovakvog tipa ne bi bili osnov za prekvalifikovanje, na primer, dvostrukog ubistva sa predumišljajem u ubistvo iz nehata. I istina, ta depresija nije slučajno pomenuta. Vajt se par godina po izlasku iz zatvora ubio. Stižemo ponovo i do Golden Gejta. Džejms ispaljuje još neke tehničke podatke koje nije stigao na dolasku, da bi istim tim svojim divnim i toplim glasom sa južnjačkim akcentom odjednom prešao na tamnu stranu mosta: nezvanično, kaže, radi se o lokaciji sa najvećim brojem pokušanih suicida na svetu. Nema zapravo ni velike razlike između pokušanih i uspelih – samo 5% skakača preživi inicijalni pad sa 75m visine, jer odatle površinu vode pogađaš sa 120 na sat. Ako i to preživiš, dole te dočekaju snažne struje i hipotermija. Iako je most dobro pokriven kamerama, zvanični podaci o godišnjem broju suicida sa mosta se više ne objavljuju zbog straha od glorifikacije. A i ne nađu se sva tela. Džejms na kraju poentira time da su 90% samoubica sa mosta posetioci, odnosno ljudi koji ne žive u San Francisku. „Zamisli, dođeš u grad, odakle god da si došao, pa onda još uzmeš taksi da bi došao do mosta… Izgleda da si baš zapeo da to uradiš ovde.“ Vrti glavom odrečno dok to izgovara.

Želja i njene katastrofalne posledice. Drugi je ovo svet i život u odnosu na onaj iz šume. Ako je i slučajnost, drago mi je što mi se desila, da u istom danu i tako kratkom razmaku u mislima budem na oba pola. Šta ćeš sa jinom ako nisi čuo za jang?

Na povratku u grad Džejms nas po želji ispušta na raznim usputnim lokacijama. Dva grokćuća Nemca traže da izađu kod nekog čuvenog fast food restorana, ne mož’ biti turističkijeg i plastičnijeg. Ostao sam samo ja. Ja ću do kraja. Ili početka, kako god. Po rečima premudrog Hantera S. Tompsona: „Buy the ticket, take the ride.“ Istina, i on se na kraju ubio.

Preterao sam sa ručkom. Otišao sam peške u Sotto Mare, nije daleko, nego sam preterao jer sam uzeo i predjelo i Crab Cioppino (a lepo je pisalo da je porcija dovoljna i za dve osobe). Fantazija. Gužva je, pa sam sedeo za šankom. I nije smetalo, naprotiv. Svi su divni, a još i gledaš direktno u kuhinju. Samo sam se toliko oždrao da sam na kratko mislio da će morati da me iznesu na ulicu.

Hodam, teturam se, pričam sebi da je to dobro za varenje. Vidi, ovo deluje kao skroz zanimljiva knjižara. Bogtejebo, zvoni mi telefon! Oho, Moj Čovek iz Grada!

Pita kako mi se čini grad, ja ne skrivam oduševljenje. Pričam kako sam bio šokiran koliko je Ameba velika. „Yeah, it’s really getting out of hand.“ Smejem se. Pita šta bih u globalu voleo da vidim i radim. Pričam da me zanima ono što je u gradu autentično, objašnjavam šta sam do sada video i gde sam smešten. „You’ll probably want to get out of that neighborhood, it’s really like Disneyland there.“ Primetio sam to, kažem. Lepo je, ali siguran sam da je više za turiste. Preporučuju nekoliko delova grada koji imaju etničke opise u nazivima. Najviše pričamo o klopi. Objašnjavam kako mi je Iva uradila domaći i imam spisak mesta na kojima hoću da jedem. Redom ih sve odobrava, kako ih ja iz glave vadim. Kaže kako ima jedno genijalno mesto za morsku hranu, na ćošku Polk i California street, kreće da gugla kako se zove, da bismo simultano shvatili da je to Swan Oyster Depot koji već imam na spisku. Priča mi još razne sitnice o gradu, vidi se da ga voli. Pričam mu kuda sam dan ranije prošao, kaže da sam mu onda prošao blizu kuće. I da mu se javim slobodno ako se setim još nekog pitanja. E da, ako me zanimaju knjige, City Lights na Columbus Av. je prava old skul knjižara. Smejem se jer stojim ispred nje.

Širok kez na licu. Dogurao sam dotle da me telefonom zove neko ko je toliki car, koga pamtim iz tolikih spotova kad sam bio klinac, koga sam gledao uživo tri puta, istina i upoznao i sa njim sedeo na kafi, ali to je drugo, to je bilo u Beogradu. Neko čiji je rad i talenat toliko uticao na mene, ko je deo jednog od najdražih bendova, i čija je istorija toliko bliska i praktično ukrštena i sa njima, dok se to sve događa u njihovom gradu… I da smo se upravo ispričali kao drugari. U, jebote!

Kasnije popodne. Kevin je ime vozača Ubera koji treba da me pokupi kod hotela i vozi na ugao 14. i Mission street. Kevin je već ne znam koja po redu osoba u gradu sa kojom se najsrdačnije pozdravljam i pričam o čemu već počnemo da pričamo onako kurtoazno, a po prvi put u životu se srećemo. Kevin je poreklom sa Havaja. Nije baš Džejson Momoa, ali nije ni da nije. Zaintrigiralo ga je što sam u gradu zbog koncerata. Nije toliko puno slušao Metallicu, ali njegova mlađa sestra jeste, išla je na svirke još negde sredinom osamdesetih. Radio koji slušamo otkriva da Kevin voli osamdesete. Komentarišemo Tears for Fears i The Tipping Point, pričam kako mi je vilica otpala kad sam video kako su omatorili, ali dobro zvuče. Nedostaju i njemu koncerti. Pita se da li će i kada Depeche Mode doći ponovo u Ameriku. Pita kako je kod nas. Smeje se što me farenhajti uvek zajebu kad probam da shvatim prognozu ovde, ili da objasnim kakve su zime u Beogradu. Pričamo o tome kako se svet ovako zavezao u čvor u evo već skoro dve godine. I kako se nadamo da će se stvarno uskoro otpetljati. Eto, to što sam prešao ovoliki put zbog koncerta bi baš mogao da bude neki pokazatelj da se sprema razvedravanje. Ali šta posle? Kevin vozi ljude po gradu, ima posla, ali ne zarađuje ni blizu dovoljno da živi u gradu. Razvod mu je, kaže, čak i dobro došao, jer se sad prebacio u San Hoze, živi sam ali mu je renta mnogo manja. Grad je postao neizdrživo skup za život. I kaže da je prilično prazan, em nema turista, em je gomila ljudi koji rade u IT sektoru ili ostala bez posla, ili otišla negde drugde da radi od kuće i uštedi na stanarini. Zanima ga i šta ću da radim tamo gde treba da me odbaci. Objašnjavam mu kako mi je poznanik koji je odavde preporučio da istražim kraj oko Mission, Valencia, 14. i 24. streeta, da mi je samo rekao da je to Latino kraj, ali i da će mi se dopasti jer je real. „Mission District? Yeah, he was right about that, it’s legit SF. You’ll definitely like it. Actually, Imma pull over somewhere after I drop you off, get something to eat. They have a lotta really good places.“ Jedva čeka da ispriča sestri koga je vozio.

Definitivno je drugačiji vajb u vazduhu u odnosu na „Diznilend“ oko hotela. Ali ništa loše, nema nikakvih problema na vidiku, samo je atmosfera drugačija. Posle jedva tri koraka sa mnom se zamalo sudara neki mortus pijan beskućnik na raspalom biciklu. Tek ga je uzjahao, nema nikakvu kontrolu nad njim, i sebi u bradu zaplićući jezikom kaže: „Motherfuckin’…“ jer otkud sad ta žardinjera i to drvo na trotoaru?! Ostao je uspravan u sedištu, što uz takvu vožnju nema šansi da bi uspeo da nije toliko pijan.

