Instrumental

 

– E, ja sam pogriješio. Ja sam ti rekao da nisam bio tamo, kad je Rimtutituki bio. Ali ja nisam bio na kamionu sa njima, a poslije sam vidio, bio sam na onom koncertu na Trgu.
– Pa da, ja sam o tom koncertu pričao.
– Eee, da.

Gleda me kroz naočare sa drvenim ramom koje je verovatno izabrao da bi mu grimase bile još upadljivije, i smeška se. Smeškam se i ja. Ne moram da se predstavljam. Sudeći po komunikaciji koja je prethodila ovom susretu, bio sam siguran da nema pojma ko sam. Možda i nije imao, pa se posle prisetio, ko će ga znati.

Za susednim stolom živ razgovor, grupa nautičara se sprda između sebe. Povremeno im i on dobaci nešto.

– Ovo su ti moje kolege. Oni ti isto drže škole. Pa ako ti se ovo dopadne, možeš sa njima da se dogovoriš da nastavite.
– Pa to sam hteo baš da ti kažem. Mene ovo sve zanima jer… Radi se o nečemu što čovek u manje ili više nepromenjenom obliku radi već dugo vremena…
– Oko 4.000 godina.
– E. Četiri hiljade, manje/više. I sad, ako je to toliko pametno da se toliko dugo održalo i prosto nije prevaziđeno, ja bih voleo malo da naučim o tome. Šta, zašto, kako.
– Kapiram. Opšta kultura.
– Pa to. Ne vidim ja da ću toliko naučiti da ću moći sâm to da radim, nego eto, ako se nekad nađem u nekoj situaciji, da ne bude: „Ne diraj taj kanap, jebo te bog, jesi lud?“
– Odlično. Može. Sad ćemo da malo izađemo, evo, samo da popijem ovo, pa ćemo da vidimo kakvi su uslovi.

Splav se lagano ljuljuška. Preko reke je Ada i red malih splavova ispred nje. Malo niz vodu je novi most. Lepe su boje okolo. Julsko popodne, po vremenskim uslovima kud i kamo prijatnije nego ono što bih zamislio kada bih čuo „julsko popodne u Beogradu“. Beograd, Srbija i svet koji su u naročitom šizofrenom paklu. Leto 2020.

All the windows are glowing
The branches bending low
The skyline is swinging
Rocking back and forth
Walking down this dirt road
Watching at the sky
It’s all I can do
It’s all I can do

– Zapadnjaci su tek u poslednjih 1000 godina naučili da jedre u vjetar, inače se čekalo mjesecima da vjetar bude u krmu da bi se negde krenulo. Osim Vikinga, oni su to nešto ranije naučili, pa su stizali do Amerike. Jesi jedrio nekad?
– Bio sam na brodu koji je imao razvijena jedra, to da. Ali ništa nisam dirao, samo sam se vozio.
– OK. Ovo ti je kormilo. Ovako se drži. Kao gudalo. Znači sa tri prsta. I samo lagani pokreti. Štos je da naučiš da su ti glavna stvar jedra.
– Kapiram. Ko mnogo drnda kormilo, nešto ne radi kako treba.
– Tako nekako.

Negde blizu desne obale Save jedra se pune vetrom. Našli smo ga. Objašnjava mi razne stvari. Daje mi prvo da opuštam i zatežem strane floka. Lepo mi je, ali čekaj, polako. Osećam jaku obavezu da ne ispadnem glup. Trapav – ‘ajde, to može; nema od toga ni bežanja, uostalom. Ali slušaj i radi šta ti kaže, bitno je ne biti glup.

– E, sad ćeš malo da uzmeš kormilo. I tu ću ja samo dvije stvari da ti pričam. Hare i Krišna. Znači postoje samo dvije stvari koje treba da radiš. Ima orcaj i opani. Kad ti kažem da priorcaš, to znači da lagano okrećeš brod u vjetar. A kad treba da opaneš, onda okrećeš brod tako da ti vjetar dolazi u jedro. Idemo, priorcaj malo.

Okrećem kormilo kako mislim da treba. Radi! I on je zadovoljan.

– Dobar. Sad Opani.

