August 1, 2021

(L)o(A)diseja

 

Kako biti spreman? Nikako. Ništa ne može mentalno da te pripremi za takvu situaciju.

Gledaš u ambis, on hladnim staklenim pogledom gleda kroz tebe jer već odavno zna sve o tebi. Imaš izbor i ogroman strah da će biti pogrešan, koliko god puta rezonovao, merio i vagao opcije.

 

 

Ima taj jedan bend, ne toliko bitan na nekoj globalnoj skali, ako je ista postarinski baždarena na osnovu broja prodatih albuma, ili u novom dobu brojem pregleda i strimova. Nije ni da su imali jedan bljesak, neki momenat kada su bili u centru pažnje, pa da su posle toga nestali. Cenim i da mnogo ljudi kojima po kućama stoje nosači zvuka koje su sami kupovali ni ne zna za njih. A opet, oni su razlog što sam još uvek živ. Zovu se Life of Agony.

Imali su dosta čudan put. Nastali su, radili, uzdizali se, izdali oktobra 1993. prvi album koji je u krugovima stilski srodne muzike stvarno imao odjek, nastavili da se razvijaju i izdali još dva albuma, pokucali čak i na vrata američkih mejnstrim rok radija, pa se odjednom raspali, i sve to u nekih pet-šest godina. Posle pauze od četiri godine ponovo su se pojavili, dobili ugovor sa Sonijem i imali neviđeno jak povratnički album, da bi se opet sve negde zaglavilo. Novu muziku nisu pravili, a sporadično su svirali sve do 2011. ili 2012, kada su se opet razišli. Pa su se dve godine kasnije ponovo okupili, i uz određenu dozu promena izdali još dva albuma i večeras sviraju u Štutgartu.

UTREHT 2003

Prvi put sam ih gledao uživo jeseni 2003. u Utrehtu, i neki seronja-ja iz paralelnog univerzuma bi taj koncert najverovatnije opisao kao religiozno iskustvo. Ono što jeste činjenicama utvrđeno između ostalog je da sam po povratku odande znao da definitivno više ne želim kraj sveta isto koliko sam znao da želim da Iva i ja ponovo budemo zajedno. Seo sam par godina kasnije i napisao priču o tom iskustvu. Priča je bila nešto što sam istovremeno i ponosno i stidljivo pokazao najbližim osobama (Ivi se dopalo, Veki je odlučio da presluša šta to oni sviraju, i ne sećam se kada sam i da li sam još nekom pokazao), da bi se pretvorila u temelj nečega što će nastajati u narednih 10 godina, i što će na kraju postati knjiga. Od toga je sve počelo.

Prohladno ali sunčano rano novembarsko jutro na ulasku u surčinsku aerodromsku zgradu. Pospani taksi se nakašljao i ispred terminala sam ispao ja. Do malopre sam bio u toplom krevetu sa osobom koju najviše volim na celom svetu, u sobi sa još jednim malim bićem koje od skora pojačanim tempom osvaja prostore u mom srcu za koje nisam znao ni da postoje, ili ih sâmo kreira. Kako god, ne bi trebalo ovo shvatiti kao jadan-ja momenat, naprotiv. To što sam ovde je moj izbor i vratiću im se brzo. Ali imam pre toga nešto što moram da završim.

Nemam prtljag, jedva par stvari u rancu. Direkt na pasošku, odatle na gejt. Subota ujutru, malo ko negde leti iz Beograda, pa opet srećem par ljudi koje znam. Ne znam gde idu. Ja ću za početak za Cirih.

Slušalice pobeđuju buku potiska iz par Pratt & Whitney motora. Kupljene greškom, jer je neki USB ili tako nešto što sam kupio bio feleričan, pa mi je ljubazno saopšteno da je mnogo lakša procedura da uzmem nešto u sličnoj vrednosti u zamenu, nego da tražim povraćaj novca. Srbija.

Sve se lepo čuje: kapi koje padaju u kadu, usporeni otkucaji srca, snimak razgovora dispečera i ekipe hitne koja je poslata na mesto prijavljenog masivnog venskog krvarenja, sirena… I onda onaj početak. Ja sam spreman. Ajmo.

MINHEN 2005

Do Minhena i decembra 2005. izašao je Broken Valley, album koji je trebalo da razvali sva vrata i sa ubilački upornom ali i potpuno stabilnom uverenošću dostojnom T-1000, ili Antona Šigura, ako onaj prvi nije mogao da dođe, uhvati svakog za vrat i saopšti mu da ima dve sekunde da shvati da je to najjebeniji album koji će čuti u tom periodu, i da ne traži dalje. Zašto se to nije desilo, ja nikad neću saznati. Kažu da su ih Epic i Sony zajebali, da su ih pakovali, promovisali i uvaljivali u istom paketu sa nekim Nu Metal restlovima (tad se to još uvek dobro prodavalo). Kažu i da je velikog uticaja imalo i to što je ceo tiraž u Americi morao da bude povučen ni tri meseca po objavljivanju, jer su izdavači na diskove u cilju zaštite od kopiranja stavili nešto što će ispasti neko spajver sranje. To je sve došlo kasnije. To veče u Minhenu stvari su još uvek delovale da su ne na uzlaznoj trajektoriji, nego na strmoj lansirnoj rampi, i ja sam bio skroz spreman da odlepim. Sećam se da su počeli sa Don’t Bother, da sam probao da snimim taj početak, i možda na 28. sekundu odlučio da je „Jebeš ovo“ najboji pristup gubljenju vremena sa držanjem kamere, strpao je u džep, sa obe ruke se uhvatio za ogradu i izgubio glas.

Taj Minhen je inače bio savršeni zločin, nisam iz prve ni mislio da ću moći da ih gledam na toj turneji. Filipovo venčanje u Lisabonu bilo je 8. decembra. Najjeftinija karta je bila preko Minhena. Vidi, ’ladno ću promašiti LOA za samo 2-3 dana. Ček’ sekund. „A jel’ bi bio problem da budem u Lisabonu koji dan ranije? Ne? Čak bih mogao i da pomognem u nekim sitnicama pred venčanje? Idemo!“ Za koncert čak ni kartu nisam kupio. Zamolio sam Elvira da mi kupi, što je odavde gledano bilo više nego naivno. Dopratio me je do ulaza, da bih tu shvatio da sam na spisku. Čovek koji veze sa muzikom nema je uspeo da preko silnih ljudi koje zna dođe do nekog kome je prosuo priču da sam novinar koji dolazi samo zbog koncerta iz Srbije, i taj neko me je stvarno stavio na novinarski spisak.

Prilično sam siguran da mi je to bio prvi put u životu da sam u prvom redu na nekoj svirci. I da sam tada shvatio da mi je kada Life of Agony svira jedino u prvom redu mesto. Doduše, bilo je nekih krajnje zbun momenata, kao ono kada mi je Džoui pružio ruku, a ja se šlogirao kad sam shvatio da je to uradio da bi mi uručio trzalicu. Tu i onu Alanovu ljubičastu koju sam posle uhvatio sam gurnuo u najdublji džep novčanika i usplahireno proveravao da li su tu svako veče u narednih osam dana do povratka u Beograd.

Hteo sam posle da se pojedem što nisam mogao da ostanem posle svirke i probam da dođem do nekog iz benda (jer su obično silazili među ljude posle koncerata), ali morali smo da hvatamo zadnji metro.