Košnica. I da, 95% ljudi na ulicama su Latinosi. Hodam i gledam: prava Amerika. Radnje su uglavnom zalagaonice, prodavnice polovne robe, bakalnice ili generalno za jeftiniju robu, a ekipe koje oko raskrsnica i metro stanica prodaju stvari sa ćebeta na podu valjaju bušilice i komade ili komplete alata i zaštitne opreme za šljakere. Mašete je zasnovan na istinitoj priči, izgleda. Hodam i hodam, znatiželjan oko svih stvari koje znam da neću probati to veče, a koje se služe po raznim neuglednim ali očigledno dooobrim restorančićima u kraju. I sve mi je lepše i opuštenije: ako sam u početku bio malo u grču i naglašeno na oprezu, sad vidim da nikom po ulicama koje obilazim ne predstavljam preterano interesantu pojavu. Tja, previše se Cypress Hilla slušalo, izgleda. Sve je super. Istina, noge bole, nisam ovoliko hodao godinama. Ali sve je super. I ne ispunjava me celo iskustvo osećajem da sam sad ne znam kakav baja. Ako išta, samo me podseća koliko još ne znam o svetu. Na dolasku sam unapred sve koje ću sresti proglasio Meksosima, a u stvari… znam im zastave i glavne gradove, ali pojma nemam o pojedinostima kultura, ma ni kuhinja u Hondurasu, Gvatemali, Venecueli, Kostariki, El Salvadoru… Dobrodošao u Novi Svet.

Negde na severnoj granici ovog kraja ispred nekog rendom bara se namešta i kreće da svira pleh orkestar čiji cvetovi irisa po duksevima sugerišu da su iz Nju Orleansa. Kreću da sviraju i… Ostao sam da ih slušam jedno 20 minuta tu na ulici. Ludilo. Prava Amerika. Inače, u ovom gradu iz svakog ćoška dolazi neka muzika, jedino je bitno da imaš vremena, jer će te njen kvalitet uvek naterati da zastaneš.

Peške kući, šta drugo kad je lepo biti ovde. Na dopustu sa fronta. Ne kenjam, stvarno je takav osećaj. Beskućnici oko Civic Centra me ništa ne pitaju, a oni koji nešto pričaju, oni više ni sakim stvarnim ne pričaju. Kineska četvrt je prazna, radnje zatvorene, možda još neki restoran radi, ali dovoljno je kasno da goste više ne puštaju unutra. Kurt Rasel se negde u kraju ganja sa Lo Panom, to je sigurno, ali radije ih ne bih prekidao. Mi se izvinjavamo. Tuširanje pa u krpe, sutra je opet na redu mejnstrim turizam. A biće i taj neki koncert uveče.

Petak, 17. decembar

Tu negde iznad ove magle je sunce. Znam da jeste, jer mi povremeno biva manje hladno, kada pronađe neku rupu u oblacima i tanji sloj magle. Brod polako isplovljava. Ostrvo se vidi, možda ne skroz jasno, ali je dovoljno blizu obale da se većina prepoznatljivih objekata na njemu vidi. Ne znam zašto, ali mislio sam da je dalje od kopna. Gornja paluba je fino popunjena. Barem 50% ljudi nosi odeću sa nekom verzijom logotipa benda zbog kog sam doputovao u grad. Što će reći da je puno ljudi iz celog sveta stiglo. Ja sam se, doduše, odlučio za kežual varijantu, a Zvezdin dres će sačekati koncert. Danas će temperatura stići do nekih 13 stepeni, što je izgleda neki prosek za ovdašnji decembar, ali još nema devet sati i bogami je hladno napolju, na vodi. Polako u daljini na izlasku iz zaliva počinjem da razaznajem crvene stubove mosta. Glavni raspon je još uvek ušuškan u maglu. Nećemo mu prići. Naša plovidba traje dvadesetak minuta i završava se na malom pristaništu na severnoj strani ostrva. Magla se polako poklanja i raspušta. Alkatraz, izvolite se iskrcati.

Svi ga znamo iz popularne kulture, ali ispada da ga uopšte ne znamo. Ostrvo nije oduvek bilo sedište zatvora, a i sam zatvor nije toliko dugo bio u funkciji. U početku ga je vojska koristila za kasarnu i jedno od utvrđenja za odbranu grada i zaliva. Armija je ujedno bila i prva koja je uvidela prednosti držanja zatvorenika na ostrvu, posebno kada su troškovi planiranih radova na modernizaciji utvrđenja postali  previsoki. Desetak godina kasnije, vojska predaje ostrvo na upravu Federalnoj upravi zatvora, pa od 1934. ostrvo postaje ono po čemu ga danas svi znaju.

Zatvor zapravo nije toliko veliki. Ali je unutrašnjost gadna, hladna i vlažna. Ćelije su minijaturne. Može da se uđe u samicu, ali ne smeju da se zatvore vrata. Narator iz aplikacije koja te vodi kroz zgradu ti umesto toga sugeriše da uđeš i zažmuriš: imaćeš isti pogled na stvari kao i oni koji su provodili nedelje u tim malim prostorijama bez ikakvih otvora i svetlosti.

Nije čak ni toliko zatvorenika prošlo kroz Alkatraz, jedva nešto preko 1500 ukupno, ako sam dobro shvatio. Ali oni koji jesu nisu bili slučajno tu: zatvor je zbog loših uslova i činjenice da je institucija maksimalne sigurnosti, bio namenjen samo za teške kriminalce. Najpoznatiji stanovnik je bio Al Kapone. Mada je on tu prebačen kad je već bio u poznom stadijumu sifilisa. Navodno se samo kliberio okolo, a ako je i pričao, to nije imalo nikakvog smisla.

Čuvari su živeli na ostrvu, sa sve porodicama. Iako su stanovali van zatvorskog kruga, žene i deca su morali da ulaze u kuće u kratkom periodu dana kada je zatvorenicima bilo dozvoljeno da izađu u malo, visokim zidom ograđeno dvorište. Jebeš ti taj život.

Zatvor je napušten 1963. ukazom Bobija Kenedija. Troškovi održavanja su postali preveliki (na ostrvu nije bilo ni struje ni vode; prvu su dobijali iz dizel generatora, a vodu su im dopremali baržama dva puta nedeljno), a zgrade su od klime i morske soli propadale brže nego što je bilo planirano. Osim toga, u to vreme je smer plime kaznenog sistema u Americi počeo da se okreće, pa su mantru zasluženog kažnjavanja počeli da zamenjuju neki novi termini, odnosno ideja da se zatvorski sistem mora reformisati i da cilj treba da bude rehabilitacija pre nego oduzimanje slobode kao revanš za zločin. I sve bi mi to verovatno prozujalo kroz glavu uz neku ciničnu: „Da, da, 100%“ misao, da nisam pred kraj obilaska ušao u onu jednu prostoriju koja se bavi trenutnom slikom Amerike i sveta.

Svašta tamo piše. Mandelin citat me je prvo naterao da zastanem. Kaže, neku zemlju ne treba ceniti po tome kako tretira svoje zaslužne građane, nego one najgore. Stvarno, kako stojimo sa zločinom, a kako sa zločincima? Nešto tu izgleda ne štima, kad su nam zatvori sve veći i brojniji, a navala na tamošnje smeštajne kapacitete samo raste. Preko dva miliona ljudi u Americi je trenutno zatvoreno. Nalazim se u zemlji sa najvećim udelom zatvorenih u ukupnoj populaciji. Na svakih 37 odraslih u Americi jedna osoba je u zatvoru, pritvoru, ili na uslovnoj slobodi. Značajan rast broja zatvorenih počinje od šezdesetih, kada porast stope kriminala i upotrebe narkotika političari dočekuju tvrdim pristupom (što im donosi glasove bele Amerike). U zatvore se sve lakše ulazilo, a iz njih sve teže izlazilo: tehničko kršenje uslovne slobode 1980. godine bilo je razlog boravka iza rešetaka za 1% svih zatvorenih Amerikanaca, dok je taj nivo već 1999. iznosio 35%. Droga je ono što posebno smeta zakonodavcima, izgleda. Broj ljudi koji su 2017. bili zatvoreni zbog nenasilnih prekršaja u vezi sa narkoticima bio je veći nego ukupan broj zatvorenih 1980. godine. I naravno, Afroamerikanci koji su u zatvorima zbog ovakvih prekršaja disproporciono su zastupljeni. Generalno, siromaštvo, nepismenost, mentalni poremećaji, zavisnost, ili zlostavljanje u dečijem uzrastu – većina zatvorenih Amerikanaca ima štikliranu barem jednu od ovih kategorija. U Kaliforniji je 70% trenutnih stanovnika zatvora prethodno bilo u hraniteljskim porodicama (a tamo su najčešće završavali jer su im jedan ili oba roditelja bili u zatvoru). Najebe sirotinja, uvek i zauvek. Nije kraj ni na kraju odsluženja kazne. Bivši zatvorenici mogu da ostanu bez prava glasa, bez šanse da dobiju većinu poslova na tržištu, bez prava na korišćenje javnih stanova, bez prava da dobiju studentske zajmove ili profesionalne licence, pa čak i da profesionalno služe vojsku. Bez para si ništa. U lokalnim zatvorima u Kaliforniji 70% pritvorenih su oni koji još nisu osuđeni, odnosno legalno još uvek pretpostavljeno nevini, ali bez dovoljno sredstava da plate kauciju i budu na slobodi do izricanja presude.