Plovimo niz vodu i najlepša stvar u vezi sa tim što se događa je što nema buke. Nema zvuka motora. Klizimo niz vodu, vetar se čuje kao zvuk platna iznad nas koje nas pokreće, nalazimo se možda i u središtu mape grada, ali nema buke.

– Priorcaj… Još malo.

Radim šta mi kaže i neki lagani i stidljivi osmeh mi se iskrada.

– Vidiš šta sam ti rekao, ja bih mogao cio dan samo te dve stvari da ti pričam, ništa više ne moram da kažem. To mi je kao hare krišna. Gađaj da idemo ka sredini mosta, tamo.

Gađam, ali gubim vetar. Tad otprilike shvatam koliko mi je mozak drugačije podešen od njegovog. Kontinentalac sam. Kad mi neko kaže gde da idem, ja bih tamo u pravoj liniji. U ovome čemu me on uči ideš tako da tražiš vetar koji će te tamo najbrže odvesti. Što uopšte ne mora da bude pravolinijski. Štaviše, bude i brže ako ne ideš pravolinijski. Uopšte mi nije čudno ni iznenađujuće što se on baš ovim sportom bavi, što više razmišljam o stvarima o kojima do malopre nisam.

– Priorcaj… Opani… Orcaj… Opani.

All the years keep rolling
The decades flying by
But ahh, the days are long

Čudno nam je ovo leto, svima ovde zaglavljenima. Brojevi rastu, preminuli i zaraženi, mrtvi i ranjeni. Ako uopšte može i treba da se veruje u bilo kakve brojeve. Tavanica se toliko spustila da više ni ne vidim spolja. Prestao sam da razmišljam o tome kako postoji sijaset normalnijih sredina od ove, čak ne ni toliko daleko. Juče ili prekjuče sam prestao. Ovo je godina u kojoj su jedan za drugim planovi padali, a snovi bili smeštani u fioke. I ne brinem se toliko za zdravlje, bar ne svoje, bar ne fizičko. Strah me je jer su nam u Srbiji životi u rukama potpuno nesposobnog, a psihotičnog, hipernarcisoidnog i veoma opasnog čoveka. Koji bi u iole normalnom svetu imao neku ozbiljnu psihijatrijsku dijagnozu koja bi ga udaljila od obavljanja bilo kakve javne funkcije. Koga ni pas nije voleo. Koga su maltretirali u školi. I koji nam se sad svima sveti.

Doduše, to je i tako je bilo juče. Tada sam zamišljao da ćemo pričati o takvim stvarima. Da ću ga pitati ne zašto i kako on nije otišao negde preko – o tome mi je već jesenas pričao, kad sam ga intervjuisao za knjigu – nego zašto su mu sinovi još uvek ovde. Ali sve te brige su malo ohanule. Nešto se promenilo u glavi. Drugačije je na vodi, u tišini.

 

– Kakva je tebi situacija? Ti sad ne možeš dole bez karantina, čije god papire imao?
– Pa to gledamo, ima neka varijanta da se u Trebinju radi test, pa da se sa tim uđe i onda nema karantina. Ali to moram da vidim još. U suštini, meni je sada ođe dobro, imam ove časove. Dolje nema turista, nema škole jedrenja. Ali u nekom trenutku će morati da otvore granicu.
– Ja sam načuo neku priču da se čeka da prođu izbori dole, valjda krajem avgusta, pa će tada da puštaju narod odavde. Valjda jer im je neka računica da bi ljudi s pravom glasa odavde bili protiv njihove opcije. Ali ko zna…
– Pazi, ja ako budem morao cijelo ljeto ođe da budem, ja ću harakiri morati da izvedem. To ne dolazi u obzir. E, vidi sad, sad ćemo okret da pravimo.

Objašnjava mi šta treba da uradim. Ima tu par stvari. Treba se prebaciti na drugu stranu, obratiti pažnju na kormilo, ne zaglaviti nogu u raznim konopima. Otprilike sve što sam prvi put uradio nije trebalo, a ono što nisam jeste. Drugi put je bilo malo bolje.