Ciriški aerodrom, pasoška kontrola. Gde ću? Nastavljam za Štutgart. Šta tamo radim? Idem na jedan koncert. Koncert? Jeste. Vraćam se sutra. Osmeh policajca. „Lepo se provedite na koncertu.“

Nisam mislio da ću ih gledati ove jeseni. Jesu oni na vreme objavili ceo itinerer za Evropu (ovog puta nije bilo ni nagoveštaja da će svirati negde blizu nas), ali sam nekako od starta znao da ću ovu turu presedeti. Nemam slobodnih dana, sve je otišlo. A i gledao sam ih prošle godine, ne treba biti alav.

Onda je izašao The Sound of Scars, i… Istu noć kada sam sedeo i sa istim ovim slušalicama na ušima ga preslušao od A do Š, tad sam znao da se neko rešenje mora pronaći. Neki in&out dil, negde gde sviraju u petak ili subotu, a gde može da se stigne ako se krene u petak posle posla ili u subotu ujutru i vrati na posao u ponedeljak ujutru kao da se ništa nije desilo. Onda se ispostavilo da Štutgart pada u subotu, a da može da se nađe karta za avion koja nije preskupa. Ludi Drecun je u nekom poremećenom izlaganju za ondašnji RTS objašnjavao kako na Kosovo stižu vikend-teroristi, Albanci koje sponzorišu zapadne sile i koji sa zapada gde žive dođu samo da vrše terorističke akcije, da bi se onda vratili nazad na posao u ponedeljak. Vikend-teroristi, majku ti blesavu. Šta sam ja onda? Vikend-fanatik? OK, može. Niko u ponedeljak u kancelariji neće ni znati gde sam bio.

Drag mi je nekako ciriški aerodrom. Šetam okolo, jedva razbuđen, češem se o razne radnje koje su toliko fine da je lepše i pametnije samo ih gledati u prolazu, i sećam se kako smo proletos sa Fipijem ovde presedali za Lisabon, ili kako sam sa Lončarevićem prošlog leta ovde ipak pronašao put kući, posle onog pakla sa Austrian Airlinesom zbog kojih ću doživotno nastojati da ne letim sa njima.

Let od Ciriha do Štutgarta je inače neopisivo kratak. Ni ne poletiš, već si tamo.

BUDIMPEŠTA 2008

Bio je početak leta 2008. i sećam se da je bio divan i topao dan. Stigao sam u grad kombijem i prvo otišao do kluba, odnosno splava na Dunavu da pokupim kartu sa blagajne, da bih se šlogirao kad sam na izlasku na obali ispred pontona prepoznao Džouija. Prišao sam mu vidno rastrojen, ne shvatajući da kartu još uvek držim u ruci, odnosno shvatajući to kada sam video da pruža ruku ka karti i predusretljivo pita da li želim da mi je potpiše. Sreća pa se pamet (onoliko koliko je objektivno ima, ipak) vratila a nemuštost izvetrela, pa smo proćaskali malo o… ko zna čemu, ionako sam se u mislima samo štipao da bih bio siguran da se to stvarno događa. Džoui je divan čovek, totalna duša.

Pamtim i kako je sunce lagano zalazilo dok sam se iz hostela vraćao ka klubu i prelazio most ka budimskoj strani. I Mile je bio na koncertu, sreli smo se za šankom. To je ono kada me je protežirao i naručio nam piće sa: „And an orange juice for the kid!“ Koncert je bila totalna žurka, pošto su predgrupe bili bendovi koji su bili sajd projekti članova LOA. Prvo su svirali neki kojima je Sal Abruskato bio za bubnjevima, zaboravio sam im ime, pa posle Alanov Spoiler NYC. LOA su bili čudo. Skroz u formi, demonstrirali su silu i za nekih sat i 20 između River Runs Red i Underground protrčali kroz sve svoje najbitnije pesme.

Ludilo je bilo posle koncerta. Sišli su ispred bine i mogao si da pričaš sa svakim koliko god vam je bilo interesantno o bilo čemu. Alanu donose klopu na plastičnom tanjiru, on i između zalogaja još uvek odgovara na neka pitanja koja izvlačim odnekud. Pokušavam da mu objasnim kako sve koncerte u životu još uvek upoređujem sa onim iz novembra 2003. iz Utrehta, možda i sva životna uzvišenja sa tim vrhuncem. Sa Džouijem pričam koliko sam srećan i koliko mi oni deluju srećno na bini, i kako mi je pregenijalno kako im muzika prelazi pun krug od onog beznađa s RRR, kroz nove muke i razočarenja sa Ugly, preko bljeska nade ali i upozorenja trezvenosti sa Soul Searching Sun, do odgovora zašto je bitno boriti se i ne odustati na Broken Valley. Kit se tada još uvek zvao Kit, i sećam se da sam uspeo da mu objasnim koliko je impresivno i koliko sam zahvalan na tome što kroz sve stvari koje su mu bile oduzete ili nikad dodeljene on biva on i sija i pomaže svima. Na kraju se on meni zahvaljivao.

Sutradan sam u kombiju na putu za Beograd smislio nekoliko pametnih stvari u vezi sa svojom bližom budućnošću.

Pamtim to vreme, tu i narednu godinu kao verovatno najsrećniji period svog života. Subjektivno, naravno, ali kako ću drugačije.

Nije Bavarska, ali jeste bogati jug. Švabija. Grad u kom su sedišta Poršea i Mercedesa. Elber, Balakov, Fredi Bobić, fina generacija iz polovine devedesetih. Stadion se zvao Gotlib Dajmler, pre nego što je nastupilo ovo grozno instant vreme kad ako dovoljno platiš, stadion može da se zove i Bulja Park, pa dobije novo ime po novom sponzoru kad vam ugovor istekne, i više se niko ne seti kako se zvao ranije, a kako pre toga. Imao je Štutgart još jednu dobru generaciju početkom milenijuma, kad su odjednom uzeli titulu, a da nikom nije bilo jasno otkud. Timo Hildebrant je jedini koga pamtim iz tog tima, mada je i on posle negde nestao. I tu se završava priča o tome šta znam o gradu u koji stižem vozom sa aerodroma.

Centar je nekako čudan, sav u nekim radovima i rekonstrukcijama. Hotel bi trebalo da mi je tu negde iza ćoška od te glavne pešačke ulice. Da se smestim, pa ću posle u grad. Treba nešto pojesti, videti šta ima, odmoriti se, i pitati gugl kako do tog kluba, koji nije baš blizu.

Ne smatram ovo što putujem na koncerte bilo kakvim elitizmom. Muzika je u principu jedina stvar van skupa onih nasušnih i vitalnih na koju trošim pare. U stvari, izvinjavam se, ali meni muzika jeste unutar tog opsega. I nije da imam brdo bendova zbog kojih bih putovao ovako. Life of Agony su tu neprikosnoveni. Kad se sve uzme u obzir, oni su razlog zbog kog sam za poslednjih 16 godina po slobodnoj proceni prešao oko 19.500 km.

LUCERN 2009

Otkud ja u Lucernu? Iva i ja smo 2009. živeli u Parizu, pa smo preko leta odlučili da posetimo rodbinu i prijatelje u Ženevi i Lozani, a za planiranje tog putovanja veoma je bilo važno kada će i gde LOA svirati u (uslovno rečeno) blizini.

Simpatičan neki klub, kao neki ambar koji je malo preuređen. Niko me ne zna, nikog ni ja ne znam, taman kako treba. Imam mali problem sa ponašanjem u javnosti, tamo gde ima ljudi koji me poznaju. Malo sam stegnut. Ne verujem da bih mogao ovoliko da se oslobodim da Life of Agony u nekom neobjašnjivom ishodu dođu da sviraju u Beogradu. A šta znam, možda i bih, možda bi i ta barijera pala. U svakom slučaju, lepo je biti anoniman, kad si već introvertan. Možeš na miru da pokažeš koliko ti je stalo, i pevaš, ovaj, urlaš svaku jebenu reč kao da je o tebi i da si je sam napisao.