Nisam nikad služio bilo kakvu kaznu. Znam par njih koji jesu. Znam i par stvari o nemanju slobode. Znam i koliko je zbunjujuće, ili opasno navići se na to da nisi slobodan. Ne treba ti zatvor za taj osećaj. A opet, svet i život verovatno nigde nisu brutalniji nego baš na mestu na kom je sve organizovano i u funkciji toga da si pod nečijim stalnim nadzorom i bez šansi da odatle izađeš. Verovatno ne postoje dovoljno adekvatne a civilizovane kazne za neke od monstruma koji su se rodili na ovom svetu, ali ko će da čuva one koji su u kazneni sistem upali, a da ako se sveobuhvatno prikaže, njihov zločin ne odgovara surovosti kazne koju su dobili? Zadrhtao sam na citatu jednog od bivših stanovnika ovog ostrva. „I got off the boat, and all I saw at the harbour were people going somewhere, meeting people who were there to greet them. I was standing there. I’ve spent 15 years in prison. I had nowhere to go. And I was scared to death.

Magla od jutros je nestala. Divan sunčan dan napolju. Mirišem morski vazduh i divim se slobodi, na ovom ili uprkos ovom mestu.

Samo jedna kratka vožnja brodom i opet sam u gradu. Gledam nazad ka ostrvu, tu je, blizu je, na sredini ovog čarobnog zaliva; ima toliko mesta u ovom lepom gradu odakle ćeš ga lako primetiti, što je ne-može-biti-bolji podsetnik na to koliko je važno ne sjebati svoj život ako baš ne moraš. Inače, turistički obilasci Alkatraza su tako organizovani da kupiš kartu za polazak koji izabereš, ali na ostrvu možeš da se zadržiš koliko ti je volja i izabereš bilo koji od brodova za povratak, što je simbolika za koju isto mislim da je super.

Ne postoji bolji dan od ovoga da nađem i izaberem Battery street kao svoju marš rutu. Vodi me na ručak. North Beach popušta Financial Districtu, ulazim u domen trijumfa kapitalizma i američkog sna, odnosno korporacija i njihovih nebodera. Faraon ako ne ostavi iza sebe najveću piramidu, nije ga ni bilo. Francuski predsednik ako ne inauguriše po Parizu najgrandioznije muzeje i druge ustanove kulture, bolje da je izgubio izbore. Ovde ako nemaš impozantnu falusoidnu strukturu sa bar 300 visinskih metara kancelarija koja nosi ime firme tvog tate, bolje da si bankrotirao još u zemlji porekla. Idem u Tadich Grill, najstariji restoran u San Francisku, koji su (doduše najpre kao štand za prodaju kafe) sredinom XIX veka otvorila tri brata iz Hrvatske. I mogu reći da sam se opet sedeći za šankom najeo morskih plodova i zarekao da ću se vratiti.

Vratio sam se peške do hotela, pa ono jes’, zdravije je tako, a i bolje se svari. Tamo sam seo i proverio još jednom da li imam sve što mi treba da me puste u arenu, i kako da najlakše do tamo stignem. Obrijao se, jašta. Ovo je za crveno slovo u kalendaru, idem bendu praktično u goste, moram da se upristojim.

Ovo je kulturan grad. Karta za događaj u Chase Centru ti daje da se besplatno voziš gradskim prevozom tokom celog dana. Prvi bus je bio poluprazan. Onaj na koji sam presedao je bio prepun metalaca, iz bukvalno svih ćoškova sveta, sudeći po razgovorima koje slušam. Bio sam ponosan što sam razumeo sve o čemu pričaju dva čoveka tu negde mojih godina iz Belo Horizontea.

Gužva je pred ulazom. Na prvoj kontroli, nekih dvadesetak metara pre kapije, proveravaju kovid sertifikate. Dalje mogu samo vakcinisani. Pokazujem prstom na papiru, prva doza, druga doza, sve kul. Na drugoj kontroli prvo očitavaju kod sa karte iz Ticketmaster aplikacije. Da, dil je takav da kupljenu kartu dobijaš tek dva dana pred koncert, kako ne bi preprodao ranije, i to kroz aplikaciju koju ne mo’š da skineš u Evropi – nasekirao sam se zbog toga još u Beogradu kad sam razmišljao kako mogu da me zezaju na imigraciji ako zapnu da im pokažem kartu za koncert, a ja nemam ni aplikaciju jer je geoblokirana. Karta skenirana, izvolite na metal detektor. Ušao unutra. Sve šljašti, osećaj je kao da si unutar nekog modernog aerodromskog terminala, ili luksuznog bezličnog šoping centra. Teško je pojmiti da je izgled ove zgrade u istoj funkciji kao i disfunkcionalni betonski hodnici hale Pionir.

Razlog što se nisam sekirao zbog gužve je taj što imam kartu za sedenje i što znam da kad god ušao, mesto me čeka. Drugačije bi bilo da sam imao kartu za parter, čitao sam danas po forumima kako su ljudi koji su planirali da zabodu prvi red čekali u redu još od rano jutros. Nije ovo običan koncert, i niko ovde nije slučajno, ili iz lagane znatiželje. Samo ljuti fan.

Štandova sa majicama i ostalim čudima ima više, ali ne smeta, redovi su takvi da ne možeš početak da im nađeš. Majice se vide i iz daljine, otprilike sam izabrao šta me zanima dok sam se polako pomerao. Na štandu radi petoro ljudi, a na početku reda je neka cica koja te usmeri na prvog slobodnog prodavca. Jedan od njih, naočitiji crnac izlazi izvan štanda i grlat kao da je uštekovao megafon u usta objašnjava i onima koji još nisu ušli u zgradu da su posteri upravo rasprodati, te da ako neko dalje u redu čeka zbog postera, bolje da odustane. Meni ne smeta, nisam zbog toga tu. Ona cica mi se obraća: „He really likes the sound of his voice.“ Objašnjava mi propozicije, pita čime plaćam, i u skladu sa tim me upućuje na baš onog prodavca, samo da završi sa trenutnom mušterijom. To se nešto odužilo. Ubija se i njoj vreme:

– How’s your day been so far?
– Just great, thanks. Yours too, I hope.
– Why thank you. Where do you come from?
– From far away. Serbia.
– Really? Oh wow. My parents come from Croatia! From the island of Brač.
– You’re kiddin’? I used to spend my summers there when I was a kid!
– No way! Oh, here’s your turn, go ahead.

Prilazim onom grlatom, a ona mu nešto dobacuje. Setila se da jedan poster još uvek visi izložen na platnu iza štanda i pita ga da li je i taj zaboravljeni na prodaju. On sleže ramenima, u fazonu „niko mi nije rekao da nije“. Vidi da je gledam, i kreće da pokazuje ka izloženoj robi i u pola glasa mi navijački sugeriše: „Get the poster! Get the poster!“ Haha, nisam planirao, ali sudbinu ne treba ignorisati. Daćete mi ovu majicu, onu majicu, i taj jedan poster.

Sedište mi ima super pogled na kvadratnu i za 45° u odnosu na konture podijuma zarotiranu binu. Bina je krajnje jednostavna, nema nikakvih kerefeka na njoj. Sva tehnika visi sa plafona, i ozvučenje i prilično složeni sistem ekrana. Arena se polako puni, ali osim toga što i ja kao i ogromna većina ljudi koje vidim nosim masku, još jedna stvar je čudna: niko zapravo ne zna šta tačno da očekuje večeras. OK, jasno je čiji se koncert sprema i zašto smo ovde, ali za događaj koji je toliko dugo u pripremi, zapravo se skoro nikakvi detalji unapred ne znaju. Metallica je pre 10 godina svoj 30. rođendan slavila na četiri klupske svirke na drugom kraju grada u Filmoru, gde su se na binu sa njima peli manje/više svi čije su pesme ikad obradili, i koji su ikad u bilo kakvom aranžmanu bili u bendu ili sarađivali sa istim. Drugačiji je ovo svet. Jedan pozitivan test i sve se ruši. Zato je teško pretpostaviti da li će večeras biti gostiju, pa čak i na šta će setlista ličiti. Lars, koji je idejni tvorac njihovih koncertnih repertoara, se juče i zezao i postavio na instagram sliku brifkejsa sa natpisom Setlists lisicama vezanim za njegovu ruku, aludirajući na ne-može-biti-veću tajnu.