– Vidi, ovo ođe što naučiš, namoru ti je mnogo lakše. Tamo nađeš vjetar, zavežeš sve, možeš spavat’ ako hoćeš. A ođe ima više posla, mijenja se i vjetar, mora stalno da se radi. I da se obraća pažnja na druga plovila. Zato je bolje radnim danima, vikendom svi izađu, pa ne vole nas što vijugamo. Ali dobro. Vidiš kakav ti je vjetar. Laboratorijske uslove imaš danas.

Klimam glavom, slušam komande. Stegnut sam kao nenormalan, ali još nas nisam doveo ni u kakvu opasnost, sva sreća. Gledam pravo napred, pretpostavljam da su mi oči razrogačene kao kad Đoković čeka da primi neki važan servis, ubeutio sav, ali reagujem na komande.

– Fokusiran si. To mi se sviđa!

Lako je njemu da zajebava.

– Ništa, nema vjetra. Idemo okret.

Prenaglo i trapavo nas okrećem. Izvinjavam mu se. On se smeje zato što se izvinjavam. Kaže da je OK, samo mora da se zaustavi manevar na vreme. Sve jasno.

 

Na sredini reke jedan kupač. Otkud ovaj ovde? Malo je tamnoput. Prvo sam mislio da je Rom, ali kad smo mu se približili, shvatam da je jedan od onih jadnika koji su krenuli ko zna odakle, pa na putu za neku obećanu zemlju u celom ovom haosu ostali zaglavljeni baš ovde. Ima ih ispod mostova, peru stvari na reci.

– Ovaj je daleko od kuće.
– Ko? U jebote, šta će on nasred reke, ubiće ga nešto.

Ustaje da ga bolje vidi. Diže ruku. Maše i on nama, dok jedrimo dalje.

– Stavi nešto u boji na glavu, da te vide!
– Sorry, English…
– Uer iz jor red het? Ju hev tu hev red het! So ui ken si ju!
– Oh, sorry…
–Put red het! Big šip kaming! Big šip!

Maše nam, pokazuje nešto između zahvalnosti i izvinjenja, nastavlja da pliva ka novobeogradskoj obali.

– Ubiće ga nešto, ovde veliki brodovi često prolaze. Ti misliš spori su, ali kurac, piče. A ne čuješ ih uopšte, njima je motor skroz pozadi, od barže ga ne čuješ, a oni te u vodi od barže ni ne vide.
– Ko zna šta je njemu u glavi, čega se sve nagledao, odakle je uopšte, pa mu je OK da se malo brčne i prepliva preko.
– On garant misli da je preko reke Hrvatska.
– Pa valjda je malo bolje informisan od toga, majku mu.
– Ti što su bili bolje informisani, oni su imali avio karte, erbienbi, sve dogovoreno. Ti su stigli u Nemačku još pre pe’ godina. Ovaj ne zna ni da pliva.

Nastavljamo svojim putem, sad je već daleko od nas. Prolazimo pored sve goropadnijeg gradilišta Beograda na vodi. Triptih užasa i poraza ovog grada pred samim sobom. Nemamo, nikad nismo imali, niti ćemo ikad imati većih neprijatelja od samih sebe.

– Evo, da se sutra učlanim u SNS, pa da mi daju neki stan od jedno 200 kvadrata ovde, šta bi mi falilo?
– Malo je 200.
– U pravu si. Neka daju i vlasništvo u Pink i aerodromu. Ma samo da se učlanim, gde bi mi kraj bio. I obavezno i u DPS da se učlanim.
– Al’ to u istom danu, da prebrineš sve odjednom.
– Da, da, obavezno u istom danu, tako je.

 

– Si vidio što sam ono napisao da čestitam Dan državnosti Crnoj Gori?
– Poslenica? Ono kad čestitaš neopredeljenima?
– Da. Napisao sam da želim svima pravo da se ne opredeljuju, ni po nacionalnoj, ni vjerskoj, ni kojoj god hoćeš osnovi. I kaže mi jedna u komentarima: „Može li prvo pravo na opredeljenje?“ Ma mi od ’88. imamo pravo na opredeljenje, mi se od tad samo opredeljujemo, non stop.
– I ništa nismo napravili.
– Ništa živo. Idi sad malo bliže splavu ovom. Još bliže.

Pretpostavljam da je tu matica slabija. Slušam ga.