Ne samo to. Rasplakao sam se kad su svirali The Day He Died. Ne znam tačno zašto, nakupilo se svačega: projekcija, empatije, ali i nekih ličnih i istinitih stvari. Tako ti je kad prekomerno guraš stvari pod tepih, valjda. Inače, bilo je i posle toga suza na njihovim koncertima. Desi se i njima. Ima onaj snimak iz Njujorka kad Džoui svirajući bez greške How It Would Be ne može da se iskulira i rida, dok Kit peva i dođe da ga zagrli i poljubi kada ga vidi takvog.

Opet sam zab’o prvi red, samo ovog puta ispred Alana. Neopisiv je osećaj kad pevam neku pesmu tu ispred njih, i kad oni vide koliko mi je to bitno. Uhvatio sam do kraja jendu Džouijevu trzalicu, a bogami i jednu palicu.

Kit je posle koncerta bio nadrkan i jedini razlog zašto je razmenio par reči sa mnom (kao jedinom osobom koja je stajala pored busa kad mu je on prišao) bila je što nije uspevao da otvori vrata i uđe u bus. Alan je bio pričljiviji.

Inače, tog leta je Vuk preveo na engleski onu priču o njima, odosno poglavlje iz knjige koja se još uvek gojila. Negde na jesen sam skupio hrabrost da im je pošaljem. I Alan i Džoui su se javili sa najdivnijim i najtoplijim porukama koje sam mogao da poželim. Dopalo im se.

Kako biti spreman? Nikako. Ništa ne može mentalno da te pripremi za takvu situaciju.

Gledaš u ambis, on hladnim staklenim pogledom gleda kroz tebe jer već odavno zna sve o tebi. Imaš izbor i ogroman strah da će biti pogrešan, koliko god puta rezonovao, merio i vagao opcije.

Drveni voz, ili Lego kuća?

Radnje sa igračkama bile su čistilište mog detinjstva. Mesta na jednakoj (ali veoma maloj) udaljenosti i od raja i od pakla. Moraš da izabereš i da to uradiš mudro, a izbor koji napraviš odrediće ti budućnost. I šta god uradio, na kraju ćeš sigurno žaliti i za onim što nisi izabrao. Od adolescentskog doba naovamo radnje sa muzikom su elegantno preuzele ovu ulogu. Kako bilo, sada sam tu gde jesam i moram sav svoj intelektualni i emotivni kapacitet da uložim kako bih Fipiju odabrao najbolji poklon. Mali ranac u obliku tigra sa gomilom skrivenih zezalica već držim u ruci, to je zicer. Kad bih samo mogao da se odlučim i za jednu od dve igračke koje su preostale u užem izboru.

Na kraju sam u povećem plastičnom cegeru iz radnje izneo i Lego set. Kako ću sutra sa ovim u avion, još uvek ostaje da se vidi.

BRISEL 2010

Jesen pre toga sam odbranio rad i postao master, ali je diploma bila spremna za preuzimanje na proleće 2010. Ništa bolje od razloga da se ode u Pariz. Iste te prethodne jeseni LOA su slavili svoj 20. rođendan i poneseni emocijama objavili da su zakazali specijalni koncert u Nju Džersiju na kom će svirati ceo prvi album. Sećam se koliko mi je genijalna ta ideja delovala i koliko sam se nadao da će se istom prilikom snimiti i neki DVD, da možemo malo da uživamo i mi što ne možemo tek tako do Amerike da stignemo. Nisu to najavili, ali jesu negde oko nove godine da će album svirati na još tri koncerta u Evropi na proleće: u Kelnu, Briselu i mislim Amsterdamu. Hm, stani sekund. Šta ako bih udesio da po diplomu u Pariz odem tako da pre povratka kući skoknem i do Brisela? Usvojeno aklamacijom. Koji dan pošto sam kupio kartu objavili su da će koncert u Briselu biti sniman za potrebe budućeg DVD izdanja.

Rive Runs Red mi je… Pa ne znam kako da naslovim taj album. Najuticajniji? Najbitniji? I jedno i drugo je barem delimično istinito, ali nije u tome stvar. River Runs Red je najspasonosniji skup pesama koje su u formi dugosvirajućeg izdanja stigle do mojih ušiju, misli i srca. Uopšte uzevši, prilično je hrabra odluka jednog mladog benda da im prvi album bude konceptualan, pa još kad ispadne da je koncept taj da pratiš priču klinca od najviše 19 godina koji u toku jedne krnje nedelje saznaje da je izgubio posao, da ga devojka napušta, i da pada završnu godinu u srednjoj, a sve to dok dobiješ prilično jasnu i jezivu sliku o užasima disfunkcionalne porodice koja ga okružuje. Tu priču saznaješ iz dokumentarnih skitova koji se prepliću sa 10 pesama nabijenih emocijama, ali ultimativno 10 pesama koje svaka jače od prethodne ubija boga u tebi besomučnim udarcima u stomak. Ima i onih koji takav tempo mogu da izdrže. Junak priče nije bio taj, jer album zatvara njegovo zaključavanje u kupatilo i seča vena.

Ancienne Belgique je jedna od najbitnijih koncertnih dvorana u kontinentalnoj Evropi. Nema ko nije tamo svirao. Calexico će tu snimiti tri živa albuma. I čim uđeš unutra odmah ti bude jasno na kakvom si mestu. Bile su dve predgrupe, onako, OK, ništa posebno ni loši ni dobri. Zagrlio sam ogradu ispred bine na vreme. I izgubio pamet sa prvim taktovima, a dobar deo glasa sa prvim stihovima This Time. „You’ve got time, but you ain’t got time for me.“ Ko se tokom odrastanja nikad nije tako osetio, taj još nije odrastao. To i ono „Remember the ones you left behind“ me svaki put naježi, bez greške.

Ako je početak bio onako eksplozivan, činjenica da znaš da je sledeća stvar Underground (koja obično zatvara koncerte) te još više raspameti. Onako izbezumljenog te samo pokupi i dalje raznese naslovna pesma. I to nekako izguraš, ali onda sve dođe na naplatu: kreće Alanova bas linija za Through and Through i sonična erupcija – napadaju te istovremeno i gitara i ritam i vokal.

You’ve got that look in your eye again, it’s working overtime
Worried about where I’m gonna spend my life
But it’s much too late, it’s much too late
Oh, it’s much too late to start picking fights

Dakle ne, znam ko sam i šta sam, znam šta osećam, pamtim sve, i to što mi govoriš mi ništa ne znači. Znam i šta mi treba.

I need some air to breathe
I need some space, just leave, ’cause I’m
Colder than ever, colder than ever
I said I’m colder than ever
I’m empty
Empty through and through

Nije da pretim, pesnicu iz koje viri kažiprst više dižem jer verujem u svaku reč koju pevam:

Someday they’ll see, someday I’ll be
Unwanting of somewhere to hide
But for now, I’ll take shelter
Deep in the back of my mind
Can it wait? Can’t you wait?
‘Cause I ain’t ready to lay it on the line
I still shake, I still shake, I still shake
From this chill in my spine.

Ne osećam se tako sada. Samo se sećam kada se jesam tako osećao. Zato sam toliko ponosan na to što sam tu.

Find a way, I found a way
I found a way
To cope with the everyday now
Raise your hands if you understand

…I nikad više podignutih ruku na jednom mestu nego pred taj poslednji stih. Kad je prošao onaj „Smiling’s just a phase, and nothing can phase me“ deo, gurao sam se iz sve snage o šipku, napinjao i napadao prostor ispred sebe ne iz vrata, nego iz celih leđa.