Dve stvari moraju da se dese pre nego što ludilo počne. Pre nego što zamrače svetla, sa razglasa mora da se čuje AC/DC i It’s a Long Way to the Top. Što se upravo događa. Iznad bine idu projekcije slika benda, hronološki. Dug put, zaista. Svi znaju kuda ovo vodi i svi su naloženi. Druga stvar koja je neminovna je da će krenuti Morikoneov Ecstasy of Gold iz „Dobar, loš i zao“, intro za pičvajze nad pičvajzima već preko 35 godina. Što se upravo događa, doduše u nešto izmenjenom formatu. Preko muzike i kratkih video snimaka raznih bitnih trenutaka karijere ide snimljeni glas Džejsona Momoe koji čita kratke teze koje opisuju ko su oni, šta su uradili i zašto to toliko znači svima nama pod tim svodovima. I naravno, od toga su svi samo još naloženiji. Njih četvorica istrčavaju na binu i ulaze u Hit the Lights, prvu pesmu koju su ikad napisali i snimili. Iiiidemo!

Posle nekih desetak minuta počinjem da dobijam ideju šta se događa. Setlista je hronološki organizovana. Idu redom, po pesmu ili dve sa svakog albuma, od ’83. na ovamo. I uopšte se ne stide da mu daju i po raritetima. Evo, sad je krenuo uvodni rif iz Trapped Under Ice, ’nači osećam se kao Sofronije kad soli pamet malom što mu oluja nema munje i gromove, pa ga istog sekunda spiči grom. Malo kasnije izvlače iz šešira Orion, jebote, što dobro zvuče! Na Shortest Straw mi idu flešbekovi na ono blesavo veče na Akademiji kada sam sa Nikolom skrenuo do malog kluba, i kako smo se oduševili kad smo čuli kako neka devojka baš tu stvar pušta u onom mraku. Kako štepuju, jebote, kako izuvaju. Vidi se da su se ozbiljno spremili za ovo. Svaka pesma zvuči kao da im je najveća u karijeri. King Nothing isto.

Koliko god im bila duga istorija i koliko god bitnih pesama u katalogu imali, uvek ima onih nekih oko kojih se ona najzagriženija manjina fanova raspravlja zašto ih nikad nisu svirali uživo, u maniru „ne ta, ona druga bi zvučala još bolje uživo, jao živote, što mene niko ne sluša ovako pametnog?“ Pesmu koja mi najviše na svetu znači od svih njihovih, Metallica nikad nije svirala uživo. I kad sam čuo da iz razglasa kreće onaj stidljivo jeziv intro, znao sam da je raspad neminovan. Sigurno, nema osobe kojoj ove bezmalo dve godine nisu najgore u životu, i jeste, toliko je i inače još ljudi preguralo i ostavilo iza sebe onu jednu stvar koja ih je obeležila za ceo život, ali ove suze koje brišem su zaslužene koliko i dugo čekane. Fixxxer je najveća pesma u mom životu. I koliko se samo stvari poklopilo da bih ja završio baš ovde, gde je Metallica po prvi put svira uživo.

Ostale pesme su prozujale. Noge su mi umorne, glava mi je razbijena, srce mi je zahvalno. U stvari, i stomak je zahvalan, i to gomili Meksosa koji su doterali svoja roštiljska kolica do malih ulica oko Čejs centra i opasno prihodovali to veče. Čili dog za osam dolara, u, dobar. Teturam se i jedem jednom rukom, dok druga drži tubu sa posterom. Majice su nabijene u džepove od jakne. Dug je put do hotela. U prevoz ne vredi ni pokušavati da se uđe. Uber može da se dobije, ali te aplikacija upozorava da je potražnja velika i da su zato cene tolike. Kolike? Pa evo, sad mi kaže minimum 58 dolara. Ali sam čitao da je caka da se prepešači nekoliko blokova do Oracle parka, i da će cena vožnje pasti ako je tražiš negde gde je ne traže svi. Oborio sam cenu za nekih 15 dolara i setio se da treba odustati od kockanja dok ti ide, a i ovaj levi skočni zglob nešto počinje da zaštekava. Nisam za dve godine prepešačio ovoliko koliko jesam u ova tri dana. Gledam slike u telefonu dok se vozim. Iza ćoška od hotela ima 7-Eleven, taman da uzmem nešto za piće. Uzeo neke najgore šećerne užase na koje sam naišao, gde su osnovni kriterijumi bili da ne liči ni na šta što ima kod nas. Smejao se u sobi kad sam pročitao na ambalaži „Made with real sugar“. To bre, za muškarce! Telo je jednoglasno proglasilo fajront posle toga.

Subota, 18. decembar

Naravno, zašto se zadovoljiti sa dve pune arene kada možeš da imaš ceo grad? Mnogo se toga događa u kraju ovih dana. Shodno svojim svetonazorima Metallica će rođendansku žurku pretvoriti u preuzimanje San Franciska i tokom četiri dana organizovati još gomilu stvari. Postoji, za početak, cela serija koncerata manjih izvođača, stilski ili na neki drugi način povezanih sa njima. Sinoć su, na primer, nešto posle fešte u Čejs sentru na drugom kraju grada svirali The Wedding Band, Kirkov iz-zezanja cover bend u kom su još Rob Truhiljo, Vitfild Krejn, neki lik koji je ranije svirao u God Forbid i Džon Tiodor na bubnjevima. U prateći program spadaju i koncerti raznih drugih relativno nepoznatih bendova, među kojima su krajnje simpatično ubačeni i tri u kojima sviraju dva Larsova sina, te Robov i Džejmsov podmladak. Jasno, određena doza protekcije ne može tu da pobegne čak ni lenjom oku, ali nije li kul što ama baš nigde u silnim istupima i reklamama o proslavi rođendana niko iz Metallice ni reč nije rekao reklamirajući svoju decu. Sve je ostalo na nivou „biće mnogo zanimljive muzike, ljudi evo vam program, istražite malo šta još postoji“. Pored muzike, organizovali su prikazivanje filmova, promociju knjige njihovog dugogodišnjeg fotografa Rosa Halfina, gomilu žurki, ali i razne društveno korisne aktivnosti. Gradonačelnica London Brid ih je juče ugostila i svečano proglasila 17. decembar danom Metallice u gradskom kalendaru, što je, konačno, lep način da jedan tako bitan grad oda priznanje zvanično umetnicima, a u stvari ljudima koje je muzika spasila i odvela ih do kraja sveta i nazad, na tome što su taj grad ponosno predstavljali u svetu. S tim što je i njihova veza sa ovim mestom višedimenzionalna. Ovo je grad koji im je 1982. pružio ruku i dozvolio im da sanjaju, što su oni oberučke prihvatili. Istovremeno, to je grad koji je bio prvi dom samo dvojici od njih. Kad se premota do danas, iako im je štab i studio tu preko mosta pa još na malo na sever u San Rafaelu, Bay Area je dom samo Ulrihu, koji je paradoksalno rođen najdalje odatle. Hamet je rodni grad pre više godina zamenio Havajima, Barton je poginuo 1986, Hetfild se sa porodicom pre neku godinu preselio na ranč u Vejlu (Kolorado), a trenutni basista (iako zapravo ima najduži staž od sve četvorice koji su izvorno zaduženi za niske frekvencije) Rob Truhiljo se najbolje oseća u Santa Moniki. Razumem ih. I ja sam iz Beograda, ali zavisi ko i kakvog dana pita. Bilo bi sigurno zanimljivo slušati svu četvoricu kako pričaju o ovom mestu, baš zbog toga što s radi o četiri potpuno različita karaktera, ali i što je San Francisko toliko diverzifikovan i što (a to mi je do sada već sasvim jasno) u njemu svako može da pronađe nešto lepo za sebe. Dodaj u miks i činjenicu da su u kraju već skoro 40 godina, a što se i kraj sve vreme menja, sigurno bi dobio više nego zanimljivu priču. Na kraju, previše bilo čega nije dobro za zdravlje. Lepo je biti u poziciji da samo od tebe zavisi gde ćeš i koliko dugo imati spušteno sidro.