– Da vidimo pičić malo. Dobro.

Kezi se. Smejem se. Stvarno sam mislio da je neka nautika u pitanju. Toliko se sve vreme koncentrišem da nešto ne zajebem, da očigledno ne uspevam da blagovremeno obratim pažnju na stvari pored nas.

– Nema ovo nijedan grad. Ne može na Temzi da se jedri, ne može na Seni, ni na Elbi. Ali ođe može. Kad bi mi iz Crne Gore barem ponudili da budem neki ambasador, pa da biram đe ću! Ja bih rekao ođe. Najbolje ođe.

Kezi se.

– Šta ti radiš, osim što pišeš knjige?

 

Voda je terapija. U svakoj svojoj formi, voda nađe način da te promeni. Plovimo, a jedini zvuk koji čujem je zvuk vode. Voda učini da tišina nadjača buku.

Nailazimo na stari tramvajski most. Debatujemo šta će biti sa njim. Kako se približavamo, primećujemo upaljenu rotaciju i na mostu i ispod mosta. Policijski auto stoji u mestu, gliser ide levo-desno.

– Da malo upalimo motor ođe, da ubrzamo malo… Ne moramo baš da zabadamo nos u sve.

Auto je ugasio rotaciono svetlo i polako otišao. Patrola na vodi je bezvoljno nastavila da traži nekog ko nije isplivao.

Voda sama ne može da reši problem. To je na tebi. Može da pomogne, ali ne može da se bori umesto tebe.

So here’s one to the pigeons
The tugboats on the river
Here’s one to you
For walking in my shoes, ah

– Nije ovo uopšte dobro vreme za psihu.
– Nije. Nije uopšte.
– Ali da nije ovog haosa, ja ne bih došao ovde. Mislim, na časove.
– A i ja bih bio dolje. Mada, šta je ovo, jul? Izbjegavam postojebinu tokom sezone, ako ikako mogu.
– I meni je čudno da je već jul. Ukinuli su nam proleće dekretom ove godine. Ma ukinuli ceo život…
– Opani malo.

Oh, you know I’d never leave you
No matter how hard I try
You know I’d never leave you
And that’s just how it is

– Kako ti deluje situacija dole? Ovi „naši“ samo lože i pumpaju gluposti po vestima, kao da navijaju za krv.
– Pa vidi, on ti je dolje na vlasti već više od pola svog života. Fale mu još tri godine da stigne i Tita. Ja sam ga jednom pitao: „Dobro Milo, što se ti ne zavladičiš?“ Zamisli to, da i u crkvu uđe? Pa đe bi mu bio kraj!
– Hahaha
– Nego njega jebe to što je sve njegovo. Nema konkurencije, nema čime da se maše ljudima pred očima više. Ođe kad god treba naiđe neki derbi, pa porazbijaju glave jedni drugima na ulici, da imaju ljudi o čemu da pričaju. A dolje toga nema. Trebalo bi da naprave još jedan klub u Podgoricu. Da igraju FK Budućnost i FK Prošlost, pa da se lepo podele, pa da se kao fol makljaju.
– Meni odavde deluje da je mogućnost izbora dole prilično tanka. Imaš njegove i ove druge.
– Tita i Homeinija. Al’ nije, pojavljuju se i novi. Dolazi to na svoje. To je neizbježno.

U vidokrug mi ulazi i pokazujem mu na ogromnog mrtvog šarana koji pluta na površini.

– U jebote!

 

Vreme je za novi okret. Izgrebao sam nogu na neki zategnuti konop u prelasku sa strane na stranu broda, dole u visini članka. Inače je okret bio najbolji do sada. Naravno, treba uvesti i korekciju:

– Ja obično svima koji su novi moram da govorim da budu manje bahati sa kormilom. Ti si dobar, ne divljaš, ali možeš slobodno i malo energičnije, posebno sad kad smo plovili većom brzinom. Da ne izgubiš vjetar.
– Pa to je i do samopouzdanja. Ja još ne znam šta radim, pa neću da se sjebem.
– Imaš ozbiljne studije koje kažu da zapravo što manje znaš, to si samouvjereniji.
– Pa to baš i nije univerzalno.
– Jeste, baš jeste! No su htjeli da kažu da što si gluplji…
– To manje znaš koliko ne znaš?
– Baš. A ima i protivteg. Izračunali su da je 30% znanja na neku temu optimalno. Sa 100% znanja imaš istu šansu da pogriješiš u donošenju odluke kao i sa 0%.
– Na 100% si postao arogantan?
– Tad previše analiziraš. 30% je menadžerski, taman nešto malo znaš o tome da možeš da slušaš argumente i doneseš neku odluku.
– Hmmm…

Prolazimo pored nekog raskošno opremljenog splava. Na palubi gomila razuzdanih klinaca od jedva dvadesetak godina, skaču u neki poveći bazen na naduvavanje, krešte, deru se tako što pevaju neki narodnjak koji im trešti sa besnih zvučnika.

– Vidi se ko je odrastao u strahu. Ko je kao mali živio u strahu, taj poslje dva pića krene da urla.
– Heh…
– Ja sam ti se mog starog plašio i kad sam 50 napunio.

Ispod novog železničkog mosta malo belo pero, lebdi u jednoj tački, niti pada, niti se diže. Ispod svakog od mostova postoji kao neki minijaturni aerodinamički tunel. Uz i niz vodu od mosta može biti gotovo potpuno mirno, ali u tih desetak metara pod mostom uvek deluje kao da se vetar značajno podigao. Malo smo ubrzali, ali ja ostajem fiksiran na pero koje kao da je neko okačio na mesto. Okrećem se za njim u prolazu. Strujanje vazduha. Koliko li još ima stvari koje ne primećujemo, ili ne razumemo u životu, a koja svejedno nastavljaju da postoje i deluju pod krajnje objašnjivim zakonima fizike. Samo su nam glave preduboko u sopstvenim ili tuđim guzicama.

Oh, everybody sees right through
Oh, the static
That is, dear, everyone but you

 

Veći deo popodneva proveli smo u relativno kratkom potezu Save, od donjeg špica Ade do blizu ušća. Uz i niz vodu, okreti, opadanje, orcanje.

– Idemo sad da vratiš brod u klub.
– Šta treba da radim?
– Isto što i do sada. Vjetar će ti sad biti u krmu, pa ćeš malo da otpustiš bum. U stvari ja ću, ti samo sagni glavu malo. Ti si kormilar, a ja sam glupi mornar.
– Tako se dele uloge?
– Kormilar obično postane onaj što je malo pametniji, pa zna da komanduje i zna šta hoće. A mornar je onaj što je spretniji, pa se bolje snalazi sa konopima.
– A mali od palube?
– A to na većim brodovima, gde ima više od dva člana posade. On ti pere palubu, redovno.
– Samo to? Ja sam mislio da on, ono, radi sve šta mu traže stariji. Ide po burek, i to.
– Ima i toga. No mogli bismo i špinaker izbacit’. A?
– Ja stvarno ne znam šta je špinaker.
– Špinaker ti je trouglasto jedro koje se izbaci ispred floka, da bi se dobilo još više od vjetra kad ti je u krmu. Da gura veću površinu. Mogli bismo.
– …Biće kako kapetan odluči.
– Kapetan je neodlučan!

Smejem se.

– ‘Ajmo onda. Dobar je dan. Drži ti ovo, samo drži pravac, ja ću da namjestim.

Vadi jedro iz kabine, brzo ga razmotava, povlači konope, postavlja na mesto. Ali nema tu trunke samopromovisanja i egzibicionizma. Ili ako ga ima, savršeno mu stoji. U veoma kratkom roku prugasto jedro je razapeto i napunjeno je laganim predvečernjim letnjim povetarcem. On stoji ispred mene i povremeno zateže ili otpušta konope koje drži obema rukama.

– Inače, ovo što sam sišao dolje u kabinu ti je veliki kompliment, samo da znaš.
– Opa?
– I to, i moram da ti kažem da si ti prvi sa kojim sam na prvom času izbacio špinaker.
– Pa dobro, ali ima tu i do vremenskih uslova, pretpostavljam.
– Ima malo, ali ti si prvi, moram da kažem.
– Fala vi, fala vi!

Smeje se.