Uopšte, suicid… Ima u My Eyes onaj deo: „Just give me one good reason to live, I’ll give you three to die“, na koji uvek reagujem sa nekim „a kako drugačije?“ izrazom lica. Sa izuzetkom prvog puta u životu kada sam čuo tu pesmu (kada sam se verovatno zaledio od toga šta sam upravo čuo), mislim da sam svaki put isto na nju reagovao: pa zar nije svakom slobodnorazmišljajućem ljudskom biću jasno da stvari ovako stoje? Ono što nam svakako dominira životima jeste nagon za preživljavanjem, ali sam oduvek smatrao da je jednako prirodna i ona druga sila, ona zbog koje si u stanju da pomisliš da ne možeš više, da ne možeš ponovo iz početka, da nemaš više snage, da je sve izgubljeno i da se ne treba više mučiti. Valjda je to meni bilo toliko prisutno u razmišljanju da sam nekako krenuo da mislim da je svima nekad na pameti, i bogami sam se par puta solidno iznenadio kada sam shvatio da baš i nije. Glupo mi je da kažem koliko sam puta razmišljao o samoubistvu, jer to implicira da je taj broj konačan i da se neće uvećavati.

The Stain Remains, kao zaključak onoga o čemu album govori nisam do tada nikad čuo uživo. Nećemo sad o tome koliko sam je puta ciljano sebi puštao na raznim vokmenima, diskmenima i ostalim, jako, da urla. Sve je to u redu. Sve to služi nečemu. Čuje se lepo kroz tu buku: u redu je, nisi jedini. U redu je i tuga. U redu je i bes. U redu je da ti je stalo i da te sve to što osećaš raskida u komadiće.

Trebalo je samo još progutati Friday sa razglasa, pa onda na bis žurka: Other Side of the River, Love to Let You Down, Weeds, i Lost at 22 sa sve onim carem koga su ponele emocije dovoljno da se popne na binu i digne u početku malo iznenađenog, a posle razdraganog i sve vreme svirajućeg Džouija na krkače. Alan se spustio do ograde posle svirke i bacio mi pet.

Dogegao sam se do nekog hotelčeta gde je trebalo da prenoćim (većinu gostiju činio je podmladak nekog engleskog fudbalskog kluba) i malo zamislio o svemu. Hej, vidi me. Vidi gde sam, u životu. Jeste, varljivo je to kad se sagledava, jer se uvek upoređuje sa prethodnim iskustvom. Zato je tako lako kada si na boljem mestu nego ranije, ali se u suprotnom slučaju samo treba setiti da svaki pad ima svoju apsolutnu i relativnu dimenziju. Ovo je super.

Završio sam i u nekim kadrovima na DVD-u. Eno me na početku Method of Groove, na primer.

The Sound of Scars je izašao pre mesec dana, i otprilike isto toliko dana ga svaki dan slušam. Možda ne ceo, ali svaki dan makar po malo. Toliko me je uzeo pod svoje. Kad su ga najavili malo sam se pribojavao. Prošli album mi i nije nešto legao, plašio sam se da je ovo pokušaj vađenja, posebno kad su objavili koja je priča u pitanju. Šta bi bilo da je momak sa ’River Runs Red’ Preživeo? Gde bi on bio sada, skoro 30 godina kasnije? Kad se vraćaš nečem što te je stvorilo i pokušavaš nešto kreativno sa tim, moraš baš mnooogo da paziš da ne ukenjaš zaostavštinu. Ima dosta onih koji Kopoli nisu oprostli Kuma 3, na primer.

E pa ono što su LOA uradili sa povratkom korenima i nastavkom svoje matične priče je bio dovoljan razlog da istumbam sve i nađem način da na jedno veče doletim u Štutgart. Ne bih dalje trošio reči na temu koliko je taj album snažan, hrabar, dubok i šta ti u glavi napravi.

Odmaram noge u hotelu posle kupovine poklona i nekog azijskog tejkauta i za koji minut se oblačim i hvatam tramvaj.

KLAGENFURT 2010

Za leto 2010. Life of Agony su imali zakazanu još jednu evropsku turneju i ono što mi je bilo posebno interesantno je što je poslednja stanica na istoj trebalo da bude Ljubljana. Sve sam brzo sabrao i video da samo treba da sedem u autobus i stignem tamo, jer mogu da prespavam kod Saše.

E sad, negde usput je ispalo da se svirka u Ljubljani ipak otkazuje, ali da je umesto nje zakazana jedna u Klagenfurtu. Ja kartu za bus do Ljubljane već imam. Mogu da je refundiram, ali nije ni taj Klagenfurt preko sveta… Saša čak kaže da može da mi pozajmi kola za to veče. U suštini sva sreća pa je ipak zagubio saobraćajnu, pa sam umesto toga iznajmio auto, jer se ispostavilo da on i tata mu voze automatik, a kada sam konačno prvi put došao u kontakt sa takvim kolima, ’malo nisam tri ozbiljnije saobraćajke skrivio u okolini Herceg Novog (gde mi je najdraža ona koja se zamalo desila na trajektu za Lepetane) i to u mesecu februaru, kad saobraćaja praktično i nema; jebeno je kad imaš nameru da levom stisneš kvačilo, a ono nije kvačilo. Ono na šta sam posebno ponosan je podatak da je u ekspediciju na Celovec krenula jedna krajnje predindustrijska verzija mene, čiji je bukvalno jedini vid navigacije bio set stvari ispisanih ranije tog dana na parčetu papira, sa opisima tipa: „ideš pravo, još pravo, drugo isključenje, kad uđeš u taj-i-taj štrase ideš treću desno i tako dalje“. Ne da sam ub’o iz prve, nego sam i parking našao odma’.

Klub prilično mali, skroz bratska atmosfera. Dosta gostiju priča jezik koji razumem, ali vidim i neku ekipu u plavim BBB majicama, pa se držim za sebe. Za sebe i za šipku, naravno. Ludilo je bilo, tih sat i nešto kusura. Toliko vruće unutra da je bina bila stravično klizava. Jeste sve bilo za medalju, ali sam posle skopčao i još neke stvari, posebno u svetlu kasnijeg razvoja situacije sa bendom. Kit se nekako pasivno agresivno ponašao, sećam se i da je nešto kao namerno pokušavao da se oklizne i padne, valjda da bi pokazao koliko su sjebani uslovi. Šta znam, poslednje je veče, turneja je skoro gotova, samo još malo i idu kućama. Meni je bilo genijalno, kažem.

Izlazeći sav srećan – dva meseca ranije smo se Iva i ja venčali, dakle nikad nisam bio na boljem mestu u životu – vidim da je bus parkiran odmah pored. Zastanem, sačekam malo, evo ga Džoui. Pozdravimo se, ispričamo se, kažem mu sve što mi je na srcu, popričamo i o Stereomud-u i ko zna još čemu. I sve mi on kaže, kako su kao familija, kako je i najlepše i najteže sa familijom, i kako ne zna kakvi su im planovi za budućnost, ali on muziku voli i definitvno će se muzikom baviti. Sad je već hladno, jedva je ogrnut nečim preko majice, ranac na leđima. Kažem mu da mi je žao što ga gnjavim, i da bi trebalo da ide da se ugreje, ali on se nasmeje i kaže da čeka nekog iz organizacije da ga povedu u neku obližnju kuću gde može da se istušira. Divan, topao, predusretljiv. Proveo sam celo detinjstvo i sve posle toga koristeći praktično svaki slobodan momenat da razmišljam o bendovima i muzičarima koje volim, maštajući da ću jednog dana nekog od njih videti negde uživo i možda razmeniti koju reč, ako budem imao dovoljno pameti da kažem bilo šta smisleno. I evo me sad, pričam sa Džouijem, i to tako što pričamo i o stvarima o kojima smo prošli put pričali i ko je gde stigao od tada. Kakav divan, divan čovek. Koji kaže da su ljudi kao ja, koji razumeju o čemu se radi i razumeju poruku koju oni nose razlog zašto on i oni nastavljaju da rade to što rade, i pored svih prepreka i problema.