Izašao sam iz hotela posle nešto kasnijeg doručka. Zglob na nozi nije baš kako treba, ali imam neka važna posla. Laneganovo „I’d stop and talk to the girls who work this street, but I got business farther down“ pada na pamet, mada tu već opasno ulazim na teritoriju Žikice Simića. Idem nazad do Amebe. Ostalo mi je da na miru prođem kroz bargain sekciju – onih osam rafova skroz u uglu gde su svi diskovi po dolar ili dva. A i da proverim još par stvari koje sam zaboravio ili nisam stigao u prvom preletu. Ovog puta nigde ne žurim. Super mi je da gledam i ostale mušterije raštrkane po ogromnoj radnji, svih boja i konfesija, a kako i ne bi bili, kad je izbor muzike toliki. Amerika, još jednom. I Još jedno dvadesetak diskova u rancu, plus Kelijevi heroji na DVDu.

Stajem i par ulaza dalje, kod one simpa knjižare u kojoj sam bio i prošli put. Juče su mi javili da je stigao primerak Generation Kill-a za mene. Da vidiš kako sam se isekao kad mi je zvonio telefon, rek’o ko je i šta ’oće, a zaboravio da sam ostavio broj u toj knjižari u sredu, u slučaju da im stigne nešto od onoga što sam tražio. Sviđa mi se ovde, i kulturno i pomalo staromodno, a sve to u gradu koji diriguje svetskim IT tendencijama.

Danas je dan za reprize i druge pokušaje. Idem zato nazad u Sotto Mare, vreme je ručka, a ja se neću zajebati i uzeti i predjelo. Crab Cioppino, drugi tejk. Kašika dok ne vidi dno šerpe, ja ne izlazim odavde. Joj, što je ukusno, joj što je dobro. I opet prošarano pogledima na zaposlene i goste, uz poneki ljubazni komentar i moj odgovor tu i tamo. Nema svrhe poricati, zaljubio sam se u ovaj grad.

Zajedničko svim događajima koji mi stoje u beleškama kao „razmisli, pa ako stigneš“ je što se nalaze na Metallicinom kalendaru propratnih rođendanskih događaja, a događaju se po celom gradu, u razna vremena, nekad besplatno, a nekad uz plaćenu kartu. Ja sam još jedno od onih kovidovskih večeri u Beogradu odlučio da bih voleo i da bih platio tih deset dolara da uđem na Q&A sa Rosom Halfinom, a to mu dođe danas u 5 popodne negde u centru. Taman da se prošetam do tamo, da svarim ovo ludilo. Prilično sam siguran da ako bi mi neko spustio udicu niz jednjak, nema šansi da ne bi neko morsko čudovište izvadio. Zadovoljan sam režimom ishrane, to hoću da kažem.

Tražim mesto koje se zove Elks Lodge, klub na ne znam kom spratu Kensington Park hotela. Tako piše. Stara zgrada, stare pare, stara Amerika. Ogromna tamno braon sala, sa više prepariranih glava i rogova kapitalaca po zidovima. Između 50 i 100 nas u publici, mo’š sedneš gde ’oćeš u principu. Treći red, sa strane, nenametljivo.

Ros Halfin je bio etablirani rok fotograf mnogo pre nego što je dodao Metallicu na spisak svojih klijenata (a što je, kako voli da istakne, uradio nerado i tek na žestoko insistiranje njihovog menadžmenta). I Ros je jedan sredovečni brbljivi Englez, koji se svakako nagledao svega i svačega i o tome usput rekao reč-dve, ali uvek ostajao dovoljno diskretan da ne izgubi poverenje ovako značajnih poslodavaca. Slušati ga kako priča uživo o svojim počecima, a onda i o istorijatu odnosa sa bendom je više nego zanimljivo. Em on ima sasvim dovoljno šarma, em Stefan Širazi, Metallicin rezident novinar i dugogodišnji hroničar, vrlo lepo vodi razgovor. I bili smo toliko kaptirani time što slušamo da nismo primetili da je u salu ušao neki solidno osedeli dugokosi tip koji se došetao do podijuma, da bismo se svi odjednom razbudili kada ga je neko od ove dvojice sa mikrofonima pozdravio sa: „Oh, hi Kirk!

Kirk Hamet. Ha. Ludilo. Izvinjava se što ih prekida, pozdravlja nas sve i pita kako smo. Neće dugo da se zadrži, u krajnjoj liniji ni ne sme, pošto nam objašnjava da se članovi benda tokom finalnih priprema praktično nalaze u mehuru, ali eto, nosi masku pa će valjda sve biti dobro. Zajedno sa Rosom prolazi kroz neke bitnije fotografije koje se projektuju i priča ono što pamti sa tih slikanja. Najduže se zadržao na snimku iz Moskve iz septembra ’91, posle čuvenog koncerta na aerodromu Tušino, gotovo sigurno najposećenijeg koncerta u istoriji planete, jedino što se nikad neće otkriti koliko je ljudi tu zaista bilo. Priča ide ovako: avgusta iste godine u krajnje zamršenim okolnostima raspada SSSR i borbe za vlast, u Moskvi se desio neuspeli puč. Jeljcin je iz tog karambola izašao kao pobednik, i krenuo da povlači poteze koji bi mu konsolidovali vlast. Jedna od ideja bila je da se zahvali mladima zbog toga što su (ili bolje, nisu) uradili prilikom avgustovskog pičvajza, s tim što je „zahvaliti se“ zapravo eufemizam za dati im nešto zbog čega će biti dobri i mirni. Država je pitala predstavnike omladine šta bi voleli, a oni su rekli da hoće rok koncert, i to veliki. Naovodno su tražili Guns n’ Roses i Metallicu. Hm, može AC/DC i Metallica, na turneji su po Evropi? Može. I sad, kadrovi sa tog koncerta su već odavno čuveni, oni kad vojni kordoni nekako pokušavaju da drže masu pod kontrolom (čitaj pendreče), a ne mali broj vojnika skida uniforme i luduje kao da ih sutra ne zanima. I svima koji su to gledali na nekom starom VHS-u ili jutjubu deluje kao da bi to moglo biti ono jedno mesto na kom nisi bio, ali ujedno i prvo na kom bi želeo da jesi. Kirk, doduše, ima drugačije uspomene. Kaže da mu uopšte nije bilo svejedno da to sve gleda sa bine, a da je posle samo razmišljao kako da se što pre skloni odatle i dokopa nekog bezbednijeg mesta. Atmosfera je bila takva da je sve vrlo lako moglo da se pretvori u totalnu katastrofu, jer ruku na srce niko u tolikoj masi nije znao kako da se ponaša, ni klinci koji su bili oduševljeni ali zbunjeni, ni sve moguće službe kojima je cilj bio održavanje kontrole (a koje se svakako nikad do tada nisu srele sa tolikom masom koja želi da bude van kontrole). Kirkova faca sa slike gde stoji pored ograde iza bine, slikane odmah posle njihovog nastupa, govori više nego što nam on objašnjava. I sve vreme priča staloženo, razložno, prosto ti je prijatno da ga slušaš, koliko god zapravo treperio od saznanja koga slušaš, koliko si mu blizu, i koliko je to zapravo neočekivano. Zahvalio nam se posle nekih dvadesetak minuta probiranja po sećanjima, izvinio se što mora da ide i otišao. Ostali smo još neko vreme sa Rosom i Stefanom, da bi nam na kraju rekli da bi voleli da čuju i neka pitanja iz publike. Nisam neko ko voli da priča pred ljudima, ali jednom se živi. Stao sam u red za mikrofon, pitao ono što me je zanimalo i dobio šmekerski odgovor, plus jedno hvala na pitanju od nekog Amera iz publike. Izašao sam iz sale i hotela sav trepereći. Jebote, što je dobro biti živ!

I znaš šta? Baš neću kući onako kako mi gugl sugeriše. Idem uzbrdo Mason streetom, pa šta bude. A bilo je to što je Nob Hill jedno pokvareno strmo brdo, da ti kažem. Bogataško, možda, ali dušu d’ispustiš kad kreneš peške gore. Usput se dopisujem sa Ivom. Kod kuće je neko gluvo doba noći, zato me je i iznenadilo kad je odgovorila na prvu poruku. Stajem na nekoj raskrsnici sa drvenim viktorijanskim kućama u svim pravcima, i mnogo lepom pogledu ka istoku na zaliv, sa sve skoro punim mesecom iznad i pitam je da li može da priča. Može. Toliko mi je lepo da stvarno ne bi bilo u redu da to ne delimo. I još je lepše dok joj slušam glas. Moraćemo jednom da dođemo u ovaj grad zajedno, ona, Fipi i ja.