Mimoilazimo se sa drugim manjim plovilima. Pošto stoji, ljudi ga prepoznaju. Odmahuje im svima, k’o Tito iz kabrioleta. Ne mogu da se otmem utisku da mu je ovo zamena za koncerte. Nema ih već neko vreme, i ko zna kada će ih i u kojim uslovima opet biti. Svejedno, smeje se.

– Špinaker ti je moja psihijatrija.
– .
– Kaže mi burazer: „Nikad nemaš takav osmjeh da ti se zubi vide, osim kad jedriš.“ Kako ovo prija, kako sam egzaltiran, ja ti ne mogu objasniti. Radim nešto što najviše volim na svijet, a onda na kraju dobijem i neke pare za to. Nema boljeg osjećaja! Muzika ne prija ovoliko. Kad se penjem na binu, uvijek je…
– Trema?
– Ma nije to. Ima i treme, nego više… Da li će sve biti kako treba, da li će ovo ili ono, hoćeš da držiš sve pod kontrolom… I onda ti aplaudiraju i obožavaju te, ali se sjetiš da su im kriterijumi mnogo niži od tvojih.

Primetio sam to već kod Jove i još nekih njegovih drugara. Zovem to endemskim bokeljskim pozitivizmom. Većina ljudi koje sam upoznao a dolaze iz okoline Novog imaju tu zajedničku nit. Nije to optimizam, optimizam mi više znači neku blentavost, neko činjenicama neutemeljeno zanošenje u pravcu ideje da će sve biti i bolje nego super (a ono Kardeljevo). Zaslepljenost. Ne, pozitivizam nema nikakav mistični predznak, nikakav kontakt sa snovima i nadanjima. On nije neobjašnjiv, on je prosto sila prirode. Biće bolje, ali to ne znači da će biti lepo da se stigne do tamo. To jasno čujem i kod njega kad priča o pokretu da se kruzerima zabrani ulaz u Boku, na primer. Dok ja u startu ne verujem da takva inicijativa ima ikakvih šansi da uspe, on zna da će pobediti, jednog dana. Tja, ne treba ni sve meriti svojim očima. Ako postoji taj novski pozitivizam, svakako postoji i beogradska blaziranost. To je ono nešto što učini da na svaku plemenitu ideju koja želi da na bilo koji način i u ma koliko maloj meri popravi ovaj svet, ja reagujem tako što znam da od toga nema ‘leba. Blaziranost je i to što ja o tome pričam kao o blaziranosti. Ne troši čoveka ovo mesto. Troši ga to što ništa ne radi da ga promeni jer zna da ne može da ga promeni, ni mesto ni ljude.

 

Vetar nas polako gura uzvodno. Sunce zalazi. Osim vode, tišina. Nisam znao šta da očekujem, ali da jesam, nadao bih se da će to biti ovako nešto. Doći ću opet.

Oh, it’s funny to think it through
Everybody… that is, dear, everyone but you

 

Pristali smo i vezali se.

– Sad ćemo teorijski dio časa da završimo. Šta ćeš popit’?

Na brzinu mi na tabli sa magnetima pokazuje šta smo danas radili i koje su osnovne postavke broda u odnosu na vetar. Principi mi jesu jasni, ali bolje da ni ne počinjem sa pitanjima o tome kada, šta, kako, zašto i kako čovek uopšte da zna šta treba da radi. Bojim se da bi takva pitanja prebrzo izašla iz okvira časa jedrenja.

Prilazi mu neki u međuvremenu pristigli kompanjon. Pita za mamino zdravlje.

– Majka nikad bolje, spremna za Tokio 2021, plivaće baterflaj!

Pričaju i o još nekim ljudima odozdo koje ne poznajem. O tome kako je neko senilan bio poznat po tome što je svoju decu stalno ispitivao o nekom ko je odavno već bio na onom svetu, te da se neko dosetio da jednako ne vredi ponovo ga rastužiti novim objašnjenjem da je osoba umrla, koliko i odgovoriti suvoparno da je taj neko „dobro“.

– Onda se jedan dan sjetio i rekao: „Odlično je jutros, pojeo je tri jaja na oko i otplivao do bove.“

Lepo je bilo na vodi. Jednako su prijali tišina i to što na kratko nisam bio u svom životu.