To je bio poslednji put da sam video Kita na bini sa njima. Ubrzo posle toga je objavio svoje vesti.

Jugendhaus Hallschlag. Tako piše na karti. To bi trebalo da bude na sledećoj stanici. I jeste, svi ovi iz tramvaja koji deluju kao da bi mogli da budu publika LOA se spremaju da siđu na idućoj. Preko dana je ovde neki dečiji i omladinski centar, po oglasnoj tabli razaznajem reklame za razne programe za ovu populaciju, tačnije onaj njen deo koji bi možda mogao da bude u problemu da nema ovakvih mesta koja ih mole da se sklone sa ulice. Šank i garderoba rade sporo, ali to je OK, klinci koji tu rade su svi volonteri i korisnici centra u dnevnim terminima. Lepo je što neka struktura postoji i što se neko trudi. Neću ni da se upuštam u upoređivanje sa Srbijom i zavisnošću ono malo ovakvih mesta (a onda i njihovih korisnika) od donacija i puke sreće i slučajnosti.

Biće jedna lokalna predgrupa, a posle toga Dojl iz Misfitsa sa svojim bendom. Nikad nije gužva za predgrupe. Ali jebote, kolika je Dojl strvina. Osećao sam se pomalo čudno da ga uopšte gledam iz te blizine. Preveliki si, brate. Nema veze. Kako su on i njegovi završili, hop, eto mene napred. Spreman za vikend terorizam.

BERLIN 2016

U Berlinu ću početkom 2016. Life of Agony gledati ponovo posle pauze od pet i po godina i malo sam se brinuo šta ću tačno doživeti kada do tog koncerta dođe. U grupi je u međuvremenu došlo do prilično bitne promene. Bendovima se članovi menjaju, dolazi do stilskih ili konceptualnih promena kursa, menjaju se vremenom i ljudi kao ljudi, ali malo je bendova kojima pevač odluči da postane pevačica. Kit Kaputo se dugo mučio sa sobom, a da svet, pa čak dobrim delom i ljudi koji su mu bili bliski nisu znali šta je u srži problema tog izmučenog bića. Sve do momenta kada je leta 2011. Kit objavio da Kit više ne postoji, da nikad nije ni trebalo da postoji, i da je na njegovom mestu sada Mina Kaputo. Transseksualac. Transrodna osoba. Kako god se to pravilno kaže. Žena, u suštini.

Nije da je moj stav o tome bitan, ali je za bolje razumevanje istog verovatno ključno shvatiti da je prva stvar koja mi je bila na pameti kada sam pročitao vesti bila: „Jao ne, opet će bend da se raspadne.“ To mi je bila prva i jedina briga. A to što sad zvanično postoji Mina Kaputo, što je jedna osoba rođena kao muškarac odlučila da više ne želi da bude muškarac? Što bi to ikom bio problem? Dok god svojim ponašanjem nikog ne povređuju, ljudi apsolutno imaju pravo da rade šta god ih čini srećnim, ili barem ono što veruju da im daje šansu da budu srećni.

Bend se nije raspao. Uskoro će ponovo početi da sviraju i ja ću dobiti novu šansu da ih vidim. Samo, šta ću tačno videti? Drago mi je zbog Mine, ali kako će LOA zvučati? Mislim, hormoni, dubina glasa… Meni je veoma potrebno da to bude isti onaj bend.

Berlin. Intrigantno mesto. Čudno mi radi glava kad sam tamo. Toliko istorije, i velikom većinom nije lepa, a ono što o njoj znaš te stalno tera da dalje o njoj razmišljaš. Prvi put sam ovde zimi. Na Špreu i po kanalima ima dosta leda. Vlaga i hladnoća su u vazduhu, ali lepo mi je kod ljudi koji su me ugostili. Koncert je Huxleys-u, nisam tamo nikad ranije bio. Došao sam na vreme, prvi red se mora zabosti. Nije mali prostor, uopšte. I brzo se popunio.

Bend izlazi na binu. Mina ponosno pokazuje na Bouvija na majici koju nosi. Kreće River Runs Red.

I zvuči genijalno. Ne zvuči za bilo kakvu jedinicu drugačije od onoga što LOA jeste svih ovih godina. Kako te samo lako povuče kad je ispred tebe tako iskrena emocija. Kako se gube kočnice i kako se sve pore otvaraju, bez ikakve sramote. Sad tek shvatam koliko mi je ovo nedostajalo. Nigde u svetu i nikad u životu nisam dolazio u ovakvo stanje kao na njihovim koncertima. Ne umem da opišem kakva je to ranjivost i kako ona prija, kako oslobađa.

U stvari, ono da LOA nisu zvučali nimalo drugačije nego ranije je samo deo istine. Nije sve ni u zvuku. Na mestu gde je ranije umeo da stoji i dosta rezervisani ili frontmen koji na neki neobjašnjivi način deluje kao uljez na stejdžu, sada je bila osoba koja je 100% prisutna i celu sebe daje u to što se događa. Koja se u potpunosti baca u interakciju sa muzikom, ljudima oko i ispred sebe, celim svetom, dok god taj svet to želi. Mina je izašla u svet, u svakom značenju tog izraza.

Ajoj, sve me boli.

Bog te pita koji su ovi, Turci, Kurdi ili nešto treće. Poslednji otvoreni kebab-plejs u centru Štutgarta. Razlog su zašto neću leći u krevet gladan i ja ću im zauvek biti na tome zahvalan i biti najžešći simpatizer njihovog nacionalnog pitanja. Objašnjavam im da ne znam nemački, ali nešto se mislim da se oko toga dosta slažemo. Naručujem kebab i uzimam ajs ti od breskve iz frižidera, ambalaža kaže da ima pola litra i da je proizvedeno na tajnoj lokaciji negde na orijentu.

Najviše boli vrat. Ne mogu da se okrenem udesno.

Gutam mesište i priloge, idila. Zaključali su vrata malopre, ali ne deluje da spremaju nešto pakleno. Gestikuliram da ću požuriti da pojedem, oni meni da ne žurim, imaju još štošta da obave po radnji. Svaki zalogaj je raj.

Puštaju me napolje, srećnog i najedenog. Nosim svoj ajs ti sa sobom, ono što je od njega ostalo. Tu i tamo neki prolaznik u toj glavnoj pešačkoj ulici.

Zuji u ušima, jako. Glas verovatno više nije na stanju, ali sva sreća pa nemam ni razloga da ga koristim.

Topla hotelska sobica i tuš. Pišem Alanu poruku i opet izjavljujem ljubav prema onome što on i njegov bend rade. Kažem da mi je žao što nisam bio manje nemušt kad smo se slikali posle koncerta, ali da sam imao dovoljno pameti u glavi, rekao bih mu ovo što sam mu upravo napisao.

Zahvaljuje se on meni. Povezao je ko sam.

Ja sam pun života i volim sve i sve. Ponovo se tako osećam i ponovo posle ovakvog iskustva.