U hotelu pred spavanje proveravam vesti sa foruma. Neko je video Hetfilda u nekom meksičkom restoranu u gradu. Shvatam da sam preksinoć prošao pored tog restorana, u kraju koji mi je Moj Čovek iz Grada preporučio. Pa da, zna čovek znanje. A i praktično su generacija njih dvojica. Doduše, ne mogu delovati drugačiji po svetonazorima. Dobar takos je dobar takos, očigledno.

Nedelja, 19. decembar

Rado ide Srbin u tutiste. Vremena je sve manje. Iako se stvari dešavaju, spisak mesta koje bih voleo da obiđem je svakim danom za nijansu duži. Danas pribegavam krajnje predvidivom i konfekcijskom, ali treba priznati efikasnom metodu: razgledanje grada turističkim busom. Doduše, možda je malo prohladno za sedenje na otvorenom spratu? Ma jok, ugrejaću se brzo. Gledam usput razne stvari – simpatične kuće uglavnom italijanskog North Beach-a, pešačke prelaze sa dodantnim crvenim ukrasima oko China Towna, ogromne staklene i betonske kule Financial Districta, strme ulice i tramvaje koji im prkose, džentrifikovane i krajeve koje to skoro sigurno očekuje, svuda slatke drvene kuće koje sve izgledaju kao da si ih video u bar sto filmova, Haight Ashbury i poslednji put kada je zapadna civilizacija poverovala u bolju budućnost, što je mnogo lakše kad si na teškim drogama (a što je i vrlo teško održivo na duge staze, otud je leto ljubavi ostalo upamćeno kao krajnje oročen period)… Slušam kroz slušalice snimljene poruke vodiča, dopunjujem znanje o nekim krajevima koje sam video, učim novo o raznim drugim mestima. Kao na primer da je mlada dama koja je možda, a možda i ne bila model za kip žene na vrhu obeliska na Union skveru, bila udata za od sebe dobrano starijeg magnata trgovine šećerom i opisujući ga postala autor danas dobro poznatog termina: „He’s my sugar daddy.“ Isto ima super priča o Džošui Nortonu, čoveku koji se u San Francisku obogatio, pa spucao celo bogatstvo zbog neke katastrofalne procene o trgovini pirinčem, iz čega je odlučio da se izvadi tako što se 1859. proglasio za cara Amerike (i što je najbolje, spletom krajnje čudnih i teško razumljivih okolnosti, to mu je super prošlo; nije da ga je neko ozbiljno shvatao kao nekog vladara – osim Kraljevine Havaja, koja mu je priznala titulu – ali je na neku foru kao car opet krenuo da se bogati; čak je i štampao svoju valutu). Pa onda zaliv i njegova klima, odnosno lokalna priča da je Divisadero street linija razgraničenja: istočno odatle nebo može da bude vedro koliko god hoće, ali na zapadu će garant biti neka magla; uopšte magle i niski oblaci u ovoj oblasti su i razlog što je Golden Gejt dobio tako jarku boju; da nije, koliko bi se aviona do sada skucalo u njega? Inače, kada su Španci prvi put plovili uz obalu Kalifornije magla je bila tolika da nisu ni provalili da tu postoji ulaz u neki poveći zaliv; tek u drugom prolazu su ga videli i prvi put se iskrcali u kraju. I konačno Haight Ashbury, na koji se misli same vraćaju. Jedna krajnje oportuna i feel good situacija u vremenu koje je bilo spremno da eksplodira, jedan pokret koji se rodio na uglu te dve ulice, i na kratko je delovalo da će to blesavilo možda čak i promeniti nešto, da ne kažem uspeti. Postoji ta neka jeziva doza istovremene čuvenosti i ozloglašenosti u vezi sa velikim stvarima koje su propale. Eno, We Lost the Sea su ceo album o tome snimili.

Negde kod Golden Gate parka nas ljubazno opominju da će prelazak mosta biti prilično neprijatan za zimogrožljive, te ako takvih ima, bolje da siđu u zatvoreni deo busa. Brzo sam shvatio da nisu preterivali. Nema vetra danas, ali objasni to nekom ko se vozi 70 na sat u nečemu što je u suštini preveliki kabrio. Dve kapuljače na glavi i maska preko lica, i opet sam se odmrzavao narednih sat vremena.

Na drugoj strani mosta napuštam turu. Plan je oduvek bio da ga idući ka gradu pređem peške. Oduvek, odnosno od momenta kad sam shvatio da most može da se prepešači. Mislio sam da je zabranjen za pešake, nešto kao 25 de Abril u Lisabonu. Inače, ista ih je firma pravila. I iste su boje, koju Amerikanci zovu international orange. Hodam, gledam: kakvo mesto; kakav grad u izmaglici sa moje leve strane; kakva divna nepoznatost okeana sa dalje strane; koliko mnogo otvorenih mogućnosti za život i smrt, gledajući sa ovog ogromnog mosta; i sve to začinjeno sa sećanjem na makljažu Rodžera Mura i Krostofera Vokena, ali i još nešto, sad sam shvatio šta. Pogled na most sa Fort Pointa! Moram tamo da siđem!

Posle duge i prijatne šetnje (ako se izuzme sad već stvarno dosadan bol u levom zglobu), spuštam se do nivoa vode sa južne strane. Usput proveravam jutjub i skrinšotove: to je to mesto! Hičkokov Vertigo, ali i nešto meni mnogo draže: spot koji sam prvi put u životu video noć pre nego što ću se prvi put ljubiti sa Ivom. Slikam se sa mestom na kom Džejms Stjuart vidi kako Kim Novak pokušava da se ubije i uspe da je spasi, odnosno gde isto to Majk Paton radi za Dženifer Džejson Li. Njena faca dok izgovara You might surprise yourself je sve. Last Cup of Sorrow, pesma i spot su sve. Šaljem sliku Mom Čoveku iz Grada i objašnjavam da je moj rimejk ipak nešto nižebudžetniji, odnosno manje baziran na starim autima i nadrealnim scenama nošenja ženskog veša. „Cool spot, right?“, kaže. Seo sam posle na neki bus nazad do hotela. Da prištedim noge malo, trebaće mi za večeras.

Drugi koncert. Kad pre? Odjednom, taj utisak da je ponor ispod. Kad ovo prođe, šta, treba da se vratim nazad, u ono? Što realnost mora mene da vrati, zašto ja realnost ne bih mogao da dovedem na ovakvo mesto i dogovorim se sa njom o svemu, kao odrasli ljudi što rade? Al’ opet, o čemu to odrasli ljudi pa mogu da se dogovore sa realnošću, osim da pristanu na njene uslove bez pogovora. Ima štošta sa čim se ne slažem u životu, sačekaće me to, opet će biti glavno u glavi. Ali ’ajde da to malo sačeka. ’Ajde prvo ovo večeras da mi se desi, ali da se desi za sve pare. I nije samo do mene, nešto je drugačije u vazduhu večeras u areni. DJ Lord i isti onaj stendap komičar od preksinoć opet imaju zadatak da zagreju atmosferu, ali ako je prošli put to što njih slušaš davalo osećaj kao da jedeš nešto što je mikrotalasna neujednačeno podgrejala, sad je drugačije: ljudi se actually dobro provode dok čekaju ono zbog čega su tu. Završili su šta su imali, bina se sprema za Metallicu, sve ide po planu.

Sve dok se nisu upalila sva svetla, krenulo da pišti nešto i na svim onim trčećim displejima počela da idu obaveštenja da je upaljen protivpožarni alarm i da svi treba u miru da izađemo iz zgrade. A? Men’ neko zajebava? Jok, ovi levo od mene uredno pokupili stvari i idu uz stepenice ka izlazu. A čekaj, da nije ovo neka zajebancija à la ono sa Cunning Stunts, kad su folirali da im se raspada bina i jedan od tehničara se zapali? Mada, čak i od njih, u ovakvoj pandemijskoj globalnoj paranoji, malo bi previše bilo. Ljudi stvarno polako izlaze sa tribina. Ja sam ogrnuo jaknu, ali još bih da prostudiram situaciju. Gledam oko sebe, nigde nikakav dim ne vidim. Doduše, da li bi bilo prekasno da izađem kada budem video dim? A opet, dole u parteru je krcato i niko se ne mrda. Ima dole i gomila njih sa bubicama iz obezbeđenja, kad ih neko nešto pita, samo sležu ramenima. Razumem ekipu odozdo što neće da beži: ljudi su ko zna od kad čekali u redu da budu u prvim redovima, i šta sad, neki požar da ih poremeti? Nećkao bih se verovatno još neko vreme, da se nije sa razglasa čulo obaveštenje da je sve u redu, alarm se gasi, dim ipak nije detektovan. Sa tim su se ugasila i svetla. ’Ajde da razvalimo ovo.