 

 

 

*                   *                   *

 

Krio sam se od policije.

Sa 39 i po godina čučao sam sakriven iza parkiranih kola i čekao da patrolni auto pod rotacijom ode. Mislio sam da su me videli i da su se zato zaustavili i neko vreme zadržali na nekih 30 metara odatle.

Krio sam se svako veče, šest noći za redom. Krio sam se od bilo kog automobila, nisam mogao da budem siguran da policija ne prolazi i u neobeleženim kolima. Napolju je bila mrtva tišina. Grozna, pogrešna tišina. Šest ranoprolećnih noći bez lišća na granama da me zaštite od mesečine ili ulične rasvete. Osluškivao bih na svakom koraku, čekao zvuk automobila u daljini, obraćao pažnju na eventualne odbljeske farova u bočnim ulicama, planirao po desetak metara unapred, ne bih li imao vremena da se domognem parkiranog auta sa najvećom siluetom. Mrzeo sam senzor za lampu ispred broja 10, uvek bi me u prolazu osvetlio kao reflektorom.

Prvo je to sve trebalo da bude smešno. Omiljeni nadrilekar je rekao da je to najsmešniji virus. Ministar zdravlja je rekao da možemo sami da napravimo vakcinu. Ti si rekao da planiraš da popiješ po čašicu dnevno i da je to rešenje. Od jednog, preko par zaraženih, stigli smo do 45 zaraženih. Na taj dan si proglasio vanredno stanje i uveo policijski čas.

Oca i majku si mi zatvorio. Zabranio si svima starijim od 65 da izlaze napolje. Trideset pet dana si ih držao zaključanima.

Sejao si paniku. Sazivao si konferencije za štampu, otimao sve kanale i frekvencije i govorio si stvari koje nijedan državnik nikad ne bi smeo, a koje definitivno niko pri zdravoj pameti ne bi probao. Nula si.

Lagao si o svemu. U stopu su te pratili tvoji poltroni i beskičmeni bednici. Odluke takozvanog kriznog štaba bile su kontradiktorne. Bili smo kriminalno nepripremljeni kao država i društvo. Zdravstveni sistem iznutra su dalje urušavale na bitna mesta partijski postavljene ulizice. Nisi u tome svemu video svoju krivicu, taman posla.

Zatvorio si parkove. Trakama si ih ogradio i branio roditeljima sa decom da ulaze. Da ne zaraze jedni druge. A kaži mi, ako postoji, na primer, šansa da se u saobraćaju pogine, što puteve nisi preorao? Premalim grobljima si nam pretio.

Policijski čas si uveo prvo noću, pa nas onda držao zatvorenima preko celog vikenda, pa onda i duže. Lepo si većinu nas izdresirao, tako ti je makar delovalo. Jer nas nije bilo previše kojima je smetalo što niko drugi u iole civilizovanom svetu nije bio pod istom sumanutom upravom u ovo suludo doba. Ili smo bili previše tihi. Bilo je zatvaranja i tamo, samo sa jasnom naznakom da je svakom dozvoljeno da izađe iz kuće u kraću šetnju, bilo sa kućnim ljubimcem, bilo iz zdravstvenih razloga. Pominjali su se tamo i fizička aktivnost i mentalno zdravlje. Vidiš, kod nas nije. Ko će još da misli o tim glupostima? Kada si okružen moralnim nakazama i sve samim golim stručnjacima, može da pogreši čovek. Kakva radost, pa se to tebi nikad nije desilo.

Mentalno zdravlje je ovde potpuno nebitno. Nacionalna ne tabu tema, nego tema za zajebavanje. Ma to je za pedere. Silnih lekara si sipao u taj tvoj krizni štab, a toliko su stručni i od integriteta, da niko nije stigao da digne glas i kaže da je pored opasnosti od pucanja zdravstvenog sistema i nedovoljnog kapaciteta za paralelnu borbu protiv ovog virusa i svih drugih regularnih zdravstvenih nedaća, dugoročno jednako ako ne i više nezgodno mentalno stanje nesrećnih nas koji smo ovde ostali, ako nas pozatvaraš u kuće i ostaviš sa nedovoljno informacija ali previše vremena da se njima bavimo. Odmah da ti kažem, nemam čime da se pohvalim iz tog perioda. Bio sam najgora verzija sebe. Sumnjao sam u sve u sebi, bio uveren da sam nedovoljan i neadekvatan, ali sva sreća pa nisam imao gde da odem i kako sebi da probam da pomognem.