AUGSBURG 2016

Šta znači uspeti u životu? „What’s real and what’s for sale?“, po rečima jednog od mnogih bitnih mrtvih a prethodno izmučenih pesnika. Uspeti znači biti srećan zbog nečeg što si uradio. I tu nema lovorika, nije život film pa – ta-da, uspeo si na kraju. Jok, mora stalno da se radi, a nekim danom, možda retko, ali svejedno nekad se nešto i postigne.

E pa ja sam letos uspeo. Izdao sam knjigu. Mora da je knjiga, tako izgleda, takav je osećaj kad joj listaš strane, a i dugačka je. Obimna, tako kažu ovi što su pisci. Nešto što sam deset godina pravio, pisao, zamišljao i sebi ispunjavao, završilo je izdato kao knjiga. I bila je super promocija. Došla gomila ljudi. Svako malo se vratim i gledam slike od te večeri i ne mogu da se opasuljim da nije kolaž, nego su stvarno toliki meni dragi ljudi bili na jednom mestu, pa još zbog nečeg što sam ja uradio (spoiler alert: nije ni sahrana, ni žurka za nečiji izlazak iz tvorze).

Kad je Pera Marinković pročitao knjigu, napisao mi je nešto mnogo lepo. A onda mi je posle toga napisao da je uzeo da sluša šta to Life of Agony sviraju, da mu se baš dopalo, i da zove da idemo zajedno da ih gledamo za mesec dana u Augsburgu. Pera već neko vreme sa familijom živi u Minhenu. Ja pojma nisam imao da je Augsburg toliko blizu Minhena. Ne treba me dvaput zvati. Nađena jeftina karta do Minhena, stižem.

Kad ono. Mogu ja da stižem koliko hoću, ali džaba. LOA objavili da je Sal polomio ključnu kost (što je popriličan hendikep za jednog bubnjara), cela letnja turneja se odlaže za kraj godine. Moja jeftina karta za Minhen ne bi bila toliko jeftina da može da se refundira ili rebukira. Pera kaže da dođem svejedno, taman da budem tu kad bude slavio rođendan. Super je bilo. Lep je Minhen preko leta. Pao je i dogovor da sve ponovimo u decembru. Valjda neće i tu svirku morati da otkažu.

Take 2. Minhen je hladan u decembru. Ali su u Minhenu i rasprodaje u decembru. Mnogo dobru jaknu sam kupio. Elem, stigli mi nekim laganim lokalnim vozićem do Augsburga. Mala varoš. Došetali se do kluba. Ušli. Ja Peri objasnio da je meni od izuzetnog značaja biti što bliže bini. Nema ni on ništa protiv. Počeo koncert.

Au. Šta je ono bilo? Uvek je tako, Pero. Svaki put. Da li je normalno ili ne, nije ni važno. Dobro je. Životno je i puno života.

Tad još to nisam znao, ali Iva i ja smo u tom periodu počeli da čekamo bebu.

Sunčano jesenje jutro u Štutgartu. Doručkovao, idem negde. Ne znam gde, malo da šetam. Nedelja, sve zatvoreno. Nema veze, aj’ da vidim šta će da naiđe ako krenem pravo pa desno.

Parkić na kraju ulice. Stigao do nekog vidikovca, sve se lepo vidi: po krošnjama ima i zelenog i žutog i braon lišća. I sunce se probija kroz krošnje. Sve je nekako potaman.

Nazad, pa malo na drugu stranu. Brdovit grad. Šta bude ako se popnem na ono tamo brdo? Sto posto je lep pogled.

Dušu ispustio. Krenuo nekim stepenicama da skratim strminu. Izašao gore, stvarno lep pogled. Ovo mu dođe kao neki njihov Senjak. Divan dan. Nigde nikog. U jednom momentu morao da obavim omanju analizu da bih se setio gde sam tačno, u kom gradu. Što je lepo kad ti se sve ružne i nepotrebne misli nekom mađijom samo izbiju iz glave. Možda je proces malo neselektivan, napuste te svakakve misli i informacije tako, ali ako postoji vreme i mesto za tako nešto, to je sunčana nedelja ujutro na jednom ovakvom mestu. Sve može posle onog od sinoć. Baterije su i više nego pune.

Vidim i onaj centralni deo sa travnjakom i trgom. Kafu ne pijem, ali mogao bih da se pravim da pijem. ’Ajmo dole. Našao sam neke druge stepenice za povratak, kao kroz neki park. Malo-malo pa neka klupa na kaskadi koja prekine stepenište. Zvukovi šume. I neko uporno kucanje. U početku nisam obratio pažnju, ali ne da đavo mira. Šta to kucate, dobri ljudi? I koji ljudi, uopšte? Nigde nikog. A ni ne zvuči kao zvuk alata. I onda ga konačno vidim. Detlić.

Lepo je ovako se izmestiti iz glave, povremeno. Sve ti se nekako složi. Vidiš da postoji još mnogo toga. Ima u životu i detlića.

Popio sam čaj u bašti kafeterije nekog muzeja na tom glavnom trgu. Lepo mi bilo na suncu.

Idem u hotel po ranac, pa na aerodrom.

BUDIMPEŠTA 2018

Do jeseni 2018. desile su se dve bitne stvari. Prvo je 2017. izašao A Place Where There’s No More Pain, album koji iako ima svojih baš dobrih momenata, na mene nije ostavio onako jak utisak kao svaki prethodni. Ipak, radilo se o prvoj novoj muzici još od 2005, što sad deluje prilično čudno, ali je prosto tako. Da nije tog albuma, LOA bi, iako koncertno aktivni tokom većeg dela tog razdoblja od 12 godina, bili opasno blizu upadanja u zonu onoga što Amerikanci zovu nostalgia act. Bitno je krenuti napred i baviti se sobom, što ako ijedan bend zna i pokušava da ti prenese, to je upravo ovaj. Druga važna promena je što je nekih sedam meseci nakon izlaska albuma Sal Abruskato napustio bend. Sad, da li je otišao ili su ga oterali, zavisi od toga koga pitaš, tek po drugi put u istoriji grupe Sal i LOA su se rastali. Promena koja će uslediti učiniće bend potpuno rodno ravnopravnim, pošto će novi bubnjar postati Veronika Belino, dakle bubnjarka.

Life of Agony su za jesen 2018. zakazali još jednu evropsku turneju. Na spisku su bili Budimpešta i Zagreb, i meni je delovalo da bi bilo sasvim adekvatno napraviti jedan kružni roudtrip i videti ih dve večeri za redom. Nažalost, Zagreb je kasnije ipak otkazan, ali sam u svakom slučaju za Budimpeštu već imao dogovor sa Miletom i tu nema zezanja.

Ništa živo za taj put nisam morao da uradim, moje je bilo samo da se pojavim na parkingu kod Doma u zakazano vreme. Na Novom Beogradu smo pokupili Miletovog kumića Zokija, logističkog mastermajnda operacije, ispostaviće se. Konačno, tangirajući Novi Sad pokupili smo i Slađanu, odnosno gospođu Mile. Forsiramo autoput, sever ka Horgošu. Ako se izuzmu komentari kako se na mestu gde smo pokupili Slađanu kupe samo prostitutke (i to ne baš najbolje), u kolima vlada opšta harmonija. Opremljeni smo i kuvalom na butan. Brzo je prošao put.

U Pešti smo lako našli adresu stana koji iznajmljujemo za tu noć i rešili i parking. Kraća šetnja, kebab, još po jedan kebab, i lagani prelaz mosta ka Budimu. Koncert je opet na A38, istom brodu gde su svirali i leta 2008. Joj, što će dobro da bude!