Kreće Morikone. Ista snimljena priča, isti tekst od prve večeri, ovog puta ga preko muzike čita glas Toma Morela. Taj čovek da je narator moje biografije, zvučalo bi kao da sam prvi zapalio vatru, objasnio Platonu par stvari o tome kako par stvari funkcioniše, otkrio severni i južni pol, iskrcao se na Omahi i zauzeo nemački bunker, spasao planetu posle Černobila, i rukama održao u komadu havarisani svemirski brod koji je preostale predstavnike čovečanstva prevozio na novu planetu pošto je Zemlja kalirala, minimum. Idemo, bre!

Posle prve večeri nikom nije promaklo da je koncept da se sviraju pesme sa svih albuma, i to hronološki. Po netu je bilo gomila nagađanja o tome koje nas pesme večeras čekaju u istom redosledu. Meni je, ipak, na pameti bio malo drugačiji scenario. Bilo bi kul kada bi večeras išli unazad: počeli sa Hardwired i bušili sve do najdalje istorije, kako bi završili sa Seek and Destroy. I opet je Srbin ispao najpametniji kad se iz razglasa čuo intro od prve stvari sa za sada najsvežijeg, iako pet godina starog albuma.

Rokaj/snimaj, večeras je definitivno napetija atmosfera u areni. Svi koje vidim na tribinama su naprženiji nego prošli put i pevaju i lože se na sve, a na početku dobijamo i opskurnije pesme (ono, nije da su Dirty Window i I Disappear klasici). Obrada za večeras je Am I Evil, s tim što ’ladno nisu stali na pola pesme, nego su svirali celu, što se ispostavlja da je prvi put od decembra 2011, a i tad je bilo jer su slavili 30 godina i na bini imali još pola Diamond Heada. Lepo je gledati i kako se uredno dole na podijumu otvaraju pitovi, ima toga puno više nego preksinoć. Izgeda da su svi u fazonu da je to to, da se sad gine.

I nije samo tako u masi. I bend je večeras sve samo ne stegnut. Džejms je stao između pesama, kaže da hoće da se zahvali, ali ne samo nama (doduše, nije da mu ne znači to što smo tu i što smo došli odakle već sve nismo), nego na prvom mestu svojoj trojici, kako kaže, braće iz benda. OK, nije da čovek inače ne priča ništa bitno na koncertima, ali svakako nema običaj da bude preterano ekspresivan i svakako ne srceparateljan kad je u pitanju nekakvo lično obraćanje. Kako on priča, tako njih trojica shvataju da je ovaj mali neplanirani izliv emocija u stvari bitniji nego što su mislili da će biti. Prilaze mu, okružuju ga i grle, ne daju mu da završi rečenicu. Svi okolo aplaudiraju, svima je jasno koliko je ovo veliki trenutak. I pored svega što je preživeo, dobrog i lošeg, i svih promena koje je izgurao, rehabilitacije, terapije, vraćanja, tj. hvatanja svog života sopstvenim rukama, koliko god je Hetfild od 58 godina jedan trezven čovek koji će o svojim problemima i uspesima povremeno pričati krajnje razložno i iskreno, ovakvi momenti na bini nisu česti. I uopšte, ovaj bend, njihovih 40 godina… Bog te, šta su oni sve uradili, šta su sve uspeli, zahvaljujući svom radu i talentu, ali i uprkos sebi samima. I koliko je put do uspeha bio pošten, postupan: za prvih deset godina snimili su pet albuma i sa svakim izdanjem sebi dizali status, da bi tek sa petim albumom postali ovoliko veliki. Verovatno je tako i bolje, vrtoglavi uspeh bi ih verovatno uništio. Baš je Hetfild o tome i pričao nedavno: prilično je siguran da nisu bili spremni na sve što je potrebno da se prođe da bi uspeo u muzici, koliko god bili odlučni da ih samo muzika interesuje, i da je plan B bilo šta što će učiniti da plan A radi. Da se Džejmsu desio Nevermind, verovatno bi završio kao Kobejn. I sad je tu, pred nama, i ja se zagrcnem kad vidim ostalu trojicu iz benda kako ga grle i ne puštaju ga.

I onda on ispadne onakav predivni kreten i derle kakvo jeste, i po završetku zagrljaja kaže: „Where’s my wallet?

Na kraju svakog dana ili života, sve što je bitno je ono emotivno. Što pre to saznaš i shvatiš, to ti je veća šansa da nešto od sebe i za druge napraviš. Nije čudno što od jeseni ’97. do, evo, preksinoć, nikad nisu svirali Fixxxer uživo, kao što sam duboko uveren da nije nimalo slučajno šta baš tad jesu. Meni je ta pesma oduvek delovala kao nešto najličnije što je Hetfild ikad napisao. Borba u svakom od nas je ona koja nema kraj. Ne čudi ni što je jedna od pesama koje večeras sviraju i Bleeding Me, iako je najsnažniji utisak zapravo ostavio Džejmsov komentar na kraju pesme, kada se zahvaljivao na šansi da je svira jer ima terapeutsko dejstvo na njega. I sve je u prihvatanju celog spektra emocija: ne može lepo bez ružnog, uživanje bez bola. To mi je na pameti dok sviraju Wasting My Hate, isto kao i ona priča o presudnom uticaju Vejlona Dženingsa na nastanak ove pesme.

Odatle pa do kraja slušamo samo klasike, ali i te pesme, koje su svi u sali čuli već bezbroj puta, su pod posebnim nabojem. Fade to Black odnedavno ima poseban video tretman, naizgled repetitivan, ali upečatljiv. Dok oni sviraju, na ko zna koliko tona teškom kružnom ekranu iznad njih idu scene nekog američkog dauntauna, možda baš i San Franciska, po mraku. Beskonačni švenk, bezbroj staklenih spratova i kancelarija, tu i tamo svetli neko svetlo: ne vidiš unutra, ali pretpostavljaš da neko umesto da je negde gde ga neko voli, nešto radi, završava, dehumanizovan i izolovan. I onda u pauzi pred finale pesme, Hetfild bez trunke melodramatičnosti izgovara da je pesma za sve koji se muče u životu: „Niste sami.“ Jer kako pesma dođe u ciljnu ravninu i krene onaj epski završni solo, tako kadar prelazi iz horizontalnog u vertikalno pomeranje. Neko negde više nije mogao da izdrži i leti dole. A nije moralo da bude tako.

I za kraj, povratak na mesto i vreme gde je sve počelo. Prvo sumanuto dobri Whiplash, pa Seek and Destroy za kraj žurke. Ludilo okolo, dole niz stepenice gomila sveta, zastave i odeća koju nose govore da ih ima iz Poljske, Ukrajine, Teksasa, bog te pita odakle sve ne. Vidim da obezbeđenje više ni ne pokušava da ih vrati ka sedištima. Eno ga i onaj ludi Brazilac što me je grlio kad su rokali Breadfan preksinoć, opet je pijan. Jebote, što je ovo ogromno bilo! Na izlasku iz arene sam opet u Viva Mexico! fazonu, hvala vam najverovatnije ilegalni migranti, zbog vas i vaših čili dogova ni večeras neću ostati gladan. Pucaju me emocije, više ne uspevam da se setim šta se večeras, a šta na prvom koncertu desilo. Duga šetnja dok nisam stigao do mesta gde mogu da dobijem iole povoljnu vožnju do kuće. Posle sam u hotelu seo i podvukao crtu. Od 32 pesme koje su svirali, 10 sam po prvi put uživo slušao baš ovde, a nije da Metallicu pre ovoga nisam gledao 11 puta. Misli su mi svuda i da nisam ovoliko fizički razvaljen, mislim da ne bih zaspao do sutra ujutru.