E, ima i još jedna stvar. Uvek ispadne da je sitnica nešto što čoveku deluje najgore. U početku je bilo dozvoljeno da se uveče na kratko i blizu mesta stanovanja izvede pas. Kada si to lično ukinuo, tad sam stvarno prsnuo. Vratio si posle taj poseban luksuz, tu ličnu uslugu, ali bio je taj period od šest dana i noći kada je svaki izlazak uveče bio zabranjen. Ja stvarno nisam nameravao da zbog tebe i Lili pati. Izlazio sam krišom uveče. Birao tamnu odeću, ostavljao telefon kod kuće, po ulici osluškivao, gledao, štrecao se, saginjao, izvirivao iza kola i uglova zgrada kao u ratnim filmovima. Raspitivao se, čitao svašta, pričao sa advokatima… Znaš, bilo mi je veoma stalo da me ne nađu. Ko zna na koga bih naišao, da li bi imali iole razumevanja, ili bih im dobro došao za smirivanje stresa. Tada nije baš bilo jasno da bih u tom slučaju ipak odgovarao samo prekršajno, a ne i krivično, što je bio slučaj za osobe koje bi bile otkrivene na ulici ukoliko bi kršile mere samoizolacije, a ne zabrane kretanja. Sloboda kretanja je jedno veoma bitno pravo, ako nisi primetio. Plašio me je krivični dosije jer bih zbog njega izgubio posao. Sa presudom sudije za prekršaje ne bih. Nije da me je to osokolilo, kada se iskristalisalo: stvarno nisam želeo da ovoj državi, koja je odavno postala tvoja razjebana igračka (mada je, istini za volju, i ranije imala svojih crnih perioda zbog kojih mi je i dalje nekad mrsko da razgovaram sa njom) poklanjam 500 do 1000 evra zato što sam se oglušio o neku tvoju sumanutost, posebno kada sam dobro izanalizirao da li takvo moje ponašanje može ikoga da ugrozi. Tih šest noći mi se još uvek redovno pojavljuju u sećanju.

Probao si sad posle izbora opet da vratiš policijski čas. To nije prošlo najbolje, zar ne?

Prilično sam siguran da me niko nikad nije tako ponizio kao ti. A konkurencija je jebena, ipak živim u Srbiji već ovih skoro 40 godina.

Nemoguće da nisi ti, pa ti si nam lično sve one respiratore kupio, špeditovao i instalirao.

Nisam mislio da ću ikada ponovo nekoga toliko mrzeti, ali ono, baš iz dubine duše prezirati i toliko mu zla želeti koliko svojevremeno Miloševiću. Nisam mislio da je to fizički moguće. Ali ovo što sada osećam je probilo skalu.

Nadživeću te, tebe i još par njih oko tebe, koji su se isticali po ogavnosti. Eto životnog cilja.

Neće moći nadgrobne spomenike da vam očiste.

 

Kod nas je uvek bio problem što je krivica preskupa, a odgovornost previše jeftina. Niko nikad nije kriv za neko sranje, ali je super reći da preuzimaš odgovornost za to, pa onda odeš dalje da se zajebavaš.

Treba naći ko je kriv za ovo, naći i nikad ne pustiti.

 

 

Walking through these streets of hate
And I can feel their pain
I see how this fuckin’ place
Can sometimes drive you insane

But I choose to keep my sanity
Won’t let anything bring me down
I gotta be strong mentally
Be quick to the schemes that are all around

When I walk these streets
I know that it’s in vein
I’ve been told I should get out
Before I wind up a victim in pain

But I choose to keep my sanity
Won’t let the bad times bring me down
I gotta think of all the good things
And all the good friends I have around me

Walking through these endless streets
And I can feel their rage
I see how this fuckin’ place
Can sometimes drive you insane

 

Na vodi Mixtape