Među predgrupama je i BillyBio, novi projekat Bilija Graciadeija iz Biohazarda, sa krajnje neinventivnim imenom, ali nije ni važno, dok god dobiješ red nekog HC panka sa njegovog novog albuma, pa red Biohazard standarda. How It Is, A Lot to Learn i Shades of Grey (ova poslednja sa Džoui Zijem u gostima) me srećnog vraćaju na april ’97. i ono ludilo od koncerta u Hali sportova. Nije isti bend, nema više tog ludila, ali koliko su mi dragi taj koncert i to vreme…

Nego, da se vratimo onome zbog čega sam ovde i grlim šipku ograde. Dajte vi meni ono moje, da se lepo izgubim. Imaju razni ljudi neke svoje tajne, nešto što šire nije poznato o njima. Ja, na primer, postajem potpuno druga osoba na koncertima Life of Agony. I sebe nekad iznenadim. Ja tada nemam nikakvih kočnica, nema nikakvih kalkulacija sa emocijama i ispoljavanjem istih. Sve ono što iz ko zna kog razloga oklevam da pokažem onih 364 dana u godini kada nastojim da delujem pribrano i ne previše ekspresivno, sada je u najcrvenijem delu skale. Ponekad se pitam da li tome pomaže i činjenica da sam daleko od kuće, odosno daleko od normalnih okolnosti i ljudi koji bi mogli da me prepoznaju, pa bih imao razlog da razmišljam i pazim šta i kako iskazujem, sve zbog nekog večnog straha i nesigurnosti. A možda i nije, možda je samo do muzike i toga šta baš njihova muzika meni znači. Verovatno nikad neću ni saznati šta jeste a šta nije, mada sam sada verovatno bio najbliži tome: kad su otkazali Zagreb, Mile je imao kratak flert sa idejom da im pošalje neku last minute ponudu da u tom terminu ubace Beograd. Možda bi ih i dobio za neku relativno smešnu cifru, ali je ipak odbio napad takvih misli. Zna čovek koji bi mu pakao bio da organizuje koncert u uslovima koji ga u firmi okružuju i zašto bi sebi priredio takav stres? Posle svih ovih godina i iskustava, najbizarnija stvar koju bih mogao da zamislim bila bi da LOA gledam u Beogradu.

Imamo intro u razglasu, koji je čini mi se iz Warriorsa, i imamo mene kome srčana funkcija opet spajkuje. Odakle stojim dobro vidim članove benda na stranama bine. I oni su spremni. Pa daj, onda, da sve ode u kurac. Kako i ne bi, odmah posle prvih tonova basa za Through and Through?

Međusobna dinamika njih četvoro na bini je zdrava i to se vidi. Veronika se super uklopila. Mina je skroz tu i pokazuje da joj je drago što je tu. Sve me nekako uvlači još više i dublje, a stvarno me ne treba moliti da se uključim. I setlista je dosta osvežena. Doduše, prvi put to shvatam sa prvim taktovima Unstable, a ta pesma te pre svega uključi u pojačano gutanje knedli. Niko ne zaslužuje da prolazi kroz tako nešto, a svi znamo nekog ko jeste. Iz naftalina su izvukli i Damned If I Do (au, kako ta zakiva), Hope i My Mind Is Dangerous, pa onda blok stvari sa poslednjeg albuma… Sve može. Ludilo na sve strane. Vidim i Mileta koji se u naletu emocija penje na binu i preleće mi preko glave. Auh. Pazi kad sam čuo zvuk udarca tela o pod, i pored muzike koja urla. Bedak, nisu ga uhvatili. Ustaje, živ je. Boleće ga sutra ujutru, doduše.

Dobijamo i nešto specijalno: između njih i Biohazarda je dosta istorije i činjenica da su sa Bilijem na turneji otvara vrata za zezanje. Najavljuju svog gosta i sa njim kreću da krljaju Punishment. Žurka! Uzvraća im uslugu na Method of Groove, koja zvuči masnije taman za Bilijevo prisustvo, to jest gitaru i škripavi glas.

Kraj dolazi sa kombinacijom Underground i River Runs Red. Volim ovaj umor i tragove na podlakticama od pritiskanja uz ogradu, tragove koji će u narednim danima verovatno postati modrice. Naučio sam da volim te sitne rane. Znači mi kad i sam vidim koliko mi je stalo.

Dosta se toga izdogađalo u ovih 10 godina od kada sam ih prošli put gledao na ovom brodu. Sviđa mi se napredak, baš zato što nije bio linearan. Iva i ja, pre svega. Pre deset godina smo počeli da živimo zajedno. Onda je došlo venčanje i sa njim novi vid onog što je zajedničko. Pa je onda na red došlo sve ono što nismo mogli da imamo i način na koji smo se pokupili. I onda Filip… I onda Filip.

Obrni / okreni, Life of Agony mi uvek ostanu kao najbolji pokazatelj koliko mi je dobro u životu. Ujedno su uvek najbrži autoput iz vremena kada nije bilo dobro.

Sutradan je povratak kući bio skroz kulturiška. Slađana mi je napravila sendvič za doručak. Ne bih sad da deluje da sam se nešto preterano i bezrazložno raznežio, ali baš mi je lepo kad vidim kako me Mile i dobri ljudi oko njega čuvaju. Svakakvog sveta ima, zato baš toliko znači kad naiđeš na dobre i kad oni misle da zavređuješ njihovu dobrotu.

Još malo pa ću biti kod kuće. Mladunče tigra kao suvenir sa štutgartskog aerodroma i kao poslednji deo poklona za Fipija čini da se još više radujem povratku. Dobro, nije poslednji deo. Na ciriškom aerodromu sam naleteo na papuče sa plišanim kravicama u njegovom broju.

Niko i nijedna druga sila u prirodi ne razoružava tako brzo i elegantno kao njegov pogled. Čudan je osećaj, čudan i nekako veliki, kad shvatiš da je usred utakmice došlo do promene pravila, i da ti se težište sveta pomaklo. To su stvari koje ne mogu da se planiraju niti zamisle, baš kao što ne možeš, na primer, da zamisliš ili isplaniraš da se zaljubiš i još unapred znaš kakav će to osećaj biti. Nisam znao u kojoj meri će mi se njegovim dolaskom svet izmeniti, štaviše, ono što jesam zamišljao zasnivalo se čak i na strahu da se neću promeniti. I onda tako jednog jutra ustaneš, a još onako bunovan shvatiš: za sebe šta sam uradio – uradio sam. Od sad pa do poslednjeg sudijskog zvižduka sve što radim treba da služi tome da on ima uslove da bude srećan. Puno toga će biti i na njemu, ali moje je da jednog dana kada se budemo rastajali može da iskreno proceni da mi ništa ne zamera. Dug će biti put i lako će biti da se nekad iz fokusa izgubi taj smisao. Lako ćemo za održivi razvoj, treba mi održivi razum.

ŠTUTGART 2019

Kad sam shvatio da sigurno dolazim, pitao sam Peru da li bi se dovezao iz Minhena na jedno veče, ali ne može, ima ovog vikenda neku akciju sa familijom. Pitao sam i Mileta da li ima šansi da se i on nekako prebaci dovde, ali on se još uvek muči sa džez festivalom.