Ponedeljak, 20. decembar

Imam još jedan dan, mnogo stvari koje želim da uradim, tu i tamo nešto što moram da uradim. Evo na primer, juče sam se solidno iznervirao kad sam video da ću morati da se testiram pre povratka kući. Po propisima nisam dužan da to uradim, jer zemlja destinacije (Srbija) to ne traži od svojih građana. Nažalost, United Airlines to ne zanima. Da bih se čekirao za povratni let, moram da aploudujem razna dokumenta, među kojima je i negativni test na kovid. Svašta sam pokušao, ne vredi. Mogu, doduše, da se ne čekiram preko neta i odem na aerodrom na dan puta da se svađam, ali je čak i meni jasno da je glupo inatiti se. Zato sam bukirao sebi jedan lep termin za brzi antigenski test: ponedeljak u 9 ujutru. Da obavim to, pa da mi ostane što više vremena za grad. Njuzfleš: u Americi nije procvetao biznis privatnim laboratorijama. Ima ih malo u gradu, pošto se ili testiraš u bolnici ako imaš simptome kovida, ili kupiš test u apoteci pa se sam rokneš na gajbi. Taj mi ništa ne znači, pošto moram da imam papir koji aploudujem, a ne parče plastike sa jednom ili dve crvene crte u ruci. I dopuna njuzfleša: test će me koštati oko 70 dolara. Imam, kažem, razloga što me ovo zezanje sa čekiranjem za let kući toliko nervira. Inače, laboratorija je na 50 metara od mesta odakle sam sinoć tražio uber za hotel. Vožnja do tamo me je jutros koštala četiri puta manje nego sinoć. Hteli ste da tržište diktira uslove, evo vam sad uslovi. Ali treba reći da su svi bili divni, od prijema do devojke koja mi je uzela bris. Stiže rezultat uskoro na mail. Ono, kao duplo vakcinisana osoba koja je preležala kovid pre nekih sedam nedelja, cenim da nisam valjda toliki baksuz. Nije da mi je svejedno zbog toga, naravno. Jesam bio dvaput u zatvorenom prostoru sa gomilom ljudi koji su skakali i urlikali, i nije da su se maske baš religiozno nosile sve vreme. Eventualan pozitivan test bi značio da nema ništa od povratka kući još bar deset dana; verovatno bih morao da puknem pare za promenu karte, ali bi veća muka bila što bih morao da se izolujem u nekom hotelu, a hoteli su ovde skupi. Vratio bih se nazad u kraj gradskim prevozom, stigao mi je bus i prilazim vozaču da platim kartu. Samo mi odmahuje i pokazuje da sednem pozadi. On časti. Život šalje jasne signale da nije čas za očaj.

Imam taman toliko vremena da obiđem još neka mesta o kojima ne znam skoro ništa, osim da sam ih video na nekim slikama i učinili su mi se baš lepim. Nije što sam ja, ali nisam pogrešio. I taman, stižem na ručak. Poslednji ručak je pažljivo planiran. Swan Oyster Depot, ugao Polk i California. Dug red ispred, a nema sedenja unutra, jedina opcija je tejkaut. Ispred mene ekipa Meksosa u Metallica jaknama. Unutra ozbiljno dobra atmosfera. Prastaro mesto, razna ludila po zidovima, ekipa koja radi je izvod iz američke radničke klase.

– Šta vas dovodi ovde?
– Metallica me je dovela u grad, a Entoni Bordejn me je doveo kod vas.
– Da, to dosta čujemo. I jedno i drugo, haha. Šta biste želeli?
– Clam chowder, srednji, i jednu mešanu morsku salatu, molim vas.

Sve što sam tražio, i još jedno neskromno parče crnog hleba sa puterom, krekerima i priborom kasnije, i na putu sam za Lafayette Park. Bez posebnog razloga, samo mi treba neka klupa. Ne hramljem više samo zbog levog zgloba, sad ubija i desna ahilova tetiva.

Sedim u parku, gledam još par ljudi na pauzi za ručak i ljude koji šetaju pse. Gledam grad koji sam zavoleo verovatno brže nego ijedan drugi koji sam video. Oči da mi ispadnu, koliko je ovo preukusno. Kad li ću opet moći da jedem ovakve krabe? Ne znam da li mi nedostaje Beograd. Verovatno ne. Nedostaju mi moji. Ali mi je toplo oko srca jer znam da ovo što sam ovde našao samo čeka da i njima pokažem. A to što će mi verovatno brže nego što mogu da zamislim nedostajati ova uljudnost, ova blaga klima i lepe kuće, plus odlična a nenametljiva muzika na svakom ćošku, bilo uživo na ulici, bilo iz barova, o tome nećemo sada. Ne treba i ne može se po svaku cenu uživati, ali najmanje što sebi duguješ je da se pustiš na miru.

Stigli rezultati. Negativan sam. Mogu kući. Samo još da kupim čokolade na Ghirardelli skveru. I eventualno da se provozam tramvajem.

Provozao sam se tramvajem. Nisam morao, sto godina čekaš red, a u suštini lepše ti je kad sa trotoara vidiš stari tramvaj kako prolazi, nego iz tramvaja ulice. Ali da, bolje je žaliti zato što si nešto uradio, nego za nečim što nisi, u 90% slučajeva.

Povratak na zemlju

Ne znam koji je ovo dan i datum, zavisi šta je merodavno, ono odakle si krenuo ili ono gde si na kraju.

Čika koji me vozi na aerodrom ima šezdesetak godina, u kolima sluša stanicu sa klasičnom muzikom, a aplikacija kaže da mu je ime Leonid. Pretpostavljam da ima diplomu nekog nuklearnog fizičara ili tako nešto.

Prvo i najvažnije je da se sve ovo desilo. Bilo je milion prepreka i sve je moglo vrlo lako da propadne. Nadam se da će svet uskoro izaći iz ovog tunela i da će što se kanala tiče ovakva putovanja prestati da budu hrana za SyFy i vratiti se u domen Travel Channel-a. Malo sam istrošen sad za neke velike reči i zaključke. Presrećan sam.

Amerika je ogromna i ko zna da li ću ikad videti sve što me u njoj zanima. Tja, ima toliko stvari koje sam samo zagrebao i oko ovog grada, da je već sada spisak stvari „za sledeći put“ ozbiljan.

A onda opet, Metallica. Rečima opisati sve emocije koje su stale u ta dva koncerta je preozbiljan zadatak. Taj bend je svetski fenomen zbog svoje dugovečnosti jednako koliko i zbog iznalaženja načina da dodirne toliki broj različitih ljudi širom sveta. Ako ih pandemija nije sprečila da ovako proslave 40. rođendan, ne bih razmišljao o apokalipsi koja bi mogla da proba (ali samo proba) da ih onemogući da nešto slično naprave i za deset godina. Zamišljam šta je to što bih rekao Džejmsu Hetfildu, da sam ikad imao šansu. Zamišljam taj razgovor i samo od zamišljanja osećam i knedlu u grlu i da su mi oči zamagljene. Valjda to najbolje pokazuje koliko je sve ovo veće od mene.

Čika Leonid insistira da mi pomogne i izvuče kofer iz gepeka. Skupim hrabrost da ga pitam odakle je, Rusija ili Ukrajina. Kaže, Ukrajina. On je iz nekog razloga mislio da je moje ime rusko.

Drago mi je što sam jutros poranio do luke i pozdravio se sa morskim lavovima. Mnogo su slatki dok se sunčaju i greju.

Sve kontrole na aerodromu sam prošao ekspresno. Valjda je bolje ne biti sumnjiv, šta znam. Nisam spavao do Minhena. Gledao sam par filmova, slušao svoju muziku, i na kraju drao neku dvojicu u nekom kvizu opšte kulture. Jednog sam čak i video da se nervira, sedeo je par redova ispred. Nisam spavao ni do Beograda. Nisam više umeo da izračunam koliko sati sam budan u kontinuitetu, ali sam bio toliko pospan da mi je prosto sabiranje bilo nedokučivo. Svaki put bih greškom oduzeo umesto dodao vremensku razliku, pa shvatio da je nabolje da počnem iz početka, sve kao da sam pijan k’o bulja. Nije pomoglo što sam sutradan uredno imao da se nacrtam na poslu ujutru, jerbo smo imali neki događaj za kraj godine u firmi. Izdržao sam stoički uvodno obraćanje, ali tamo negde kad je veliki šef uključio nekog momka da priča o planiranju budžeta, počeo sam opasno da kljucam. Igor mi je posle rekao da je video da se mučim, pa je razmišljao da me pozove telefonom, da me trgne.

Ali kad sam konačno bio raspakovan i pod istim krovom sa Ivom, Filipom i Lili, sve je bilo kako treba.