Intro se polako pretvara u zvuk sirene. Stiže hitna. Još je živ. Ali ostati živ je manji problem, kad se mora živeti sa sobom na duže staze. Skačem na refren od Scars kao da nikog nema iza mene. Pazim da baš ne skačem nikom na glavu, ali svejedno. Mina peva za sve pare. Veronika ubija bubnjeve. Džoui je i ovog puta tu kao da je ovo poslednji koncert na planeti. Daje nam par instrukcija pre nego što uđu u River Runs Red. Iideemoo! Odupirem se o ogradu od naleta ljudi koje je šutka iza nas prisilila u prve redove. Guram i ja unazad leđima, u samoodbrani. Ne da me je to sprečilo da urlam sve reči. Bad Seed je sledeća. Obožavam kako ta pesma lomi, obožavam promene tempa, činjenicu da te u razmaku od par minuta tera da skačeš, guraš i teturaš kao da noge na kojima stojiš nisu tvoje, pa te ubrza, pa onda sve iz početka. Svaki put kada mi se pogled ukrsti sa Alanom ili Džouijem dok pevam refren iz Love To Let You Down, topim se od sreće. Vidim ih, vide me, vidi se koliko mi je ovo bitno. Koliko moćno zvuči početak Black Heart uživo. A tek bridž pre refrena. Jebote, koliko sam znojav.

Biti na boljem mestu ne znači kraj igrice. Život je retko linearan, a uglavnom cikličan. Sad je sve super, ali bilo bi lažno predstaviti situaciju kao rešenu, i svi smo živeli srećno do kraja života. Evo, Mina naizgled iz čista mira između pesama izjavljuje: „Last night I wanted to fuckin’ just put a bullet in my head and fuckin’ quit the business, but tonight I wanna do this forever!Weeds provodim uglavnom tako što razmišljam o padovima koji će tek doći, možda, a možda i ne. I nema tu nekog velikog zaključka. Pomaže svaki put kad se digneš. Daje energiju, ostane nešto u mišićnoj memoriji za sledeći put kad dođe red da se od nečeg pokupiš i ustaneš. Iz mesta me od praktično bilo kakvih misli izbacuje početak Damned If I Do. Koja rifčina, kakav gruv. Kakav očaj.

Why do I feel so alone in a crowd of people I know?
Is it wrong to feel so insecure and so unappealing?
Why walk around in disguise with a fake grin on my face?
What would it prove?
What would I gain?
I’d still feel so out of place.

Jedva sam dočekao onaj bratski brejkdaun posle druge strofe. Cimnuo sam i… Shvatio da sam se ukočio. Ode vrat. Jao, plače mi se i od smeha i od bola. Uspeo sam da se ukočim, ’ladno. Nije još strašno dok je toplo, mrdam, kompenzujem, ali beše nisam poneo nikakve tablete od kuće? Posle ćemo o tome. Lost at 22 je na redu, refren je, pravim se da mi nije ništa. Ne mogu da se ne nasmejem kad se setim da sam sa 22 godine mislio da ću jednog dana biti slobodan od tog osećaja koji sam prepoznavao iz ove pesme. Sledeće godine punim 40, a šta je drugačije? Mislim, jeste štošta, ali bilo je ipak prilično naivno očekivati da problemi samo nestanu sa godinama. Sve vreme si to ti, u borbi da pobediš samog sebe.

Džoui kaže da je sledeća stvar sa novog albuma. Eliminate. Savršeni brak starog i novog LOA. Rif kao da je iz ’95, a ritam masna pankčina koji kao da je trebalo da bude za neku Spoiler NYC pesmu. I taman kad misliš da znaš kako stvari idu, odjednom sledeća pesma bude My Mind Is Dangerous. Kakav nežan pad u mekane jastuke i slatku depresiju. Pažnju mi uzima dinamika na bini. Nešto se desilo, verovatno prethodne večeri. Alan i Mina se gledaju značajno, smeškaju se, gledaju se u oči, pevaju jedno drugom. Alan onim velikim očima kao da kaže: „Znam, tako ti je to, i tako će biti.“ Kao da su se pomirili tu pred svima, i to kao da nikog osim njih nema u prostoriji, i to kao da se nikad nisu ni zavadili. Ne znam, to sve ja projektujem, ko zna šta je bilo i ko zna šta se svakom od nas dešava u glavi iza zatvorenih vrata. Ali nešto jeste bilo i zamišljen o tome gledam u prazno. Odjednom mi Mina prilazi i lupne me šakom po obrazu. Pogledam je, onako kao naglo probuđen, a ona mi se smeje. Smejem se i ja.

E sad, Empty HoleEmpty Hole je jedna genijalna pesma sa novog albuma, koja kao da je njegov centralni deo, odnosno kao da jednim neviđeno pametnim lukom poveže ceo put osobe koja je središte, tj. polazište i ishodište cele priče i ovde i na prvom albumu. Prvo idu bol, očaj i želja za krajem patnje, pa onda ipak malo nade:

So many times the worries circle ’round my neck
Until I pray for death, pray for death, you know I prayed for death
And the thoughts consume and bury me alive
Until I fought with my, fought with my, fought with all my might.

                Druga strofa, pa ništa, tu samo postane jasno da je nada bila iluzija i da se mučenje nastavilo. I onda se ponovo pojavi nada, samo više ne dolazi iznutra, nego sa strane:

So many times I’m twisting, turning in my bed
So many sleepless nights, sleepless nights, sleepless nights ahead
And I walk this road, this lonely path I roam
Until I see your eyes, see your eyes, then I know I’m home.

                Onda dođe ključni momenat, koji je bitan tek kad i tebi postane jasan. Ne vredi da ga od nekog drugog čuješ, moraš sam da shvatiš:

No matter what life throws
I ain’t givin’ up.

Poslednja strofa je epilog. Biće još zajebancije u životu, svašta će te još komadati i žvakati, ali uvek imaš sebe. Istina, nekad jadnog i bednog, ali jedinog koji može da ti pomogne i ko je uvek tu.

So many times the worries circle ’round my neck
Until I see the light, see the light, you know I’ll make it right
And the thoughts consume, I thought that I was fine
But I can’t sleep at night, sleep at night, waiting for a sign.

Vrat sad već ozbiljno boli, zajedno sa dobrim delom leđa. Ne mogu mnogo, ali ono što mogu je da urlam sa Džouijem prateći vokal u refrenu Lay Down. Neviđeno prija.

Za bis smo dobili Other Side of the River sa Dojlom kao pojačanjem. Jebem ti, koliki čovek. Uopšte mi nije svejedno kad stane ispred mene. I još Underground i Through And Through, čisto da niko ne ode kući neizlomljen i čitavog glasa.

Oni su bend koji čini da sebi postavim mnogo pitanja, a dobar deo njih bih radije izbegao. Da li sam dobro? Da li mi je stvarno toliko loše? Šta treba da se desi da bude bolje? Nekad ništa živo, ništa posle izlaska sa njihovog koncerta više nije potrebno. Oni su bend koji je u mene usadio tu „If you don’t walk with me, I will walk alone“ ideju i etiku. Niko drugi ti nije potreban da ustaneš, niti odgovoran za stvari koje ne uradiš, niko do tebe samog. Na njihovim koncertima se pojavljuje neki drugi ja, stvari koje tamo radim niko inače o meni ne zna niti je ikad video. Nijedan bend u univerzumu nije u stanju da me toliko podigne, pokrene i učini da verujem da sam spašen. Iz zahvalosti na toj energiji i poruci pratio bih ih na kraj sveta.

Nisam otišao pravo kući, otišao sam prvo kod Mame i Tate da sakrijem tu poveću kutiju Lego kocaka, da bude iznenađenje za Novu godinu. Onda sam došao kući. Volim kuću.

I to je bilo to. Uskoro su počele da se pojavljuju neke vesti o nečem čudnom što se događa u Kini. Nekoliko meseci kasnije svet se zatvorio i barem na neko vreme prestao da postoji. Bilo je posle Štutgarta još par putovanja, ali ovo je bio poslednji koncert, poslednji izlazak napolje, u svet kakav je nekad bio.

Kad sve ovo prođe, neću izvoljevati niti dvaput razmišljati da li da odem na neki koncert. Jednog dana ih opet neće biti.